Do koske
Predsednik Srbije
se na perfidan način odriče i
Kosova
Zna Borko?
Albanka Edita Tahiri, potpredsednica
Vlade Kosova, nije htela da
počne pregovore bez mandata parlamenta
u Prištini, i to sa jasnim
okvirima u kojima može da te
"pregovore vodi".
Ko je i kako
uokvirio naše pregovarače, saznaćemo kad bude
kasno. Do tad ćemo da slušamo
muk
Milica Grabež
Brisel je glavni
grad države koja je pred raspadom. Pregovore o ''spornim pitanjima'' između Srbije i njenog
otcepljenog dela, koji je većina
evropskih država priznala kao Republiku
Kosovu, u Briselu vode politički direktor Ministarstva inostranih poslova Srbije Borko Stefanović i potpredsednica kosovske vlade Edita Tahiri.
Na pitanje
ko je odredio gospodina Stefanovića da predstavlja Srbiju u tim pregovorima,
malo ko će u Srbiji umeti da
odgovori. A ni on sam nije načisto.
Medijski mrak
u Srbiji koji je nametnuo njen predsednik
Boris Tadić sa svojom stranačkom mafijom, takav je da se o svim važnim
i sudbinskim pitanjima Srbije odlučuje daleko od očiju građana.
Da li i
od zdrave pameti?
U istoriji
Srbije nijedan njen čelnik nije
se trudio da razbije državu na čijem je čelu,
da okalja njenu istoriju, da osramoti njene
građane, a sve zarad svoji životinjskih
poriva da od ionako siromašne
i opustošene Srbije otme
sve što se oteti može da zadovolji
svoju pohlepu za novcem.
Razgovorima u Briselu,
koje nazivaju pregovorima, prethodila je prava drama, jer Albanka Edita Tahiri,
potpredsednica Vlade Kosova, nije htela
da počne pregovore bez mandata
parlamenta u Prištini, i to sa
jasnim okvirima u kojima može da
te "pregovore vodi".
Za Borka
Stefanovića, vedrog momka, uvek aktuelno,
čak i "vizuelno" namirisanog, koji nije u životu
kročio na tlo Kosova, nije
bilo problema. On se sreo sa Borisom
Tadićem, i sve mu je bilo
jasno. A jasno je i građanima Srbije
kako nas sumanuti predsednik Tadić, koji boluje
i od neizlečivih
bolesti, tretira kao male majmune.
U Ministarstvu
spoljnih poslova Srbije sedi dovoljno
ludaka i Borisovih dečkića, koji su spremni
na svaku vrstu izdaje i
ugađanja gospodaru.
Prošle godine Međunarodni sud pravde u Hagu
razmatrao je inicijativu Ujedinjenih nacija da sud oceni
zakonitost odluke o otcepljenju Kosova, i to samo "savetodavnim mišljenjem". Srpski predsednik je odbio da podnese
redovnu tužbu, da se ne zameri centrima moći, koji znaju sve
njegove račune u stranim bankama.
Nakon što je odbio da do 31. marta prošle godine podnese ostavku na traženje administracije
iz Vašingtona,
usledila je odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu kojom
je aminovano otcepljenje kao moguće legalno.
Srbiju je u Hagu predstavljao izvesni Saša Obradović, žutokljunac iz Ministarstva
spoljnih poslova Srbije, u koga je Boris Tadić imao poverenje.
Pre odluke suda u Hagu gospodin Obradović
se šepurio na svim srpskim TV stanicama, predstavljan je kao vrsni pravnik,
a posle odluke je, sa punim džepovima,
otišao u nepoznato, u diplomatske misije.
Danas o sudbini Kosova pregovara Borko Stefanović, čoveka iza kojeg su
ostale desetine afera za njegovog
trogodišnjeg mandata. Kada "uspešno" privede razgovore kraju, kada Srbi na
Kosovu zakukaju iz sveg glasa,
Borko će otići za ambasadora
Srbije u neku atraktivnu zemlju, da krcka novac
dobijen i od Albanaca da
zažmuri kada mu oni namignu.
Zaista, da
li iko u Srbiji zna sadržinu
razgovora u Briselu, u kojima je učesnik i nesrećni
Borko Stefanović? Naravno, nije teško odgovoriti. Zna samo Boris Tadić. Borko ne informiše ni Vladu
Srbije, ni Narodnu skupštinu
Srbije, a javnost da i ne pominjemo.
Kada sve
bude raspravljeno, potpisano, overeno, biće kasno za kuknjavu.
Pojaviće se, ako bude još mogao
da stoji, Boris Tadić i poručiti
nam da je u ime istorijskog pomirenja na Balkanu
on doneo tu tešku odluku
- da predamo Kosovo! Sa svom imovinom, manastirima, manastirskim poljima i šumama.
U ime svog liderstva u regionu, tako je odlučio - kazaće nam ovaj
suludi čovek, čije je mentalno rastrojstvo sve vidljivije.
Da može,
Tadić bi raskomadao Srbiju sa strašću
koja je svojstvena ludacima njegovog kalibra. Dok muftija
Zukorlić javno poručuje iz Sarajeva
da će Sandžaku "izvesno" dati autonomiju, a potom ići i dalje, Boris Tadić ćuti, glasa ne pušta. Kada Milorad
Dodik zatraži poštovanje Dejtonskog
sporazuma, srpski predsednik, da bi se dodvorio američkoj administraciji, to naziva "avanturom koja nema cilja".
Srpski predsednik
je posetio spomen-obeležje ubijenima u Srebrenici, ali je sagnuo glavu
kada je prolazio pored srpskog groblja u Bratuncu. Nije želeo da ga
vidi, jer tu leži četiri
hiljade njegovih sunarodnika koje su ubili muslimani.
Na godišnjicu izgona Srba
iz Hrvatske, srpski predsednik se ne obrati građanima. On ih ne pominje u pregovorima sa Kosorkom i Josipovićem, jer njegov
cilj je da se pokaže kao moderan,
zgodan. Možda im i šapne
u poverenju da je i njegova majka
Nevenka devojačkog prezimena Francetić, da je njen ujak
čuveni ustaški koljač Jozo
Francetić.
Da Rasim
Ljajić nije ministar, i da
ovaj pristojni čovek ne zalaže svoj autoritet, pored Borisa Tadića i
njegove mafije Srbija bi ostala sagnuta i spremna
da bude prljana
od svih desperadosa
sa Balkana.
I opet
ponavljamo pitanje upućeno srpskom
predsedniku, koji je izjavio da je sa
premijerkom Hrvatske postigao dogovor o državnim granicama: koji je to dogovor i o kojim granicama
je reč i da li je to pitanje uopšte u njegovoj
nadležnosti?
Verujemo da
bi Tadić odgovorio da Borko zna
šta da radi,
a da on lično zna sve o granicama
i kako treba
da ih prizna
- kakve god da su.