Kriminal
Infrastrukturna
mafija: mostovi i saobraćajnice su s razlogom najomiljeniji a neiscrpan izvor
ogromne zarade za sve one koji o njoj odlučuju
Crna rupo, u srcu te nosim
Ulaganja u infrastrukturu
su najomiljeniji način izmužavanja para kome pribegava aktuelna vlast. Zbog
toga radovi kasne, cene odlaze u nebo, a
niko od tzv. nadležnih nimalo se ne
trudi da toga ne bude. Naprotiv. Trenutno najveći usisivač para je most preko
Ade u Beogradu, ali za njim mnogo ne zaostaju ni zaobilaznica kod Ostružnice,
kao ni ceo Koridor 10
Milan Malenović
Papir trpi sve, a ovaj narod još i
više. Podsetimo se izjave prenete u svim
medijima, koju je ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić dao pre
samo godinu dana: "Kao što je predsednik Tadić obećao, planiramo da
završimo izgradnju pet mostova u Srbiji u naredne dve godine. Jedan most se već radi -
most preko Ade Ciganlije... Most koji ćemo sigurno završiti u mandatu ove vlade
je metro-most preko Save kod Brankovog mosta od oko 40 miliona evra."
Predsednik Tadić
se još uvek spominje u domaćim medijima, ali je onaj most pored postojećeg
Brankovog volšebno - nestao. Kao i mnogi drugi projekti. Sve je njih progutala
faraonska građevina nazvana most preko Ade, koji nikada neće biti
funkcionalan.
Epohalne građevine se podižu
u skladu s vremenom u kome nastaju. Kada je Napoleon Bonaparta izvojevao
sjajne pobede nad svim tadašnjim evropskim silama, dao je da se napravi
Trijumfalna kapija kojoj se i danas divimo u Parizu. Kada je srpski vožd Karađorđe
pobeđivao Turke, dao je da se u Srbiji zidaju crkve od drveta - za više nije
bilo para. I Napoleona i Karađorđa istorija pamti, ali ne po građevinama već po
državničkim podvizima.
Žute bubašvabe Srbije
nemaju državničke uspehe, pa to žele da kompenzuju megalomanskim građevinskim
poduhvatima koje ni naši čukununučići neće moći da otplate.
Neshvatljive zakulisne
radnje
Nenad Bogdanović je postao gradonačelnik
Beograda 2004. godine. Iste te godine je grad raspisao konkurs za ideju kakav
nam most treba preko Save. Na tom natjecanju je bilo različitih radova, ali je
najracionalniji izgledao onaj koji je predviđao da se preko Save, kod Ade
Ciganlije, napravi most sa više stubova. Izgradnja takvog mosta bi koštala
između 45 i 50 miliona evra, kako je pokazao kasniji konkurs.
Žutima je takvo rešenje bilo prejeftino i suviše jednostavno. U gradskoj
komisiji, koja će zatim uraditi idejno rešenje na osnovu kog će biti raspisan
konačni konkurs za izgradnju mosta kod Ade, bio je i Peter Gabrijelčić.
Isti taj "pošteni" Slovenac će na konkursu, gle čuda, i pobediti sa svojim
projektom najskupljeg mogućeg rešenja odnosno mosta s jednim pilonom.
Konkurs za idejni projekat bio je od početka praćen neshvatljivim
zakulisnim radnjama gradske uprave, koja su svoj sudski epilog dobila tek u
ostavinskoj raspravi u međuvremenu preminulog čelnika Beograda Nenada
Bogdanovića, teškoj više desetina miliona evra. Kako je do tolikog bogatstva
pokojni Bogdanović došao za samo tri godine gradonačelnikovanja prestonicom
delimično objašnjava i slučaj mosta preko Ade.
Uslovima konkursa unapred su odbačene sve konkurentske ideje. Most je morao
da ima samo jedan stub i da preskače od obale do obale. Ono što je potpuno
eliminisalo sve eventualne domaće učesnike konkursa bila je prevarantska
klauzula da pravo učešća imaju oni koji dokažu da su redovno plaćali porez i
da imaju odgovarajuće bankarske garancije. Da podsetimo, reč je o idejnom
projektu.
Građevinski fakultet u Beogradu ne plaća porez, kao ni iste takve ustanove
u svetu. S druge strane, taj fakultet je dao niz stručnjaka koji su radili na
projektima izgradnje sličnih građevina. Pošto ne plaća porez i, shodno tome,
nema potvrdu da je te obaveze izmirio, Građevinski fakultet je u startu bio
eliminisan.
Druge domaće firme, koje su decenijama gradile slične mostove širom sveta,
odustale su zbog obaveze polaganja bankarske garancije. Izrada projekta nije
isto što i njegovo izvođenje, pa za tako nešto obično nisu potrebne bančine
garancije. One, pri tom, koštaju nezavisno od toga da li se na kraju posao i
dobije. Uobičajeno je, zato, da se one predaju tek posle pobede na konkursu, a
ne radi samog učešća na njemu. Zbog troškova dobijanja ovih garancija domaće firme su
odustale od prijave. Većina njih je znala i da su žuti
vlastodršci grada Beograda već odredili ko će da bude pobednik - konzorcijum u
kome je bio i pomenuti "pošteni" Slovenac Gabrijelčić.
Što
skuplje to "bolje"
U žiriju koji je trebalo da izabere najboljeg ponuđača sedela su samo tri
građevinska inženjera, dok je ostalih šest članova dolazilo iz struktura vlasti
Beograda. Poređenja radi, zamislite da treba da vas operiše devetočlani
konzorcijum u kome su samo tri člana hirurzi, a ostali su zaslužni članovi
uprave bolnice. Kolike bi bile vaše šanse da preživite takvu operaciju?
Pošto je javnost u to vreme još pamtila nemački predlog premošćavanja Save
mostom na više stubova, a uz cenu izgradnje ispod 50 miliona evra, pobednički
slovenački Pointing nudi most s jednim pilonom za
"samo" 60 miliona evra. Komisija grada Beograda za procenu ponuda na
čelu sa Nikolom Hajdinom prihvata ovo i istovremeno donosi rešenje po
kome se izvođaču dozvoljava prekoračenje do maksimalno - 90 miliona evra.
Za neupućene - u svetu je uobičajeno dozvoljavanje odstupanja od
ugovorene cene izgradnje u maksimalnoj visini do 15 odsto. Srbija nije u svetu,
pa tako Hajdinova i Bogdanovićeva komisija izvođaču u startu dozvoljava
odstupanje od čak 50 odsto! Već i pre početka bilo kakvih radova bila je,
dakle, dogovorena pljačka građana srpske prestonice u visini od 30 miliona
evra.
Ni to žutima nije bilo dovoljno. Kao što smo videli, Nemci su predložili
rešenje koje bi koštalo najviše 50 miliona evra. Pobedio je projekat
slovenačkog Pointinga težak 60 miliona evra. Gradska komisija je
dozvolila odstupanje do 90 miliona evra, a gradonačelnik Beograda, Dragan
Đilas, pre samo nekoliko dana rekao je da će most preko Ade koštati skoro 120
miliona evra, što je u svetu nezabeleženo
odstupanje od ponuđene cene od čak - 100 odsto! A sve to bez PDV-a i bez
pristupnih saobraćajnica! Ni ovo, čak, nije konačna
suma koju će buduće generacije Srba da plaćaju za ovu ćupriju.
Kada se prave saobraćajnice koje po svojoj strukturi zahtevaju i izgradnju
mostova, uobičajeno je da se cena takvih radova deli tako da 20 do 30 odsto
odlazi na pristupne puteve. Kod ćuprije preko Ade odnos je obrnut.
Ništa
slično u svetu
Ekonomski analitičar Mahmut Bušatlija je ovih dana objavio da će ceo projekat mosta preko Ade
koštati neverovatnih 400 miliona evra, a da ni tada ne bude do kraja
funkcionalan. S njegovim mišljenjem se slažu i svi građevinski inženjeri koje
smo konsultovali ukazujući nam na činjenicu da se novi most zabija u brdo
Topčider i da će najveću funkcionalnost da stekne izgradnjom topčiderskog
tunela, koji bi trebalo da izbija na drugu stranu ispod Marakane.
Tunel neće koštati manje od milijardu i po evra, pa se o njemu danas i
ne razmišlja.
Jedan konsultovani građevinski inženjer objašnjava da se zamišljeni most od
novobeogradskih bulevara uliva u preopterećenu Radničku ulicu na desnoj obali
Save, i pita se gde će ti automobili da se uključuju u saobraćaj. Ako zbog
gužvi ne mogu u Radničku ulicu, zamišljenim tunelom bi stizali do Autokomande,
koja je isto tako zakrčena. Koja je, onda, poenta izgradnje ovog ultraskupog
mosta? Svima je jesno, poenta je u krađi!
Od početno zatraženih 50-ak miliona, preko prihvaćenih 60 miliona evra,
stiglo se danas do 120 miliona, samo za most dužine 929 metara i širine nekih
45 metara. Most bi trebao da ima jedan pilon visine oko 200 metara.
Arhitektonsko čudo u Evropi je vijadukt Milau u južnoj
Francuskoj. Umesto našeg jednog, Milau
vijadukt ima sedam pilona od kojih najviši doseže 343 metra (preko Ade 200 m),
dugačak je 2.460 metara (naš
929 m) i širok 32 metra (kod nas 45 m). Ovo čudo
doslovce ni na nebu ni na zemlji koštalo je u Francuskoj, gde je prosečna plata
deset puta veća od ovdašnje, srpske, mizernih 400 miliona evra.
Računajući po kvadratnom metru korisne površine, most u Beogradu je više od 50
odsto skuplji od francuskog.
Da ne zanemarimo i onu najvažniju razliku između mosta nad Adom i onog nad
Milauom, francuski poreski obveznici nisu ni cent investirali u svoj
projekat koji je završen isključivo parama privatnih firmi, koje zauzvrat imaju pravo naplate
putarine. A Beograđani će kredit za most nad Adom otplaćivati generacijama.
U Sjedinjenim Američkim Državama, gde je dnevnica, takođe, desetak puta
veća od ove naše, pre nekoliko nedelja je u upotrebu pušten most na reci
Kolorado, dugačak 580 metara, sa rasponom između stubova od 323 metra i visinom
od 270 metara. Most je koštao
240 miliona dolara odnosno 170 miliona evra, što će reći nekih 30 miliona evra
više od mosta nad Adom, kada se uračuna i PDV.
Most nad mostovima je,
ipak, onaj u Kini. Hangzao je delimično viseći most i spaja Šangaj i Ningbo
preko zaliva širokog 36 kilometara. U Kini se korupcija plaća glavom, tako da
je most koštao 1,4 milijarde dolara.
Sve završava na kamenu
temeljcu
Kada smo već pomenuli
kineski most, da se podsetimo u međuvremenu u zapećak gurnutog mosta preko
Dunava između Zemuna i Borče, čiji su investitori, takođe, trebalo da budu
kineske kompanije. Ovaj most bi bio dugačak 1.500 metara sa pristupnim
saobraćajnicama dužine 21,5 kilometara, a koštao bi otprilike 170
miliona evra. Projekat je zapeo u fazi izrade idejnog plana, jer se nisu pogodile
lopovske želje naših vlasti sa poštenim namerama kineskih investitora.
Još u fazi pripreme nacrta,
opozicija u gradskoj skupštini je tražila detaljnu analizu troškova izgradnje
ovog mosta kako bi se videlo koliko je slovenački Pointing zajedno sa
Đilasom i ostalima iz DS-a pokrao para za most preko Ade. Vladajuća većina u
Beogradu je bila spremna samo da ponudi maglovite sume, a Kinezi nisu hteli da
rade ništa što nije transparentno, tako da se na ovom mostu do danas desilo
samo polaganje kamena temeljca, dok će ostatak da sačeka neku pošteniju vlast.
Da bismo videli koliko
se papreno plaća viseća ćuprija preko Ade, nije potrebno ići u daleku Kinu ni u
nešto bližu Francusku. Dovoljno je Dunavom se popeti samo nekoliko kilometara
uzvodno, do Beške, gde je izgrađen most u okviru autoputa Beograd - Novi Sad. Ovaj most je dugačak 2,1 kilometar i koštao je 45 miliona evra. Po
kvadraturi je istovetan faraonskoj ćupriji u Beogradu koja je - tri puta
skuplja!
A pri svim ovim proračunima polazili smo samo od cene mosta, bez pratećih
saobraćajnica, koje će koštati kao dva ovakva mosta, ako ne i više.
U vreme kada je počelo da se razmišlja o mostu preko Ade Ciganlije, 2004.
godine, blagoglagoljiva gradska vlast najavljivala je izgradnju ukupno pet
novih mostova u Beogradu: pomenute mostove iznad Ade i između Zemuna i Borče,
tramvajsko-drumski most pored već postojećeg Brankovog i mostove preko Dunava
kod Ade Huje (u blizini sadašnjeg Pančevačkog) i između Vinče i Pančeva. Videli
smo već šta se desilo sa takozvanim Kineskim mostom u Zemunu, a
mrtvorođenče iznad Save je progutalo toliko para da ni najbrbljiviji predsednik
Beograda u njegovoj istoriji ostala tri mosta više ne spominje.
Poslednje pitanje u ovoj sagi o mostu koji je nadmašio egipatske piramide, glasi kome je, osim slovenačkih graditelja, bio
potreban ovako skup projekat.
Neizvodljive
varijante
Jedna od zainteresovanih strana je svakako MMF koji finansira izgradnju ove
ćuprije i koji će kroz kreditne aranžmane postati pravi vlasnik Beograda na
neodređeno vreme. U slično dužničko ropstvo, isto radi izgradnje
saobraćajnica, već je uletela Hrvatska, ali ona fantastične puteve koristi da
bi na svoju stranu Jadrana dovela strane turiste. Koga ćemo mi da privučemo
mostom preko Ade?
Drugi korisnik prenaduvanih troškova
izgradnje jeste vladajuća vrhuška. I malom detetu je jasno da je primarni
interes Beograda i Srbije izgradnja zaobilaznice oko prestonice, takozvanog Južnog
poluprstena, čime bi se rasteretila ne samo Gazela, već i celokupni
saobraćaj u glavnom gradu. U pojedinim svečanim prilikama otpočinjanja,
nastavljanja ili završavanja radova na deonicama ovog poluprstena već su se svi
izređali: od predsednika Republike, preko premijera i ministra infrastrukture
do kafe-kuvarica iz vlade.
I evo šta smo dobili, "Kružni put je
rađen za takozvano srednje opterećenje koje ne prelazi 2.000.000 vozila
godišnje", tvrdi Dragan Baletić, direktor projekta u građevinskom
preduzeću Štrabag koje radi južnu zaobilaznicu. "Sadašnja frekvencija ukazuje na
opterećenje od 5.500.000 vozila godišnje, što zahteva četiri umesto postojeće
dve trake, a debljina kolovozne konstrukcije morala bi da bude
utrostručena."
Štrabag ima i ugovornu obavezu
da put preda Republici uz dve godine garancije, što je po rečima Baletića,
neizvodljivo.
Pre skoro tačno godinu
dana, radnici izvođača radova, firme Planum, blokirali su
zaobilaznicu oko Beograda tražeći da im država isplati zaostale naknade za
radove na ovom putu u visini od 800 miliona dinara. Posle početnih
natezanja, vlada je radnicima udelila 156 miliona, a šta
se desilo sa ostatkom para, ali i sa samim izgladnelim radnicima, nije nam
poznato.
Oko pola godine posle
toga Ministarstvo za infrastrukturu je zahtevalo da se 350 miliona
dinara predviđenih za izgradnju tunela Straževica na
pomenutoj zaobilaznici preusmeri na drugo mesto. Na taj način, za izgradnju
ovog objekta na obilaznici oko Beograda, koja je inače deo prioritetnog
republičkog projekta Koridor 10, od planiranih skoro milijardu dinara
sredstava iz NIP-a ostalo je 650 miliona.
Pomenuta sklonjena
sredstva su, navodno, otišla za izgradnju odnosno
rekonstrukciju nekog nepoznatog lokalnog puta, a pošto su tokovi novca u našoj
zemlji veoma porozni, dobar deo para je nestao u džepovima "onih
odozgo".
Ostala je samo činjenica
da je u poslednjih godinu i po dana na obilaznici oko Beograda, označenoj kao
prioritet, jedino zamenjen asfalt između Orlovače i Bubanj potoka (Kružni
put), i u rad pušten rekonstruisani tunel
Stara Straževica.
Kada su u stanju da od
milijardu dinara utaje 350 miliona, može se samo naslutiti šta će da
urade sa 400 miliona evra planiranih za prve dve faze mosta preko Ade. Tako
dolazimo do konačnog rešenja kome i za šta je bio potreban ovaj Skadar na
Savi.
Projekat mosta, još pre
početka izgradnje nazvanog Žirafa, zamišljen je kao gigantski
usisivač para koje će na kraju da se sliju u džepove odabranih Đilasovih i
Tadićevih pulena. Za cenu od 400 miliona moglo je da bude izgrađeno pet
skromnijih mostova preko Save s prilaznim saobraćajnicama, koji bi potpuno
rasteretili saobraćaj na desnoj obali reke.
U slučaju njihove
izgradnje, međutim, ne bi bilo provizija za aktuelne vlastodršce i njihove
podrepaše, od kojih se svakom razumnom čoveku zavrti u glavi. Posmatrajući
tunel Straževica vidi se da više od trećine para nestane u tamnom
vilajetu naših ministarstava, dok slučaj preduzeća Planum govori da i
više od tri četvrtine novca ume da se zalepi za prste onih koji ga broje. Negde
između ove dve svote je brojka koja označava visinu provizije za sumanuti
projekat mosta preko Ade.
Neozbiljni izvođači
Koliko se ovima na vlasti
žuri da uzmu pare pokazuju i slučajevi izgradnje, pa čak i puštanja u upotrebu
infrastrukturnih objekata bez svih neophodnih dozvola.
Zaobilaznica kod Ostružnice
se tako već koristi iako nema upotrebnu dozvolu. Zbog lošeg kvaliteta izvedenih
radova i odstupanja od prvobitnog projekta pitanje je da li pomenuti put uopšte
i može da dobije dozvolu na regularan način.
Da bi se okoristili od
novog mosta između Zemuna i Borče, gradski čelnici su odlučili da promenom
GUP-a dozvole izgradnju stambenih objekata oko Severnog magistralnog prstena
koji će tim mostom faktički početi da funkcioniše. Problem je u tome što je u
toj zoni zabranjena izgradnja zbog zaštite vodoizvorišta. I u Surčinu se
planira izgradnja nove ulice na prostoru na kome je iz istog razloga zabranjena
izgradnja, a pored svega nešto severnije već postoje dve ulice koje bi mogle da
se koriste za identičnu namenu.
Radovi na Žirafi su u
jednom trenutku bili zaustavljeni, jer 200 metara visoki pilon nije imao
dozvolu - Kontrole leta. Ovaj objekat orijaške visine se, naime, nalazio u
pristupno-odlaznom koridoru Aerodroma Nikola Tesla, zbog čega nikako
nije smelo ni da se otpočne sa izgradnjom pre dobijanja pomenute dozvole.
Svi ovi primeri pokazuju i
koliko su neozbiljni izvođači radova značajnih infrastrukturnih objekata u
prestonici.
Konstrukcija
razlike
Projekat mosta nad Adom, bez topčiderskog tunela, koštaće na
kraju više od 400 miliona evra. Izgradnjom ovog megalomanskog projekta grad će
se potpuno finansijski iscrpsti, tako da neće biti para za započinjanje radova
na metrou. Beograd tako ostaje jedna od malobrojnih metropola u Evropi koji
nema podzemnu železnicu.
Transparensi internešenel je nedavno objavio svoju
listu korumpiranih zemalja. Srbija se na njoj nalazi na 78. mestu, iza skoro
svih ostalih balkanskih zemalja (gore od nas su jedino još BiH i Albanija)
"Od 2001. do danas, na
svim nivoima vlasti, oteto je čak 10 milijardi evra putem korupcije",
tvrdi bivši direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović.
Da nešto debelo nije u redu
sa finansijama u vezi sa Žirafom, pokazuju i naknadne promene projekta, pa sada
umesto čeličnog imamo delimično betonski most. Posebno je interesantna
konstrukcija mosta iznad rukavca kod Ade, koja je potpuno u betonu.
I pored toga, gradska vlast
stalno odobrava nova poskupljenja, a najinteresantnije je ono zbog navodnog
poskupljenja čelika. U međuvremenu je čelik na svetskim berzama dosegao svoju
istorijski najnižu cenu, ali cena izgradnje Žirafe nije korigovana
naniže, već se čak i uz ovakvu previsoku cenu pristupilo ugradnji jeftinijeg
betona umesto skupljeg čelika.
Razlika će, sigurno je,
otići ljudima na vlasti.
Crne rupe
Obilaznica oko Beograda ušla je u 18. godinu
izgradnje, a još nema preciznog datuma kada će ona konačno biti završena. Završetak svih radova na
Koridoru 10, pa tako i na zaobilaznici kod Beograda, bio bi veoma isplativ za
Srbiju, ali ne i za vlast.
Kako je navedeno u projektu
Koridor 10, na sajtu Ministarstva za infrastrukturu, u periodu od 2018. do
2032. godine, procenjuje se da bi godišnji troškovi održavanja bili 12,5
miliona evra, prihod od putarine 301,7 miliona evra, a neto godišnja zarada
289,2 miliona evra. Ukupan prihod od 2009. do 2032. godine iznosi oko 4,3
milijarde evra. Napomenuto je da su troškovi i prihod prikazani kao gruba
procena, nisu razmatrani troškovi eksproprijacije, prihod od benzinskih pumpi,
motela, indirektni prihod države. Takođe, nije razmatrano ni učešće naše
građevinske operative u izgradnji.
Prihod od putarine i
pratećih objekata uz autoput lakše se kontroliše od investicija u nešto što je
već odavno dobilo nadimak "novčana crna rupa
Srbije". Zbog toga ni sadašnja vlast uopšte ne razmišlja o ubrzanju radova
na Koridoru 10, već sve čini kako bi se ti radovi usporili. Istovremeno, suma
od 400 miliona evra, koliko će najmanje da proguta Žirafa, bila bi
dovoljna da se odmah završi Južni
magistralni poluprsten oko Beograda, odakle bi naplatom putarine mogao da
se finansira most kod Ade.