https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Amerika

U crvenom uglu Donald, u plavom Hilari

Pobednik je opasan za ostatak sveta

Milijarder Donald Tramp, i estradna zvezda čija je predsednička kandidatura uzburkala američku političku scenu, postao je prvih dana maja de fakto izabranik Republikanske partije za predstojeće izbore u novembru gde će ga čekati, kako sada stvari stoje, Hilari Klinton iz Demokratske stranke. Nakon što je Tramp pobedio u državi Indijani, njegov poslednji rival, Ted Kruz se predao. Činjenica da je guverner Ohaja, Džon Kašić još u igri ništa ne menja jer će Tramp lako sakupiti 1.237 delegata potrebnih da glatko prođe na republikanskoj konvenciji. Ukoliko Klintonka očekivano bude kandidat svoje partije, na novembarskim izborima sve će biti mnogo jasnije. Ili će pobediti Donald, ili Hilari, ili će, kako neki analiziraju, Klintonka izgubiti jer Tramp, po njima, ne može da pobedi. U svakom slučaju, Hilari Klinton više ne obraća pažnju na svog kolegu demokratu Beria Sandersa i krenula je u ofanzivu ka Trampu. Da li su predsednički izbori u Sjedinjenim državama odmeravanje snage moćnih finansijskih lobija. I da li će ova država ostati velesila, koja decenijama ''uteruje demokratiju'' po svetu i preti svojim oružjem, koje, možda i bolje, imaju danas i druge zemlje? O tome piše Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Uprkos činjenici da je Tramp do sada plivao protiv struje establišmenta Republikanske partije, jer im se njegovi politički stavovi ni malo ne sviđaju, prava bitka tek prestoji kad se na njega obruši Hilari uz podršku svih vazdušnih, pomorskih i kopnenih snaga Demokratske partije. To što većina Amerikanaca ne vole ni nju ni Donalda, gde Trampa ne vole nešto više, neće promeniti žestinu napada koje i jedna i druga strana pripremaju. Trampov štab tvrdi da će oni pobediti, kao što se to obično tvrdi, a Klintonkin pokušava da sakrije svoje ubeđenje da im je Tramp nedostojan kandidat. Naravno da se prisećaju pouka da neprijatelja ne treba potceniti jer tada iznenađenja imaju najviše šansi da se dogode. Hilari će ga napasti kao opasnog čoveka koji ne bi trebalo da sedi u Beloj kući i kome, nikako, ne bi trebalo poveriti šifre za atomski napad. Inače, trka za predsedničkog kandidata u Republikanskoj partiji započela je sa 17 kandidata. Među njima bilo je četiri aktuelna guvernera, četvorica senatora i jedan predstavnik dinastije Buš, bivši guverner Floride, Džeb Buš.

Tramp ih je izbacio sve, jednog po jednog, i to bez ijednog dana na političkoj funkciji. On je milijarder, a koliko para ima to niko ne zna, ali se nagađa da ima manje od onoga što tvrdi, a njegovi biznisi, opšta je procena, i nisu tako sjajni kako ih on predstavlja.

Tramp i dalje ima dosta problema sa republikancima od kojih neki, sa prepoznatljivim imenima, tvrde da su „s njom". Glasaće za Hilari Klinton i to javno kažu. Mnogi od običnih republikanskih glasača takođe će glasati za Hilari, ili će glasati za nekog trećeg, ili će ostati kod kuće na dan izbora. Dakle, Donald Tramp ne može da pobedi? Nije tačno, može.

Šanse da on pobedi u novembru postoje, ali ima više šanse da Klintonka izgubi. Glasači nisu baš sigurni koliko Tramp zna o politici jer ga iz tog ugla nedovoljno poznaju. Oni će tek morati da otkriju od čega je Donald napravljen. Sa Hilari je druga priča - svet je veoma dobro poznaje i pre svega je poznaju kao političara. Poznaju njen cinizam i njenu prevrtljivost. Njena popularnost opada već godinama. Ona će imati više poteškoća da se predstavi u boljem svetlu nego što će to imati Tramp. Donaldova politička kolebanja i menjanje pozicija može da izgleda kao da on pokušava da nauči, ali Klintonka, koja je veteran u politici, teško može da objasni zašto tako brzo menja stavove i u zavisnosti odakle vetar duva. Ako, na primer, Sanders kaže da bi on podigao minimalnu satnicu na 15 dolara, Hilari odmah podigne na tu sumu iako je do prethodnog dana govorila da je ona za 12 dolara na sat.

Neki njeni promenjeni stavovi mogu da se posmatraju iz dobrog ugla, ali većina ih gleda kroz negativnu prizmu. S druge strane, Donald Tramp može da kaže šta god hoće, danas jedno, sutra drugo, danas nešto glupo, sutra nešto opasno, da bi na kraju izašao bez političke ogrebotine, jer on, zaboga, i nije političar. Ali, baš kao što je to uradio Obama, Tramp inspiriše glasače koji će po prvi put izaći na izbore. Istovremeno će već postojeći republikanski glasači približavajući se glasačkim kutijama (ili kompjuterskim ekranima) zapušiti svoje noseve i glasati za Donalda. Neki ozbiljni analitičari tvrde da će Donald Tramp pobediti s veliko razlikom u glasovima. Biće to „lavina", kažu. Trampa su već potcenjivali i to ih je na republikanskoj strani koštalo nominacije.. Mediji su ga takođe tretirali kao šalu. Hafington post je vesti o njemu objavljivao na svojim zabavnim stranama. Najavljivano je da će pasti nakon „super utornika". Nije pao. Govorilo se da će ga njegovi komentari o abortusu izbaciti iz igre. Nisu. To što je Meksikance nazivao pogrdnim imenima nije ga sprečilo da bude nominovan u ime jedne od dve najveće političke partije. Sada mediji, jer nisu naučili lekciju, tvrde da će ga to što izbegava da objavi dokumente o plaćenim porezima, da će ga to „upropastiti". Najverovatnije je da neće. A ispitivanja javnog mnjenja sve vreme pokazuju da bi Donald Tramp u novembru izgubio kako od Hilari Klinton, tako i od Bernija Sandersa. Međutim, ni to ga još nije zaustavilo na putu za nominaciju.

U novembru Amerikanci ne glasaju samo za predsednika države. Tog istog dana, 8. novembra, glasa se za Senat, za Kongres, za mnoge guvernere raznih država, sudije, tužioce, šerife...Za mnoge državne funkcionere, a jedino se ne glasa, kako je to neko primetio, za šintere u državnoj službi. Republikanski glasači će izaći da glasaju za svoje kandidate na svim tim funkcijama, a već kad su na mestu glasanja, glasače i za predsedničkog kandidata Donalda Trampa. Nešto slično dogodiće se i u slučaju Hilari Klinton i njene demokratske glasače. Protivnici Trampa greše kad misle da republikanci velikom većinom neće glasati za svog kandidata. Pobediti ili izgubiti na američkim izborima ne zavisi od glasova iz suparničkog tabora, već se radi o tome da se motivišu glasači iz sopstvene partije da uopšte izađu da glasaju.

Godine 1968. čitavih 60,7 odsto glasača iskobeljalo se iz svojih kreveta, dovuklo se do glasačkih mesta i glasalo. A onda je 1996. manje od 50 odsto odlučilo da se pojave na „mestu odluke". I 2008. i 2012. Obamina kampanja sastojala se od poruka „izađi i glasaj". Za svoju prvu pobedu današnji predsednik Amerike duguje najvećem broju glasača još od 1968. godine. Tramp je do sada pokazao da ume da motiviše ljude da izađu i glasaju.

Klintonka nema takvu moć a njena „ženska karta" ne inspiriše dovoljno Amerikanke da bi listom izašle da glasaju za nju. U Ajovi, na primer, samo 14 odsto žena ispod 30 godina starosti su glasale za nju. U Nju Hemširu taj je broj bio negde oko 10 odsto. Mlade žene glasale su za „starog belca", Bernija Sandersa. Tramp takođe ima „problem žena", ni jedan ni drugi kandidat ne inspirišu mlade žene, ali Tramp privlači više njih koji će glasati po prvi put. Igra brojeva pokazuje i ovo: Klintonka će dobiti manje glasova nego što je to bio slučaj sa Obamom, a Tramp će dobiti najveći broj „glasača pripravnika" nego što je bilo koji republikanac uradio ranije.

Ukoliko Hilarin štab ne počne da ozbiljno tretira Trampa, ovaj može da pobedi u novembru da tako, ipak, napravi iznenađenje. A ima više razloga zašto je Trampu krenulo tako dobro. Prvi je „politička korektnost". Tramp ne ceni političku korektnost od koje su se umorili mnogi Amerikanci. Politička korektnost, na kraju krajeva, u suprotnosti je sa slobodom govora. Tramp je to shvatio i nema dlake na jeziku. Drugi razlog je imigracija. Tramp se protivi „otvorenim granicama", a to podržavaju mnogi glasači. Niko ne veruje da vođe u Vašingtonu ozbiljno misle da je vreme da se zaustave ilegalni imigranti, a Tramp tvrdi da je on po tom pitanju veoma ozbiljna, i osim toga dodaje da bi muslimanima zabranio ulaz u Sjedinjene Države. To je dramatična izjava, ali pali kod njegovih glasača. Još jedan razlog zašto je on toliko popularan je i taj da se on deklariše protiv globalizma. Mnogi Amerikanci su uvereni, a donekle su i u pravu, da im zbog globalizma ne ide baš najbolje.

Dakle, protivnici izlaze na ring u novembru; u crvenom uglu (boja republikanaca) Donald, a u plavom (boja demokrata) Hilari. U sredini mediji koji bi da bitka bude što neizvesnija, te da im donese više prihoda i zbog toga insistiraju da će trka biti rame uz rame. Neki tvrde da će Tramp trijumfovati, a neki, opet, da on nema nikakve šanse.

Neki od njih kažu da je Donald Tramp najgori kandidat koga je jedna od velikih partija nominovala u poslednjih nekoliko decenija. A kako Hilari može da pobedi? Veoma lako, tvrde mnogi analitičari. Oni insistiraju da je ekonomska situacija na strani demokrata. Da je nezaposlenost na niskom nivou od pet odsto, da ekonomija iako se sporo oporavlja, pokazuje sve znake poboljšanja. Da je popularnost sadašnjeg predsednika na visokom nivou i da to, naravno, ide u prilog demokratskom kandidatu. Drugi razlog za Hilarinu pobedu vide u rasporedu glasova po državama. Iako nacionalna ispitivanja javnog mnenja pokazuju da je Klintonka u vođstvu, važno je da se predsednik ne bira po broju popularnih već elektoralnih (delegati) glasova. Svaka država ima svoj broj delegata, a taj broj zavisi od broja stanovnika. Iako republikanci mogu da računaju sa većim brojem država, te države imaju manje elektoralnih glasova. Demokrate imaju samo 18 država u džepu, u njima moraju da pobede, a potom im je dovoljna samo Florida. Tramp može da pobedi u svim crvenim državama, plus u „prevrtljivim" kao što su Ohajo, Virdžinija, Nevada, Kolorado i još nekoliko, ali im to nije dovoljno za pobedu. Ništa bez Floride. Opet!

Demografski raspored stanovništva takođe ide u prilog demokratima, naročito zato što je Tramp razbesneo manjine. I crnce i Latinoamerikance i muslimane i sve koje je već mogao da uvredi. Amerika je postala manje bela. Od 2000. godine broj belaca smanjen je u 46 od 50 država. To je veliki problem za republikance koji su svoju politiku centralizovali oko identiteta belaca. Republikanci su već uveli nekoliko političkih programa da bi se približili ne-belcima, ali je onda došao Donald Tramp i sve im pokvario. I zbog toga im se diže kosa na glavi imajući da podrže Trampa koji nije u skladu s njihovom politikom. Nominovali su čoveka koji je označio Meksikance kao silovatelje, koji hoće da gradi visoki zid duž meksičke granice i još traži da za to plati Meksiko. Čoveka koji tvrdi da nije znao mnogo o KKK i koji se žestoko zalagao da predsednik Obama objavi dužu formu svoje krštenice. U svakom slučaju, bez Floride, takva je matematika, republikanci ne mogu da odnesu pobedu, a tamo Trampa ne trpe 87 odsto Latinoamerikanaca. Slična je situacija i u drugim državama koje imaju veliki broj Latinoamerikanaca, kao što je Nevada i Kolorado, a to su države koje mogu da glasaju u oba smera. Tramp se takođe veoma zamerio ženama i visoko-obrazovanima. Oko 30 odsto belaca ne-latinoameričkog porekla imaju fakultetsku diplomu. Interesantno da Trampa ne ceni čak ni konzervativci. Pa ko je onda glasao za njega na partijskim izborima? Uglavnom niže obrazovani belci kojima su se dopale njegove populističke izjave.

On ima među konzervativcima podršku od 57 odsto, a to mu neće biti dovoljno. Prethodni republikanski kandidati, Mit Romni i Džon Mekejn, imali su 90 odsto podrške među konzervativnim glasačima, ali im ni to nije bilo dovoljno. Kako se približavaju izbori neki od tih će ipak odlučiti da glasaju za Trampa, ali ako samo mali broj konzervativaca glasaju za Klintonku, za nekog iz neke treće partije ili uopšte ne glasaju, Tramp će „gadno da izgubi".

U svakom slučaju, Donald Tramp je uzdrmao politiku partije koje predstavlja i ona će se zbog toga tresti godinama. Njegove ideje da deportuje imigrante, da otera Ujka Hosea, mogu biti pogubne za republikance. Naprosto, nema dovoljno ljutih belaca koji bi izglasali nekog republikanca. Još gore je ako se uzme u obzir da 70 odsto žena ne mogu više da smisle Trampa, isti broj takvih i među Afroamerikancima.

Bil Mekinturf, vodeći republikanski ispitivač javnog mnenja, tvrdi da glasači neće glasati za Trampa i da će sledeći predsednik biti Hilari Klinton: „Tramp ne predstavlja poglede prosečnog glasača i izgubiće sa od pet do sedam odso razlike. Ići ćemo prvog crnog predsednika do prve žene predsednika". Ima ih i koji tvrdi da Donald Tramp nema pojma šta radi i da improvizuje u hodu i da je to način koji paše sa njegovim karakterom. I dok na taj način upravlja svojom kampanjom, tvrde stručnjaci, on misli da je genije. On pokazuje znake kako bi se ponašao u Beloj kući i šta bi on kao predsednik voleo da uradi, a šta ne bi. Problem je što je opis posla predsednika već napisan i o tome ne odlučuje Donald Tramp.

Iz svog ugla, Pol Krugman, kolumnista Njujork tajmsa i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, u svojoj kolumni od 9. maja „razotkrio je" „prave korene Trampovog neznanja". Kaže da Trampova ignorancija nije ništa posebno, mada ima nekih specifičnosti, i da on, Tramp, samo kanališe gluposti koje su naširoko popularne u republikanskoj partiji. Krugman tvrdi da bi Tramp upravljao zemljom na način kojim se upravlja „gubitaškom kockarnicom". Kaže da bi se Tramp dogovorio sa poverenicima koji bi smanjili visinu potražnje duga ukoliko njegov kasino ne bi poboljšao posao. Ta Trampova politika bi uskratila svetu njihovu najveću investiciju, što je američki dug. Ko god je otkupio američke obveznice, uložio je novac u sigurno. Krugman se na prvom mestu pita odakle Trampu ideja da se Amerika suočava s dužničkom krizom. Inače, kamate koje se plaćaju na federalnom nivou iznose samo 1,3 (jedan-zapeta-tri) odsto BND. A zašto republikanci generalno, i Tramp partikularno, stalno pričaju o nacionalnom dugu je zbog toga, tvrdi Krugman, što je to politički isplativa tema. Zato što „umišljeni ozbiljni ljudi" misle da je taj dug veoma važan. Ali reči da će Amerika prestati da isplačuje kamate i glavnicu je već ozbiljna greška, kaže Nobelovac. Tramp, piše Krugman, samo nudi „zvučniju verziju opasne situacije" koja već kruži unutar republikanske partije. Na osnovu toga kolumnista Njujork tajmsa zaključuje da Donald Tramp i nije kandidat koji se razlikuje od ostalih vodećih republikanaca, da nije buntovnik.

U svakom slučaju, oba kandidata imaju jedan problem koji im je identičan. Glasači ih ne vole. Hilari ne voli 55,8 odsto Amerikanaca, a samo kod 37,6 odsto ona im je draga. Tramp stoji nešto lošije; 58 odsto ga ne vole, a samo 34,4 odsto ga cene.

Ovi brojevi pokazuju koliko glasača, čak iz njene sopstvene partije, smatraju da je Hilari antipatična i da ne uliva poverenje. Ona pripada takozvanom establišmentu, a u ovo vreme to je loša karakteristika u Americi. Tramp takođe pripada toj grupaciji, ali biznis establišmentu. Jedino što je on do sada uspeo da to na neki način sakrije od svojih glasača, a Klintonka nije uspela. Tramp je prestavlja kao Don Kihote koji juriša na elitu, praveći se da on nije deo te elite. Hilari tako nešto ne može da uradi. Svi je poznaju. Njen problem je što nije u stanju da komunicira sa ljudima na način na koji je to radio, i još uvek radi, njen muž Bil. Ona nije autentična i previše podseća na nekog robota. Ljudi nisu sigurni koji su njeni stvarni stavovi. Ne uliva poverenje. Razlog zašto ona vodi u trci sa Berniem Sandersom je taj što demokratska partija stoji iza nje, a možda i neke Sandersove karakteristike od kojih se glasači plaše. Poimence, on je na ivici da bude isuviše star za predsednika u dva mandata, i zato što su njegovi stavovi isuviše radikalni za Amerikance. On nije ništa više već blagi socijaldemokrata po evropskim standardima, ali su tamo preko okeana mnogi standardi drugačiji. Ako Hilari hoće da pobedi, moraće da pokaže neku vrstu, bilo koju vrstu, humanih kvaliteta. Tramp je, možda, isuviše human i to uključujući i sve loše humane osobine. Do sada je jedno sigurno: Donald Tramp pojma nema o politici (i to mu pomaže), a Hilari Klinton živi za politiku (i to joj odmaže).

A 1. "Vaš stari put brzo se menja..."

Istraživanja javnog mnenja pokazuju da i Donald Tramp i Hilari Klinton imaju probleme kod mladih ljudi. U nedavnoj analizi koju je objavio Harvard, „milenijumski" glasači, mladi između 18 i 29 godina, velikom većinom se slažu sa Bernijem Sandersom. Podržavaju Sandersa sa 54 odsto, dok Klintonka ima 37 odsto njihove podrške, a Tramp jedva 17.

Direktor tog istraživanja, Džon Dela Volpe, objasnio je šta on misli o čemu se radi: „...On (Sanders) ne pomera svoju partiju ka levici. On pomera jednu generaciju ka levici. Bilo da on dobija ili gubi, u stvarnosti on utiče na način na koji generacija - najbrojnija generacija u istoriji Amerike - misli o politici".

Renomirani dnevnik Vašington post piše da bez obzira šta se dogodi u kampanji „Sander je možda već pobedio takmičenje koje će se pokazati kao krucijalno za američku političku budućnost".

Mesečnik Atlantik kaže da je ova mlada generacija liberalna, levičarska i „čak socijalistička" u rekordnom broju. U svakom slučaju, milenijumska generacija je najveći glasački blok u ovom trenutku. To je ono što Hilari, Tramp i vodeći mediji ne razumeju. Vremena se menjaju. O svemu tome pevao je Bob Dilan još one daleke 1964. U pesmi pod naslovom „Vremena se menjaju". U jednoj strofi stoji:

„Vaši sinovi i ćerke više ne slušaju vaše komande. Vaš stari put brzo se menja..."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane