Kriminal

 

Nezapamćene pljačke u Javnom preduzeću "Putevi Srbije" (2.)

 

Veseli maratonci, veselo kradu

 

U prošlom broju je Tabloid objavio članak o neviđenim krađama u Javnom preduzeću "Putevi Srbije" koji je redakciji dostavio jedan od funkcionera tog preduzeća. U međuvremenu je stigao dopis od jednog drugog zaposlenog koji potvrđuje i  dopunjuje prethodna saznanja pokazujući koliko je pljačkanje budžetskih para u Srbiji nekažnjeno uzelo maha.

 

Piše: Insajder P - 3

 

U "Putevima Srbije" mnogi zaposlenici rade sa kupljenim diplomama, ali, pojedincima čak ni to ne polazi za rukom. Reč je o jednom broju rukovodilaca koji nemaju odgovarajuću stručnu spremu. Ipak, prilike za "akademsko napredovanje" uvek postoje. Naime, glavna veza preko koje se u Zrenjaninu nabavljaju diplome je izvesni Dejan Adamović, zaposlen kao kontrolor, čiji je otac profesor fakulteta odakle diplome stižu. Adamović je blizak sa Darkom Savićem, intimnim prijateljem Milenka Cakovića, direktora Sektora za naplatu.

  Na ovaj način je diplomu nabavio i sam Savić, a i Aleksandar Aca Nikolić, takođe jedan od rukovodilaca.

  Ivana Petrovski je na mesto šefa odseka Beograd - Subotica primljena preko policijske veze. U radne prostorije u Novom Sadu skoro da uopšte ni ne dolazi, već vreme provodi u Staroj Pazovi gde u kancelariji sedi iza zatvorenih vrata i rešava ukrštene reči. Umesto nje poslove vodi izvesni Ristićević, čovek sa završenom srednjom poljoprivrednom školom, dakle potpuno nestručan. Ništa bolje nije obrazovan ni šef odseka Beograd - Batočina Nikola Milenković koji još uvek ima srednju školu i bezuspešno pokušava da se domogne kakve - takve diplome. O nivou njegove inteligencije dovoljno govori podatak da nije uspeo diplomu ni da kupi preko Adamovića. On je pre par godina, već posle samo desetak dana provedenih u preduzeću "Putevi Srbije" na mestu inkasanta, naglo uznapredovao do mesta šefa odseka.

  Sa srednjom školom radi i izvesna Cica zvana "Štiklica" koja je šef odseka za video nadzor. Ni ona se ne trudi da makar kupi neku diplomu koju jeftino nude Savić i njegovi prijatelji.

  Caković izuzetno vodi računa o svojim zaposlenima, ali samo o nekima od njih. Tako je zaposlio izvesnog Dragišu Neškovića, sestrića svoje prijateljice. Njega je kontrolor Siniša Tešanović više puta hvatao u krađi i pisao mu disciplinske prijave koje je Caković redovno cepao i bacao, a onda u montiranom postupku namestio otkaz - Tešanoviću.

Konačno, Nešković je morao da napusti "Puteve Srbije" kada je protiv njega podneta zvanična krivična prijava. Kao obeštećenje, Caković mu je zaposlio suprugu i to odmah na neodređeno vreme.

  Zanimljiv je odnos Cakovića i Savića koga u preduzeću zovu "Veseli Maratonac", jer stalno odlazi na maratonske trke po belom svetu. Bez obzira na činjenicu da Savić uvek stiže među poslednjima, njegove putešestvije plaćaju drugi, između ostalih i "Putevi Srbije".

  Zajedno sa Savićem na trke često odlazi i Caković, takođe o tuđem trošku, koji je, verovatno, zadužen da pazi da "Veseli Maratonac" negde ne zaluta. Pojedini zaposleni sumnjaju da iza ovog druženja ima još nečega, pa u šali govore kako su njih dvojica  radosno u Francusku otputovali zato što je ta država priznala istopolne brakove.

  Savić je zadužen i da Cakoviću drži, takozvanog "idiota", odnosno papire sa podsetnikom šta da kaže kada ovaj daje izjave za televiziju. Inteligencija Cakoviću ne dozvoljava da zapamti ni dve, tri prosto-proširene rečenice, pa mu je ovaj podsetnik neophodan. Zanimljivo je da Savić i ovaj posao radi u šortsu, verovatno da bi pogled na njegove dlakave noge dodatno inspirisao Cakovića.

  Savić je jedan od glavnih krivaca što je u nemilost pao mladi Danilo Smiljanić, čiji je otac dr. Smiljanić, plastični hirurg koji je osim Cece ulepšavao i Cakovića koji je zatim, zauzvrat, u "Putevima Srbije" zaposlio njegovog sina. Mladi Smiljanić je smešten u direkciju u ulici Ljube Čupe broj 5, i to u istu kancelariju sa Savićem koji je, očigledno, potpuno pogrešno razumeo razloge Cakovićeve naklonosti prema ovom mladiću, pa je iz ljubomore ovoga optužio da mu je iz sakoa ukrao 800 američkih dolara i 30.000 dinara.

  Dr. Smiljanić, iskusniji od svog sina, odmah je shvatio da je ceo slučaj namešten, pa je, umesto interne istrage u okviru preduzeća, insistirao na zvaničnoj istrazi u toku koje je mladi Smiljanić prošao poligrafsko ispitivanje na koje se Savić nije ni pojavio.Smiljanić se i dalje muva po  prostorijama u Ljube Čupe, ali iz nekog razloga više nije u Cakovićevoj milosti.

  Nakon što je pretprošlog leta pretučen u Budvi ispred kafića "Top gan", Caković je na peglanje lica morao da ode u Hrvatsku, jer je pokvario svoj odnos sa dr. Smiljanićem. U susednoj državi je na lečenju proveo ukupno više od mesec dana.

  Bez obzira na neverovatne troškove života na visokoj nozi, Caković ne mora da brine za novac koji mu pristiže sa svih strana.

  Na Bubanj Potoku, naplatnoj rampi na južnom izlazu iz Beograda, nedavno je sagrađen montažni limeni magacin veličine 35 - 40 kvadratnih metara, za šta je plaćeno 40.000 evra sa računa "Puteva Srbije", javnog preduzeća koje posluje sa gubicima.

  Renoviranje dva sindikalna apartmana na Zlatiboru plaćeno je 50.000 evra, a za te pare mogla su da se kupe dva nova. Na petom spratu bivše zgrade "Beomedicine" u Ustaničkoj ulici u Beogradu, kompletno su renovirane sve iznajmljene prostorije, iako su bile sasvim u redu i nije im trebao nikakav "tretman". Ipak, ponovo kupuju kompletan kancelarijski nameštaj iako je prethodni star svega dve godine, ali je, očigledno, potrebno nekome da se ugradi u neverovatno visoke cene. Stolovi za kompjutere su, tako, plaćani i do 800 evra, a sami kompjuteri su kupovani od "Komtrejda" po ceni od 3.000 evra po komadu! Otpisani nameštaj sklonili su u jedan magacin kod Bubanj Potoka, kako bi izložen vremenskim neprilikama ubrzo poprimio izgled koji bi opravdao otpis!

  Ko je najviše imao koristi od ovog rasipanja para vidi se iz činjenice da je "Komtrejd" jedan od glavnih sponzora Savićevih i Cakovićevih "maratonskih" putovanja po svetu. Na jednom od veselih sastanaka upriličenih u svrhu proslave dobijanja sponzorstva, zajedno su se, za uspomenu i dugo sećanje, fotografisali Caković i Savić u društvu sa Veselinom Vesom Jevrosimovićem, vlasnikom "Komtrejda", i Predragom Umićevićem, donedavnim gradonačelnikom Smedereva.

  Bez obzira što je preduzeće "Putevi Srbije" u debelom minusu (prošle godine gubitak je iznosio skoro osam milijardi dinara) za ispitivanje ispravnosti gromobrana na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku plaćene su tri fakture: dve po 3,2 miliona dinara i jedna na 700.000 dinara!

  Generalni direktor "Puteva" Zoran Drobnjak nedavno je tražio i dobio dozvolu da se na reprezentaciju troši 500 evra i to - dnevno. Za ovaj novac se kupuju sokovi, kisela voda i kafa da bi se, navodno, besplatno delili radnicima koji rade u limenim kućicama na naplatnim rampama. Umesto toga, ovo piće najčešće završi u prodajnim objektima koje drže prijatelji šefova sektora, a zaposleni neka se sami snalaze za osveženje.

  "Putevi Srbije" imaju oko 250 službenih automobila koje, zbog navodne štednje, po naređenju Drobnjaka povlašćeni radnici više ne mogu da voze i ostavljaju kod svoje kuće. Umesto toga, njih u vozače promovisani inkasanti od kuće voze na posao i obrnuto, a službeni automobili se nemilosrdno koriste i za takozvana službena putovanja koja, uglavnom, sa poslom nemaju nikakve veze. Uvođenjem šofera samo su povećani troškovi, jer se ovima pišu dnevnice i kada rade samo sat ili dva.

  Osim štampanja falsifikovanih bonova, kako je opisano u prošlom broju Tabloida, krade se i na sledeći način: osnivaju se preduzeća koja naruče malu količinu bonova, koju uredno plate, zatim se odradi još jedna mala transakcija sa plaćanjem, da bi konačno preduzeće naručilo veću količinu, a posle dobijanja iste otišlo u stečaj bez plaćanja. Posle se tako nabavljeni bonovi prodaju upola cene i to ili preduzećima kojima su potrebni, ili samim radnicima na naplatnim rampama koji na taj način pokrivaju manjak u pazaru.

  Bezbednosne kamere su snimile u nekoliko navrata dve žene, za koje se kasnije utvrdilo da su majka i ćerka, kako inkasantima dodaju svežanj bonova sa pisanom porukom: "Ovde ima za 10.000, isplati mi 7.000, ostatak je za tebe". Slučaj je prijavljen, ali istraga nije krenula dalje od početka, jer se u "Putevima Srbije" nekom veoma uticajnom ne isplati da se prekine sa ovakvom krađom. Belegišanin, poslovođa naplatne rampe kod Stare Pazove pomenut u prošlom broju Tabloida kao jedan od organizatora trgovine falsifikovanim bonovima, sklonjen je na radno mesto skupljača para, kako bi se zameli tragovi.

  U sprečavanju krađe ništa ne pomažu ni najmoderniji video uređaji. Svojevremeno  je radnik obezbeđenja Antonijević otkrio da su isečeni kablovi koji kamere na kabinama povezuju sa centralnim kompjuterom. Radnik je sačinio izveštaj o tome šta je video, ali je sve zataškano, a da ne bi dalje pričao šta se sve radi, Antonijevićevog sina je Caković zaposlio u naplati putarine, na radnom mestu na kome dovitljivi i nepošteni za godinu dana mogu da zarade dovoljno da sagrade porodičnu kuću na sprat.

  Do sada je napisano na desetine prijava protiv odgovornih za sve ove malverzacije, koje su predate nadležnim organima, ali se ništa nije promenilo. Gubitak "Puteva Srbije" od skoro osam milijardi dinara, a što predstavlja preko 70 miliona evra, prošle godine je pokriven iz republičkog budžeta koji solidarno pune svi građani Srbije, a prazne, očigledno, samo oni odabrani.

 

 

A 1.

 

Istina nikoga nije zanimala...

 

Poštovana gospodo,

pročitala sam tekst u Vašem listu pod nazivom ''Novo oranje drumova'' i odlučila da Vam se javim sa nadom da će konačno neko pročitati pravu istinu.

Pakao cele moje porodice sa dvoje maloletne dece počeo je 24. maja 2006. godine. Moj suprug Đorđe Gudurić, radnik, inkasant "Puteva Srbije'' bio je na slobodnim danima, kod kuće u krugu porodice.

Oko jedanaest časova pre podne pozvala ga je sekretarica i rekla da hitno dođe na posao. Otišao je i vratio se tek posle petnaest meseci provedenih u pritvoru. Malo je reći da je cela naša porodica proživela pakao. Ali smo se nadali, verovali, da će neko otkriti šta sve stoji iza toga. Da li treba da vam kažem da moja porodica nema avione i kamione? Pa to se sve može proveriti.

Mi nemamo čak ni naš stan, već živimo u stanu mojih roditelja. Ceo sudski proces protekao je u smeru kako je to nekome odgovaralo. Istina nikoga nije zanimala. Da se razumemo, neko jeste uzeo pare, to je sigurno, ali najveći broj osuđenih to nije mogao, ni da je hteo. Pa zar neko može da poveruje da su obični inkasanti znali da ''muljaju'' sa kompjuterskim programom o kome zna samo nekolicina ljudi?

Zahtevi da se izvrši veštačenje kompjutera od strane sudskog veštaka, stručnjaka za informacione tehnologije, sudija nije hteo da prihvati. Prihvatio je mišljenje policijskog radnika sa kursom za kompjutere. Za sve ovo postoje dokazi u predmetu. Zbog toga se valjda sudija toliko i izvinjavao kada je izricao presudu. Pravdao se da je on morao da sudi onima koje je dobio na spisku. Spisak je bitan. Ko ga je napravio? Iz teksta Vaših novina to se lako može zaključiti. Ali zašto baš oni? To su u najvećem broju stari radnici bez mrlje u karijeri, koje je trebalo skloniti. Za svaki slučaj da prostor za ''rad'', odnosno krađu bude čist.

Moj suprug se nikada nije mirio sa ovakvom presudom i optužbama. Odlukom suda za radne odnose vraćen je na posao. Dobio je i novčanu nadoknadu zbog nezakonitog otkaza. Trenutno se nalazi na izdržavanju kazne, a osuđen je na tri godine i šest meseci, ali se i dalje nada. Ustavna žalba još nije prošla. Postoji još i zahtev za ponavljanje postupka, o kome treba da odluči specijalni sud. Zahtev se zasniva na veštačenju kompjutera od strane ovlašćenog sudskog veštaka, čiji nalaz i mišljenje nemaju nikakve veze sa presudom. Neko je uzeo pare, moj suprug sigurno ne. Kako to da dokaže?

Ovo je samo deo moje priče.

 

Gordana Gudurić