Istraga
Sudija Miodrag Stamenković i ne krije kriminalno postupanje
"Oluja" u Kralja
Petra
Dok srpski investitori ne
mogu da kupe ni jednu jedinu tvrtku, Hrvati naše firme dobijaju i za džabe, na
časnu reč. To bar proizilazi iz pravosudnog galimatijasa koji su zamesili
različiti navodni pravni sledbenici nekadašnjeg DP Rade Končar iz
Zagreba u sadejstvu sa podmitljivim i krajnje nestručnim srpskim sudijama
Mersiha Hadžić
Kako se raspadala Jugoslavija, tako su se raspadala i
preduzeća koja su osnovana na teritoriji jedne, a poslovala na teritoriji druge
republike. Komplikovani zakon o organizacijama udruženog rada još je više zakukuljio ovu materiju. Na kraju je prihvaćeno da su OUR-i mogli da se
odvajaju od matičnog preduzeća i da postaju samostalna pravna lica.
Po nekakvom takvom onda važećem zakonu odvojio se od Društvenog
preduzeća Rade Končar sa sedištem
u Zagrebu njegov OUR u Beogradu i postao Mešovito preduzeće Rade Končar
Commerce DOO. Rešenjem trgovinskog
suda u Beogradu FI 12525/91 ovo preduzeće se pripojilo Jugoskandicu DD u
Beogradu, jednoj od zloćudnih piramidalnih štedionica devedesetih godina. U
miraz Rade Končar donosi i svu svoju imovinu.
Posle toga, 27. novembra 1992. godine direktor
Jugoskandica Jezdimir Vasiljević donosi odluku da zaposlenoj u svom
preduzeću Dušici Milenković na trajno korišćenje preda stambeni prostor
u zgradi, koja je prethodno bila u vlasništvu pripojenog preduzeća Rade
Končar u ulici Kralja Petra (7. jula) broj 26 u Beogradu. To bi sve bilo u
redu da postoji makar neki pisani trag o tome ko je stvarni vlasnik pomenute
nepokretnosti.
Bilo je to ratno doba kada se manje računa vodilo o
sitnim formalnostima. Gospođa Milenković se useljava u dodeljeni joj stan i
nakon toga dobija nekoliko sudskih sporova u kojima uspeva da dokaže da ima
pravo stanovanja u pomenutom objektu. Uzalud, videće se, kada na scenu stupe
srpske podmitljive sudije.
Po uverenju Službe za katastar nepokretnosti Beograd 1 broj 952-34591/11 od 16. juna 2011.
skoro cela zgrada na pomenutoj adresi u Kralja Petra uknjižena je od 30. januara 1997. godine kao državna svojina vlasništva Republike
Srbije. Takva odluka i jeste u skladu sa zakonom o sukcesiji, jer tek treba da
se utvrdi ko je stvarni pravni sledbenik Radeta Končara u Srbiji.
Onda se iznenada pojavljuje pravni zastupnik navodnog
naslednika, DP Rade Končar iz Zagreba, koji srpskim lenjim činovnicima
maše nečitkim kopijama nekakvih rešenja nekakvih sudova iz Hrvatske i ovi,
činovnici, brže bolje prihvataju neko preduzeće Končar Elektroindustrija
DD iz Zagreba kao jedinog naslednika svekolike predratne imovine, pa tako i one
u Srbiji.
U postupku koji su zvanični organi Srbije vodili u ovom
slučaju, bukvalno ispada da je Srbija hrvatska kolonija i da sve mora da bude
urađeno kako gazda iz Zagreba želi. U svemu je prednjačio sudija Miodrag
Stamenković iz Prvog osnovnog suda u Beogradu, od čijeg je oskudnog pravnog
obrazovanja jedino niži njegov osećaj za moral.
Da ne bude zabune: sudija Stamenković u postupku u vezi
sa pravom na korišćenje zgrade na skupoj adresi u Beogradu potpuno svesno krši
zakon, jer je odlično upućen u vrednost nekretnine o kojoj treba da sudi, kao i
u visinu sopstvene provizije. Sudija je u privatnom životu značajni trgovac
stanova i lokala u objektima u najstrožem centru grada. Kao investitor se
pominje i za nekolicinu (desetak) stanova u Balkanskoj ulici, takođe u najstrožem centru Beograda.
Sve ove nekretnine je sudija Stamenković stekao od svoje sudijske plate, jelte? Ili od
prihoda svoje supruge koja je advokat u Beogradu, a da to Visoki savet sudstva
pri reizboru sudije Stamenkovića nije primetio. Ili jeste, ali je zatvaranje
očiju debelo naplatio?
Kako god, sudija Stamenković, još dok traje postupak
utvrđivanja vlasništva nad spornim stanom između nekog od Radeta Končara
iz Zagreba i gospođe Milenković, preko noći, bukvalno, pokreće novi postupak u
kome gospođu Milenković proglašava nedostupnom srpskom pravosuđu, dodeljuje joj
zastupnika po službenoj dužnosti i donosi presudu da ista mora da se iseli iz
stana koji ad hok dodeljuje nekoj tvrtki Rade Končar, za koju se po
srpskim zakonima ne zna ni da li zaista i postoji.
Onog momenta kada su joj sudski izvršitelji zakucali na
vrata i kada je saznala za postojanje presude iz fantomskog spora koji je
sudija Stamenković za sopstveni račun vodio sam sa sobom, gospođa Milenković
podnosi zahtev za obnovu postupka dokazujući da se u paralelnom sporu upravo
utvrđuje ko je stvarni vlasnik stana u kome živi. Njen zahtev se u fioci
podmićenog sudije Stamenkovića kiseli već dve godine.
U međuvremenu je sudija ili sudac Stamenković učinio sve
što je u njegovoj moći da ne postupa po zahtevu za obnovu postupka, a da
istovremeno ubrza izvršni postupak kojim je gospođa Milenković nedavno izbačena
na ulicu. Sudac ili sudija Stamenković izmišlja tako zahtev gospođe Milenković
za njegovo izuzeće pa predmet šalje dalje na rešavanje po zahtevu koji ne
postoji. Onda "zaboravlja" da izvesti izvršno odeljenje suda da je podnet predlog za ponavljanje postupka i da iz tog
razloga treba zastati sa iseljavanjem gospođe Milenković.
Konačno, pravozastupnik gospođe Milenković Vladimirka
Milićević zbog ovakvog postupanja sudije 30. januara 2011. protiv sudije
ili suca Miodraga Stamenkovića podnosi krivičnu prijavu Višem javnom
tužilaštvu, koje ni posle sedam meseci nije našlo za shodno da se oglasi.
U međuvremenu je zagrebačka tvrtka koja za sebe tvrdi da
je naslednik DP Rade Končar uz asistenciju srpskog pravosuđa i MUP-a
nasilno ušla u zgradu u Kralja Petra 26 u Beogradu i odatle počela da izbacuje
stanare, ponašajući se kao da je u Kninu u vreme Oluje. A srpska javnost
ćuti.
Sudija je u privatnom životu značajni trgovac stanova i lokala u objektima
u najstrožem centru grada