Istoriogrrafija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci.
Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.
Srđan Cvetković
Liberalno partijsko rukovodstvo sa čela Saveza komunista Srbije uklonjeno je u jesen 1972. i vrlo lako se uočava neka vrsta „simetrije" koja je usledila nakon obračuna s „prolećarima" u Hrvatskoj.
Tokom likvidacije Maspoka, srpski liberali su se u javnosti držali rezervisano ili su blago protestovali protiv represije u Hrvatskoj. Izrazito nacionalni zahtevi hrvatskog pokreta, politički su onemogućili liberale da koordinišu svoje akcije i zahteve, budući da su bili više usmereni na tržišnu ekonomiju i liberizaciju društva.
Bez šire društvene baze pad liberala u Srbiji sproveden je bez ikakvog većeg potresa i bez odjeka u masama i sveo se na jednu rutinsku smenu partijske garniture. Liberali su do smene nepokolebljivo bili lojalni Titu u svim političkim obračunima (sa rankovićevcima, nacionalistima, šezdesetosmašima). Ipak, Slava Đukić navodi da su liberali u Srbiji bili u bezizlaznom položaju, stešnjeni između demokratskih zahteva kritičke inteligencije koncentrisane u Beogradu i pritisaka konzervativne političke struje u Savezu komunista Jugoslavije. Pristajući na kompromise, služeći se izvesnim restriktivnim merama, došli su u sukob sa delom kritičke inteligencije jer su gušili liberalnu misao, a s druge strane su optuživani da su dovoljno strogi cenzori. Milovan Đilas primećuje da su demokratsku prirodu liberala više naglasili njihovi konzervativni kritičari, nego što se mogla nazreti iz njihovih govora. Nebojša Popov im priznaje da su „liberalni po izbegavanju većeg zla". Đukić navodi i da liberali nisu bili puki sledbenici i da Tito nije pogrešio što je u njima video protivnike oktroisane i autoritarne politike. Za opštu atmosferu velikog stezanja posle Maspoka i studentskih nemira, liberali su bili previše demokratski, mada su i njihovi kritičari jasno uočavali znatno „tvrđu" liniju gradskog Bore Pavlovića i „mekšu" republičkog rukovodstva Latinke Perović i Marka Nikezića, predsednika i sekretara Centralnog komiteta SKS.
Od značaja su i drugi faktori. Jedan od okidača u prelasku na „čvrstu ruku" i obračuna s liberalizmom u Srbiji bilo je Pismo Josipa Broza Tita od 18. septembra 1972. kojim je najavljen obračun. To je bilo svojevrsno Titovo vraćanje na Splitski govor 1962, kada je prvi put oštro ustao protiv liberalizma, tehnomenadžerije, korupcije i sličnog. Nezadovoljstvo mnogobrojnim društvenim nepravdama, privrednom reformom, ekonomskim položajem i drugim frustracijama, izrazile su se kroz povećan broj predstavki Predsedniku Republike i Predsedništvu SFRJ, u kojima je izražavana podrška novom kursu, poverenju u Tita i nadu da će se izboriti sa brojnim društvenim nepravdama i manjkavostima u sistemu. Sve su češća pisma i provincijskih sredina pripadnika SUBNOR-a i starih partizanskih kadrova, koji su Pismo doživeli kao signal za povratak na „čvrstu ruku i izvornim idejama revolucije" tražeći žešći i dosledniji obračun sa „liberalcima" i „anarholiberalima".
Liberalima je, između ostalog, zamerano što se nisu dovoljno angažovali u obračunu s političkim i klasnim neprijateljima, što su bili blagi u obračunu sa profesorima Beogradskog univerziteta (naročito Filozofskog fakulteta i časopisima Praksis i Filozofija), profesorom Mihailom Đurićem i drugima s Pravnog fakulteta, da tolerišu Dobricu Ćosića, koji se pretvara u nacionalnog lidera, da na Univerzitetu i u štampi caruju kontrarevolucionarni i pročetnički elementi, i slično. Sporne su bile donacije Književnim novinama, dodele stana i književne nagrade Matiji Bećkoviću, počasti u Kruševcu za Dobricu Ćosića, itd. U tom smislu, Tito u govoru pred političkim aktivom Srbije 1972. naglašava: „Godinama ja govorom da na beogradskom, kao i na zagrebačkom i nekim drugim univerzitetima, ima profesora koji uzgajaju našu omladinu, koja će, ako se to bude produžilo, sutra biti apsolutno tuđa našem socijalističkom sistemu i razvitku. I govorio sam da takve profesore moramo pozvati na odgovornost i onemogućiti im da predaju na univerzitetima, do danas ništa nisam postigao. Otvoreno sam rekao o kojim ljudima se radi i danas ovdje imam spisak njihovih imena. Znam da i dalje rade protiv nas. Ali, protiv njih se ne postupa ništa. Čak i protiv onih koji su već zaslužili da sudski budu gonjeni, i to se izmanevrisalo. Išlo je sa mukom, na pola, nekako da se izvuče da ne budu kažnjeni. Slušajte drugovi, mi smo u revoluciji. To najbolje pokazuje situacija danas, u vrijeme kada u svijetu vri na sve strane, kada ne znamo šta će nam sutrašnjica donijeti". Istakao je i problem narušavanja ličnog autoriteta ističući da je „bilo slučajeva da se nepovoljno i nedozvoljeno govorilo, ne samo o meni kao ličnosti i čovjeku, nego se nije vodilo računa ni o tome da sam predsjednik SKJ i to dugo vremena, od 1937. godine".
Smetala su mu i pisanja stranih medija, po kojima, kako se izrazio, „Nikezić vodi progresivnu struju, a ja sam konzervativac, maltene staljinista". Naročito je u tom smislu apostrofirao Mijalka Todorovića, koji se od 1968. više puta kritički, privatno izražavao o Titu kao prepreci svake ozbiljnije reforme. Zato je pao u nemilost i udaljen iz političkog života nakon što je 1971. od Tita optužen da je klevetao jugoslovensko rukovodstvo prilikom posete SSSR-u, i da ima „veze sa Rusima", što je bilo povod za težak razgovor sa Nikezićem i srpskim rukovodstvom u kojem se nisu birale reči.
Liberalima je na dušu stavljena velika afera (naročito je potencirao albanski funkcioner Veli Deva) koja je izbila oko proglašenja Dobrice Ćosića za „počasnog građanina Kruševca". Prema informaciji Službe državne bezbednosti, u Kruševcu je do 1975, zbog liberalističko-nacionalističkih skretanja smenjeno na desetine lokalnih rukovodilaca.
Liberali su okarakterisani kao grupacija koja negira vodeću i revolucionarnu ulogu radničke klase i Saveza komunista, kao nosioci restauracije buržoaske ideologije, posebno „kapitalističkih odnosa" u privredi i delom političke demokratije zapadnog tipa. Konzervativci zameraju liberalima, naročito Latinki Perović, da je suviše držala stranu studentima u vreme demonstracija 1968. u Beogradu i Prištini. Slavko Zečević s ogorčenjem primećuje kako su liberali "pustili da se izbori odvijaju mimo partije", pa su, po njegovom mišljenju, "izabrani ljudi koji nisu odgovarali potrebama tog vremena", a SKS se odrekla vlasti, što je "neshvatljivo za političku partiju takvog tipa". U jednom dokumentu optužuju je za dvoličan stav jer je štitila profesore Mihajla Markovića i Mihaila Đurića od progona, tvrdnjom da će Univerzitet biti u plamenu, da bi zatim optužila policiju zašti nije reagovala. Latinka Perović je, navodno, "dovela na rukovodeća mesta u Srbiji ljude problematične prošlosti i delovanja, bilo njih, bilo članove njihovih porodica. Tako je u Kruševcu, Požarevcu, Kragujevcu i drugde dovodila svoje ljude. Pripadnici NOR-a ili njihovi potomci bili su politički odbačeni ili pod političkim pritiskom. Prednost su imala deca četnika, ljotićevaca, nedićevaca i nemačkih agenata, odnosno kolaboracije za vreme Drugog svetskog rata." Ona je ove "problematične ljude", mahom iz "kolaboracionih struktura" postavljala na mesta sekretara komiteta (kao vrstu svoje obaveštajne mreže), koji su otvarali tzv. opštinske slučajeve napadajući konzervativne predsednike opština. Zečevićeva optužba prema Perovićevoj odslikava motive konzervativnih snaga da ustanu protiv liberala u odbranu ugroženih ličnih pozicija stečenih ratnim zaslugama ili porodičnim vezama, dok se to po pravilu predstavljalo ugroženošću partije i revolucije.
Iako se Nikezićeva struja držala lojalno u obračunu sa "rankovićevcima", to im nije bilo dovoljna preporuka da opstanu na političkoj sceni. "Rankovićevac" Vojin Lukić u svojim memoarima optužuje "liberale" da su, posle kampanje IB-a, najviše gonili i kažnjavali nepodobne komuniste koji se nisu slagali sa politikom liberala, navodeći slučajeve progone članova u Lazarevcu, Čačku, Požarevcu, Aleksincu i drugde, i da su revnosno "gonili veštice" posle Brionskog plenuma. Zaključuje da je "teranje Nikezićeve grupe u liberalizam" neosnovano koliko i "teranje Rankovića u etatizam i srpski nacionalizam", a da je pravi razlog progona, u oba slučaja, bio dalje podređivanje i slabljenje Srbije jačanjem autonomije Kosova i Vojvodine. Od srpskog rukovodstva očekivala se poslušnost i da ne otvara front prema Hrvatskoj, gde je buktao nacionalizam.
Ulogu J. B. Tita u eliminaciji liberalnog srpskog rukovodstva, komunistički veteran Rodoljub Čolaković vidi na sledeći način: "Doznao sam da je (Tito - nap. aut.) najpre Dražu zvao, a onda Šaneta da preko njih saopšti CK Srbije da je nezadovoljan njihovim radom, a najviše što nezadovoljavaju da ga neki intelektualci kritikuju. Zašto taj metod rada? Zašto se nekadašnji orao pretvorio u uobraženog samodršca. Meni su imponirali Nikezić i Latinka Perović kad su pre dve godine izbili na čelo partije u Srbiji. Dobro su je vodili za vreme masovnog pokreta u Hrvatskoj, ali nisu išli u borbu protiv bankara, tehnokrata i anarholiberala, onako kako mislim ja da je trebalo ići. Bilo je u njihovom držanju nečeg kabinetskog i knjiškog, neke vere da se samo dobrim formulacijama vodi politika. Koča je pametan čovek, obrazovan, ali nije političar. U suštini esteta, pomalo ciničan i egocentrik, daleko od masa. On je bio sposoban da komanduje, ali nije kadar da okupi i vodi ljude, na koje gleda uvek sa visine i superiorno, s dozom prezira."
Tehnoliberali se optužuju da su otvorili mogućnost za jačanje pozicija drugih "antisamoupravnih i antisocijalističkih pozicija". Takođe, da su stvorili jaka uporišta i pozicije u mnogim većim centrima, samoupravnim institucijama i privrednim organizacijama. U javnosti je, u vreme liberala i kampanje oko reformi, zvanično davana podrška "gradnji privatnih fabrika i osnivanju preduzeća grupe građana", a kao vrhunac ove reforme i privrednog liberalizma, bila je najava osnivanja berze akcija i slobodnije inicijative domaćeg i stranog kapitala. Sve te mere kasnije su ocenjivane kao nagoveštaju pokušaja restauracije kapitalističkih odnosa u privredi.
Optužbe da je bio tolerantan prema tehnokratiji, tehnomenadžeriji i razvijanju tržišnih odnosa, Nikezić je priznao: "Bili smo tolerantiji prema tehnokratiji jer smo smatrali da treba povećati ulogu sposobnih tehnoloških i ekonomskih kadrova. ali kad pogledate šta se danas govori bili smo veoma blagi." U toku kampanje Nikeziću je zamereno zbog izjave da "Savez komunista ne može pristati na to da se njegova uloga reducira, u tom smislu da on zameni sudove, tužilaštva i inspekcije". Karakterična zamerka je upućena i Mirku Tepavcu u vezi sa poznatim "studentskim događajima" jer je zastupao pogrešne liberalističke pozicije ("sve su to socijalističke struje"), što je negativno uticalo na "idejno-političku akciju Saveza komunista i omogućavalo politički oportunizam i demagogiju". Greh mu je bio i to što je odbio samokritiku ne pristajući na izmišljene krivice i javna ponižavanja.
Na presudnom sastanku političkog aktiva Srbije, koji je održan od 9. do 13. oktobra 1972, učestvovala su 82 funkcionera. Iako se, na prvi pogled, nije videla ozbiljnija razlika između liberala i antiliberala, analizom izlaganja nalazi se da je 32. diskutanata podržalo kurs, a 19 bilo protiv. Branko Pešić je ostao neopredeljen, dok skloni liberalima nisu ni diskutovali, kao Koča Popović. Na sastanak su pozvani predstavnici federacije, od kojih je jedan broj podržao liberale (Đurica Jojkići, Vojin Leković, Dobrivoje Radosavljević i Pal Šoti) i šest u frontu protiv liberala (Spasenija Babović, Moma Marković, Miloš Minić, Dušan Petrović Šane, Ida Sabo i Jovan Veselinov). Odbrana liberala i govori Latinke Perović i Marka Nikezića su bili bledi, a izlaganja imala izveštajni karakter dokazivajući da je politika SK Srbije bila politika SK Jugoslavije i da se rukovodstvo dosledno borilo protiv nacionalizma, ali se stalno nalazilo pod prismotrom i sumnjom najvišeg rukovodstva i Tita.
Najdalje su u dokazivanju doslednosti otišli predstavnici Gradskog komiteta (B. Pavlović), navodeći argumente da nisu bili popustljivi po pitanju političkog kriminala i "ekstremne levice" i da je samo u poslednjih pet godina u Beogradu 59 lica odgovaralo, 23 lista i časopisa su zabranjena (među kojima i "Srpski narodni kalendar", štampan u 50.000 primeraka), a da su na Pravnom fakultetu preduzete radikalne mere i Mihailo Đurić mora u zatvor. Iako je Nikezićeva grupa na sastanku imala većinu, manjina podržana od Tita ("orla među kokoškama", kako se to činilo posmatračima) odnela je prevagu. Ovaj skup često se navodi kao jedini partijski sastanak gde je J.B. Tito ostao u manjini. U pauzi sastanka, kada su se već odlučili da podnesu ostavke, navodno, Nikeziću i Perovićevoj prišao je Tito i po ustaljenom obrascu nudio saradnju i preporučivao da ne žure sa ostavkama, jer u posetu dolazi engleska kraljica Elizabeta. Već 21. oktobra, na 43. sednici CK Srbije, posle razgovora sa Titom, Nikezić i Perović, kao prvi liberali, podneli su zvanično ostavke. Na mesto člana Predsedništva SFRJ podneo je zatim ostavku Koča Popović, potom Mirko Tepavac i drugi.
Politički obračun sa liberalima tekao je iz više faza. Posle ostavki usledile su smene u medijima, srednjim i nižim ešalonima, dovođenje podobnih kadrova i intenziviranje opšte političke represije prema nosiocima "liberalizma i tehnomenadžerije" u društvu. Pobednici su u prvoj fazi milostivi prema pobeđenoj struji, a već u drugoj fazi sledilo je raskrinkavanje i isključivanje iz SKJ. U trećoj se partijski drugovi penzionišu ili im je predstojalo mučno traganje za poslom. Posle 1972. iz političkog života, pored Nikezića i Perovićke, jedan za drugim nestaju "liberalni funkcioneri" Koča Popović, Bora Pavlović, Mijalko Todorović, Predrag Ajtić, Mirko Tepavac, Mirko Čanadanović u Vojvodini, Orhan Nevzeti na Kosovu i mnogi drugi sledbenici ili oni koji su tako okrarakterisani.
U medijima je nastala čistka liberalnih novinara i urednika, pa ostavke podnose ili su smenjeni Aleksandar Nenadović, glavni urednik Politike, Frane Barbijeri, glavni urednik NIN-a, Mirko Stamenković, glavni urednik Večernjih novosti, Dragoljub Era Ilić, direktor TV Beograd, Veroslava Tadić, glavni urednik TV Beograd, Ljubomir Veljković, glavni urednik Ekonomske politike, Života Đorđević, pomoćnik glavnog urednika NIN-a, Jovanka Brkić, predsednik Udruženja novinara Srbije. Mandat je istekao Zdravku Vukoviću, generalnom direktoru RTV Beograd i Slobodanu Glumcu, glavnom uredniku Borbe.
Smenjeni su i drugi liberali, naročito brojni u Vojvodini, 20 funkcionera i oko 700 članova do 1975, među kojima: Đ. Jojkić, član saveta federacije, I. Radojčić, predsednik Skupštine Vojvodine, M. Radojčin, P. Šoti, jedini živi mađarski narodni heroj, i M. Keleman, a G. Tikvicki udaljen je iz SIV-a i penzionisan (nalepljena mu je etiketa da, kao Hrvat, razvija tezu o ugroženosti Hrvata u Subotici). S. Marušić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, P. Reljić, sekretar OK KJ u Sremu, S. Jerković, potpredsednik Socijalističkog saveza Vojvodine, prvoborac M. Gajić, član pokrajinskog Izvršnog veća, D. Draginčić, direktor Dnevnika, V. Maksimović, asistent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i dr.
Tragična sudbina zadesila je liberale na nižim nivoima, poput Blagoja Bjelogrlića, koji je završio u psihijatrijskoj bolnici, pošto je godinama obijao pragove tražeći posao, dok je Nikola Petronić, nakon više saslušanja, smenjen, da bi se vratio svom poslu bravara na donjem stroju tramvaja u GSP Beograd. Milan Knežević, saradnik Čanadanovića u Vojvodini, nakon partijske istrage zbog zloupotrebe, smene i bolesti, 1979. izvršio je samoubistvo. Čanadanoviću je uskraćen pasoš sve do 1981. (nije ga dobio ni za lečenje u Švajcarskoj posle srčanog udara 1975. već je operisan u Ljubljani 1976, kad mu je ugrađen bajpas.
Posle pada liberala 1972. glavni nosioci ove pojave su i na nižim nivoima smenjivani (opštinski funkcioneri, direktori, itd.) "Oni predstavljaju čvršće povezane formalne grupe čiji se pripadnici često sastaju i uzajamno posećuju u težnji da očuvaju ipotvrde svoje idejne i političke stavove" - navodi se u izveštajima državne bezbednosti. Liberali, iako nisu pružali otpor kao i "rankovićevci", tokom 70-ih su intenzivno praćeni kada su već bili u političkoj penziji, razmešteni po institutima, u privatnom poslu, advokaturi, itd. Izveštaj SDB-a iz 1975. kaže da se Marko Nikezić i dalje vića sa L. Perović, M. Tepavcem. K. Popovićem i drugima, sa nekim oficirima i dvojicom književnika, a Latinka Perović sa Borom Pavlovićem i Jovankom Brkić. U kontaktima iznose negativne ocene o ljudskim slobodama, ekonomiji, kulturi, kadrovima, itd. Od čelnika liberala niko nije osuđen, niti se pak upuštao u neku ozbiljniju političku akciju, da brani i afirmiše svoje stavove. Služba državne bezbednosti ih je procenjivala kao grupaciju malene snage i podrške u narodu, svega nekoliko stotina osoba u SFRJ, ali se kaže "da sve pristalice ovog opredeljenja nisu identifikovane". Kvalifikuju se kao "nosioci buržoaske ideologije, restauracije kapitalističkih odnosa", dok se za obračun sa njima koriste "reakcionarni elementi" za pritisak na SFRJ i mešanje u unutrašnje poslove i kampanju protiv samoupravnog sistema u Jugoslaviji. O angažovanju Službe bezbednosti u obračunu sa srpskim liberalima, jedan od bivših šefova beogradskog SDB-a (1984-1987) Dušan Stupar, tada aktivan operativac, kaže: "Priznajem da mi nije bilo jasno u čemu je tačno njihova krivica, ali bili smo angažovani protiv njih u mnogim procesima".
Kao i kod Maspoka, operiše se različitim brojkama onih koji su smenjeni s političkih, državnih, menadžerskih funkcija, kao i ukupnom broju komunista koji su partijski ekskomunirani kao liberali ili nacionalisti. Broj smenjenih po osnovu liberalizma zaista je teško precizno odrediti. Prema Latinki Perović smenjeno je 1972. između 5.000 i 12.000 lica. Novo beogradsko partijsko rukovodstvo saopštava da je u toku borbe protiv liberalizma smenjeno 87 direktora i oko 1.000 rukovodećih ljudi. Nebojša Popov u studiji o društvenim sukobima navodi broj od 1.319 smenjenih funkcionera liberala samo u prvih nekoliko meseci kampanje (takođe i 449 smenjenih funkcionera u vreme osude Maspoka).
Navodi se i ukupan broj od više desetina hiljada izopštenih komunista, dok advokat Rajko Danilović, jedan od smenjenih, daje daleko umereniju procenu od oko 20.000 liberala, koji su smenjeni ili pali u nemilost režima posle 1972. Posle smene srpskog liberalnog rukovodstva dolazi do zaokreta Srbije ka većem autoritatizmu, nacionalizmu i tradicionalizmu.
Liberali su progonjeni i u drugim republikama SFRJ. Za razliku od Hrvatske, gde je liberalizam išao sa nacionalizmom i kao takav proganjan u vreme masovnog pokreta, i Srbije, gde su izvršene masovne čistke liberala i procesuiranja ove vrste "unutrašnjeg neprijatelja", u ostalim republikama, osim Slovenije, toga je bilo samo u tragovima. U Sloveniji je početkom 70-ih potisnut liberal Stane Kavčič, koji je optuživan i za kontakte i razgovore sa pripadnicima Bele garde. Posle dugih diskusija, savezna vlada je odlučila da obustavi gradnju autoputa od Ljubljane do Gorice. Tako je počela tzv. cestna afera, koja je za rezultat imala smenu liberalnog slovencačkog rukovodstva. Drugi poznati liberalni disident - Viktor Blažić - učitelj, učesnik NOB, službenik kod Mladinske knjige i publicist, osuđen je 1976. zbog krivičnog dela "neprijateljske propagande" na dve godine zatvora. Vrhovni sud u Ljubljani je smanjio kaznu na godinu i tri meseca.
U Bosni i Hercegovini najborbenije je zastupala samoupravni oblik ideologije grupacija Sarajevski filozofski krug, koji se bukvalno poistovetio sa novim kursom i kolektivnim zalaganjem za obračun sa "novom levicom, Praksisom i liberalima" (A. Tanović, F. Muhić, M. Filipović i drugi). Nekoliko godina kasnije i F. Muhić je, od strane političkih autoriteta, pozvan na odgovornost, naveden na samokritiku i partijski je kažnjen zbog suviše liberalne kritike staljinizma i komunističke prakse.
U Crnoj Gori izgleda da nije bilo primetnijeg obračuna s liberalizmom i nacionalizmom u okviru partije. Pominju se kao liberali Budo Šoškić i Žarko Bulajić, ali obračuna nije bilo.
(U sledećem broju: Obračun sa tehnomenadžerijom)