Kontranapad

Na margini najinteresantnijih događaja minulih dana u srpskom sportu

Eh da je Đoković srpski fudbal...

Za Novaka Đokovića, više nema neosvojivih tvrđava. Nakon tri finala na Rolan Garosu u kojima je morao da prizna kvalitete Nadala (2012 i 2014) i Vavrinke (2015), doživeo je svoje snoviđenje. Petog juna 2016. pao je i Rolan Garos. U finalu, pobedio je drugog igrača sveta, Endija Mareja sa 3:1 (3:6, 6:1, 6:2, 6:4). Sve što radi, čini to daleko od nas. A naš sport i događaji u njemu, fudbal po najviše su zatočenici višedecenijskog "demokratskog" plutanja čemu svesrdno doprinose nesposobne vlasti

Miroslav Vislavski

Već nekoliko godina unazad Novak Đoković je započinjao sezonu pritisnut željom i imperativom pobede na Rolan Garosu. U bogatoj riznici trofeja i sa dvanaest osvojenih grend slemova, jedino je nedostajao pehar Musketara. Opsednutost Rolan Garosom, neki zluradi su mu pripisivali kao najveću moru. Drugi su unapred omalovažavali njegov potencijalni trijumf, činjenicom da je od daljeg takmičenja odustao Rafael Nadal, devetostruki pobednik ovog čuvenog turnira. Podcenjivali su sva druga Novakova ostvarenja i postignute rezultate u dosadašnjoj karijeri, rekorde koji su ga svrstali u istoriju večitih, a u suštini su pokazivali svoj ignorantski odnos i mržnju prema njemu kao planetarnom suverenu i najboljem izdanku srpskog satanizovanog naroda. Zanemarili su činjenicu da su u finalnom obračunu, akteri bili dvojica najboljih na ATP listi, da su Đoković i Marej igrali finalne mečeve na prethodnim turnirima u Madridu i Rimu.

Trinaesti grend slem je na kontu Đokovića. Izlivi emocija koje su kuljale iz Novaka, dugo ćemo pamtiti. Radovao se kao malo dete najdražem poklonu. Takva iskrenost i manifestacija sreće i radosti, svojstvena je čestitoj i čistoj duši. Novak je ima. Da je to tako potvrđuju prve reči nakon velike pobede. Kada je upitan kome bi posvetio toliko željeni pehar Rolan Garosa, odgovorio je: "...Životu, ljubavi koja nas ispunjava, svim ljudima koji su mi dali toliko toga. Jelena Genčić, moj pokojni đed...Bez njih ovo ne bi bilo moguće, ali ni bez mojih roditelja, braće, moje žene, deteta...Ovo je jedan od dva najlepša trenutka u karijeri..."

U dosadašnjoj karijeri je ostvario mnoge rekorde. Za njega se vezuje jedan deo istorije tenisa. Ali tu nije kraj. Novak će, ako ga posluži zdravlje, vrlo uskoro doći ispred Nadala i Samprasa koji su osvojili po četrnaest grend slemova. A onda za par godina nije nedostižan rekord najuspešnijeg tenisera sveta Rodžera Federera, koji je do sada sedamnaest puta osvajao najprestižnije turnire.

O Novaku nema šta nije rečeno. Zato bi pretenciozno bilo nadmetati se sa onima koji su vrsni poznavaoci tenisa i Novakove karijere. Ali nije suvišno razmišljanje da je došlo vreme u kome bi Novak Đoković postao predmet izučavanja nauke i deo nastavnog programa u školama. Ne kao obavezan predmet, ali DA kao fakultativni oblik edukovanja dece i omladine.

Izučavanje "Fenomena Đoković", pomoglo bi oblikovanju novog modela ljudi u Srbiji, kao antipodu današnjih profila mladih inspirisanih junacima filma "Vidimo se u čitulji", ili rijaliti programa poput "Parova", "Farme", "Velikog brata"...

Doduše, Đokovićevi trijumfalni pohodi mogu biti povod za neke druge opservacije. Na primer o relativnosti statusa pojedinih ljudi, koji traju koliko i njihova funkcija. Koji se argumentom funkcije laktaju među elitu ili naturaju veštački kriterijum elitnog statusa. Nacija je imala priliku u prenosu finala Rolan Garosa da vidi Sinišu Malog sa akreditacijom zvaničnika u "VIP" loži. Pre tri godine sa elitom Vimbldona, sedeo je Tomislav Nikolić. Svojevremeno su njegovo mesto zauzimali Boris Tadić, Vuk Jeremić.

Novak Đoković posredno svojom ličnošću, autoritetom, vrhunskim vrednostima koje simbolizuju njegovu misiju reprezentuje Srbiju. Na ATP turnirima on ne učestvuje kao reprezent države ili njenog sastava da bi državni funkcioneri u okviru protokola prisustvovali sportskom događaju. Njegovo učešće, kao i drugih naših tenisera na ATP turnirima je uslovljeno individualnim kvalitetima. To ne isključuje mogućnost da državni funkcioneri budu na tim takmičenjima o svom trošku. Na protiv. Međutim, interesantno je da oni "prate" Novaka samo kada su na vlasti. Danas na Novakovim pohodima nema ni Borisa, ni Vuka, nadam se da sutra neće biti ni Tome, ni Malog.

U plejadi vrhunskih tenisera Srbije, minuli Rolan Garos je proširio listu vrhunskih vrednosti koje nam u protekloj deceniji servira ovaj sport. U konkurenciji dublova za juniorke, petnaestogodišnja Olga Danilović je na svom debitantskom nastupu na ovom turniru ponela svoj prvi grend slem pehar, zajedno sa španjolkom Paulom Arijas Manjon. Bile su uspešnije i pobedile ruski par sa 2:1 (3:6, 6:3, 10:8). Olga je novi biser našeg tenisa. Skrenula je pažnju teniskih stručnjaka koje podseća na legendarnu Novosađanku Moniku Seleš. Neka joj karijera po uspesima bude poput nekada naše Male Mo. Povodom najvećeg dosadašnjeg uspeha, Danilovićka je posebno istakla podršku koju joj je uoči finalnog meča pružio kralj Nole.

Novak jednostavno misli na sve i svima daruje svoju pozitivnu energiju. Ilustrativan primer je njegovo gostoprimstvo preneto posredstvom video linka fudbalskoj reprezentaciji Srbije da bude gost njegovog restorana u Monte Karlu, u kome se naša selekcija sastala sa Rusijom. Učinio je to kada su sve njegove i misli njegovih saradnika kao i velikog dela nacije, bile usredsređene ka odlučujućem meču sa Marejom. Slavoljub Muslin se o tom gestu najpohvalnije izrazio, a njegovo zadovoljstvo je bilo još veće nakon utakmice.

Muslinovi izabranici su u odmeravanju snaga sa jednim od učesnika Evropskog prvenstva u fudbalu u Francuskoj odigrali 1:1. Ako se tome dodaju rezultati na prethodne dve utakmice sa Izraelom 2: 1 i Kiprom 3:1, čini se da mu je dobro krenulo kao novom selektoru. Ali, velika je nepoznanica kakav ishod možemo očekivati nakon Kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018? Osim novoizabranog predsednika FSS Slaviše Kokeze i njegovih apela na jedinstvo i zajedništvo sa ciljem da se izbori plasman na sledeći Mondijal, javnost se ne upušta u procene i prognoze. Rezervisanost je logično stanje svesti, ako se ima u vidu dug period odsustva sa najvažnijih zvaničnih takmičenja.

Danas ne znamo hoće li reprezentacija svoje utakmice igrati u Srbiji. Razlog je što nemamo ni jedan stadion sa zadovoljenim uslovima po standardima Svetske i Evropske kuće fudbala. Da bi se stvorili uslovi za odigravanje prve utakmice sa Republikom Irskom 5. septembra, potrebno je otkloniti preko šezdeset nedostataka da bi FIFA dala dozvolu stadionu "Rajko Mitić" za odigravanje utakmica tog ranga. To nisu nimalo naivni razlozi, zbog toga što zahtevaju pozamašne građevinske zahvate u objektu, ali i na prostoru koji je ko zna kako i pod kojim uslovima otuđen kao državna zemlja, a u vlasništvu je Zorana Janjuševića, nekadašnjeg savetnika Zorana Đinđića optuženog za štetu koja je nastala u preduzeću Filipa Ceptera "Kargo logistički centar Brodogradilišta Beograd". Uslove za ovo takmičenje ne ispunjavaju ni stadioni Partizana i Vojvodine, kao "najkomforniji" u Srbiji.

Mada su zvaničnici FSS bili "na liniji" međunarodnih fudbalskih foruma i dovoljno servilni prema svetskim i evropskim čelnicima, Srbija ih nije omekšala. Njihov tvrd stav je neumoljiv. Nisu se obazirali na argumentaciju protiv prijema Kosova u UEFA i FIFA po cenu kršenja Statuta. O zahteve da se suzbije huliganizam na stadionima i oko fudbala, oglušila se najviše država Srbija. Svemogući Aleksandar Vučić je u nekoliko navrata ponovio da je država nemoćna u borbi sa huliganizmom. Cehove su plaćali oni koji su čekali samo na državnu intervenciju. FSS je samo za akcije Bogdanova u Bolonji i protiv Albanije platio oko 250.000 evra kazne, a Crvena zvezda, Partizan i Vojvodina su ostali kratkih rukava za oko 1.300.000 evra u proteklih nekoliko godina od kada su im izricane kazne UEFA na ime nereda navijača.

Zvaničnici UEFA i FIFA nisu bili blagonakloni u slučaju izbora Slaviše Kokeze. Razlozi su u kredibilitetu njegove biografije. O njemu je Tomislav Karadžić davao jasne kvalifikacije koje su saopštavane u našoj javnosti, pa ne čudi ukoliko je o tome obaveštena UEFA i FIFA. Vučić je hteo Kokezu za predsednika. Srpski fudbal ga je dobio. Mišljenje izvora bliskih FSS je da "pišanje uz vetar" sa Kokezom na čelu ne prija međunarodnim fudbalskim institucijama. To je vrlo onespokojavajuće po ishod u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Morali bi zbog toga dominirati u grupi, što je mala verovatnoća ako se uzme u obzir igrački potencijal srpske reprezentacije i činjenica da na početku takmičenja u sastavu neće biti kažnjeni Matić i Kolarov.

Bura na neuspeloj sednici Skupštine FK Partizan nije zaboravljena posle mirotvorne misije novopostavljenog predsednika FSS Slaviše Kokeze, koji je preuzeo ulogu čistača u dvorištu crno belih. Ona je samo prividno utihnula pred nove nalete stihije koji se mogu očekivati u narednom periodu. Takav scenario proizilazi iz strukture aktera na pozornici. Kao ovnovi na balvanu koji povezuje dve obale, sudarili su se postrojeni legendarni fudbaleri, dozvoljavajući sebi da budu lutke na koncu sa kojima upravljaju kompromitovani biznismeni i političari.

Na jednoj strani Ivan Ćurković sa kojim su Branko Rašović, Milutin Šoškić, Laza Radović, Ivica Ilijev, Ivan Tomić... Na drugoj "opozicionari": Nenad Bjeković, Vladica Kovačević, Momčilo Vukotić, Savo Milošević, Zvonko Živković, Zvonko Varga... Tuga za ljubitelje Partizana. Slične situacije imali su Vojvodina i Crvena zvezda, ali nisu legende bile nosioci podela.

U iščekivanju ishoda, morali bi svi akteri da se zamisle pred rečima jednog od najmlađih na svađalačkoj Skupštini: "...Vidim prvi put ovde neke ljude i oni su najglasniji. Drugi koji su se 30 godina družili ne mogu da se dogovore oko osnovnih stvari. Ja vam predlažem - ako možemo svi da se dogovorimo kako zajedno da pomognemo Partizanu - odlično, ako ne može, pustiću bradu i brkove i odoh negde na planinu", rekao je Gordan Petrić i napustio salu.