Na nišanu

 

Da li je Srbija nanela štetu jednoj seksualnoj manjini, i gde se krije zakonodavstvo EU u vezi sa tim

 

 

Hej, zašto nisi gej?

 

Jedna grupa stranih diplomata na službi u Beogradu teško je doživela odlaganje Parade ponosa, a svoje razočaranje hitro je saopštila domaćoj i svetskoj javnosti. čudno, ali ti isti ljudi ni reč nisu rekli kad je nasilno donet najsuroviji Zakon o informisanju koji postoji u savremenoj Evropi. Da ni zakoni Evropske unije nisu savršeni, da su nemoral i nepostojanje standarda opšte mesto ove mnogodržavne imperije, jasno je upravo iz odnosa prema manjinama i manjinskim grupama. Ali, zašto je Srbija i ovom prilikom bila medijski predstavljena kao carstvo divljaštva u kome su državne institucije sluge divljaka?

 

 

Nikola Vlahović

 

 

U poslednjih dvadesetak godina Srbija je nebrojeno puta bila na optuženičkoj klupi takozvane međunarodne zajednice i njene celokupne medijske inkvizicije. šta je ondašnji totalitarni režim u ime naroda radio, i koliko je narod patio od njega, to političke i medijske nekrofile širom sveta nije zanimalo. Licemerje raznih imperija i komonvelta prikazivalo je na svakom koraku sopstvenu bedastoću bezočnom propagandom da je Srbin jednako ubica, a da je Srbija jednako poslednji krug pakla. Istovremeno je vrh svetske politike huškao na rat i ondašnjeg srpskog vlastodršca i sve plemenske režime bivše Jugoslavije redom.

Dve decenije kasnije, isti taj orkestar potpalio je višednevnu globalnu mržnju prema preživelim Srbima, naričući iz sveg glasa što se na ulicama Beograda nije desio prvi srpski pederski ustanak, kao krunski dokaz da su naše evroatlantske težnje dovoljno ozbiljne. Uprkos najboljim namerama države da zaštiti učesnike najavljivane promocije različitosti, tragikomično nazvane Parada ponosa, slučaj se nije desio iz bezbednosnih razloga.

Srpska policija već duže vremena ima dovoljno problema sa nasilnicima raznih oblika i boja, počev od divljanja na stadionima do pretećih poruka i fizičkih obračuna ekstremističkih grupa sa onima koji različito misle. U takvoj atmosferi pripremana je i promocija različitosti jedne lezbijske grupe, koja je, očito, trebalo da bude prethodnica nekoj budućoj velikoj gej paradi.

Dve decenije razapeta Srbija našla se tako između dva terora. Jedan je sprovodila takozvana gej zajednica besomučnom propagandom da ovaj narod nije spreman za Evropu ako nije spreman za Njih, a drugi je pripreman unutar ekstremističkih organizacija spremnih za obračun protiv homoseksualnog arhineprijatelja.

Jasno je da ni jedan ni drugi teror nisu dobrodošli u Srbiji, ali je to u dobrom broju svetskih i zapadnoevropskih medija okrenuto potpuno naopako. Opet je lažno predstavljeno kako je Srbija zaostala zemlja homofoba i ubica, a kao prilog toj tvrdnji dodata je i slika huliganskog prebijanja dvojice mladih Francuza u Beogradu. U nedelji kad je pripremana promocija različitosti, nekoliko napada na strane državljane stvorilo je idealan scenario za svakoga kome je profesija srbofobija.

Mada takvih nesrećnih obračuna ima vrlo često širom Evrope (neposredno pred neodržanu Paradu ponosa desio se žestoki obračun italijanskih huligana sa švajcarskom policijom u Bazelu), Srbija je opet dobila specijalan tretman u medijima punim zluradosti, pa zašto ne reći, i otvorenog fašizma. U pomoć su im pritekli i pojedini domaći mediji, osvedočeni u izjednačavanju individualnog banditizma sa celim srpskim društvom.

Kad je reč o uočavanju razlike između ekstremističkih grupa sa političkim idejama i čistog huliganstva bez ideologije, treba reći da je i tu Srbija medijski pogubljena, pa je takođe stavljen znak jednakosti tamo gde nikako ne treba da stoji. Banditsko prebijanje francuskih turista u Beogradu nije učinio ni "Nacionalni stroj", nisu ga učinile ni "Dveri", nije ga učinio ni "Obraz", nego grupa huligana čija imenu su saopštena javnosti odmah nakon što su eksperesno pronađeni i izvedeni pred istražnog sudiju.

U zemljama Evropske unije, poput recimo češke, Francuske, Mađarske, Grčke ili Nemačke, gde brojne ultraleve i ultradesne organizacije često dolaze u žestoke sukobe sa policijom, nije poznata nijedna zabrana ovih organizacija. Srbija je i tu izuzetak, uprkos tome što je snaga i brojnost srpske ekstremističke egzotike minorna u odnosu na onu evropsku. Zašto je to tako, biće jasnije pažljivijom analizom spektra različitog administrativnog i kulturnog nasilja nad osetljivim pitanjem autentičnosti. A sve u cilju prekompozicije jedne države u neartikulisanu balkansku zabit bez granica.

 

Tužan i začuđen zbog odlaganja promocije različitosti bio je i ambasador Kraljevine švedske u Beogradu, Krister Bringeus, pa je nepozvan utvrdio da nedostatak tako važnog događaja "...neće uticati na evropske integracije Srbije", komentarišući kako su "...Povorke ponosa sasvim normalna stvar u Evropi, naročito 2009. godine!". Bringeus se pohvalio kako je "...Letos na ulicama Stokholma u Povorci ponosa šetalo 15.000 ljudi, uključujući i premijera švedske", protivrečeći sebi izjavom kako je "...impresioniran profesionalnošću ministra policije Ivice Dačića" povodom njegove odluke da odloži ovaj skup.

Istovremeno, kad je različitost u pitanju, i kad je suverenitet jedne države u pitanju, bilo bi zanimljivo posmatrati reakcije javnosti i političara u švedskoj kad bi nekim čudom ambasador Srbije u Stokholmu izrazio svoju tugu i čuđenje povodom raznolikih sloboda u ovoj zemlji. Naravno, diplomatama iz Srbije ne pada na pamet da javno tumače kulturu države u kojoj službuju, posebno ne kritičkim tonom.

No, za to se pobrinuo neko drugi. Rajnhold Vajker, član ekumenske grupe Homoseksualci i crkva, obišao je veliki broj baltičkih zemalja posmatrajući odnos prema takozvanoj gej zajednici i došao do zanimljivih zaključaka: "...Pre nekoliko godina bio sam u Letoniji gde su pripadnici Luteranske vere veoma homofobični. U susednoj Litvaniji gde katolička crkva ima najviše vernika, homofobija je takođe prisutna. A kad pređete Baltičko more i dođete u švedsku, onda vidite da su u švedskoj u Luteranskoj crkvi izabrali ženu lezbejku za episkopa. čitavi svetovi leže između te tri zemlje."

Ako je to tako, a u istraživanje Vajkera ne treba sumnjati, zašto su ambasadoru Kraljevine švedske u Beogradu važniji Srbi od Litvanaca u vezi sa odnosom prema homoseksualnosti?

Ili je ovde reč o političkoj provokaciji proverenih izvoznika različitosti ? U prilog ovoj sumnji svakako treba dodati i planirane troškove organizacije beogradske Povorke ponosa. Svi izvori ove informacije slažu se da je cena pripreme i propagande bila oko 20.000 evra i da je novac bio doniran od međunarodne organizacije Frontlajn (Front Line) čije su zvanične dve adrese u Dablinu i Briselu, te Globalnog fonda za žene, a bilo je i pregovora (sa nepoznatim ishodom) oko novčane pomoći američke nevladine organizacije USAID.

  Prvi homoseksualni ustanak na svetu desio se u Njujorku, 28. juna 1969. godine (poznat kao Stounvolska revolucija), kad se masa razjarenih ljubitelja istopolne ljubavi u odlučnom sukobu sa policijom izborila za svoja neobična prava. Od tada do današnjeg dana, izborene homoseksualne slobode u takozvanom civilizovanom svetu prerašće u jedan nadpolitički pokret koji drsko promoviše svoju seksualnu neobičnost kao nešto superiorno nad ostatkom sveta.

I zaista, vreme je pokazalo da su homoseksualne veze u biznisu, politici i drugde znatno jače od svih tajnih društava zajedno, te je ovaj pokret, barem u Americi, narastao do čudovišnih razmera. O tome rečito govori i slučaj američkih predsedničkih kandidata koji tokom predizborne kampanje imaju obavezu izjašnjavanja o odnosu prema takozvanoj gej zajednici.

Kako se onda desilo, za razliku od Amerike 28. juna 1969, da prvi srpski homoseksualni ustanak bude prihvaćen od državnog vrha kao vrhunski dokaz naših demokratskih i evropskih opredeljenja?

Kako se desilo da u maloj Srbiji na Balkanu, inače raščerečenoj pred takozvanom međunarodnom zajednicom za sve i svašta, za razliku od prvog pederskog ustanka u Americi koji je protekao u krvavom obračunu sa policijom, sve ipak prođe odlaganjem? Ovo pitanje sigurno muči svakoga ko je žarko želeo da u Beogradu opet bude tuče i skandala. U tom smislu, između raznih ekstremističkih otačastvenih pokreta spremnih na konačni obračun sa pederima i tihe zluradosti pojedinih diplomatskih predstavnika u Beogradu što stvari idu lošim tokom, teško da ima neke razlike.

Makar zvučalo i sarkastično, ali: ko može kritikovati demokratske procese u Srbiji kad lokalni promoteri pederastije kao političkog nauma imaju policiju za saveznika?

Konačno, zašto je ova tema tako važna pojedinim diplomatskim predstavnicima zapadnoevropskih zemalja, i zašto Povorku ponosa niko živ ne sme da pomene u evropskoj Crnoj Gori, niti u europskoj Hrvatskoj, niti u evropskoj Makedoniji, ili, ne daj bože, na evropskom Kosovu ili Bosni?

Kad je pre samo godinu dana gej parada u Zagrebu bila fizički sprečavana, kad su predstavnici takozvane gej zajednice bili bijeni u centru hrvatske demokratije, ta vest nije obišla svet niti je zbog toga intervenisao neki strani diplomata. Zašto je Srbija tako pogodna za isprobavanje svih vrsta provokacija, od promocije nečije seksualne ekskluzivnosti do promocije najgoreg divljaštva i plemenske surovosti?

 Odgovor na ovo pitanje treba potražiti u sadističkoj politici globalnih siledžija, kojima je i pederastija i narkomanija, i sve drugo što može da utiče na razaranje tradicije i porodice, savršeno oružje u obračunu sa nepoćudnim podanicima. No, sa druge strane, zvanična zakonska regulativa Evropske unije govori nešto sasvim drugo. Istina je da deklarativna zaštita manjinskih prava postoji u nekim dokumentima, ali nigde precizno ne piše kako to treba da urede države članice.

činjenice govore da o manjinskim grupama u širem smislu nema mnogo toga u zakonskim aktima ove velike zajednice naroda i država, nego svaka država pojedinačno reguliše to pitanje na način koji ne ugrožava postojanje osnovnih sloboda. Ovu okolnost morao bi da poznaje i ambasador Kraljevine švedske u Beogradu i ambasador Ujedinjenog Kraljevstva, i onaj deo netaktičnog diplomatskog kora koji je sebi dozvolio slobodu da sažaljeva ili podržava određene društvene pojave u zemlji gde vrše svoju delikatnu službu.

 

 

Evropsko shvatanje manjinskih prava

 

 

Mada je današnja ideologija Evropske unije zasnovana između ostalog i na poštovanju manjinskih prava, pa shodno tome i pravima seksualnih manjina, ovo pitanje postalo je važno tek tokom međunacionalnih obračuna u raspadajućoj Jugoslaviji. Dakle, veoma kasno.

Prvi korak učinjen je tek 1992. godine, kada je Savet Evrope izglasao Kartu o regionalnim i manjinskim jezicima (European Charter for Regional or Minority Languages, European Council, 1992). Ovaj dokument sastavni je deo jednog šireg zakona (Framework Convention for the Protection of National Minorities, Okvirni dogovor za zaštitu nacionalnih manjina) oko koga su se u Briselu dugo svađali. Na kraju je dokument usvojen, kao površan i neobavezujući, i kao tipičan birokratski akt Unije, kakvih inače ima na pretek.

Ključna tačka ove konvencije nalazi se "u zaštiti jezičkog mnoštva i ne uspostavlja zakonita prava pojedinaca ili grupa''!

 Karta obavezuje zemlje potpisnice (trenutno njih 24) da poštuju i aktivno promovišu korišćenje jezika manjina u javnom i privatnom životu, i to kroz programe iz oblasti vaspitanja, sudstva i administracije, kao i da pomažu razvoj medija na tim jezicima.

 Okvirni dogovor za zaštitu manjina, Savet Evrope je uspeo da usaglasi tek tri godine kasnije. Osnovna ideja da je Zapadna Evropa, za razliku od svoje istočne polovine, već ranije stvorila zadovoljavajuće zakonsko okruženje za svoje manjine, palo je u vodu već na prvom sastanku za izradu Okvirnog dogovora, kada se uočilo da su zakonska regulativa, pa samim tim i prava manjina, u Zapadnoj Evropi veoma šarenoliki.

Zemlje sa aktivnim ili pritajenim manjinskim problemima poput španije, Velike Britanije, ali i Italije, smatrale su da donošenje ovog akta vodi direktno u internacionalizaciju problema, pa su koristile svaku priliku da rade protiv bilo kakvog dogovora.

Kada je 1. februara 1995. u Strazburu konačno potpisan Okvirni dogovor za zaštitu nacionalnih manjina, odmah je postalo jasno da je on rezultat teških kompromisa u okviru Saveta Evrope.

 Dogovor je na snagu stupio 1. februara 1998. godine, a do sada ga je prihvatilo 39 zemalja, mada ih on ni na šta ne obavezuje.

Ovim dogovorom je zabranjena diskriminacija nacionalnih manjina i zagarantovana su im osnovna ljudska i politička prava (pravo na slobodu mišljenja i govora, verske slobode, prava na okupljanja i udruživanja), kao i neka specifična prava koja se odnose samo na njih (jezička prava, kao i pravo na prekograničnu komunikaciju sa osobama istog porekla i pripadnosti).

Pri tome Okvirni dogovor postavlja samo osnovu, dok zemlje potpisnice imaju pravo inkorporacije ovih normi u svoj već postojeći pravni sistem. Posebno je zanimljivo da same države potpisnice imaju punu slobodu koga će i pod kojim uslovima da proglase nacionalnom (ili kakvom drugom) manjinom.

Kontrola sprovođenja Okvirnog dogovora poverena je Komitetu ministara Saveta Evrope, koji uz pomoć jednog savetodavnog tela prati izveštaje koje podnose same zemlje potpisnice.

Posebna problematika proističe iz pitanja da li se pod pojmom nacionalna manjina podrazumevaju i stranci koji duže vremena žive u nekoj zemlji.

Teoretičari Okvirni dogovor tumače tako da i stranci imaju ista prava kao i nacionalne manjine, budući da se u Dogovoru državljanstvo ne pominje kao obavezujući faktor. Većina zemalja, međutim, odbacuje ovakav stav insistirajući da zaštitu nacionalnog zakona o manjinama mogu da uživaju samo državljani zemlje koja je zakon donela. Evropski sud je, istina, već dva puta doneo identičnu odluku (Muč proces 1985. i Bikel-Franc postupak 1998) po kojoj ako u sudskom postupku samo pripadnici manjina, ali ne i stranci, imaju pravo na suđenje na sopstvenom jeziku, to onda predstavlja diskriminaciju. Sud je, međutim, propustio da države članice obaveže na donošenje odgovarajuće zakonske regulative.

Koliko je i politika Evropske unije nedosledna po ovom pitanju najbolje pokazuje primena Kriterijuma iz Kopenhagena, koji su doneti 1993. godine i sadržali su i obaveze zemalja članica prema nacionalnim manjinama, ali su se odnosili samo na zemlje koje je tek trebalo da pristupe EU, dok stare članice ovim aktom nisu bile obuhvaćene. Amsterdamskim dogovorom iz 1997. ovi kriterijumi su preuzeti u evropski Ugovor, ali je deo o nacionalnim manjinama izostavljen.

Gledajući generalno, evropska politika prema nacionalnim, verskim, jezičkim i ostalim manjinama obuhvata jedino zabranu diskriminacije i pravo manjina na postojanje i razvoj, ali ne definiše obavezu država da se ovom razvoju i posvete. Stoga su manjine, manje-više, prepuštene da same u kontaktima sa lokalnim vlastima pokušaju da za sebe izdejstvuju najpovoljniji mogući položaj i najveću državnu podršku.

 

 

 

Epilog jedne histerije

 

 

Trenutak u kome je pravo jedne seksualne manjine u Srbiji postalo tema dana globalnih televizijskih mreža, zbog koje je čak i BBC poslao svog specijalnog izveštača u Beograd, očigledno je dobro izabran. Prava ostalih manjina izgledala su tog dana tako mala i nevažna.

Količina manifestovane histerije zbog seksualne manjine koja je odlučila da prošeta glavnim gradom Srbije, objašnjiva je jedino kao organizovani politički pritisak. Ako nije tako nego je ovde reč o teoriji zavere, treba se opet vratiti na izjavu ambasadora Kraljevine švedske u Beogradu, Kristera Bringeusa, koji je odmah doveo u vezu Paradu ponosa i put u Evropsku uniju, izrazivši nadu da to neće Srbiju ometati u njenim pravednim nastojanjima da se pridruži društvu civilizovanih naroda.

Ali, kakve veze ima održavanje ili neodržavanje promocije različitosti sa političkim i državnim ciljevima suverene i međunarodno priznate zemlje Srbije, to je trebao neko iz Vlade ove ojađenje i ponižene zemlje da pita Njegovu ekselenciju Kristera Bringeusa. Ili da pita ili da mu uputi jednu oštru diplomatsku notu, tek da se zna ko je u ovoj kući gazda. Nažalost, upravo zahvaljujući nedostatku jasne državne politike prema svakoj poznatoj društvenoj pojavi, ali pre svega zbog neodstatka samopoštovanja državnog vrha, danas je moguće da vrlo širok krug nenadležnih ličnosti i organizacija stvara u Srbiji štimunge i atmosfere, izražava žaljenje, čuđenje ili, u retki prilikama, oduševljenje, a da na to niko ne odgovori ravnopravnim tonom i odgovarajućim merama. U tom smislu su organizatori neodržane Parade ponosa bili od koristi svakome ko je hteo da vidi gde je danas ova zemlja, i na kakav način se za nju zanima ta velika porodica u čije naručje državni vrh Srbije nezadrživo trči.

 

 

 

Demonstracija demokratije u Americi

 

   Pre pet godina Vrhovni sud Kalifornije doneo je odluku da osobe istog pola mogu sklapati zakonite brakove. Tim povodom tadašnji predsednik SAD, koji je bio pri kraju svog prvog mandata, doneo je odluku kojom je zabranio na teritoriji SAD sklapanje zakonitih brakova između istopolnih osoba.

 Buš se obratio naciji rečima: ''Nikada nisam imao ništa protiv gej osoba, i kao čovek ih uvažavam. Međutim, ja duboko verujem da se budućnost američke nacije može osigurati rađanjem, i tvrdo verujem da je jedino mogu osigurati brakovi između žene i muškarca. Iz tih razloga odlučio sam se da donesem odluku koja će povrediti osećanja mnogih, ali sam uveren da je to ispravna odluka''.

Mnogi su mislili da će na izborima, koji su usledili, Buš izgubiti jer se zamerio milionima pedera i lezbejki, ali je on dobio drugi mandat.

Homoseksualci ne mogu služiti u američkoj vojsci ako se deklarišu kao gej, ili ako to pokažu! Niko od nevladinih organizacija u Srbiji, a ni u Evropi, nije osudio SAD zbog kršenja prava pedera i lezbejki!

 

 

 

Opoziv

Poslanik nemačkog Bundestaga Folker Bek, koji se zatekao u Moskvi u nameri da podrži  gej paradu, 27. maja 2006. godine, koja nije ni održana, bio je kratkoročno predmet zabave među članovima ovog visokog doma. Kasnije, prema sopstvenom svedočenju, vratio se u Nemačku velikom brzinom, pod izgovorom da je bio fizički napadnut, a prema izjavama dvojice njegovih kolega poslanika, bio je opozvan sa najvišeg mesta u Nemačkoj!