EPIZODA 19
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Kao nekadašnji trostruki
dobitnik Oskara popularnosti, predlažem da se uvede i
dodela Oskara za najslađi "minić" iznad krivih nogu,
Oskar za najlepšu tetovažu ispod donjih leđa, kao
i Oskar za nošenje najvećeg
krsta na golim grudima. Ovaj Oskar bi na vrhu imao "žutu svraku" u kojoj bi laureat mogao da duva
i prozvede instrumentalnu verziju pesme "Oj, Srbijo, nigde lada
nema".
Kažu mi da postoje hrvatski
Srbi, bosanski Srbi, crnogorski Srbi, američki Srbi, a kažu mi da još ima
i kosovskih Srba. Od "srpskih" imamo samo srpske Cigane.
Zašto nema srpskih Mađara, srpskih Hrvata, Srpskih Bošnjaka, srpskih Crnogoraca, srpskih Albanaca ili srpskih Rumuna?
Zar su Cigani
gori od drugih,
pa ih ovako potcenjujemo?
Neke srpske kokoške,
krave, ovce, kobile, patke, plovke, a posebno zečice i guske,
slavile su Dan zaljubljenih uz svoje petlove, bikove, ovnove, konje, patane, plovane, a posebno zekane i gusane.
Sledećeg jutra jedna kokoška
se hvalila dijamantskim minđušama koje
joj je poklonio njen petao. Krava
se hvalila visokokaratnim prstenom koji joj
je kupio njen bik. Zečica se hvalila intimnom večerom udvoje, tokom koje joj je njen zeka saopštio da će u jesen
u ambasadore, a i ona sa njim.
Slušajući
ih, jedna svinjogojka im ispriča: "Blago vama, onaj moj
vepar došao kući u ponoć,
svalio me u krevet i do zore me naterivao
u greh". "Ah", uzdahnu
kobila, "ti si uvek imala
sreće u životu!" Ova istinita basna nije ni nalik
pravoj basni. U pravim basnama životinje se ponašaju kao ljudi.
U ovoj istinitoj basni životinje su ostale na
svom nivou.
Na Kosovu ništa
novo! Bojovnici i bjegunci i dalje
misle da je Nikoletina Bursać živ. Zlo proljeće je prešlo preko bašte sljezove
boje. Vreme smrti je stvarno i moguće.
Nadam se da naš partrijarh
nije u pravu kada tvrdi da
su Srbi i
"Crnogorci" isti narod. Ne mogu da zamislim da
sam iste sorte kao Jevrem
Brković (napisao da je Njegoš načinio
genocid svojim delom), Novak Kilibarda (on Srbin, kći mu "Crnogorka"), Milo Đukanović ili Filip Vujanović.
Ja nemam više Kosova u sebi pa da ga se odričem,
kao što se gore spomenuti odrekoše Metohije koju im je kralj
Aleksandar poklonio. Verujem da će uskoro
u centru Podgorice stajati bronzana Hilari, kao Bil
u Prištini, i baciti pogled
na Lovćen. Ne sumnjam da će joj
GOROSTAS iz Meštrovićevog kamenjara škrgnuti zubima: "Ne bojim se ja vražjega
kota, no se bojim od zla domaćega!"
Uveče na Tri Jerarha vraćam se kući
sa Drakčetom bakalinom. Ispred nas laje pas. "Laje na zimu,
na gladnoću", kaže Drakče, "neka se u Srbiji čuje bar jedan slobodan
glas zdravog razuma!" Drakče zastade, pogleda me, pa dodade: "E moj pismenko, možeš svoja slova da
baciš u Dulićev zeleni kontejner.
U Srbiji je vazda bilo bolje da
znaš da izgovoriš
samo jedno: AV!"
Sačuvajte osmeh na licu,
ogorčenost je slabost ljudska.