Na nišanu

Vučićeva kampanja nepostojećim ratnim pretnjama pojačana je pričama o naoružavanju kosovske vojske

Samo da on potpiše nezavisnost

Srbija mora hitno da potpiše sveobuhvatni sporazum sa Kosovom. Posle toga, nezavisna država Kosovo moći će da se učlani u UN i ostale međunarodne organizacije, da naplati ratnu odštetu i traži izručenje Srba koji su optuženi za ratne zločine. Ako Srbija odbije takav sporazum, počeće rat čiji ishod se već zna. Srbi su kukavice i slabići, samo sede u kafićima, niko neće da se bori za Kačanik. Zato će kosovska armija okupirati sve do Vranja, a možda i do Niša. Takve stavove zastupa Aleksandar Vučić, izdajnik na funkciji predsednika Srbije.

Predrag Popović

Albanci su uvek znali kako da podmite i nagrade svoje saveznike. U znak zahvalnosti za političku i vojnu podršku, Bilu Klintonu su podigli spomenik u Prištini, po sinu Džozefa Bajdena nazvali su autoput prema NATO bazi Bondstil, a Madlen Olbrajt i Vilijam Voker dobili su koncesije u infrastrukturnim poslovima.

S obzirom koliko je učinio na učvršćenju kosovske nezavisnosti, Vučić je zaslužio mnogo više.

Sve što su uradili albanski teroristi i njihovi saveznici iz NATO-a od 1998. do 2008, kad je lažna država Kosovo proglasila nezavisnost, nije bilo dovoljno da se nađe trajno rešenje. Nije bitno koliko zemalja je priznalo državnost Kosova, ono će ostati samo okupirani deo Srbije sve dok Srbija "dobrovoljno" ne pristane da ga se odrekne.

Do Vučića, svi srpski vladari su odbijali tu opciju. Svi su platili visoku cenu. Slobodan Milošević je ušao u sukob s NATO. Iz te avanture Srbija je izašla s velikim žrtvama u ljudstvu i još većom materijalnom štetom, a nije odbranila Kosovo i Metohiju.

Međutim, iza poraza ostala je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN i ništa manje značajna činjenica da je Kosovo oteto silom, političkom i vojnom. Milošević je, zna se kako, završio u Hagu.

Zoran Đinđić je imao podršku Zapada. Podrška je trajala samo dok se nije suprotstavio planu tadašnje američke administracije o stvaranju "postkosovske Srbije", naravno bez Kosmeta.

Umesto da izvršava naloge iz Vašingtona i Brisela, Đinđić je, krajem 2002. i početkom 2003, počeo da podseća na Rezoluciju 1244. Pored toga, isticao je da bi i Republika Srpska trebalo da dobije nezavisnost i mogućnost priključenja Srbiji.

Ako Zapad dozvoljava Albancima s Kosova da se izdvoje iz Srbije, zašto, po tom modelu, ne bi Republika Srpska napustila Bosnu i Hercegovinu.

Ta tema je ubijena 12. marta 2003. godine.

Vojislav Koštunica i Boris Tadić bolje su prošli, ostali su samo bez vlasti, ali sačuvali su glavu.

Narodna skupština je 14. februara 2007. godine uverljivom većinom (protiv su bili samo poslanici LDP-a) odbacila plan specijalnog izaslanika UN-a Martija Ahtisarija o rešenju kosovskog problema. Tadić, Koštunica, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić su jednoglasno zaključili da je predlog protivustavan i neprihvatljiv, ali da treba nastaviti pregovore dok ne bude pronađeno povoljnije rešenje, kojim će pobediti pravo i pravda, a ne sila.

Narodna skupština je na toj sednici usvojila "Predlog za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova", koji ne ugrožava suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, a istovremeno predlaže da Kosovu bude priznat niz prava i prerogativa koji pripadaju samo suverenim državama.

Vlast, koju su personifikovali Tadić i Koštunica, a koja je bar po pitanju Kosova i Metohije imala podršku socijalista i radikala, odbila je plan predstavnika Ujedinjenih nacija, a to nije bio povod za rat. Zapadne diplomate su ocenile da su "politički predstavnici Srbije odbacivanjem Ahtisarijevog predloga nastavili da se grčevito drže za elemente prošlosti koji su uništili Jugoslaviju", ali niko nije pominjao, a kamoli pretio ratom.

Godinu dana kasnije, posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, Koštunica je "vratio mandat narodu". Koštunica je počeo da pominje mogućnost da Srbija odustane od pregovora i proglasi okupiranim deo svoje teritorije, za šta je dobio podršku radikala. Aleksandar Vučić je pametno isticao da je besmisleno da se pregovara prvo o tehničkim, a ne o statusnim pitanjima.

"Ako Kosovo nije deo Srbije, zašto bismo mi uređivali odnose u toj fantomskoj državi. A, ako je deo Srbije, onda ćemo sami, bez posrednika, da se dogovorimo o načinu funkcionisanja naših institucija u južnoj srpskoj pokraniji", govorio je Vučić u avgustu 2008. godine.

Gospodari sa Zapada su otpisali DSS i SRS i podržali Tadića, kome su priveli Dačića. Koliko su imali poverenja u Tadića vidi se po tome da su ga prinudili da politički, logistički, finansijski i medijski podrži formiranje Srpske napredne stranke. Tadić je četiri godine vrdao, da bi, na kraju, priznao Angeli Merkel da ne može i ne sme da prizna nezavisnost Kosova.

Kad on nije hteo, našao se ko hoće. Za vlast, odnosno pare, Aleksandar Vučić je spreman da proda sve.

To je i uradio. Na vlasti nije proveo ni punu godinu, a već je, u saradnji s Dačićem, potpisao Briselski sporazum, koji nije ništa drugo nego verzija Ahtisarijevog plana, dopunjena nekim detaljima, još gorim po Srbiju.

Vučić je kasnije potpisao sedamdesetak raznih dokumenata i ugovora, kojima su definisane pojedine odredbe iz Briselskog sporazuma. Serijom brutalnih kršenja Ustava Republike Srbije, Vučić je kosovskim vlastima prepustio upravnu i pravosudnu vlast, povukao je policiju i bezbednosne službe, poklonio telekomunikacijsku i infrastrukturalnu mrežu, energetski sistem i sve ostalo što mu je traženo. Dao je jezero Gazivode i rudnik Trepča, o čemu je kosovska skupština donela odluku u saradnji s predstavnicima Vučićeve tzv. Srpske liste. Kosovski Albanci su dobili sve, a Srbija je zauzvrat dobila samo Vučićevu diktaturu.

Ostalo je samo da Srbija potpiše sveobuhvatni sporazum, kojim će omogućiti Kosovu da definitivno zaokruži državnost. Potpisivanje tog papira, bez koga Kosovo ne može da uđe u UN i ostale međunarodne organizacije, Vučić je odlagao zbog sebe, ne zbog Srbije. Upotrebna vrednost mu je veća dok to ne potpiše.

Kad obavi prljavi izdajnički posao, možda će izgubiti podršku stranaca, pa će, kao nekad Milošević, umesto "faktora stabilnosti na Balkanu" u rekrodnom roku dobiti status "balkanskog diktatora".

U saradnji s albanskim političkim i poslovnim ortacima Ramušom Haradinajem i Hašimom Tačijem kupio je nekoliko godina. Međutim, što je bilo daleko, došlo je blizu. Strani mentori su zategli omču oko Vučićevog vrata. Svestan da više nema vrdanja, zaoštrio je kampanju za priznanje nezavisnosti Kosova.

- Zapadne sile, koje su se umešale, traže pola Srbije. Naše je da se tome odupremo, ali moramo da se zalažemo za razgovore. Da li možete da zamislite našu situaciju da ne razgovaramo? Kako bi nam opstao narod na Kosovu? Ima li alternative? Samo je rat alternativa, a mi ga nećemo, Srbiji nisu potrebni sukobi. Mi to ne bismo organski preživeli. Posle balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, ratova devedesetih, mi to ne bi preživeli - rekao je Vučić 19. februara ove godine.

Kampanju "rat je alternativa" zaoštrio je sredinom juna, tokom kampanje za montirane izbore. Kad je objavljeno da su Tači i on pozvani u Vašington, na razgovor s Ričardom Grenelom, specijalnim izaslanikom američkog predsednika Donalda Trampa, Vučić je javno podržao ideju da se pregovori prebace u Belu kuću. Tajno je, preko svojih medija, plasirao priču da Tramp i Grenel nameravaju da ponize njega i Srbiju. Nije im dovoljno što hoće da ga nateraju da potpiše krajnje neprihvatljiv sporazum s Kosovom, već insistiraju da to bude baš na Vidovdan.

Vučić se nije opterećivao činjenicom da je u Vašingtonu trebalo da se razgovara samo o ekonomskim temama. Kad je taj sastanak otkazan, zbog otvaranja optužnog predloga protiv Hašima Tačija zbog ratnih zločina, Vučić je opušteno nastavio kampanju zastrašivanja Srbije.

- Idemo na razgovore u Brisel. Ako ne razgovaramo, bićemo izolovani i prokuženi. Gotovi smo! U Srbiji ima onih koji to kritikuju, ne žele da pregovaraju. I oni znaju da je jedina alternativa rat. Ali, te junačine žele da sede u baštama kafića i kritikuju, a niko neće da ide na Kačanik - rekao je pre nekoliko dana Vučić, predsednik Srbije koji mesecima odbija da razgovara s vojnim invalidima i ratnim veteranima, koje je pre 20 godina, kad je prvi put bio na vlasti, slao da se bore za Kačanik.

Pred početak "Drugog kosovskog boja", ministar informisanja Aleksandar Vučić vodio je kampanju "rat nema alternativu". Žrtve nisu bitne, po svaku cenu moralo je da se brani Kosovo, tu najskuplju srpsku reč. Tadašnji Vučić vrlo detaljno i brutalno je kritikovao sadašnjeg sebe.

- Neki kažu da ih nije briga za Kosovo i Metohiju, dole nemamo ni pedalj zemlje, to ih ne interesuje. Zamislite, kad bismo na takav način razmišljali i o drugim delovima naše Srbije. Pa, danas je Kosovo i Metohija, sutra bi na dnevnom redu bila Raška oblast, potom bi se našli neki pametni koji bi stavili i Srbe iz Vojvodine u takvu poziciju, i tako doveka. Šta Albanci hoće, šta im nedostaje? Podsetiću na izjavu Ibrahima Rugove iz 1992. godine, kad je zahtevao da Kosovo ima isti državno-pravni status kao Republika Srpska Krajina. Zašto Rugova sada to ne traži? - govorio je Vučić 1998. godine.

Na vrlo logičan način objašnjavao je razloge za oružanu odbranu Kosova i Metohije.

- Stranci nam nisu naklonjeni. Ne zaboravljaju da pomenu da na Kosovu i Metohiji ima 90 odsto Albanaca. Postavlja se pitanje koliko je procenata Britanaca na Foklandskim ostrvima, koliko ima Holanđana na Arubima. Nema nijednog. Ali, vodili su krvave ratove do istrebljenja za te teritorije. Mi samo branimo jedan deo naše zemlje, suverene Srbije. Stranci nisu pitali nas kakav će status imati Kalifornija, kakav Bavarska ili Alzas. Nećemo ni mi njih pitati kakav status treba da imaju Kosovo i Metohija. Ustav Srbije nam je to odredio - tvrdio je radikalski ministar u Miloševićevoj ratnoj vladi, sve zaklinjući se: "Mi u svojoj istoriji nikada i nikome nismo predali nijednu stopu svoje zemlje, a posebno Kosova i Metohije, simbola srpske pravoslavne istorije, pa to nećemo ni sada."

Za najteža krivična dela - pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka, saradnju s neprijateljima i širenje straha, panike i defetizma - optuživao je svakoga ko bi samo pomenuo potrebu za mirnim rešenjem kosovskog pitanja. "Sredstva javnog informisanja su dužna da čuvaju teritorijalni integritet, suverenitet i nezavisnost države, ne smeju da deluju protiv interesa naše zemlje i šire defetizam, kojim utiču na spremnost građana na odbranu Srbije", upozoravao je Vučić.

Sada ne samo režimski mediji, već i tzv. nezavisni, vesti o pregovorima vlasti u Beogradu i Prištini počinju rečenicom: "Danas smo blizu rešenja koje može biti prihvatljivo za obe strane". Medijskim spinom stvara se utisak da je za Albance prihvatljivo da Srbija prizna nezavisnost Kosova, a za Srbe da izbegnu još jedan rat, kojim im preti samo Vučić.

Kampanja protiv nepostojećih ratnih pretnji pojačana je pričama o naoružavanju kosovske vojske. Pored već dogovorene kupovine topova i protivoklopnih raketnih sistema, plaćenih oko 170 miliona evra, Albanci pregovaraju o nabavci još jednog kontingenta namečkih tenkova "Leopard 2", automatskih pušaka Hekler i Koh G-36 i drugog artiljerijskog i pešadijskog naoružanja. Vučić takvim vestima samo širi strah od rata, koji nije moguć i koji niko osim njega ne pominje.

Zastrašivanje ratom predstavlja uvod u finale Vučićeve prodaje Kosova i Metohije, dogovorene prvo sa stranim mentorima, a potom i sa političkim i poslovnim ortakom Tačijem. Vučić je bespogovorno izvršavao naloge svojih zapadnih mentora sve do kraja 2016. godine.

Problemi su nastali pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi. Uticaj u SAD, a i u određenim evropskim državama, izgubili su predstavnici globalističke struje, koju je na političkoj sceni predvodila administracija Klintona i Obame.

Istovremeno je oslabila i moć nemačke kancelarke Angele Merkel. Vučić je to talasanje iskoristio da dobije na vremenu i da predloži podelu Kosova. Naravno, i to je obična prevara. "Podela" je, zapravo, trgovina ljudima i zemljom. Posle serije pregovora s Tačijem, na tajnim sastancima u Njujorku, Parizu i u hrvatskoj ambasadi u Vatikanu, dogovorena je "podela" u kojoj bi Srbiji pripala opština Leposavić i još dva-tri etnički čisto srpska sela, dok bi Kosovo dobilo Bujanovac i Preševo.

Kosovka Mitrovica bi imala status distrikta, po dejtonskom modelu za Brčko. Trgovinom "srpsko za srpsko", Srbija ne bi dobila ništa, ali Vučić bi imao repromaterijal za političku manipulaciju, kojom bi se predstavio kao div-junak. Eto, na Kosovu nijedan metar nije bio srpski, a Vučić je osvojio Leposavić. Dao je Bujanovac i Preševo, gde ionako žive samo Albanci, tako da ništa nije ni izgubljeno. Pored toga, sačuvao je Srbiju od još jednog rata.

U tom paketu najvažniji deo trgovine s Tačijem odnosi se na 300 miliona evra, koji su Vučiću isplaćeni za potpis na sporazumu o dobrosusedskim odnosima Srbije i Kosova. Vučić je taj novac već oprao kroz "Beograd na vodi". Pošto s Tačijem i njegovim sponzorima, bogatim i opasnim albanskim narko bosovima nema šale, Vučić sad žuri sa ispunjenjem preuzete obaveze.

Vučić sve nade polaže u tzv. podelu Kosova. Ako ne progura tu ideju, na domaćoj političkoj sceni teško će objasniti neuspeh. On to i ne krije.

- Stanje na Kosovu je danas deset puta teže nego u vreme Dobrice Ćosića ili Zorana Đinđića. Zbog toga sam izašao s predlogom o podeli Kosova, znajući da ću to da platim glavom, politički, i nemam nikakav problem s tim - rekao je Vučić u martu prošle godine, da bi, u oktobru, to dopunio izjavom da priznanje Kosova u postojećim granicama "gotovo apsolutno isključuje": "Obe strane moraju izgubiti nešto, kako bi nastala vin-vin situacija. Ne može biti da jedna strana dobije sve, odnosno priznanje, našu teritoriju i naše ljude. Šta bismo mi dobili? Moguće članstvo u EU za deset godina? I ko bi nam to garantovao? Učiniću sve kako bismo postigli sporazum, ali takav da niko ne dobije sve i da ne izgubi sve. O tome sam obavestio Angelu Merkel."

Upravo je "muti" Merkel pravila najveće probleme Vučićevom planu o podeli teritorija. Zato je trgovac srpskom "svetom zemljom" pokušao da za taj plan dobije podršku Amerikanaca. Džon Bolton je nedavno priznao da je razmatrao ideju o razmeni teritorija između Srbije i Kosova.

- Bila je to vrlo kontroverzna ideja, ali se meni učinilo da je vredna napora. Tu ideju su sa gnušanjem dočekale Nemačka, neke države Zapadne Evrope, ali i u pojedinim delovima Balkana. Razmena teritorija nije bila moja ideja, ali lideri Kosova i Srbije su to tražili - izjavio je bivši savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa.

Vučić i Tači nisu demantovali Boltona. Nisu demantovali ni bivšeg kosovskog premijera Aljbina Kurtija, koji je takođe tvrdio da su se dogovorili oko razmene teritorije. Kurti je optuživao Tačija i za poslovnu saradnju s Vučićem. Kurtijev naslednik Avdulah Hoti ne priča o tome, koncentrisan je na potpisivanje sporazuma kojim će Srbija priznati nezavisnost Kosova. I Vučić je koncentrisan na to. Žuri mu se, zato je u pripremi terena angažovao sve raspoložive snage. Isti prostor u medijima dobijaju i naprednjaci i tzv. opozicionari, svako ko se zalaže da priznanje Kosova.

- Dok je bio radikal, Vučić se, kao Savle, borio protiv demokratije i zapadnih vrednosti. Sada je kao apostol Pavle, prešao je na pravu stranu - tvrdi Vuk Drašković, koji se dosledno izvinjava Albancima za etničko čišćenje koje su Srbi navnodno izvršili nad njima 1998/99.

Lako je Draškoviću, on je izgubio svaki značaj u Srbiji, može da priča šta hoće, ionako niko ne mari. Za razliku od njega, lideri opozicionih stranaka moraju da kalkulišu. Vuk Jeremić imitira Vojislava Koštunicu. Srbuje, ali samo u kabinetu, da nekome ne zasmeta. Dragan Đilas je još oprezniji. Na pitanje o Kosovu, on odgovara tvrdnjom da bi bilo lepo kad bi lekari imali platu od hiljadu evra, a poljoprivrednici veće subvencije.

Sva tragika stanja u srpskom društvu vidi se na primeru Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Grupa Srba s Kosmeta, pripadnika tog Pokreta, pokrenula je inicijativu da se podnese krivična prijava protiv Vučića "zbog osnovane sumnje da je od sredine 2018. godine, sa umišljajem, svestan svojih postupaka i želeći nastupanje zabranjene posledice pregovarao o predaji dela državne teritorije Republike Srbije, priznao okupaciju dela Srbije i istovremeno pomogao u pokušajima Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja, Kadri Veseljija i drugih lica da na protivustavan način otcepe deo teritorije Srbije i to Kosovo i Metohiju, tako što je protivustavno usvojio da je zvanični predlog Srbije 'razgraničenje' između Srbije i samoproglašene države Kosovo."

Krivičnu prijavu je trebalo da u ime Pokreta za odbranu Kosova i Metohije podnese predsednik Miloš Ković.

U koga su se inicijatori tužbe nadali, dobro su i prošli. Kakav je, Ković je mogao protiv njih da podnese krivičnu prijavu. Mogao je, ali nije, kao što nije ni protiv Vučića. Ković je procenio da je tužba protiv Vučića neprihvatljiva jer nema argumenata i dokaza za nju, iako je odluka o tome u nadležnosti tužilaštva i suda.

I nije se zaustavio na tome, nego je javno savetovao sve ostale da ne podnose krivične prijave protiv Vučića.

- Ako Pokret za odbranu Kosova i Metohije nije u stanju da protiv predsednika Srbije podnese krivičnu prijavu, kako onda može da primeni mnogo žešće političke metode u odbrani južne srpske pokrajine? Nama je jasno da najveća opasnost za sudbinu južne srpske pokrajine leži upravo u Aleksandru Vučiću. Ni Brisel, ni Berlin, ni London, ni Vašington, a ponajmanje Priština ne mogu Srbiji da oduzmu KiM. Jedino ko može da nam ga uzme jeste predsednik Srbije, svojim potpisom na sveobuhvatni sporazum Beograda i Prištine - naveo je Marko Jakšić u otvorenom pismu Koviću.

Jakšić je podsetio da je napustio Demokratsku stranku Srbije zbog kolaboracije sa Vučićem, a Ković je danas predsednik političkog saveta te stranke. Vučića nisu hteli da tuže ni ostali članovi Pokreta za odbranu KiM, koji su politički formirani pod Koštuničinom suknjom. Slobodan Samardžić, Aleksandar Popović, Dušan Proroković, Branislav Ristivojević i drugi foliranti iz DSS svim srcem žele da brane "kolevku srpstva", ali samo tako da se ne zamere Vučiću.

Od njih, veću sramotu predstavljaju samo naprednjački Kosovari, koji se za novac i stranačku ili državnu funkciju odriču zavičaja. Baš briga Jorgovanku Tabaković za rodni Vučitrn, u Beogradu i Novom Sadu je osvojila veću kvadraturu stambenog prostora, nego što ima to kosovsko selo. Milija Milosavljević ktitorski široke ruke plaća čitulju preko pola strane u Politici Branku Stefanoviću, ali ne sme ni da pisne protiv vlasti koja Bistricu predaje Albancima. Šampion u poltronstvu je, naravno, Bogoljub Karić.

- Verujem da će Vučić pronaći najbolje moguće rešenje za Kosovo, takav lider nikad nije viđen u istoriji Srbije - tvrdi Karić.

U pravu je, takav zaista nikad nije postojao. S tim se slažu i vođe Vučićevih okupacionih trupa na Severu Kosova Zvonko Veselinović, Milan Radoičić i Zoran Milojević Zelja.

Vučiću sreću kvare samo Srpska pravoslavna crkva i Rusija. Patrijarh Irinej može još milion puta da ponovi da se Vučić "kao lav bori za Kosovo", može da uzme još milion evra iz budžeta, ali i on i Vučić znaju da će Crkva, kad dođe stani-pani, ustati u odbranu Kosova i Metohije. Po tom pitanju među vladikama, popovima i vernicima nema podele, svi će biti protiv Vučića.

Nepremostiv problem predstavlja Rusija. Što god se dogovorili, kakav god sporazum potpisali kosovski Albanci i Vučić, taj dokument mora da na overu ode u Savet bezbednosti UN-a. A, tamo ga čeka rusko "njet". To je povod za histeričnu kampanju koju Vučić već godinu dana vodi protiv Rusije, pokušavajući da je predstavi kao neprijatelja Srbije.

Aleksandar Vučić po svaku cenu hoće da prizna nezavisnost Kosova. Uzeo je novac, mora da obavi prljav posao, da ga ne jure albanski mafijaši. Prodao je Dečane, Gračanicu, Gazimestan, istoriju i mitove, sve što ne razume i što ne doživljava kao svoje. Prodao je prošlost, ali i budućnost u kojoj će Srbija morati da otplaćuje ratnu odštetu Kosovu i da njihovom sudu izručuje srpske vojne veterane, koji će biti optuženi za ratne zločine. Nekad, kad je bio radikal, kletvom cara Lazara pretio je svakome ko bi i pomislio na ovo što on sad radi. No, Vučić se više ne plaši ni kletve, misli da se ne odnosi na njega, jer počinje rečima "Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena".

Normalnim Srbima, kojima Musliu nije izazvao krizu identiteta, i koji ne prodaju veru za večeru, ostaje nada da će se što pre obistiniti Vučićevo proročanstvo o tome da će brzo skončati. Politički, naravno. Biološki, nek u zdravlju proživi još pola veka. U Zabeli, iza rešetaka, gde mu je i mesto.

antrfile

Pufnasti ratni zločinac

Kampanju "alternativa je rat" predvode najsramniji jurišnici Vučićevih medijskih eskadrona. S titulom "poznavaoca stvari", Nebojša Krstić nedavno se s Milomirom Marićem usaglasio u proceni da je besmislena svaka odbrana Kosova i Metohije.

- Na Košarama su se borili heroji, ali ta borba je bila uzaludna. Poraženi su. Sad Vučić radi dobro, traži pobedničko rešenje, koje će na dugi rok da donese stabilnost - kaže Krstić.

S tim se, naravno, složio Marić, koji je čak pohvalio Dragana Đilasa jer je hrvatskim medijima priznao da je u ratno vreme nosio crni flor za Sarajevom. Marić o srpskim zločinima u Sarajevu zna mnogo. O tome je svedočio Eset Muračević, sarajevski novinar i publicista, koji je u maju 1992. godine bio zatočen u vogošćanskim logorima "Bunker" i "Nakina garaža".

- Dobro se sećam kad je Milomir Marić dolazio u "Bunker". Tada, 25. maja je uhapšen Zijad Češija iz Rajlovca. Češija je imao rolku zelene boje. Dobro se sećam kad mu je Marić zavukao prst i uvrtao rolku. Smetala mu je zelena boja, kakvu su imale "zelene beretke". Mi smo pokušali da tužilaštvo usmerimo na Milomira Marića. Bez obzira koliko on negira da je uopšte bio tu, postoji tekst u Dugi, koji je Marić napisao o "Bunkeru" - ispričao je Muračević, koji je svedočio u Hagu na suđenju Radovanu Karadžiću.

Mariću još nije, a i neće biti suđeno zbog zlostavljanja u logoru "Bunker", ali trebalo bi da odgovara za zločine koje širi preko Peconijevog televizijskog logora Hepi.