Zakonopravila
Radovanovićevo
tužilaštvo iznad zakona
Uz ovakve tužioce i branioce Đinđić bi se
i sam ubio
U predvečerje skupštinske rasprave o pokretanju rada
Anketnog odbora da bi se pronašli "politički inspiratori" ubistva
srpskog premijera Zorana Đinđića, Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši
pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni savetnik
OEBS-a, istražio je ovu temu iz ugla koji nije po volji "nosiocima
zvanične istine"
Josip Bogić
Suđenje bivšem
beogradskom okružnom tužiocu Radetu Terziću - zbog sumnje da je
zloupotrebio službeni položaj uticanjem da iz pritvora budu pušteni pojedini
pripadnici zemunskog klana 2001. godine - nastavlja se u nedogled bez vidljivog
kraja. Upravo oni koji su "spakovali" ovakvu optužnicu u julu 2007.
godine, spakovali su izgleda i sami sebi, ne vodeći računa da batina ima dva
kraja i da će ih kad-tad sustići.
Na početku suđenja
Terzić je negirao krivicu i odbacio sve navode optužnice tvrdeći da on nije
uradio ništa nezakonito. Istakao je da se protiv njega vodi politički slučaj,
koji je izmišljen pod plaštom razotkrivanja političke pozadine ubistva
premijera Srbije Zorana Đinđića.
Optužnicu protiv Terzića
podiglo je Opštinsko tužilaštvo u Smederevu, posle dugog sporenja o nadležnosti
više mesnih tužilaštava, ali i sudova.
Bivšem beogradskom
okružnom javnom tužiocu na teret je stavljeno da je "preduzimao radnje, na
koje je ovlašćen zakonom" kako bi za organizatore i pripadnike zemunskog
klana ishodovao povoljniji "krivično-procesni" položaj.
Optužen je da je kao
okružni javni tužilac direktno, usmeno i pismeno, naložio tužiocu tadašnjeg
Četvrtog opštinskog suda i njegovim zamenicima, da u postupku istrage protiv
pripadnika zemunskog klana istražnom sudiji "sugerišu" njihovo
puštanje iz pritvora, iako je znao da za to nije bilo zakonskog osnova.
Niko se, međutim, nije
pitao po kom to članu ZKP-a postoji ovlašćenje tužioca da izdaje naredbe nižim
tužiocima.
Terzić je, prema
navodima optužnice, svoju tužilačku funkciju direktno stavio u "funkciju
omogućavanja zločinačkog delovanja zemunskog klana", a posebno delovanjem
naloga opštinskom tužiocu tadašnjeg Četvrtog opštinskog suda, da se Luković,
kao jedan od vođa ove grupe, "pusti iz pritvora", obrazlažući to kao
"jedan od osnovnih razloga protesta Jedinice za specijalne operacije
novembra 2001. godine".
Njihovim puštanjem na
slobodu omogućeno je organizovanoj kriminalnoj grupi da nastavi da planira i
izvršava ubistva i otmice, sve do samog atentata na srpskog premijera Zorana
Đinđića, marta 2003. godine.
Terzić je optužen i da
je kao okružni javni tužilac 2002. godine naložio svom zameniku da kod
postupajućeg sudije "odustane od krivičnog gonjenja Legije",
optuženog za izazivanje opšte opasnosti i sprečavanje službenog lica u
obavljanju poslova bezbednosti, kao i nanošenje teških telesnih povreda
pripadniku Interventne brigade SUP-a Beograd.
Reč je o incidentu sa
proslave rođendana poznate folk pevačice u klubu Stupica, juna 2001,
kada je Milorad Ulemek pucao, i kada je došla policija a on se opirao hapšenju
i povredio jednog specijalca. Ulemek je tada, iako pripadnik Resora državne
bezbednosti i komandant JSO, bio i jedan od vođa zemunskog klana.
Visoki savet pravosuđa,
neposredno potom, iznenadio je kragujevačkog sudiju Slobodana
Radovanovića unapredivši ga na mesto vršioca dužnosti republičkog javnog
tužioca. Odmah zatim Radovanović je imenovao Miljka Radisavljevića,
zamenika okružnog tužioca u Kruševcu, na mesto specijalnog tužioca za
organizovani kriminal. Pravosudni karneval mogao je odmah da počne...
Ako je
znao, u čijem interesu je ćutao
Hapšenjem Terzića desilo
se nešto važno za tužilačku praksu. Naime, Uprava
kriminalističke policije (UKP) pokazala je veoma jasno, preko lokalnih
televizija, kako dvojica njenih maskiranih pripadnika, hapse - Terzića.
Sutradan su novine bile pune vesti o "osumnjičenom pripadniku ozloglašenog
zemunskog klana".
Najavljenu akciju
ispitavanja političke pozadine ubistva premijera Đinđića tužilac Radovanović je
pok renuo hapšenjem svog nekadašnjeg kolege stavljajući mu na teret osnovanu
sumnju, kako se u javnosti stekao utisak iz prezentacije policijskog
saopštenja, da je omogućio puštanje na slobodu glavnih ljudi zemunskog klana
2001. godine, što je u krajnjem ishodu dovelo do ubistva Zorana Đinđića u martu
2003. godine. Već tada on "otvara" političku pozadinu ubistva
premijera preko medija a ne u sudnicama!
Ta praksa će biti
nastavljena do današnjih dana...
Od trenutka kada je
Terzić priveden na saslušanje, u medijima se pojavila informacija i o tome šta
piše u Zahtevu za sprovođenje radnje saslušanja koji je policija podnela
protiv njega.
U tom izveštaju postoji procena policije da je
osumnjičeni prekoračio "granice službenog ovlašćenja i izvršio krivično
delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359, stav 1 Krivičnog zakonika
RS".
Postavlja se pitanje,
međutim, s kakvim pravom policija vrši procenu u krivičnom postupku, ako je notorna
stvar da policajci nisu procenitelji.
Isto tako nije policija ta koja ceni da li u
radnjama nekog lica postoje elementi krivične odgovornosti, već je
to tužilaštvo!
Tužilaštvo je organ gonjenja a ne policija! Policija prikuplja dokaze i
privodi izvršioce. Kvalifikaciju daje tužilaštvo. U mnogim uređenim državama
policija samo opisuje određeni događaj i prilaže dokaze, a tužilaštvo određuje
pravnu kvalifikaciju nekog dela. Očigledno je neko pobrkao lončiće ili je to
učio na "onom prestižnom pravnom fakultetu".
U policijskom izveštaju
se navodi da je "prijavljeni Terzić, postupajući na opisani način,
naloživši usmeno i pismeno tužiocima Četvrtog opštinskog tužilaštva da se
saglase sa puštanjem iz pritvora vođa zemunskog klana, iako istraga još nije
završena, te direktno naloživši svom zameniku da odustane od krivičnog gonjenja
protiv Milorada Ulemeka za više teških krivičnih dela iako je podignuta
optužnica - izvršio pomenuto krivično delo".
U policijskom zaključuje se da je Terzić zloupotrebio
službeni položaj "prekoračivši granice službenog ovlašćenja, na
nezakonit način oslobodio krivične odgovornosti Legiju, jednog od vođa
zločinačkog udruženja, organizovane kriminalne grupe, stavivši ga pod direktnu
zaštitu Okružnog javnog tužilaštva, na taj način mu omogućivši dalje nesmetano
i plansko delovanje na vršenju brojnih teških krivičnih dela u okviru tzv.
zemunskog klana, sve do neposrednog učešća u organizaciji i ubistvu predsednika
vlade dr Zorana Đinđića".
Ali ako su to sve znali,
zašto nisu sprečili? Sud nekoga oslobađa krivične odgovornosti a ne
tužilaštvo! To dalje znači da je tužilaštvo samo prepisalo izveštaj
policije u optužnicu!
Dušanov
gospodin Legija
U medijskom prepucavanju
s bivšim kolegama i Dušanom Mihajlovićem pomenuo je da mu je upravo
bivši ministar policije tražio da pusti Legiju, koji je tada bio pukovnik
policije "gospodin Legija" i "nestašni dečko".
Iz tog perioda postoje i
dopisi koje je MUP slao na adrese pojedinih beogradskih medija u kojima traži
da se ne piše negativno o "hrabrim pripadnicima Jedinice za specijalne
operacije".
"Naknadna
pamet" Miljka Radovanovića da je Milorad Ulemek bio jedan od vođa
zločinačkog udruženja 2001. odnosno 2002. i vizionarstvo šta će se desiti ni u
kom slučaju ne abolira ni samog Radovanovića. Šta je čekao toliko dugo? Terzića
su zvali mnogi "na te okolnosti" tražeći da se pukovnik Ulemek pusti
iz pritvora. Ali, Radovanović nije pozvao na odgovornost nijednog političara
koji je uticao na Terzića i doveo ga na optuženičku klupu.
Da li će Radovanović
ispitati ko je sve "uticao" na Terzića i koliko je takvih pritisaka
bilo iz političkog establišmenta. On je temeljno okaljan zbog načina na koji je
njegov "slučaj" predstavljen u javnosti, a pitanje je da li je za to
zaista bilo objektivnih razloga i da li je Terzić u vreme dok je obavljao
visoku javnu funkciju bio deo zločinačkog udruženja. Koje je to dokaze
prikupilo tužilaštvo za svoje tvrdnje? Da li će neko za to iživljavanje da se
izvini Terziću i da za ovo "pakovanje" odgovara?
Kada je Slobodanu
Radovanoviću isticao mandat na mestu specijalnog tužioca za organizovani
kriminal on se ovim slučajem, kao i suđenjem mafijaškim organizacijama i
akcijom Mreža debelo preporučivao da ostane na tom mestu još dve godine.
Terziću je određen pritvor zbog sprečavanja uticanja na potencijalne svedoke u
istrazi povodom slučaja koji je Radovanović nazvao "politička pozadina
ubistva premijera Zorana Đinđića". I šta je to spektakularno otkrio?
Ništa!
Čak je i bivši američki
ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri izjavio da ne postoje dokazi o
političkoj pozadini ubistva Đinđića. Možda je Radovanović raspolagao takvim
podacima za koje ni CIA ni FBI nisu znali, ali ih nije predočio kome treba?
Samo je sebi i prijateljima obezbedio ostanak na mestima iako ih ni po znanju
ni po rezultatima ne zaslužuju.
Najzad, ako je bilo
pritisaka od strane političara na Radovanovića, on onda treba da kaže koji su
to političari uticali na tužilaštvo i zašto ih on lično nije pohapsio i time
dokazao da je ta institucija samostalna i nezavisna. Odgovor na to pitanje
usmerio bi sumnju na suštinske podstrekače organizovanog kriminala u Srbiji,
ali i na prave a ne izmišljene inspiratore Đinđićevog ubistva.
Skandal do
skandala
Šta procesno znači Terzićev pismeni nalog tužiocu da se
složi sa zahtevom branilaca okrivljenog Mileta
Lukovića da ga puste iz pritvora gde je bio od 4. maja 2001. godine,
kada je deportovan iz Francuske zbog falsifikovanih dokumenta?
Treba znati da su
falsifikovani pasoši u tom trenutku bili jedino za šta su istražni organi mogli
da se "uhvate" kada je reč o "Francuzima".
Istraga koja je usledila nije donela nove dokaze sa kojima
je mogla da se podigne validna optužnica, pa je najpre Krivično veće Četvrtog
opštinskog suda usvojilo zahtev branioca Dušana Spasojevića da ga puste iz pritvora, a docnije se identična
stvar dogodila i sa Miletom Lukovićem sredinom novembra, usred protesta JSO-a.
I tu je izbio skandal - nije tužilac taj koji oslobađa pritvora ili ne.
To je sudsko veće.