Kontranapad

Sunovrat morala: birokratizovanu i bahatu vlast ne zanimaju ni njeni sportski velikani

Crno bela nostalgija

Tole vraća Antića na klupu reprezentacije! Ovako je glasio naslov u Sportskom žurnalu koji je privukao pažnju i zainteresovao mnoge ljubitelje fudbala među kojima su retki bili koji su već u njemu prepoznali neslanu šalu, makar bila prvoaprilska! Zašto neslana šala? Pa jednostavno zbog toga što su ljudi u neka srećnija i bezbrižnija vremena bili pripremljeni već 31 marta na sutrašnji dan šale. Retki su bili slučajevi u kojima se nasedalo na prvoaprilske zamke, pogotovo one sa fantastičnim sadržajem. Danas u izgladneloj Srbiji, siromašnoj i opljačkanoj, razapetoj i raščerečenoj, sa bezbroj puta izvaranim narodom, ubijenim u pojam, malo kome je do zbijanja šale. Čak ni u danu šale, šeretluka, kozerstva...Niko se ne smeje. Svi se o svom jadu zabaviše.

Miroslav Vislavski

Poslednje sramno izdanje našeg državnog fudbalskog tima desilo se na susretu četvrtog kola kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Francuskoj sa Portugalom u Lisabonu. Nije sramota izgubiti utakmicu od takvog rivala koji predvode asovi poput Ronalda, Koentraa, Nanija, Mutinja, Karvalja... Sramota je što su u našem timu igrači koji su dobro rejtingovani u jakim evropskim ligama (Ivanović, Kolarov, Matić, Tadić, Marković, Đuričić u Engleskoj Premijer ligi, Nastasić u Bundes ligi Nemačke, Basta i Ljajić u Italijanskoj ligi, Mitrović u Belgiji) šetali najveći deo utakmice po terenu, delovali zbunjeno, bili konfuzni... Sa jednim bodom na pretposlednjem mestu u grupi zajedno sa poslednjom Jermenijom, ostali su samo sa teoretskim šansama za plasman na završnicu predstojećeg Evropskog prvenstva 2016. u Francuskoj. Racionalnijim prijateljima fudbala je već poduže jasno da smo mi i na startu kvalifikacija, bili samo sa teoretskim šansama.

Naš fudbal je odraz stanja u državi. Sa vladavinom demokrata, a zadnje tri godine sa Vučićevim naprednjacima, Srbija je na ivici ambisa. Tamo je i srpski fudbal sa garniturom koju oličava Tomislav Karadžić. Na žalost, infrastruktura kadrova u fudbalskoj Srbiji nema kvalitetnije rešenje od Karadžića. To je tragedija ovog sporta.

Karadžićev problem je što je posvađan sa sopstvenim moralom. Da ga ima, ne bi dozvolio sebi tolika fijaska koliko se vezuju za njegovu ličnost. Odavno bi povukao potez moralne ličnosti i zahvalio na trpljenju dosadašnjih grešaka koje su vukle fudbal u ponor. To bi učinio i spasao sebe, jer Srpskom fudbalu odavno nema pomoći. Još od devedesetih, mnogo se tu mulja nataložilo. Kao što je Veliki Bački kanal koji je gradila Marija Terezija u vreme kada nije bilo današnje mehanizacije, zatrpan muljem i predstavlja neviđeno žarište kancerogenih oboljenja, tako je i naš fudbal u glibu bez izgleda da se iz njega izvuče u skorije vreme.

Zato nije čudo što je ne mali broj fudbalskih zanesenjaka, čitalaca Sportskog žurnala pomislio da je došao dan Tomislavljevog otrežnjenja. Ima ih koji bi to najiskrenije prihvatili i zaboravili na potonje grehe čelnika srpskog fudbala. Možda i zbog toga što je ovo vreme kada najveće suprotnosti prerastaju u kompromiserske paktove. Zašto bi onda bilo čudo da je Karadžić pozvao Radomira Antića? Radomir je poslednji selektor sa kojim smo imali pozitivan bilans u nastupima naše najbolje selekcije, sa kojim smo bili učesnici najvećeg fudbalskog događaja kakav je Mundijal, sa kojim se volela reprezentacija, a njeni članovi bili istinski idoli armiji mladih sportskih pristalica.

Evo, dugi niz godina vladavine, a posebno zadnjih pola decenije Toletovih eksperimenata i prevaljivanja odgovornosti za sopstvene promašaje na one koji su kolateralna šteta, dozlogrdilo je svakom fudbalskom pijunu. Pošto najveći kockari posegnu za džokerom tada kada su na ivici ponora, zašto Karadžić nakon bezbroj loše odigranih karata, ne bi povukao hazarderski potez i izbacio poslednji adut u Radomiru Antiću? Kada bi se desilo takvo čudo, tada bi gubitnik bio Radomir Antić. Naravno u moralnom smislu. Ali koga još briga za moral u nemoralnoj Srbiji?

Njega nema ni tamo gde bi ga moralo biti još u rezervama koje bi davale šansu za povratak u normalno društvo. Da je to tačno potvrda je bezbroj u našoj svakodnevici. Moju pozornost je privuklo lično iskustvo kroz koje sam prolazio minulih meseci i nedelja i borba koju vodim i danas protiv onih koji upravljaju sa nama, a u stvari su velika ništavila. Počinioci nemoralnih radnji i gestova su neki ljudi koji su zapravo NIKO, ali su namešteni da nas ponižavaju i gaze tamo gde smo najranjiviji. Ubijaju nam ponos i ljudsko dostojanstvo!

Pre sedam meseci, umro je moj brat Joakim Kime Vislavski, nekadašnji standardni prvotimac Partizana i jedan od onih koji su šezdesetih godina osvojili četiri šampionska naslova sa 318 nastupa i 115 postignutih golova. Po statističkim podacima pripadao je vrhu najuspešnijih u istoriji Partizana iz perioda velike Jugoslavije. Kada je umro, tadašnje rukovodstvo sa kriminalcem Draganom Đurićem na čelu, nije mu odalo poštovanje ni sa skromnom komemoracijom.

Njihov službenički aparat diletanata je u posmrtnom oglasu iznad pokojnikovog imena postavio fotografiju druge osobe! Bitange nisu udostojile izvinjenjem ni osobu čija je fotografija stavljena u posmrtni oglas, kao ni izvinjenjem porodici pokojnika od koga su se navodno opraštali.

Povodom šestomesečnog pomena, Sportsko udruženje „Joakim Vislavski Kime", osnovano 2007. u Vrbasu, postavilo je bistu u krugu terena koje su gradili članovi Udruženja i građani mesne zajednice u kojoj je živeo Kime Vislavski, ličnim doprinosom i akcijaškim radom. Na ovim terenima se van zimskog perioda okupljaju brojna deca i omladina iz tog dela, ali i celog Vrbasa. Na pojedinim akcijama bude i do hiljadu dečaka i devojčica. Nalaze se na periferiji Vrbasa u pravcu Srbobrana. Iza njih su njive.

Kada su entuzijasti Udruženja odlučili da postavljanjem biste uspostave trajno sećanje na njihovog sugrađanina, ali i kako su isticali na najboljeg fudbalera i trenera u istoriji Vrbaškog fudbala, skromnog, tihog i nenametljivog Joakima Vislavskog, obratili su se i predstavnicima opštinskih vlasti za podršku u vidu donacije. Smatrali su da na taj način pružaju mogućnost čelnicima opštine da poprave loš utisak u njihovom odnosu prema pokojniku u vreme života, ali i u danima oproštaja i ispraćaja na večni put. O tome Vrbašani i danas govore sa gorčinom pravednika prema bahatosti i nehaju birokratizovane naprednjačke vlasti.

Osnivač i predsednik Sportskog udruženja „Joakim Vislavski Kime", Milan Kostić, častan čovek i preduzetnik više od tri decenije sa saradnicima koji su mahom penzioneri, radnici i zemljoradnici, omladinci bez zaposlenja, vodio je akciju prikupljanja sredstava za postavljanje biste. Bio je na razgovoru kod predsednika opštine dr Bratislava Kažića „Brace", nekada člana DSS, koji je pristupio naprednjacima sa obećanjem da će ga pošto osvoje vlast postaviti za gradonačelnika. Kada su je osvojili (nasilno preuzeli) i postavili dr Kažića za gradskog čelnika, prepošteni doktor je napustio vrbašku pedijatriju, ostavivši bolnicu bez stručnog profila koji bi ga zamenio. Sve zarad „uverenja" i „odanosti" naprednjačkoj ideji!?

Dr Kažić je prvo obećao da će opština pomoći ovu humanu akciju. Kao i mnoga lažna obećanja iz radionice Aleksandra Vučića, tako je i dr Kažić mislio da će Kostić zaboraviti obećanje. Kada je trebalo da se izvrši, dr Kažić je rekao da nisu predviđena sredstva u opštinskom budžetu za takve namene. Milan Kostić mu je predložio da uplate donaciju od 5.000 dinara(!?), samo da se među donatorima pojavi i Skupština opštine Vrbas, s obzirom da će biti obelodanjeno ko su donatori, pa da ne bi bilo u redu da Opština ne bude među pomenutim. Istovremeno mu je ponudio da bude govornik u protokolu otkrivanja biste. Opština nije učestvovala u ovoj akciji sa svojim sugrađanima!

Bez podrške nadležnih organa vlasti i sportskih institucija Vrbasa, Milan Kostić se obratio svim relevantnim privrednim i poslovnim subjektima u gradu, među kojima Fabrici šećera Bačka i Mesnoj industriji Karneks (u vlasništvu - suvlasništvu Miodraga Kostića „kralja šećera" i „nosača kovčega") i Fabrici biljnih ulja i masti Vital (u vlasništvu Predraga Rankovića „Peconija").

Radi se o nekadašnjim privrednim gigantima koji su upošljavali oko 5.000 radnika u vreme nekadašnje Jugoslavije. Pljačkaši naših muka i rezultata poput aktuelnih vlasnika su sveli broj zaposlenih na nepune dve hiljade.

U fabrici šećera je porodica Vislavski ostavila preko sto godina minulog rada, a nije ostvarila pripadajuće akcije nakon pljačke pod dosmanlijskim vlastodršcima. Otac Jakim je bio pogonski inženjer, duša fabrike i predsednik Radničkog saveta prvih osam godina samoupravljanja, a pokojni brat Vladimir koji je kao i otac proveo ceo radni vek u toj fabrici je bio rekorder u dobrovoljnom davanju krvi sa preko 120 davanja!

Pokojni Joakim-Kime je najpoznatija ličnost sa najvećim ostvarenjima na jugoslovenskom planu u vekovnoj istoriji fabrike šećera. Moj brat Mihajlo je bio među najboljim stručnjacima elektronike, a i moja malenkost je zanat učila i prve dve godine staža provela u šećerani.

Kada je MK Miodrag Kostić oteo šećeranu, dao je otkaz poslednjem Vislavskom, Vladimirovom sinu Dejanu kao nagradu za 40 litara krvi koliko je Vladimir poklonio beznadežnim bolesnicima, spasivši brojne živote. Kao da je to važno... Kole je posisao mnogo više krvi od poklonjene koju je dao moj Vladimir. I u drugim nekadašnjim gigantima Vrbaške privrede, Vislavski su ostavili traga...Ni jedan od tih giganata nije bio donator za bistu Joakima Kimeta Vislavskog.

Kada su Milan Stanimirović i Dragan Stijepović, odbornici Skupštine opštine Vrbas na listi opozicionih stranaka, postavili odborničko pitanje zašto opština nije podržala finansijskim sredstvima humanu akciju Udruženja i ispoštovala doprinos i zasluge vrhunskog sportiste Joakima Vislavskog, desilo se nešto što je svojstveno naprednjačkoj vlasti. Na očigled odbornika i gledalaca prenosa zasedanja Skupštine posredstvom tv Bačka, predsedavajući je dao lažnu informaciju da je Opština izdvojila i uplatila(!?) sredstva za bistu zaslužnom sugrađaninu! Milan Kostić, predsednik Udruženja je nedvosmisleno demantovao ovakav nemoralni stav i besomučnu laž.

U poplavi laži i nipodaštavanja elementarnih moralnih načela kojima smo kao i naš sport u celini izloženi, ovaj primer je imao svoj pozitivan završetak. Nedostajuća sredstva za spomen obeležje, uplatio je Partizan. Novi Partizan, bez Dragana Đurića, ali sa izuzetnim sportsmenom Ljubišom Tumbakovićem, aktuelnim potpredsednikom Kluba stao je uz entuzijaste SU „Joakim Vislavski Kime". Novi Partizan je odao počast svom velikom igraču dolaskom delegacije u kojoj su bili Ljubiša Tumbaković i Kimetovi saigrači Ivan Ćurković, koji je otkrio bistu, i Josip Pirmajer, uz veterane Partizana koje je predvodio Goran Kadenić koji su odigrali revijalnu utakmicu sa selekcijom vrbaških fudbalera, sastavljenih od nekadašnjih Kimetovih izabranika. Utisak su upotpunili Partizanovci koji održavaju klupski sajt i sajt uspomena „Crno bela nostalgija" koji su dali sjajan publicitet događaju i na taj način rehabilitovali ime Partizan pod Draganom Đurićem i ostalom nemoralnom bratijom.

Vrbaške sportske institucije nisu našle za shodno da podrže humanu akciju postavljanja biste, ali je zato Beograd to ispoštovao, iako je Joakim Vislavski bio Beograđanin svega osam godina, koliko je igrao u crno-belom dresu, jer su uz Partizan stali i Fudbalski savez Beograda predvođen generalnim sekretarom Jovanom Šurbatovićem i Sportska akademija Kočović, čiji je vlasnik veliki Partizanovac Dragoljub Kočović, nekadašnji zamenik ministra sporta Srbije.

Ubijanje morala je doseglo do najmanje sredine, ali ima nade makar sa pojedinačnim primerima kakav su u ovom slučaju pokazali Partizan i partizanovci sa Beogradskim fudbalskim savezom. Neka budu barem uteha i melem na iskrvavljeni sportski moral. Ima nade...