Kosovo, cena odoka i po viđenju

 

Bosovo

 

Dok se prepiru oko državnosti, granica i suvereniteta, blagajnici i kasirke najnestrpljiviji 

 

Ana Borković

 

Aktuelna, ali retko kad sveobuhvatnija, politička i moralna subverzija srpske izborne vlastele, pod kodnim nazivom Kosovo i Metohija, ponovo je, ali kao malo kad ranije, temeljno uzdrmala politički establišment zemlje, predstavljajući ga pod teškim hamletovskim reflektorima, s tom razlikom što se odgovori i na pitanje "biti?" i na dodatak "ili ne biti?" ipak znaju. I to ne od nedavno, nego odavno.

U celom tom unutrašnjepolitičkom a ipak međudržavnom galimatijasu možda najbizarnije zvuči sinhronizovana kuknjava, a zapravo vapaj da se stanje vrati "na staro", odjedanput brojnih srpskih uvoznika-izvoznika koji će propasti, ili barem izgubiti ogroman deo prihoda, ukoliko se blokirano kosovsko tržište pod hitno za njihove proizvode ne odblokira. Isti oni državni kasiri, koji već godinama tvrde da sa Kosovom i nema neke ozbiljnije trgovine, pa se s tim u vezi u završnim računima te cifre gotovo i ne pominju, ili se pominju kao primer sive ekonomije i crnih veza, preko noći su u obračun uneli maltene precizne cifre o ogromnim svakodnevnim gubicima koji su na godišnjem nivou "državu koštaju" između 350 i 400 miliona evra.

Ne treba pri tome zaboraviti da je, na primer, samo od 2000. godine, od dolaska dosovske vlasti, budući decenijski državni "vrhovni finansijski autoritet", dakle čovek koji je po svojim funkcijama bio jedan od stubova tumačenja smisla i dometa državnog (državnih) suvereniteta, Mlađan Dinkić, mnogo puta tražio da se obustave plaćanja kosovskih dugova i svega ostalog što proističe iz posebnih odnosa tog dela Srbije sa inostranim poveriocima, kreditorima, donatorima, investitorima i sl. Većini upućenih već je poznato da su ti "gubici Srbije na Kosovu", po Dinkiću, bili prvo milion maraka, a onda oko milion evra dnevno, što je na godišnjem nivou iznosilo, kakve li koincidencije, skoro pa do u evro istu sumu za kakvom danas kukaju Dinkićevi obračunski "naslednici". Razlika je, u suštini, samo u tome što se ondašnji državni reprezent Dinkić (a i ostali prećutno uz njega) za te pare Kosova "odrekao" iz državnih i državotvornih razloga, sa ozbiljnim geopolitičkim i geostrateškim posledicama, a današnji "privrednici" svojom orkestriranom kuknjavom nad neplaniranim finansijskim gubicima zapravo poručuju da je cena od milion evra dnevno (dakle za toliko manje u njihovom privatnom džepu) za svaku priču o srpskom patriotizmu, ognjištima, istoriji i nepromenjivosti granica, pa čak i bez obzira na ratne talambase - preterana i štetna. Drugim rečima: državo Srbijo, naš finansijski deficit je veći od vaše političke potrebe, pristajte na njihove (kosovske) uslove! Podrazumeva se da poruka ni u naznakama ne sadrži poziv na ratničko osvajanje kosovskog tržišta, jer onda nestaje tržišta i nastaje ratište, na kojem je, doduše, moguće ostvariti mnogo veće profite, ali je to neka druga priča.

Tim povodom, možda je i jedina istina da su se svi oni koji su se poslednjih decenija (od početka osamdesetih pa naovamo) sukobljavali i sami sa sobom i sa drugima na teškoj i moralnoj i istorijskoj, ali i dnevno-političkoj i čisto egzistencijalnoj dilemi - šta sa Kosovom kad se ne može ni s njim ni bez njega, a od kojih dobar deo o toj dilemi danas službeno razmišlja u državnim jaslama i o trošku poreskih obveznika, dakle uz prisustvo ideološkog mentora, u suštini borili sa još težom dilemom: koja je to cena posle koje sve pada u vodu, kojom sumom ograničiti svaku muku ili, najkraće rečeno, koliko Kosovo sa sve kosovskom istorijom i brojnim nacionalnim kosovskim mitovima košta.    

Apsolutna je zabluda, bolje rečeno obmana, da se o toj ceni nije razmišljalo decenijama unazad, iz minuta u minut, iz tragedije u tragediju, iz nepravde u nepravdu. Imali su je u vidu i uobični puki smrtnici, najčešće žrtve trajne kosovske drame, koji bi da spasavaju goli život van mitova i daleko od lokalnih politikanata, i čitav debeli sloj, dakle stotine ili hiljade kosovskih poluratnih profitera, nacionalnih lihvara, sitnoplaćenika i socijalnih parazita, koji je na kosovskim mitovima i specifičnostima izgradio čitavu filozofiju finansijsko-socijalno-političke mimikrije namenjene isključivo predstavi za beogradske vlastodršce; sve do same države, koja je, čak to i ne prikrivajući visokoparnim državnim interesima, nemajući nikakvu ideju kako da "sredi " Kosovo, sve vreme eksperimentisala sa najneverovatnijim, često i najbesmislenijim finansijskim argumentima. Desetine opsežnih posebnih finansijskih kampanja (van regularnog državnog funkcionisanja), koje je, na primer, tokom druge polovine osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka preduzela Miloševićeva administracija da bi, navodno, podržala Srbe u nameri da tamo ostanu i da se ne sele na sever, bile su teške, po kasnijim saznanjima, između dve i tri milijarde tadašnjih maraka i sve redom, bez izuzetka, završene su teškim debaklom, propašću, kontraefektima, nestajanjem novca, ali zato - relativnim prosperitetom "albanske stvari" na svim poljima.     

Dakle, u kontekstu ove priče, i da ne bude nikakve dileme, najveći deo tog novca sami Srbi potrošili su da bi prodali Kosovo, odnosno da bi finansirali svoj odlazak sa Kosova. Najveći deo njih nije to radio iz zabave ili iz obesti, nego spasavajući golu glavu i pokušavajući da porodici očuva kakvu-takvu budućnost i bezbednost, ali pre svega zbog toga što se ni tada, kao ni kasnije, nije verovalo u dobre namere, sposobnosti i domete države u očuvanju vlastitog integriteta, suvereniteta i "održivog života" na Kosovu. Sasvim je druga priča značajan deo već pomenutih janusa (od kojih mnogi i danas odlučuju o istim ili sličnim stvarima, samo na mnogo virtuelnijem nivou, što ih čini još mizernijima i bizarnijima), kojima je "Kosovo" bio posao, biznis u najtrivijalnijem smislu te reči, i još više od toga, i na što više strana i načina, što više nekretnina van Kosova, uključujući i centralno Dedinje, dakle igraonica-kladionica takoreći, u kojoj kao vlasnici žetona, ili opunomoćenici za njihovo čuvanje, nikako nisu mogli da izgube, a dobitak je bio zagarantovan. Upravo oni su, postigavši najbolju cenu jer su bili privilegovano informisani (u današnjem poslovnom svetu i to se smatra teškim krivičnim delom) prvi pobegli sa Kosova, tačnije odvezli se luksuznim limuzinama, prebacili porodice i račune na bezbedno, i počeli da arlauču kako Kosovo nema cenu i kako se ne sme napustiti ni po koju cenu. Tačnije, upravo su ti prvi izdajnici u aranžmanu i o trošku države, prvi masovni kosovski, tada još uvek mirnodopski, dezerteri sa sigurnih beogradskih odstojanja i uveli u opticaj cenu Kosova kao odnos prema surovoj stvarnosti i neizglednoj budućnosti. Oni su izmislili i kategoriju "prodaje srpske imovine u bescenje", ali tek pošto su svoju prodali za tada basnoslovne sume i, dodavši im ogromne državne subvencije za "ostanak na Kosovu", pobegli u bolju budućnost. To "bescenje" ostalo je da se odnosi na albanske separatiste, jer su za njih te velike sume plaćene srpskim "liderima" i "autoritetima" za napuštanje i "prodaju Kosova" predstavljale pravo, i istorijsko i finansijsko, bescenje, pošto se podrazumevalo da za jednim takvim "uzorom" Kosovo besplatno ili za stvarno bescenje, napuštaju hiljade drugih neprivilegovanih i žrtvovanih Srba. Hiljade kojekakvih kadrovskih i funkcionerskih stanova napravljeno je i kupljeno na Kosovu za potrebe srpskih uzdanica u velikim projektima "ostanka na Kosovu", koje su ovi gotovo istog trenutka, često i ne pogledavši raspored soba, prosleđivali "za devize" albanskim kupcima. Oni su tačno znali koliko šta košta, šta se plaća a šta ne plaća, pa, dakle, i koliko to i takvo Kosovo iz njihove vizure objektivno košta. Drugim rečima, i opet van svake zablude, uvek se znalo koliko "Kosovo" košta, bilo je pitanje samo koga pitate i kakva je njegova "kamatna politika".

Čak i bez svega ostalog, naricanje nad ovakvim mizernim sumama, u kontekstu priča o državnom suverenitetu, mnogovekovnoj istoriji, časti i drugim ovdašnjim nebeskim floskulama, koje ozbiljnom svetu nešto znače, dokaz je, makar onom delu svetskih silnika koji o Kosovu danas odlučuju, koliko tim Srbima Kosovo stvarno košta. A Srbi kažu - ništa. Sitnica.  

 

 

 

Najveći deo novca uloženog u "ostanak na Kosovu" sami Srbi su potrošili u prodaju Kosova.