Uvodnik

(Pr)osudite sami

Umreti na svetom putu

Milovan Brkić

Ovih dana gostovao sam na nekoliko youtube televizija. Opisvao sam surovu srpsku stvarnost, pominjući, poimenično, one koji su nam uništili živote, istoriju i budućnost, njihove poslove, kartele, pljačku, ubistva...

Više prijatelja mi je savetovalo da se stišam, teška su vremena, kažu, mogu da te ''utišaju'', da te ''umru''.

Nekima sam ispričao arapsku poslovicu o mravu. Krene tako mrav na hodočašće u Meku, ostali mravi počnu ga odvraćati, te put je dug, nećeš stići, sagorećeš, pogaziće te stampedo ljudi, umrećeš, upozoravaju ga. Mrav im potvrđuje da on to sve zna, ali, odgovara im, umreće na svetom putu!

A na tom svetom putu svoje kosti ostavili su najznačajniji Srbi, trunući po zatvorima. Vasa Pelagić je sahranjen na robijaškom groblju u Zabeli, smrdljivi zadah ćelija osetili su svi umni ljudi, počev od Branislava Nušića, lirskog pesnika Vojilsava Ilića Mlađeg, pa do Gojka Đoga i Bobana Miletića Bapsija.

Od Vuka Karadžića pa do današnjih dana svako ko se suprostvljao diktatoru skončao je u zatvoru, u ludnici ili na groblju! To je srpska istorija. Pisci, naučnici, narodni tribuni su padali ko' snoplje, ali se nije ugasio duh pobune i otpora tiraniji.

Samo su kralja Milana Srbi pokušali da ubiju 22 puta! Kneza Mihaila su i ubili. Pa potom i kralja Aleksandra Obrenovića.

Kraljevi su mučili narod i prosvetitelje, ali su i tribuni ubijali knezove i kraljeve.

U Srbiji je danas i muk i mrak.

U vreme komunizma se sudilo piscima, zabranjivane su knjige, časopisi, pozorišne predstave, filmovi... Ali su postojale književne novine, časopoisi, tribine, duh koji se nije mogao uništiti. Samoizdati su bili tiražniji i čitaniji od najtiražnijih pisaca.

Čak i za vreme Miloševićevog režima izlazile su, sve do pred sam kraj njegove strahovlade, nezavisne novine, sa velikim tiražom, postojale su slobodne te-ve i radio stanice, izdavane su knjige, snimane kultne serije...

A onda je došao DOS i mi popadasmo.

Od Zorana Đinđića do Borisa Tadića mediji su stavljani pod punu kontrolu. Umorni od diktature, građani su shvatili da je Kurta zamenio Murtu. Jedna mafija je otišla, druga (Đinđićeva) još opasnija je došla. Điniđić, za svog života nije dozvolio da ministri kradu, sam ih je plaćao, a onda su došli Koštuničini i Tadićevi mafijaši, koji su uništavali sve oko sebe, poput roja skakavaca.

Danas u Srbiji nema više suđenja piscima, ne zabranjuju se predstave, filmovi i serije. Nema ni pisaca, ni knjiga, ni filmova. Ništa nema ni od Udruženja književnika Srbije. U zemlji koja je imala Andrića, Daviča, Crnjanskog, Kiša, Bulatovića, Mešu Selimovića, Mihaila Lalića, Ivanovića, danas su književne zvezde razne Vesne Radusinović, a umesto Nolita, Prosvete, SKZ-a glavni izdavač je Laguna, sa petparačkim pričama koje štancije po pet komada dnevno!

Nema ni života, ni nade u Srbiji. Za pet godina izgubićemo polovinu stanovništva. Ostaće stari, nemoćni...

Probudimo se. Ustanimo, uspravimo se. Pomlatimo one koji su nam uzeli nadu, opljačkali nas, koji naše kćeri i sinove nude kao radnu snagu, teraju ih da se prostituišu u njihovim stranačkim prostorijama, da bi dobili posao i platu od 250 evra.

Hrabrome pomažu i zvezde, kaže korejska poslovica.

Hrabar je onaj čovek koji ne pobegne, nego ostane na svom mestu i bori se protiv neprijatelja.Većina nas poseduje više hrabrosti nego što možemo i da zamislimo.

Setimo se Crne ruke, koja je nadgledala pljačke Nikole Pašića, kralja Aleksandra, pa ćelija koje su delovale, patriota koje su streljali tokom rata. Prkosnih sestara Bukumirović, partizanki koje su ostavile živote u logorima, na ratištima.

Pitao me kolega iz inostranstva kako može da se pokrene promena u Srbiji. Odgovorio sam - ako uhapiste Andreja Vučiča i njegove najbliže saradnike. Oni su strašljivci. Kartel će se raspasti.

Imate li snage da organizujete novo društvo, institucije koje će osigurati opstanak Srbije? Nemamo, odgovorio sam, jer ste nas sjebali. Šta će vam Srbija bez građana, pitao sam. Tako je, rekao je. Pokušaćemo da vam pomognemo, ali opozcija vam je ništa.

Zašto sami ne istrčimo pred diktatora i njegove ljude. Da odemo iz života, sa stihovima Oskara Daviča - ja nisam klao, ja nisam krao, za bolji život, život sam dao.

Setio sam se stiha Aleka Marjana - Ne budite srca udovička, kada vam zato nedostaje pička.