Druga strana

Svedočenje zamenika glavnog urednika Magazina Tabloid, povodom njegovog pritvaranja

Ovako je bilo...

Povodom pritvaranja zamenika glavnog urednika Magazina Tabloid Milana Malenovića, objavljujemo njegovo svedočanstvo o hronologiji događaja, počev od jutarnjeg privođenja pa do izlaska iz zatvora i sprovođenja u kućni pritvor. Ovo svedočanstvo koje je potvrđeno i svedočenjem onih koji su u privođenju učestvovali, ukazuje na mračno lice srpskog premijera Aleksandra Vučića i njegovih jurišnika. Odmah nakon Malenovićevog pritvaranja, bilten Vučićeve Velike propagande laži, objavio je u nastavcima, da je urednik našeg magazina "...zatečen u krevetu sa nekim dečkom...", čiji su inicijali navedeni. Svako ko ne sledi Vučićevu izdajničku politiku, izložen je poruzi i sramoćenju. Malenovićeva porodica pokrenuće sudski postupak, u kome će pružiti priliku šizofrenom Draganu J. Vučićeviću, da dokaže navode iz tekstova koje je objavio u svom biltenu.

Milan Malenović

Tek što je prošlo šest sati ujutro počinje zvonjava i lupanje na ulaznim vratima mog stana. Bunovan ustajem iz kreveta i pitam ko je. Dobijam odgovor: „Policija, otvorite". Kasnije mi komšije pričaju kako je dvorište bilo puno policajaca, kao da hapse nekog teroristu Al Kaide. Tačno njih 12, raspoređenih po svim ćoškovima.

U stan mi ulaze njih šestorica, dvojica u uniformama obične policije, četvorica u kombinezonima Odeljenja za visoko-tehnološki kriminal. Pokazuju mi nalog za pretres stana, navodno zbog pretnji najvišem državnom rukovodstvu koje sam postavio na svom Fejsbuk nalogu. Pristojni momci, odmah se vidi.

Jedan iz Odeljenja za VTK, skoro izvinjavajući se pred svima priznaje kako redovno čita „Tabloid", ali da mora da radi svoj posao. Pregledali su dva krša od kompjutera koja su našli u mojoj dnevnoj sobi, ostale prostorije stana nisu ni pogledali.

Moram da priznam da sam bio prijatno iznenađen njihovim profesionalnim, ali i ljudskim ponašanjem. Dok su oni radili svoj posao pričamo o različitim stvarima, između ostalih i o kučićima koje imam u stanu. Strogo me oslovljavaju sa "Vi", nema vikanja, pritisaka ili bilo kakvog provociranja.

Na kraju mi daju da potpišem zapisnik o oduzetim stvarima (uzeli su mi dva hard diska) i kažu mi kako moram da pođem sa njima kako bih dao izjavu. Pitam ih koliko će to dugo da traje, jer još nisam uzeo jutarnju terapiju, a oni mi odgovaraju „pola sata do sat". Da li me oni privode, pitam i dobijam negativan odgovor uz objašnjenje kako je to redovna procedura i da nema potrebe da brinem.

U prostorijama Odeljenja za VTK me nude kafom i cigaretama. Čeka se neki šef koji treba da uzme izjavu od mene. Vreme prolazi, ništa se ne dešava. Opet pričamo o svemu i svačemu. Moje novinarsko uvo beleži i neke zanimljivosti iz rada ove ekipe. Najveći problem su im takozvane „Nigerijanske šeme", prevare putem interneta na koje naivni građani i dalje nasedaju. I dok sam ja bio kod njih u kancelariji dobili su poziv jednog građanina u vezi pomenute prevare koga su uspeli da ubede da ne naseda i da prekine svaki kontakt sa ljudima koji su mu za sitnu uplatu od nekoliko stotina dolara nudili milionsku zaradu. Počinioce naša policija ne može da goni, jer se nalaze u inostranstvu.

Drugi najveći problem su im ljudi kao ja, koji postave na društvenim mrežama nešto što tužilaštvo oceni kao pretnju. U međuvremenu je i tužilaštvo promenilo taktiku prema „počiniocima". Umesto da protiv njih pokreće postupke koji iritiraju i domaću, a posebno stranu javnost, ono policiji naloži da vinovniku odrede policijsko zadržavanje do 48 sati. Nesrećnik tako vreme provodi u nekoj zagušljivoj ćeliji sa pravim kriminalcima, što mu stvori doživotnu traumu. Na kraju ga puste kući bez izvođenja pred sudiju. Veoma efikasan način zastrašivanja.

Dokon pop i jariće krštava, kaže naš narod, pa tužilaštvo za visoko-tehnološki kriminal u nedostatku pravih izazova i krivičnih dela putem interneta, privodi sve koje može. Jedan od prvih „uspeha" bilo im je hapšenje dva momka koji su na svom sajtu objavili reklamu jedne kladionice iz inostranstva. U stvari, nisu oni ni objavili tu reklamu, već su prostor iznajmili Googl-u da postavlja reklame.

Optužnica je u prvom momentu glasila"organizovanje nezakonitih igara na sreću". Posle su je preinačili, jer kladionica nije bila na sajtu dvojice privedenih, već na posebnoj adresi registrovanoj u inostranstvu, a na nju je samo vodio link na reklami. To je bila glupost tužilaštva u stilu da tuže televiziju što je pustila reklamu nekog proizvoda kome je istekao rok. Momci su posle dve nedelje pušteni iz pritvora, slučaj je zataškan i zaboravljen, jer je kladionica bila uredno prijavljena po zakonu zemlje u kojoj je registrovana.

U mom slučaju vreme prolazi, a ništa se ne dešava. Oko 11 sati kažem kako moram da uzmem terapiju i da doručkujem. Pozivam jednog prijatelja da mi od kuće donese terapiju, a policajci me časte doručkom. Ni njima nije jasno šta se dešava, sve vreme me ubeđuju kako nisam priveden i da nema potrebe da angažujem advokata.

Posle, ipak, odlučuju da mi pročitaju moja prava i tada nastaje potraga za listom na kojoj su ta prava ispisana. Trebalo im je dobrih pola sata da je pronađu u nekom kompjuteru, vidi se da su potpuno nepripljemljeni za ovakav razvoj situacije.

Posle toga stiže naređenje da me odmah izvedu pred tužioca Ratka Markovića u Palati pravde. Na licima policajaca vidim da su zbunjeni.

Nemaju nalog da me liše slobode, a traži se da me odvedu tužiocu. Ne znam šta bi se desilo da sam odbio da pođem: da li bi me tada formalno priveli?

Tužioca Markovića nisam ni video. Umesto njega, od mene je izjavu uzela mlada pripravnica i tada prvi put saznajem konkretno šta mi se stavlja na teret. Odbijam da priznam krivicu i tvrdim da u onome što mi je predočeno nema elemenata pretnje i ugrožavanja bezbednosti. Posebno je nejasno na koga sam mislio pišući pomenute postove.

U međuvremenu u Palatu pravde stiže jedan kolega iz redakcije, a ubrzo i advokat koga je angažovao moj glavni urednik. Sedimo svi u hodniku u pratnji jednog momka iz Odeljenja za VTK.

Oko 14 časova sami, bez poziva, odlazimo kod sudije Raše Jankovića koji je u ovom postupku određen da bude sudija za prethodni postupak. Tužilac je samo predao zahtev za sprovođenje istrage i određivanje pritvora i otišao kući ne obaveštavajući sudiju gde se nalazim! Da sami nismo potražili sudiju pitanje je dokle bismo sedeli u hodniku čekajući da nas neko pozove.

Kod sudije advokat Milorad Konstantinović i ja ponavljamo da u mojim postovima nema elemenata krivičnog dela koje mi se stavlja na teret, da ne vidi jasno na koga se postovi uopšte odnose i da ja zdravstveno nisam u stanju da bilo koga ugrozim. Ipak, sudija određuje pritvor do 30 dana iz razloga da postoji opasnost da ponovim krivično delo.

U Centralni zatvor me prebacuju oko 16 časova. Sledi uobičajena procedura registracije, a zatim me izvode pred lekara. Predajem mu kesu sa lekovima koje sam dobio od kuće i objašnjavam da sam imao infarkt i da je nedavno konstatovano zatvaranje leve srčane grane koje može, ako se pravovremeno ne izleči, da dovede do moje smrti. Po nalogu lekara smeštaju me u prolaznu sobu koja ima WC šolju, jer čučavac ne mogu da koristim.

Pritvorenik koga sam zatekao u sobi mi tvrdi da je to takozvani „Hajat", a ja se glasno pitam kako li tek izgleda ostatak zatvora. WC šolja je metalna, oprana poslednji put kada je montirana pre nekoliko godina. Nema dasku, a ni vodokotlić ne radi, pa fekalije smrde po celoj sobi.

Na prijemu dobijam samo obično ćebe, plastičnu posudu za hranu i kašiku. Na krevetu stari, prljavi madraci, a ja nemam ni posteljinu. Ćebe sam umotao i stavio pod glavu da mi glumi jastuk i ležem obučen razmišljajući koje sve bolesti mogu da dobijem u ovoj prljavštini. Za večeru dobijam kutlaču kačamaka.

U sobu stiže još jedan momak. Priveden je u Valjevu, ali tamošnji zatvor još nije renoviran od prošlogodišnjih poplava, pa pritvorenike moraju da šalju za Beograd. Gde su nestale pare za obnovu od poplava?

Ne znam ni gde su otišle pare za renoviranje Centralnog zatvora u Beogradu. Po mojoj proceni, po onome što sam uspeo da vidim, za 15 godina, od kako je vlada Zorana Đinđića dobila pare od raznih međunarodnih organizacija, urađena je možda trećina radova. U odeljenjima koja nisu renovirana situacija je gora nego devedesetih godina prošlog veka. Malter otpada sa zidova, kreveti se raspadaju, dušeci smrde isto kao i čučavci iz šezdesetih godina.

Sledećeg jutra za doručak dobijam parče salame i hleb. Pre nego što sam stigao da jedem odvode me na vađenje krvi u laboratoriju koja je na četvrtom spratu, a ja sam u ćeliji u prizemlju. Pokazujem stražaru štaku pomoću koje se krećem i objašnjavam mu da ne mogu peške toliko da se penjem. Onda nastaje potraga za ključem od lifta.

CZ raspolaže sa četiri mala lifta u koje ne mogu da stanu nosila. Nepokretne pacijente iz kreveta smeštaju u kolica, pa ih tako polumrtve spuštaju do prizemlja iz koga se izlazi u dvorište gde čekaju kola za transport. U prizemlju ih ponovo stavljaju u nosila. U nekim slučajevima pritvorenici moraju nosila sa bolesnikom da spuštaju niz uske i vijugave stepenice.

Nikome nije palo na pamet da u sklopu renoviranja ugradi makar jedan lift u koji mogu da stanu položena nosila.

Ključeve od liftova imaju samo pojedini stražari koji po sopstvenoj proceni određuju ko može, a ko ne može da koristi lift. Ja sam imao sreću da su uvideli kako ne mogu stepenicama. Vodaju me dugačkim hodnicima do laboratorije koja me podseća na one iz ratnih filmova.

Kada su me vratili na odeljenje stražar mi daje šaku lekova i kaže da je to i jutarnja i večernja terapija koju su mi poslali iz ambulante. Gledam lekove koji su samo isečeni iz pakovanja, bez naziva koji je koji lek. Pitam kako ću da znam šta da uzmem ujutro, a šta uveče, a stražar odgovara da je to svejedno!?! Vidim kako u njegovoj kancelariji sedi mladi tehničar i velikim makazama secka terapiju za nekog drugog pritvorenika. Mrzi ga da nam je pojedinačno deli, nego nam je daje na gomilu, pa ko se kako snađe.

Straža je veoma profesionalna. Skoro svi su me oslovljavali sa vi, a jedan je svima, pa i meni govorio „gospodine". Nema iživljavanja nad pritvorenicima, bar ih ja nisam video. Ljudi se trude da profesionalno obave svoj posao.

Uz sve to, rade pod teškim uslovima za malu platu. Centralni hodnik CZ-a je dugačak stotinak metara. Na jednoj strani su hodnici koji vode u odeljenja, a na drugoj prozori koji su stalno otvoreni kako bi pritvorenici imali dovoljno svežeg vazduha. Sve je od betona, pa je i leti prohladno, a promaja duva na sve strane. Na polovini centralnog hodnika u prizemlju je pisaći sto za kojim sedi stražar zadužen za koordinaciju straže. Sedi nezaštićen na promaji, zimi na mrazu i to puno radno vreme. Niko se nije setio da mu postavi kućicu kako bi ga bar malo zaštitio od vremenskih uslova.

Pojedini stražari dnevno prepešače desetine kilometara po stepeništima, jer je korišćenje liftova posebna privilegija. I pored toga oni moraju da sačuvaju pribranost i nerve u ophođenju sa pritvorenicima.

Pred ručak me iz prolazne sobe prebacuju u Specijalizovanu zatvorsku bolnicu, na interno odeljenje koje je na trećem spratu. Da se to nije desilo tom brzinom pitanje je da li bih preživeo. Tamo je situacija mnogo bolja. U sobi imam čist WC sa porcelanskom šoljom i daskom, kao i tuš kabinu u kojoj uvek ima tople vode. Dobijam čistu posteljinu i jastuk.

Odmah me je pregledao načelnik Internog dr Vladimir Marković i utvrdio da govorim istinu u vezi anamneze. Zaista se očitava na EKG-u zatvaranje leve grane. Pritisak na prijemu mi je bio samo 90 sa 75, pa mi je odmah uključena terapija koju tog jutra nisam mogao da uzmem.

Iz ambulante CZ-a stiže i kesa sa mojim lekovima, odnosno ono što je od toga ostalo. Za jednu noć je nestalo više od polovine lekova koje sam doneo od kuće. Na moju sreću, Specijalizovana bolnica je dobro snabdevena lekovima.

I hrana je tu mnogo bolja. Nije mi jasno kako SZB, koja nema svoju ekonomiju, a uspeva da prehrani bolesnike, dok zatvori, kao što su Zabela, Sremska Mitrovica ili Padinska Skela uprkos stotinama hektara plodne zemlje zatvorenicima za obroke serviraju splačine.

I ovde je straža profesionalna u ophođenju. Jedan stražar mi u razgovoru objašnjava kako se posebno vodi računa o tome ko se ovde zapošljava, jer mora da radi sa bolesnicima lišenim slobode. Ima dosta polupokretnih i nepokretnih, a ceo četvrti sprat je ludnica. Ti ljudi zaslužuju posebnu pažnju.

I lekari rade svoj posao, bar najveći broj njih. Za sebe kažu da su na prvom mestu lekari, a tek zatim zaposleni u zatvoru. Niže medicinsko osoblje je priča za sebe. Iako i tu većina valjano obavlja svoj posao, ima dosta onih kojima smo svi mi razbojnici, šljam, koji ne zaslužuje negu i pažnju.

Kada mi je pozlilo u nedelju zbog visoke temperature, pet puta smo cimer i ja molili dežurne sestre da mi pozovu lekara, ali to nisu učinile. U ponedeljak ujutro je načelnik ustanovio da imam gnojnu upalu i odmah ordinirao terapiju antibiotika i antipiretika koja mi je doneta tek uveče! Zbog tog kašnjenja mi se stanje pogoršalo pa sam u utorak i sredu gubio svest.

Izlazak iz zatvora je posebna avantura, veća od one kada ulazite u zatvor. Pritvor mi je ukinut u petak pred kraj radnog vremena. Tada je blagajna SZB već bila zatvorena, pa nije imao ko da mi da pare koje sam imao na računu za kantinu. Službenica mi je objašnjavala kako ne postoji dežurna služba blagajne, pa ko izlazi posle 15 časova ili mora da se uzda u to da će neko od porodice ili advokat da ga čekaju ili da se švercuje u prevozu bez para i karte za vožnju.

Na moju sreću, na izlasku iz SZB sam dobio dovoljno lekova za ceo vikend, jer od moje pune kese lekova skoro ništa nije ostalo, a nove recepte sam mogao da podignem tek u ponedeljak. Policija me je sprovela iz zatvora do stana, bez uručivanja rešenja o ukidanju pritvora i određivanju kućnog pritvora, gde me je čekala druga grupa ljudi koja mi je stavila takozvanu "nanogicu", usmeno mi zabranivši da napuštam stan!

U nedelju mi je pozlilo, lekarka Hitne pomoći mi je dala uput da se javim hitno u bolnicu, ali nisu smeli da me prevezu, jer im je to neko radio-vezom zabranio! Sada vodim dve bitke: za život i slobodu. U svom stanu se sada osećam kao da sam u zatvorskoj ćeliji, jer ne mogu da ga napustim, čak ni hrani ni lekove da kupim, bez pismenog odobrenja sudije za prethodni postupak.

Rešenje o ukidanju pritvora i određivanju kućnog pritvora i zabrani pristupu internetu, uručena mi je petog dana, od premeštaja iz zatvorske bolnice. A u rešenju, protiv kojeg nije dozvoljena žalba, piše da će trajati do pravnosnažnog okočanja postupka, a to može trajati i godinama! Osuđenici imaju pravo na dva sata boravka na svežem vazduhu. Meni je i to pravo uskraćeno.