Preko pune linije

Srpske službe bezbednosti u raljama ovejanih kriminalaca (5)

Policiju i tajnu službu gaze japankama

Kriminalizacija srpskih službi bezbednosti i policije, dolaskom Aleksandra Vučića na vlast, poprimila je zastrašujuće razmere. Sasvim je moguće da mu one i dođu glave. Danas su vođe mafije pokrovitelji poslanicima, ministrima, pa i srpskom premijeru i njegovoj porodičnoj mafiji. Da li je Beograd centar mafije, i ko su srpski bosovi, koji upravljaju trgovinom narkoticima, zelenašenjem, otimanjem firmi, stanova, ubistvima? Kakvu ulogu u tome imaju anonimni mafijaši iz Čačka, koji postavljaju direktore tajnih službi, tužioce za organizovani kriminal, direktora policije, načelnike policijskih stanica i raspoređuju svoje rovce u svim policijskim strukturama? Istraživač Magazina Tabloid, major Goran Mitrović, u saradnji sa Aleksom Žunićem, daje neke odgovore na ova pitanja, u serijalu koji je izazvao veliko zanimanje upućene javnosti. Kako engleski obaveštajci kod direktora BIA ulaze u japankama, a ovih dana trojica američkih obaveštajaca izdaju direktive ološu iz vrha srpske tajne policije? Ko sprema kordone smrti?

major Goran Mitrović

Aleksa Žunić

Trojica službenika ambasade Sjedinjenih Država svakodnevno na Banjici, od jutarnjih sati, daju zadatke rukovodstvu Bezbednosno informativne agencije. Takav odnos prema srpskoj tajnoj službi nije postojao ni za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Ološ koji je danas u vrhu BIA se, nažalost, time ponosi. Istraživač Magazina Tabloid svakodnevno dobija izveštaje očajnih službenika BIA o okupaciji srpske tajne službe.

Alo, Đora javlja...

Prošli broj Magazina Tabloid je izazvao žestoke reakcije u Čačku, Kraljevu i policijskim službama.

Radoš Mitrović, zvani Čuma Ciganin je preko svog pulena Aleksandra Đorđevića Đore, aktuelnog direktora BIA, saznao za sadržaj prošlog broja. Čuma je jutro sačekao na kioscima u Čačku u pokušaju da otkupi sve primerke koji su došli u Čačak. Otkupio je i uništio na stotine primeraka, pre nego što su došli do čitalaca. Mislio je da će tako da sakrije svoje kriminalne tragove. O svemu je obavestio i svoje mentore u Crnoj Gori, kao i šefove u crnogorskoj Službi bezbednosti, čijom se legitimacijom povremeno hvali. Učtivo su ga saslušali i rekli mu da je on u Srbiji „vlasnik" direktora BIA Đorđevića, i da mu oni slabo šta mogu pomoći. Svestan da od Đore nema vajde, Čuma je pozvao ljude iz sveta mafije da mu pomognu. Pomoći nema, istina izlazi na videlo.

Kada je Čuma Ciganin nakon brutalnog ubistva Dejana Škipića 12. decembra 2000. godine priveden u SUP Čačak, stavljene su mu lisice i sproveden je u pritvor. Tadašnji načelnik SUP-a Čačak, Miodrag Zavišić, poludeo je kad je čuo šta se dogodilo, ali ne zbog pogibije momka od 24 godine, već što je njegov poslovni partner priveden sa lisicama. Naredio je da Čumeta Ciganina dovedu u kabinet načelnika SUPa gde su u tom momentu sedeli načelnik Zavišić i dva lokalna biznismena.Skinute su mu lisice, inspektori koji su ga priveli u skladu sa pravilima službe, iskritikovani su u prisustvu kriminalca osumnjičenog za ubistvo, a Zavišić i Čume su ostatak dana proveli u ispijanju viskija i uništavanju dokaza. Pištolj kojim je izvršeno ubistvo volšebno je nestao iz policijskih izveštaja i nikada nije pronađen. Parafinska rukavica je namerno urađena nestručno i nakon što je njegovim saučesnicima dozvoljeno da nekoliko puta sapunom operu ruke i na taj način unište dokaze.

I Andrija se buni

Odmah po izlaska prošlog broja u Čačku je održano nekoliko tajnih sastanaka na kojima se raspravljalo kako nastaviti mafijaške poslove u novonastalim okolnostima. Šefovi lokalne mafije posebno su obavili razgovor sa zelenašom i informatorom Andrijom Miškovićem i sa bivšim radnikom BIA, Rankom Kosanovićem, jer su obojica do ranih jutarnji časova bili prisutni u kafiću „Manjana" kada je Danilo, sin Aleksandra Vučića, konzmirao Andrijin kokain velike čistoće.

Pod „istragom" su i policajci koji su te noći u sklopu redovnih patrolnih aktivnosti došli do kafića „Manjana", ali kada su videli kakvo se društvo tu okupilo i šta se događa, samoinicijativno su odstupili od planiranih aktivnosti i otišli u drugom pravcu.

Andrija je poznat kao osvetoljubiv čovek, i sam je preuzeo niz koraka da predupredi izlaženje novog broja Magazina Tabloid. Nudi novac i poteže veze da utvrdi odakle „cure" podaci o njegovoj kriminalnoj i informatorskoj aktivnosti. Krivi sve i svakoga. Kada mu se neko zameri „namešta" ih policiji ili mafiji, već po proceni kako će veću štetu da nanese.

Tako je namestio izvesnog Bilija Crnogorca, lice iz kriminalne sredine Bara, koji je kao saradnik policije u Baru odao policiji članove kriminalne grupe sa kojom je sarađivao za više od 10 kilograma narkotika. Prijatelje je poslao u zatvor, a on je, u sklopu dogovora načelnika policije iz Bara i tadašnjeg načelnika PU Čačak, Milovana Miše Petrovića, prebačen u Čačak gde je trebalo da se primiri. Ali, pod zaštitom šefova lokalne policije, Bili je nastavio da se bavi zelenašenjem, dilovanjem droge i iznudama pa je ubrzo došao u konflikt sa lokalnim kriminalcima. U jednom kriminalnom obračunu, pre par godina u Čačku je ubijen i njegov sin.

Bili ima i dva pastorka od kojih je jedan krenuo Bilijevim stopama i protiv njih dvojice je podnošeno na desetine prijava koje su sve završile u fiokama šefova policije. Bili je „napredovao" sve dok se nije zamerio Andriji Miškoviću. Pre oko šest meseci posvađali su se oko mafijaških talova na jednoj pumpi u Čačku, nakon čega je Andrija počeo da namešta Bilija kod policije i mafije iz Crne Gore. Andrija je predložio i da za Bilijevu likvidaciju plati određenu svotu novca. Mafijašima iz Crne Gore koje je Bili namestio, a koji uskoro treba da izađu iz zatvora, Andrija je preko posrednika dostavio podatke o Bilijevom mestu stanovanja, kretanju i navikama.

Naređenje da se skloni ,,dok ne prođe oluja" dobo je i Mario Simović, lični zelenaš inspektora Predraga Pavlovića, zvanog Peđa inspektor, inspektora Jablana Petrovica i radnika BIA Dragana Perendije. Mario je poznat po tome što na kamatu daje isključivo pare koje su šefovi policije „zaradili" u poslovima sa narkoticima. Zbog brojnih prijava privođen je veći broj puta, ali je policijska mafija sve prijave uspešno „stornirala". Ova opasna kriminalna grupa funkcioniše tako što novac zarađen na trgovini narkoticima usmerava u zelenaške tokove za šta se uzimaju neproporcionalno velike zaloge. Zarada je ogromna.

Kada je jednom prilikom, zbog kašnjenja u otplati „rate" od dva dana, na ime neuporedivo manjeg duga Mario došao da od jedne porodice iz centra Čačka otme stan, ukućani su se zaključali i pozvali policiju. Policija je, na čelu sa inspektorom Peđom, momentalno izašla na lice mesta sa sve „maricom" i umesto da uhapsi zelenaša, nesretnu porodicu je isterala na ulicu, a Mario je ušao u posed stana.

Tokom svoje karijere zelenaša pod zaštitom policije, Mario je često umeo da primenjuje nasilje zbog čega se u nekoliko navrata umešala i policija van Čačka, a u par navrata intervenisali su i pošteni radnici PU Čačak. Jednom je i pored urgiranja iz Čačka uhapšen i osuđen na vremensku kaznu zatvora. Na apelaciji mu je kazna prepolovljena, jer je sud prihvatio obrazloženje pomenutih starešina PU Čačak da je u pitanju lice koje je od posebnog značaja za sagledavanje kriminalnih aktivnosti u Čačku, i da ga treba blago kazniti.

Obrazloženje je poslato na lično zalaganje i intervenciju Peđe inspektora i inspektora Jablana, jer je Mario, tokom jednog tajnog sastanka iza teretane „Koloseum" u Čačku, Peđi zapretio da će sve da ispriča ako ga ne spasu zatvora. Peđa je sa svojim policajcima-mafijašima nakon toga razmatrao mogućnost da likvidira Marija, ali se od toga odustalo jer je kod Marija bilo „zarobljeno" previše gotovog novca i nekretnina u „zalogu", pa bi sve to verovatno propalo. Mario je umesto zatvora dobio nanogicu. (Mario Simović (35), automehaničar i vlasnik firme „Rio Maks", je 2014. godine u Višem sudu u Čačku osuđen na četiri godine i sedam meseci zatvora zbog više iznuda, zelenašenja, nedozvoljene trgovine i pranja novca, a osuđeni su i njegovi roditelji Svetlana i Ilija zbog pranja novca. Ovu presudu ukinuo je Apelacioni sud u Kragujevcu).

Zatiranje tragova

U posebnom strahu je Aca Jaćimović, policijski inspektor, koji je svoje mafijaške aktivnosti, rasturanje narkotika, zelenašenje, ucenjivanje i reketiranje morao privremeno da zamrzne. Čak je, pod pritiskom svojih kompanjona, nevoljno prestao da nosi svoj skupoceni sat marke Pike i sakrio ga, plašeći se eventualnog pretresa, kod jedne od svojih ljubavnica. Upućeni kažu da je vrednost pomenutog sata preko 50.000 SCH. Acin stvarni šef Jablan Petrović naredio mu je da se primiri, jer njegovo bahato ponašanje ugrožava sve mafijaške poslove policajaca-kriminalaca u Čačku. Jablan je zabrinut jer je čuo da se posebna istraga vodi i povodom pokušaja ubistva koje je on organizovao pre 7 godina u Čačku.

Naime, Jablan je naredio policijskoj patroli da prekine proslavu rođendana izvesnog Njegoša, lica iz kriminogene sredine iz Čačka, ali je jedan od policajca dobio zadataka da tom prilikom isprovocira sukob i da ubije Njegoša. Tako je i bilo. Policajac je inscenirao sukob; iz službenog pištolja pucao je u pravcu Njegoša sa očiglednom namerom da ga ubije ali je promašio glavu i Njegošu naneo teške telesne povrede opasne po život u predelu vrata. Umesto da bude uhapšen, policajac je nagrađen i „pokriven" službenim beleškama o opravdanoj primeni vatrenog oružja.Pokušaj naručenog ubistva je zataškan, a protiv Njegoša je pokrenut krivični postupak za navodni napad na ovlašćeno službeno lice!

Tekst u Magazinu Tabloid sa velikim odobravanjem komentarišu i radnici sudova u Čačku. Njima je dosta mafijaških pritisaka, advokata kriminalaca kao što je bio Aleksandar Đorđević Đora i pretnji lokalnih mafijaša i moćnika. Navode primer suđenja Vladimiru Mitroviću Kurti, bratancu Radoša Mitrovića Čumeta Ciganina u postupku koji je protiv njega poveo izvesni Toma iz Čačka. Naime, pre par godina Vladimir je od Tome iznudio veću sumu novca na ime zelenaških kamata, a pokušao je i da mu otme i kuću u kojoj živi. Toma je, zarad mira, pristao da za Kurtu uzme na lizing najnoviji model BMW 5, dizel, za koji je deo rate trebalo da plaća Kurta. Kurta je preuzeo BMW a ratu nije plaćao, pa je slučaj dospeo na sud koji je naložio Kurti da vrati auto. Kurta, sledeći „pravni" savet Aleksandra Đordevića, nikada nije izvršio nalog suda. Auto je prevezao u Beograd, gde ga vozi već dve godine neregistorvanog i gde je nekoliko puta zaustavljan i isključivan iz saobraćaja ,ali je sve to „peglao" direktor BIA Đorđević.

Dragan Perendija smenjen je sa mesta načelnika Centra BIA Kraljevo i postavljen na mesto načelnika odeljenja BIA u Čačku. Pošto im je šef Perendija direktno uključen u mafijaške aktivnosti policije u Čačku, operativci BIA prinuđeni su da pišu duple izveštaje o svom radu. Jedan primerak ide u BIA a drugi u tajne arhive nedostupne mafijašima, koji trenutno vode BIA. Sačekaće bolja vremena.

Posetioci u japankama

Šefovanje Aleksandra Đorđevića, Ivana Todorova i Rade Selakovića nad BIA ostaće zapamćeno i po tome što su predstavnici britanske MI6 u kabinet direktora BIA u zvanične posete dolazili obuveni u japanke. Jasno su im dali do znanja šta misle o njima.

Slavica, radnica BIA i ljubavnica Jordana Đordevića (o čemu je pisao Tabloid) je nakon izlaska afere u javnost doživela da je se Jordan javno odrekne. Nakon toga usledilo je svakodnevno šikaniranje, vređanje i klasičan mobing svih njenih šefova u BIA, o čemu je ona načinila poverljivu služenu belešku sa elementima krivične prijave, i tražeći zaštitu o tome obavestila svog glavnog pretpostavljenog Radmilu Selaković. Gospođa Selaković je, ženski solidarno, uz puno razumevanja, belešku uredno pročitala, otišla kod direktora gde su ona, direktor Đorđević, Ivan Todorov i još neki rukovodioci belešku čitali danima uz smeh do suza i podrugivanje. Pozvali su i neposredne Slavičine rukovodioce, dali im na uvid belešku, nakon čega su je svi javno ismevali i psihički maltretirali. Od vrlo konkretne i obrazložene prijave za mobing nije bilo ništa. Zabranila ju je Rada Selaković, ,,uljudno" ukazujući gospodi Slavici da mora da čuva ugled Službe, lični ugled i da „zbog svoje zabranjene ljubavi mora malo i da istrpi, kad već nisu umeli da sakriju svoju vezu". Rada je Slavici obajsnila i da bi zbog narušavanja „ugleda" Službe mogla i posao da izgubi.

Pisanje iz prošlih brojeva potpuno je izludelo Radu Selaković. Ona je izjavila da ''ide na konsultacije u SAD-e''. Upućeni tvrde da joj u SAD-u živi kćerka, a i da je Danko Đunić svojoj kurtizani kupio kuću u ovoj državi. Nezgodno vreme za ''konsultacije u Lengliju", kada trojica obaveštajaca ne izlaze iz centrale BIA na Banjici.

Mentori sistema bezbednosti Srbije procenili su da je u dogledno vreme potrebno fizički „očistiti" neposlušne novinare, privrednike i druge slobodoumne ljude u Srbiji. Za te svrhe, procena kaže, nisu dovoljni kapaciteti kriminalnih i mafijaških grupa koje kontrolišu već je potrebno da se angažuju pouzdani profesionalci, državni „odredi smrti". Zato je u toku „veliko spremanje" specijalnih jedinica MUP-a Srbije i reorganizacija ovog segmenta bezbednosti. Zadatak je da se formira jedna specijalna jedinica koja bi formalno bila u sastavu MUP-a, a suštinski pod direktnom kontrolom stranog faktora i koja bi služila za brutalno disciplinovanje građana Srbije.

Zadatak da formira takvu jedinicu na sebe je preuzeo sadašnji komandant SAJ-a Spasoje Vulević. Ono što Spasoje ne zna je da je on ocenjen sa ''nedostatkom suštinskog autoriteta'' pa je Spasoju poveren samo posao odabira ljudstva, po zadatim kriterijuma, a kad sve postavi ,,na noge" novoformirani SAJ će preuzeti već odabrani kadar.

Kapetan Leši...

Jedan od kandidata za glavnog bezbednjaka u novoformiranom SAJ-u je sadašnji šef D tima Željko Leštanin, zvani Leši. Leštanin je bivši radnik BIA koji je prebačen u SAJ, sa zadatkom da prati kretanje i aktivnosti Spasoja Vulevića. Kao i Spasoje i on je prijatelj američkih tajnih službi, koje potiče iz vremena obuka u inostranstvu, koje je organizovao FBI.

Završio je brojne kurseve u inostranstvu gde je od strane stranaca ocenjen kao podoban za dalje napredovanje u MUP-u Srbije. Napredovanju pogoduje i to što je Leštanin kompromitovan saradnjom sa narko dilerima iz novopazarskog kraja, odakle potiče (od mafijaških poslova sa albanskom mafijom kupio je Škodu Oktaviju i stan u Žarkovu). Sklon je bahaćenju, nesposoban je za suštinsko rukovođenje specijalnom jedinicom, slepo je poslušan, sklon intrigama, lažnom optuživanju kolega i paničnim napadima straha, kad je pod pritiskom, te je samim tim i lak za manipulisanje. Kada zapadne u nevolju uredno se obraća svojim stranim mentorima. Za vezu sa stranim operativcima koristi svoju ljubavnicu, koja je zaposlena u centrali BIA na Banjici. Spasoje je bio odlučno protiv njegovog dolaska u SAJ, ali je popustio kad su mu to naredili njihovi zajednički mentori. Spasoju smetaju i stalne intervencije koje mora da piše da bi Leštaninu „skinuo" brojne saobraćajne prekršaje koje pravi (veći broj puta ga je ,,hvatala"saobraćajna policija FAMOM, kako sa službenim, tako i sa privatnim kolima). Međutim, Spasoje mora da sarađuje sa Leštaninom. Uz podršku mentora iz inostranstva Leštanin je sačinio dosije za sve pripadnike SAJ-a, i drugih specijalnih jedinica MUP-a, koje su dali na uvid strancima. Jedan od najbitnijih parametara za analizu bio je, da li je kandidat sposoban da izvrši ubistvo kada mu se naredi i da o tome ćuti, ma ko bilo lice koje treba da se likvidira.

U te svrhe, zarad uklanjanja svih onih specijalaca koji nisu spremni da ubijaju za njih, osmislili su posebne psihološke preglede, kao i nedefinisano poligrafsko testiranje. Ovo je bez presedana u praksi MUP-a Srbije, i biće zloupotrebljeno na užasan način.

Svi pripadnici SAJ-a koji su popunili upitnik da žele da ostanu u ovoj jedinici, kao i pripadnici drugih specijalnih jedinica koji žele da rade u SAJ-u, direktno su pristali i da budu poligrafski ispitivani (to jasno piše pri dnu formulara koji su popunjavali).

Oni koji se pobune biće proglašeni ludim i nesposobnima za rad u MUP-u i dobiće momentalno otkaz. Komadant SAJ-a i Leštanin ne nalaze se na spisku lica koja treba da „prođu" poligraf. Leštanin je naprasno otišao na godišnji odmor.

A svaki službenik MUP-a i BIA, koji savesno obavlja svoje zadatke, uvek je na meti kriminalnih gangova u službama, o čemu svedoči i priča koja sledi.

''Nepodobnost'' bez zaštite

Magazin Tabloid je do sada više puta pisao o dešavanjima u Centru BIA Niš (u broju 215, „Oni mu se smeju a King Kong razara", u broju 263 „Propalice služe u propaloj službi", u broju 264 „Pacov u tajnoj policiji" i u broju 272 „Služba za poneti"). Svaka od tih priča, uključujući i ovu koja sledi, ukazuje na to da BIA u ovom delu Srbije sedi besposlena i to u takvoj meri da bi slobodno mogla bar da naplaćuje parkiranje vozila, ali i da raspolaže štetnim i destruktivnim kapacitetom za uništavanje ljudi po nalogu iz kriminalnog ili političkog miljea.

Priča koja sledi, govori o mreži ljudi koja je učestvovala u obračunu protiv Dragana Manića, bivšeg radnika BIA koji je bio zaposlen na terenu Pirot-Dimitrovgrad.

Sve je počelo u vreme trajanja rekreacije koju je organizovao AD „Tigar", gde je ispred sportske sale stajao i čekao, Dejan Manić zvani "Dijabola" (nije ni u kakvom srodstvu sa Draganom). Po završetku rekreacije nešto pre ponoći, kada je Dragan sa dvanaestogodišnjim sinom i prijateljima izašao iz sale, Dejan je u neposrednoj blizini na javnoj česmi točio vodu iako živi na drugom kraju grada.

Sutradan po dolasku na posao, odmah sa vrata Dragan je od pojedinih svojih kolega napadnut da je prethodne večeri na košarci dekonspirisao saradnika, koji su istovremeno držeći ruke ispod stola, gde su virili kablovi nekih uređaja, pokušali da ga audio i video snime, koristeći i adaptirane kamere, kako bi iznudili nekakvo priznanje krivice.

Tada se ispostavilo da navodnog saradnika, Antić Milana, na vezi drži baš Dejan. Dragan im je objasnio, kao i na disciplinskom postupku, da je zakasnio sa sinom na dogovoreni termin i da su se uveliko igrali basketi, a da je Milan Antić prekinuo igranje na trenutak i sa drugog kraja sale došao da se pozdravi sa njim i pola minuta popriča sa njim o opštim stvarima, a da o tome ima i svedoke. To je Dragan i opisao u službenoj belešci koja je tada tražena od njega a skoro tri meseca nakon toga izvršena je dodatna i nova konstrukcija optužbe kojom je pokrenuta disciplinska egzekucija.

Učesnici ove prljave rabote su jako dobro poznati javnosti. Dejan koji je među građanima Pirota poznat po nadimku „Dijabola", svoje informativne razgovore obavlja tako što idući ulicom i prilazeći njemu poznatim i nepoznatim ljudima, bez pozdrava i oslovljavanja po imenu, hvata za ruku i kaže: "Da te nešto pitam". U nedostatku argumenata i autoriteta, pretio je radniku Higijenskog zavoda, Vladanu Paniću i njegovom bratu Zorislavu, da će videti svoga boga samo zato što im je majka po nacionalnosti Hrvatica. U međuvremenu iz nama nepoznatih razloga Zorislav je izvršio samoubistvo.

Milosav Ilić zvani „Pacov", koji je poslednjih godina do odlaska u penziju bio načelnik u Pirotu je jedan od najvećih dilera polovnih automobila na teritoriji Pirotskog okruga, koji je ovaj kraj snabdevao vozilima iz šabačko lozničkog kraja, pri čemu je i sam vozio sa registarskim oznakama iz ovih krajeva. Ilić je u zgradi u kojoj je živeo, vrbovao nekoliko švercera koji su takođe tu živeli i završavali mu sve poslove i pored toga snabdevali ga traženom robom iz Bugarske.

Iako se nikada nije dokazao u radu, večiti arbitar, među kolegama poznat je kao „Miša Vurda", jer je rukovodstvo u Nišu snabdevao ovim mlečnim proizvodom i podmazivao tamo gde škripi.

Iz ove grupe konstruktora koji nisu prisustvovali ovom događaju, a davali su izjave je i Dragiša Savić zvani "Gile". Radnik koji se odavno i više puta dokazao u „radu", je još dok je radio u Dimitrovgradu, od spavanja u radno vreme u prostorijama službe, do toga da je na teretnom terminalu GP Gradina, ulazio kroz prozor u Carinsku zgradu kako bi carinicima krao akciznu robu, koju su u procesu carinjenja oduzeli od putnika. Savić koji potiče iz siromašne porodice, a omiljeni je policajac narko klana u Pirotu (o čemu je pisano u ranijim izdanjima), je pre desetak godina kupio, u to vreme jedan od najnovijih modela automobila marke „Audi" i platio ga 20 000 evra. Među prijateljima posebno potencira svoju dugogodišnju ljubavnu vezu sa Šemsom Stojanović, sekretaricom u Okrugu.

Šta reći o navodnom saradniku Milanu Antiću, koji prepodne predaje u školi a popodne svakodnevno odlazi u Bugarsku gde se bavi trgovinom ko zna čega, švercujući „informacije" za potrebe „BIA".

U lancu ovog privatnog posla o državnom trošku, je i Ćirić Marjan zvani "Ćira Mutavi", koji se nalazi na višedecenijskoj ekskurziji u Dimitrovgradu i na GP Gradina. Ćirić koji je poznat kao „saradnik" Centra Niš, redovno cinka svoje kolege jer mu je svojevremeno od strane pojedinih rukovodioca obećano da će mu ženu zaposliti u „Telekomu" ili nekoj banci.

U mašini za mlevenje mesa

Nakon prvostepene odluke Disciplinske komisije u Nišu o prekidu radnog odnosa, Dragan Manić je u Nišu zatražio pomoć nekadašnjeg načelnika Centra Niš, a sada poznatog advokata, Stojadina Dineta Mitića. Nakon razgovora Manića i Mitića, sutradan je istog posetio radnik BIA iz Niša, Goran Dimitrijević, poznat po nadimcima „KINEZ" i „CIRKUZANT" i izvršio pritisak na njega da ne pomaže Maniću. Nadimak „Kinez" je Dimitrijević doneo iz civilstva a „Cirkuzant" je dobio u službi kada mu je jedan od prethodnih načelnika, Krasomir Ristić, pred celokupnim operativnim sastavom na hodniku rekao: „...Ti si najgori radnik u Nišu, ti si cirkuzant, a meni cirkuzanti ne trebaju, ti si bruka za službu, ne zaslužuješ da radiš ni u Javnoj bezbednosti".

Dimitrijević se inače proslavio time što je pre više od 10 godina, tokom akcije hapšenja grupe kriminalaca u Dimitrovgradu, u prostorijama BIA igrao poker, zbog čega je samo usmeno opomenut.

Imenovani koji je na posao primljen sa srednjom školskom spremom, je po ubrzanoj proceduri završio fakultet i 2008. godine, kao istaknuti kadar Demokratske stranke postavljen za Zamenika Načelnika Centra Niš. Dve godine nakon što je preminuo tadašnji Načelnik Centra, Bane Jovanović, u svom kabinetu u Nišu, od posledica prekomerene upotrebe alkohola, Dimitrijević je postavljen na njegovo mesto, sa koga je smenjen nakon dolaska SNS-a na vlast.

Drugostepena komisija BIA, svesna propusta prvostepene komisije, delimično je uvažila žalbu Dragana Manića, potvrdila prekid i istog usmerila na Upravni sud u Nišu.

Na scenu je ponovo stupio Dimitrijević, koji je tada pozvao radnika pripravnika u Nišu, Aleksandra Simića, čiji je otac Simić Miroljub, nekadašnji profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu i dekan u Nišu, pominjan u aferi „Indeks", a majka, Desa Simić, predsednik sudskog veća Upravnog suda u Nišu. Desa Simić inače kućni prijatelj Boška Ristića, tadašnjeg Ministra pravosudja, je kao njegov miljenik vrlo brzo napredovala u službi. U tom razgovoru, Dimitrijević je preneo Simiću da kako zna i ume prenese majci da mora da odbije tužbu Dragana Manića, jer i njemu zavisi status u BIA od ove presude, podsetivši ga da je njegova majka više puta dolazila u Centar i molila da joj se sin primi u službu. Ishod je bio takav da je Desa Simić postupila po diktatu Dimitrijevića.

Šta reći o tome da je prvi Manićev advokat u Pirotu, Nebojša Petrović, sa trideset godina radnog iskustva, propustio da pošalje žalbu Ustavnom sudu u propisanom roku. Zbog čega i sa kojim namerama, i dali je i njemu pretio neki „cirkuzant" utvrdiće Advokatska komora Srbije.

Advokati iz Beograda, Đuro Čepić, Predrag Jovanović, Goran Ašanin, kancelarija Tome File, kao i advokati iz Niša, Srđan Aleksić, Dragomir Đurić Tane i Milan Gadza Petrović, su nakon što su pregledali celokupnu dokumentaciju sa tužbama, izjavama, beleškama, jednoglasno rekli da u ovome postupku ima dosta ličnog, da to nema veza sa poslom i da Dragan Manić nekome smeta.

Manićev progon i problemi, kao i pojedinih drugih kolega, nastali su nakon promene vlasti krajem 2008., početkom 2009. godine, kada se krenulo sa odmazdom i iz samo njima poznatih razloga.

Nakon poziva da se javi Unutrašnjoj kontroli BIA, Manić se odazvao na Institutu Bezbednosti u Beogradu i dobrovoljno pristao da se podvrgne poligrafu. Poligrafsko testiranje i razgovori su obavili kolege koje Manić, nije poznavao, koji su sve vreme postupali profesionalno i korektno. Nakon ove provere imenovani se sutradan vratio na posao i nastavio da radi kao da se ništa nije dogodilo. Sledećih trideset dana u Centru Niš je bio muk, trebalo je objasniti rukovodstvu službe u Beogradu, zbog čega je zbog Manića toliko operativaca uposleno, utrošeno materijalnih sredstava, vozila, dnevnica, troškova odlazaka u kafane a nije dalo rezultate. Manić je od rukovodstvo tražio da mu se saopšte rezultati poligrafskog testiranja ali mu je rečeno da rezultati nisu stigli, kao i do dan danas. Nakon ovog zatišja rukovodstvo Centra Niš je iz Beograda dobilo novu priliku, da se još bolje organizuje, pokaže snagu i potpuno uništi Manića.

Prilikom jednog od dolazaka u Niš, u prvom delu 2009. godine, isti je krenuo da svrati do svog kolege, nekadašnjeg načelnika Centra Niš i savetnika direktora BIA, Radeta Bulatovića, a sada člana „Interpola" i predsednika Saveta za bezbednost SNS-a u Nišu, Đoke Antića. Svojevremeno kada je počeo da radi u Nišu kao pripravnik, Manić je dodeljen na obuku Antiću, kada mu je rečeno od pojedinih rukovodioca da će imati priliku da ga obučava kolega koji je bio student generacije na Filološkom fakultetu.

Parkirajući automobil ispred Antićeve kuće, Manić je nesvesno blokirao parkirani automobil, marke „Folksvagen polo", crne boje, reg. oznaka Bg xxx- 99, koji je bio okrenut prema njemu. Kada je izašao iz kola, Manić je u pomenutom automobilu prepoznao dvojicu svojih mlađih kolega iz Odelenja za pratnju u Nišu i krenuo prema njima da ih pozdravi. Videvši da ide prema njima, kolege su u strahu i panici ubrzo upalili svoj automobil, krenuli pola metra u rikverc a zatim uz škripu guma velikom brzinom krenuli da beže. Samo pukom slučajnošću i prisebnošću vozača iz suprotnog pravca izbegnut je sudar, možda i nova tragedija. U tom trenutku, koordinirajući akcijom, Dimitrijević je predlagao načelniku Banetu Jovanoviću, da se Manić uhapsi za „odavanje službene tajne" a Antić za „podstrekivanje". Treba reći da je Dimitrijević bio stalan gost u kući Antića i da je uvek domaćinski dočekan.

Ubrzo nakon toga Manić je zatražio prijem kod načelnika Baneta Jovanovića, koji ga je primio u društvu svog savetnika Dimitrijevića. Manić je tada tražio da mu se kaže zbog čega ga kolege prate i provociraju, snimaju adaptiranim kamerama i drugom tehnikom. Ukazao je da takvi odnosi među kolegama dovode do tragičnih posledica. Naveo je primere, Dragiše Savića, koji ga je snimao i uzimao izjave od nekih ljudi, kao i Dejana Manića, koji ga je više puta pratio u gradu za šta ima svedoke(spremni da se pojave u javnosti) , da kada ga je jednom uhvatio na licu mesta i kada nije imao gde da beži, priznao: „To 'Pacov' traži od nas, on se dogovara sa Dimitrijevićem u Nišu, ja ću i dupe da dam, samo sa ostanem u službi" (Ovako je Dragan citirao Dejana i pred Disciplinskom komisijom, izvinivši se pritom prisutnim koleginicama u prisustvu predsednika Vladimira Mladenovića). Jovanović i Dimitrijević su mu tada rekli da mu se sve to učinilo i da nema potrebe da umišlja.

Tabloid se pita, Da li je moguće da ljudi u BIA, nisu izvukli pouku iz slučaja Vladana Rovčanina, koji je ubio petoricu svojih kolega a neke ranio. Pojedini rukovodioci da bi prikrili svoju nesposobnosti i neznanje da spreče ovu tragediju, pravili su ga ludim i ako su znali da je selektivno gađao u svoje kolege a nekima rekao sa se sklone da ne želi nekog od njih da ubije. Možda je neko želeo da se desi novo krvoproliće.

Manić se faksom obratio 07.12.2009. godine, zameniku Direktora BIA, Ivici Petroviću i zatražio razgovor sa njim, jer je progon nastavljen nesmanjenom žestinom. Treba reći da se Manić sa Petrovićem poznaje još od 1995. godine, sa specijalističkog kursa na Institutu bezbednosti.

Istoga dana, u večernjim satima načelnik operative, Ivica Petrović je pozvao telefonom Manića. Nakon uobičajenih pitanja o porodici i zdravlju, Petrović je pitao Manića: „Da li te ovi još zajebavaju?". Snimak celog telefonskog razgovora nalazi se u Centru Niš i ko želi od nadležnih institucija, može da ga ceo presluša.

Jovanović i Dimitrijević koji su nakon toga priznali da su se zaglibili do guše, mesec dana herojski i hrabro su vršili pritisak na rukovodstvo u Beogradu, kako bi ih ubedili da Manića i njegovu porodicu treba „uništiti".

Nekoliko meseci nakon toga, u montiranom procesu, Disciplinska komisija i navodni saradnik, Milan Antić (koji će kad tad morati da prizna sa kim se dogovarao i šta mu je rečeno da kaže), i pored toga što Manić do sada nije kažnjavan, godinama bio najproduktivniji operativac u Centru Niš i tri godine zaredom ocenjivan ocenom Naročito se ističe, pre nego je postavljen za rukovodioca, izrekla meru prestanak radnog odnosa. Predsednik disciplinske komisije, Vladimir Mladenović, se izvesno vreme nakon toga izjadao pojedinim kolegama: „...Savest me peče, pratili smo Manića, slušali telefone njemu i njegovoj porodici, slali ga na poligraf, radili mu tajni pretres, i ništa nismo pronašli. Morao sam da potpišem rešenje o otkazu, jer su Bane i Kinez, to tražili od mene, bio sam na ispitu, da to nisam uradio mene bi isterali".

Tabloid se pita, gde bi nam bio kraj da je BIA ovako revnosno postupala prema narko dilerima, ubicama, privrednim prestupnicima i državnim neprijateljima, bili bi smo uređeni kao Švajcarska i ne bi dolazili u situaciju da državu podrivaju oni koji bi prvi trebali da je štite.

Dvojac bez kormilara i bez kompasa, Jovanović i Dimitrijević, su nesmanjenom žestinom nastavili da „plove". Treba reći da je u isto vreme, desetak operativaca u Nišu, postupajući po svojoj savesti, odbilo poslušnost ovoj dvojici rukovodioca, jer su shvatili da rade privatni posao o državnom trošku, što je procenila i centrala BIA u Beogradu i nije podržala metode rada ove dvojice rukovodioca.

Ni to ih nije pokolebalo već su nastavili dalji obračun sa kolegama, sledeći na tapetu je bio Goran Živković radnik u Nišu, koga su zbog neljudskog i nehumanog ophođenja naterali da digne ruku na sebe. Živković je u svojoj kući u Nišu izvršio samoubistvo vešanjem, za koje do danas niko iz BIA nije odgovarao.

Lažna obećanja lažnog direktora Đore

Tokom 2014. godine, Manić je celokupnu dokumentaciju progona dostavio Odboru za kontrolu službi bezbednosti Skupštine Srbije. Nakon detaljne analize, Odbor na čelu sa generalom Momirom Stojanovićem, je ustanovio da je Maniću učinjena velika nepravda i zatražio od rukovodstva BIA, prvo od savetnika direktora, Petra Panića, a zatim nekoliko puta i od samog direktora, Aleksandra Đorđevića, da svog bivšeg radnika vrate na posao, što je on i obećao. Manić je 1. 8. 2014. godine, primljen na razgovor u Institut bezbednost u Beogradu, od strane načelnika za kadrove, Snežane Radanović. Tom prilikom je istom obećano da će njegov slučaj biti rešen u roku od meseca dana, ali do danas nije dobio bilo kakav odgovor iako je do sada to više puta tražio.

Šta reći na kraju, ono što smo i do sada znali, BIA ne podleže zakonima i kontroli.