Epizoda 48

Nismo mi od juče

 

Autor Zoran Milojević

 

 

Kad god prođe mart, stignu me devedesete i razmišljam o nekima u koje su Srbi verovali. Slobodana Miloševića je ubio haški tribunal. Zorana Đinđića su ubili neki Srbi. Vojislav Koštunica se "ubija" da dokaže da nije bio među tim Srbima.Vojislav Šešelj se u Hagu "ubija" da dokaže kako su Srbi nevin narod. Vuk Drašković se "ubija" da dokaže kako bismo tu nevinost lakše dokazali da smo njega slušali. A naš se narod snalazi sjajno.On prema nuždi ćuti i trpi. Javno je srećan i živi bajno, pa seče uši da dupe zakrpi.

Da je nešto živ Jovanča Micić, pa da podvikne: "Aman, braćo Amerikanci, prestanite s to pucanje, bre, nisu to prangije, od toga može i i da se pogine!" Jovanča živi još samo na filmu, a "amerikansko pucanje" ne prestaje i od njega je ubijeno više civila nego Nemaca u partizanskim filmovima.

"Telekom Srbija" je ove godine trebalo da bude za Srbiju "zlatna koka". Ali, koka snela mućak. Izgleda da joj je potreban petao koji neće samo da kukuriče, već da koku stalno kljuca u mozak i izbije joj iz glave da samo od kokodakanja može da se snese zdravo jaje.

Mića Negotinac čita novine: "Braća Britanci jedva dočekali da bombarduju Libiju, pa još i napujdali Francuze. More, da oni ne bombarduju Srbiju, ako narod krene protiv Borisa?!" Drakče bakalin podiže glavu: "Ne bi im bio prvi put. Ama, da čujem da su se zavadile dve ribe na dnu okeana, verovao bih da su ih posvađali Britanci".

Moj komšija Raka Ciganin i ja vozimo se GSP-om i čujemo kako se jedna devojka obraća drugoj: "Sestro, sine, ćale si, keve mi!". Raka me pogleda: "Bata komšija, pa ova govori srpski mnogo gore od mene, nego ja!" Iskreno zagrlih komšiju.

Zamišljam decembar dve hiljade petnaeste, kad krene ruski gas: svakog jutra, svaki Srbin, u modernoj kineskoj garderobi, seda u italijanski auto, krene ulicama asfaltiranim nemačkim parama, kupi za doručak špansku tortilju i stigne na posao u austrijsku firmu. Odmah uključuje japanski mini-kompjuter i na engleskom jeziku počne da obavlja radne obaveze. A kad se vraća sa posla, otvori vrata francuskim ključem, opere ruke turskim sapunom, otvori slovenački frižider, izvadi iz njega konzerviranu američku hranu, nalije čašu portugalskog vina, upali južnokorejski televizor i uživa gledajući latinoameričke sapunice, dok ga greje ruski gas. Svake večeri, svaki Srbin leći će srećan što živi u zemlji demokratije u kojoj nikada neće priznati "nezavisno Kosovo".

Otvoren naš konzulat u Herceg Novom. Konzulka nam "od Čegovića". Gleda Tića kafedžija sliku na kojoj se ljube Boca i rića, a Drakče bakalin se krsti: "Bože me prosti, čisto mi žao što Fića nije žensko, pa da ga isprosimo za Bocu. Kad su kraljevi mogli da uzimaju iz kraljevske porodice, što predsednik ne bi uzeo predsednicu. Predsednica (ženski Fića) je u mandatu (recimo!), pa predsednik i predsednica ujedine Srbiju i Crnu Goru. Opet bi Crnogorci uz svoju državu imali i našu, a bili bi siti i beogradski Crnogorci. Tako to gordo zvuči: jedan krevet, jedan mandat, jedna država.

Pijani lokalni političar podriguje: "Baš mi ga uz Kalemegdan... hik!... još koji mesec primam mito i živim od korupcije... hik... posle će i ljubavnica da me ostavi, nema love, nema ljubavi...  ej, piskaralo... hik... počela i da me tera da koristim kondom... to je kao kad noge pereš kroz čarape... majke joj ga... oseća da mi je blizu kraj mandata!"

Na Kosovu ništa novo, pišu novine da mi "preko Ibra" nismo predmet dijaloga. I nismo, dok nam ne vrate silom oteti Bair, hram Svetog Save, groblje, gimnaziju, osnovne škole, pijacu, železničku stanicu, stadion FK Trepča, bioskope Zvezda i Tesla, hotel "Jadran". To smo mi koji smo sada "preko Ibra" gradili.Na svojoj zemlji.

Sačuvajte osmeh na svom licu, on je uzdanica nade koja nikad ne umire.