Kontranapad
U senci redovne, ritualne, sezonske smene fudbalskih trenera
Pukovnici i pokojnici
Ako su posetioci fudbalskih stadiona u Srbiji gladni dobrih utakmica,
fudbalska scena i mediji koji slikaju stanje u Srpskom fudbalu su im razbibriga
i razlog da se još uvek ne odriču nekada „najvažnije sporedne stvari na
svetu". Svaka sezona već u prvim kolima počinje sa „senzacionalnim"
promenama trenera.
Miroslav Vislavski
Iako je prvenstvo Jelen super lige još u prvoj polovini polusezone, u nekoliko
klubova su učinjene promene trenera. Bez obzira na kovane planove o dugoročnijoj
saradnji, Crvena zvezda i Robert Prosinečki su se razišli nakon drugog kola i
nerešenog rezultata sa Radom na svom bunjištu. Na njegovo mesto je uskočio
povratnik Aleksandar Janković sa kojim Zvezda niže pobede i nakon dve godine se
domogla čelne pozicije na tabeli. Hrabro se nosila i nesretno izgubila u
kvalifikacijama za Ligu Evrope od Francuskog Rena. Trenere su promenili
Spartak, OFK Beograd, Hajduk, Vojvodina, Radnički 1923...
Promena trenera u bilo koje vreme i bilo kom trenutku su „terapija" za
kojom pribegavaju svi oni čiji apetiti i snovi o uspehu padaju u vodu već nakon
nekoliko slabijih izdanja njihove ekipe. I niko od njih i ne pokušava da
analizira prave razloge za povlačenje nepopularnih mera koje su u Srpskom
fudbalu spontano prerasle u sistem! Zapravo ne bave se planiranjem,
strategijom, analitikom, nemaju viziju. Hoće rezultat - odmah, najčešće sa što
manje ulaganja. Na žalost, ovim pitanjima se ne bave ni Fudbalski savez Srbije,
Zajednica ligaša ili Trenerska organizacija. Praksu učestalih trenerskih
likvidacija i smena ne analiziraju ni neke druge institucije kao neutralni
subjekti, ali koji su kompetentni za ocenjivanje i zaključivanje do kakvih
posledica dovodi trenerska vrteška u našem fudbalu. Zar o tome ne bi mogli da
raspravljaju određeni nivoi stručno naučnog karaktera?
Da li su potrebni odgovori? Ako se pođe od pretpostavke da je stručni rad
najznačajniji ulog u strukturi uslova koje treba osbezbediti za uspešnu
produkciju kvalitetnih igrača i koncipiranje savremene metodologije rada u
stvaranju sistema igre, onda je logično da su treneri najznačajniji segment
fudbalskog i bilo kog sporta.
Da je to vrlo verovatno i tako, potvrda su naizgled beznačajne ilustracije.
Tako na primer u praksi se spontano (ili svesno) uvek pominju treneri koji su
vodili ekipu ili takmičara do najznačajnijih rezultata. Niti istorija, niti
statistika, pa ni novinari u takvim slučajevima ne pominju sportske
funkcionere, a jako retko one koji su direktori (menadžeri) klubova ili
selekcija koje ostvaruju istorijske rezultate. Kada fudbalera pitate ko je
zaslužan za njegov razvoj, sledi odgovor sa imenom trenera, a veoma retko
predsednika ili direktora kluba. Lično iskustvo mi kazuje da mladići koji su
ponikli u FK Vojvodina, o kojima sam kao čelnik Omladinskog pogona Kluba,
sarađujući sa brojnim društvenim radnicima godinama brinuo i ulagao ogromno
vreme u pripremi za životni i sportski put pamte i pominju samo svoje trenere,
a ne i one koji su bili u njihovoj, klupskoj ili trenerovoj službi. Oni pamte
Iliju Pantelića, Žarka Nikolića, Aleksandra Kozlinu, Luku Maleševa, Jovana Kovrliju…
Logično, jer su oni oblikovali njihov sportski profil i potencijal.
Moje lično iskustvo je ilustrativnije kada se govori o eksploziji
popularnosti odbojke devedesetih godina prošlog veka. Arhivska građa je
argument da sam u odbojkaškoj organizaciji, u sportskim forumima i medijima,
izjavama igrača i trenera bio alfa i omega u OK Vojvodina, klubu sa kojim je
nastao fenomen odbojke u našoj zemlji. Nekada neafirmisani treneri u
konkurenciji kolega iz popularnijih sportova u to vreme, danas su stručni autoriteti.
Igrači koji su krčili put svoje i odbojkaške slave, su velikani sporta.
Podsetimo se tadašnjih sportskih idola koji su u Vojvodini proveli četiri i
više godina: Žarko Petrović, Boba Kovač, Nikola Grbić, Đula Mešter, Đorđe
Đurić, Slobodan Boškan, Andrija Gerić, Vasa Mijić, Veljko Petković, Goran Marić...
Možda je razumljivo što misle i žive
u uverenju da su oni stvorili moćnu odbojku, često zaboravljajući da je iza
toga postojala klupska organizacija, vizija, ulaganja, strpljenje, odricanja
onih koji su činili opšte dobro, po najviše za njih. Ali i sa takvom svešću,
velikani odbojke se sete doprinosa Zorana Gajića (osam godina bio trener u
Vojvodini), Milorada Kijca (deset godina), Slobodana Galeševa (petnaest
godina), kao najvažnijih ljudi u njihovom napredovanju. Logično, oni su ih
učili tajnama odbojke, zakonitostima pobeda i poraza, putevima uspeha…
Ova argumentacija sa sličnim primerima iz drugih sredina, a u fudbalu
posebno kada se radi o utemeljivačima najuspešnijih generacija poput: Florijana
Matekala i Ilješa Špica u Partizanu, Miljana Miljanića u Crvenoj Zvezdi, Baneta
Sekulića u Vojvodini, Milovana Glišovića u Radničkom iz Niša… bi mogla biti
pouka današnjim gazdama u fudbalskoj Srbiji, šta znači trener i dobar stručni
rad za vredan fudbal i uspešne rezultate. Doduše, "gazde" bi morale
znati da su takvi postojali u našem fudbalu, kao I to šta su oni radili.
Imamo li trenere visokog kalibra? Danas imamo manje pravih stručnih
autoriteta nego što ih je bilo juče. Nema Srbija više trenere koji su rejtingovani
u najvećim evropskim klubovima, kakvi su bili Vujadin Boškov, Miljan Miljanić,
Zlatko Čajkovski ili Stjepan Bobek, Todor Veselinović, Branko Stanković,
Abdulah Gegić, koji su dosegli status bogova u manje razvijenim fudbalskim
zemljama, ali koje su i njima zahvaljujući došle u Evropsku elitu. Treba se
podsetiti i onih koji su u van evropskom fudbalu načinili "čuda"
poput: Bore Milutinovića, Milana Živadinovića, Dragoslava Šekularca, Dušana
Draškovića, Zdravka Rajkova,
Treneri koje Srbija ima danas, a koji su rangirani među internacionalnim
autoritetima, nemaju mesta u domaćem fudbalu ili ne žele da rade u njemu zbog
lošeg statusa i zbog onih koji raspolažu klubovima i Savezom.
Radomir Antić je trener koji ostaje jedini sa ovih prostora kome u
biografiji ostaje da je u nekom periodu bio šef struke u najboljim španskim
klubovima, zemlje aktuelnih svetskih i evropskih prvaka: Real Madridu,
Barseloni i Atletiko Madridu. Neslavno je završio voljom sujetnog Tomislava
Karadžića. U klupskom fudbalu je neslavno završio veliki autoritet Ljupko
Petrović, koji je u svom drugom (kratkom) stažu morao napustiti Vojvodinu i
nakon toga se oprostiti od Srpskog fudbala. Njihove karijere su zasenile sve
druge koji bi mogli da daju našem fudbalu, ali koji bi izvesno bili od ogromne
koristi za naš fudbal. Razumnom svetu bi izuzetno značili Milan Živadinović,
Milorad Kosanović, Ivan Golac, Dragoslav Stepanović, Miki Rajevac… Ali, takvi autoriteti
imaju svoje dostojanstvo i poštovanje u međunarodnim relacijama.
Slučaj trenerskog ringišpila u FK Vojvodina najbolje ilustruje priču o
statusu trenera u današnjem fudbalu kod nas. Klub koji ima dugu istoriju i
tradiciju, koji pretenduje da bude među vodećim u zemlji je rekorder po broju promenjenih
trenera. Njihov prosek su dvojica trenera u sezoni. Tako je to u minulom tucetu
godina. Istina, polupismeni pretendenti na status "istoričara" koji
su zakačili na zvaničan sajt svoju verziju istorije Kluba, za prvu polovinu
minulog tuceta godina kažu da su "Vojvodinu tad vodili nefudbalski ljudi,
svet bez emocija što se negativno odrazilo na poslovanje i rezultate". U
tom periodu, uz sve karakteristike mafijaškog drmanja Klubom, promenjeno je
petnaestak trenera! U drugoj polovini pređenog perioda, nije se više promenilo
u rukovođenju klubom, osim što su današnji čelnici bolji trgovci od ondašnjih
"marvenih", pa sa kapitalom koji se stvara prostom reprodukcijom
sopstvenog igračkog kadra uspevaju da održe klub u igri. U isto vreme daju sebi
zadovoljstvo od značajnog dela viška vrednosti, držeći organizaciju Kluba u
stalnoj psihozi straha. Tačno je i da su investirali klupske pare u infrastrukturu
koja odgovara visoko zahtevnim standardima i vrednost ovih ulaganja prikazali
kao svoj kapital u budućoj svojinskoj transformaciji kluba ili pak za
"povraćaj" uloženog novca!
Od kada Klub vode današnji "fudbalski ljudi sa emocijama prema klubu
njihovog interesa" promenjeno je četrnaest trenera: Zoran Marić, Milovan Rajevac,
Ivica Brzić, Dragoljub Bekvalac, Dragan Radojičić, Ljupko Petrović, Dragoslav
Stepanović, Branko Babić, Milan Đuričić, Zoran Milinković, Ljubomir Ristevski,
Dejan Vukićević, Zlatomir Zagorčić I konačno Nebojša Vignjević! Ako je suditi
po imenima, evidentne su razlike od izuzetnih autoriteta do trenera početnika,
što kazuje da nema kriterijuma vrednosti na kojoj počiva stručna politika u
njihovom Klubu. A bilo je I drugih ambicija koje su plod marketinškog talasanja
nego realne opcije kao što su Faruk Hadžibegić, Čeh Jirži Plišek, Ivan Golac,
Radovan Ćurčić…
Ako se pođe od ovih primera, u njima bi se mogao potražiti odgovor zašto
nam fudbal ponire i ne učestvuje dalje od evropskih kvalifikacija. Da li neko
normalan i ozbiljan može da veruje u "fudbalske ljude" današnje
Vojvodine, koja samo simbolizuje fudbalski mozaik u Srbiji? Uz trenersku vrtešku,
ovaj klub je prepoznatljiv po brojnim nepismenim saopštenjima preko kojih se
navodno bori za čistotu fudbala i pri tome prosipa najogavniju demagogiju koja
vređa zdravi um! Takvi primeri i fudbal u celini im dođu kao zabava kakvu
priređuju klovnovi u cirkusu. Umesto da sa drugim normalnim svetom uživa u
fudbalskoj igri i spektaklu, naš ljubitelj fudbala se uveseljava idiotskim
dogodovštinama na fudbalskoj sceni, ne razmišljajući da i sam postaje deo idiotskog
sastava.