Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (4)

LAŽI, OBMANE I NEIZVRŠENA OBEĆANJA

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sitema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

Duboko su ukorenjene laž i obmane, prazna obećanja, konstrukcije u lažnim optužbama, to je stvarno „otimanje istine" i specifičan oblik pljačke i uništavanje morala i istinskih vrednosti. Ne mora samo u materijalno - finansijskoj sferi da se širi mreža kriminala i korupcije, opasnija je u moralnoj sferi i friziranju stvarnosti. Tada se stvara klima nepoverenja, korupcije i kratkoročnih efekata (koristi) u poslovnim transakcijama. Nestaje opšti interes, zajedništvo i dugoročna vizija razvoja.

Sistem se sve više zasniva na obmanama, lažnim prikazivanjem stvarnosti, a to znači stvaranjem pogodne klime za mirenje s tim deformacijama (a ne stvarnim kažnjavanjem kriminala i korupcije). To je postala rak - rana društva koja ga blokira i onemogućava razvoj na zdravim osnovama.

Bolesna poglepa gramzivih novokomponovanih političara ograničenog ili nestalog duha širi se u društvu kao opšti sistem ugledanja (bez kažnjavanja) i ponašanja. Patološko zgrtanje novca i kapitala osvojili su im psihu i formirali takav karakter. Samo grabež i pljačkanje nacionalnog bogatstva, bez opšteg i nacionalnog interesa, zagadili su društvo. Vlast uglavnom na to ne reaguje ili je čak direktno upletena u to beščašće.

23. Dubina potapanja i razaranja privrede

Bilo bi interesantno sagledati ukupne efekte najobičnije pljačke i otimanja i masovne korupcije u sistemu, no to je nemoguće sve kvantifikovati. Ovo posebno iz razloga što je taj maligni proces destrukcije i brojnost oblika i faktora takav da jasno ukazuje na činjenicu da je sistem ili bolje antisistem, omogućio te destruktivne pojave i procese. To su procesi koji su ušli u sve delove i pore sistema i ovladali njime.

Ovde su posebno analizirani delovi sistema i prisustvo kriminala, korupcije i najobičnije pljačke. Branko Dragaš je to pokušao da proceni na nekoliko segmenata, jer je to nemoguće precizno izračunati. Mnogi tokovi su „nevidljivi" ili skriveni od javnosti. Tako je autor došao do nekoliko značajnih podataka, u periodu 2001-2017. godina spoljnotrgovinski deficit je iznosio 87,8 milijardi evra, banke su iznele 28,5 milijardi evra, privatizacijom je opljačkano 25 milijardi, dok je siva ekonomija progutala 58,4 milijarde evra. Novac je otišao ili u ruke stranaca, tajkuna, političara na vlasti ili u of šor kompanije.

Osnovno je da ih nema u procesu društvene reprodukcije i oplodnje kapitala u privredi. Ogroman deo finansijskog kapitala nije dao nikakav doprinos nacionalnom razvoju.

Ako se stavi u odnos tih 196,7 milijardi evra sa ostvarenim bruto proizvodom u tom periodu od 441,4 milijarde evra dolazi se do frapantnog podatka da je samo u ovih nekoliko kanala „podzemne ekonomije" otišlo oko 45% stvorenog i deo pozajmljenog nacionalnog bogatstva. Dakle, gotovo svaki drugi evro.

Pođimo i korak dalje u analizi funkcionisanja sistema i efikasnosti razvojne politike. Da smo se samo u periodu krize 2008-2017. godine umesto prosečne stope rasta bruto proizvoda od 0,9% razvijali uz prosečnu stopu od samo 4% prirast bruto proizvoda bi iznosio umesto 6,4 milijarde evra oko 20 milijardi. Umesto 35,8 milijardi evra BDP u 2017. imali bismo 55,4 milijarde.

Gubitak u prirastu BDP u tom periodu iznosi oko 20 milijardi evra ili oko 47% mogućeg rasta. Sve je to posledica loše i stihijske razvojne politike i pogrešnog modela razvoja, ali i ogromne pljačke i uništavanja nacionalnog bogatstva.

Veoma je veliki broj kanala i operacija kojim se vrši destrukcija sistema i koči privredni i socijalni razvoj. Ovim se samo ukazuje na funkcionisanje ovakvog destruktivnog sistema i na osnovne kanale i operacije, a to znači da se sistem iz osnove treba duboko reformisati.

24. Sistemska borba i represija u eliminisanju pljačke i koruptivnog delovanja protiv države, nacije i budućnosti

Srbija se ne sme pomiriti sa ovim propadanjem, otimanjem i pljačkanjem nacionalnih resursa i nacionalnog dohotka (akumulacije).

Potrebna je široka borba protiv ove bolesti društva, jer su sve vlasti do sada žrtvovale vitalne interese stanovništva i društva u celini, a promovisali grupne, stranačke i lične interese u opštem sistemu grabeži, pljačkanja i korupcije.

Sve vlasti do sada žrtvovale su vitalne interese stanovništva u celini.

Sve vlade do sada su karakteristične po opsesiji za vlašću, položajima i novcem. A negativna kadrovska politika i destrukcija institucija države - ruše sve moralne osnove društva i sigurnost građana.

"Kad nepravda postane zakon, otpor postaje obaveza". (Tomas Džeferson).

Kriminalci i pljačkaši nacionalnog bogatstva kada se uhvate obično kažu „sve je rađeno po zakonu". Kakav je to zakon koji omogućava običnu pljačku i kriminal, bez odgovornosti. Ko je već godinama osuđen za teški kriminal? Gotovo niko! Otkriveni kriminalci odleže neko vreme u istražnom zatvoru, a kasnije se oslobode. Opljačkani novac i kapital im niko ne dira, a mora se kompletno oduzeti i sredstva uplatiti u Fond za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost ili u novoosnovanu našu Razvojnu banku.

Sada ista ekipa, koja nas je uvukla u duboku krizu nametanjem neoliberalne dogme, priznaje da je navedeni „model razvoja iscrpljen" i nude novi model za koji nemaju rešenja i to model i razvoj do 2025. godine (a ne znaju šta će biti iduće godine). Možemo li verovati da su sposobni za to? Da li će ostati na vlasti do tada? Sve je navedeno normalna posledica pogrešnog koncepta razvoja i stabilizacije, pljačkaške privatizacije i neoliberalizma.

Više niko i ne spominje onih pompezno najvaljenih 12, a zatim 14 milijardi evra investicija do 2025. godine.

Srbija nema mogućnost da se na postojećem modelu otrgne od privrednog zaostajanja i mogućeg ekonomsko - socijalnog sunovrata. Stvarno vazalna i neokolonijalna „demokratija", naizgled pluralistička, u najvećem broju nerazvijenih privreda (a tako i u našoj) nije u stanju da državu izvuče iz opšteg propadanja. Nije Srbija „lider u regionu", ali i „najbrže rastuća privreda u Evropi" u ovom periodu krize, već jedna od najsiromašnijih i visokozaduženih, uz to i sporo rastućih privreda.

Nastavila se ta pogubna politika, što je dovelo do produbljavanja i produžavanja krize (koja bi nastala i bez svetske finansijske krize). Svetska finansijska i korona kriza je samo ubrzala i produbila našu. Ne možete ništa pojedinačno ili grupno uraditi na strateškoj izmeni stanja i odnosa u društvu (jer su nam i sredstva informisanja blokirana ili šire lažne i ulepšane optimističke informacije).

Nova politika i akcija moraju da imaju viziju razvoja, strategiju i operativnu makroekonomsku politiku, ali i društveni konsenzus za to. Ovako „kupljena" ili ucenjena sredstva informisanja postala su treći noseći stub svih destruktivnih procesa, dezinformacija, širenja programiranih laži i gušenja svake kritičke misli.

Može li se sa ovakvom vlašću koja frizira podatke, obmanjuje javnost i provodi pogrešnu razvojnu politiku, uz pomoć takvih medija, tražiti pravi put za izlazak iz ove vrlo kompleksne krize?

25. Dubinska reforma privrede i društva i novi model razvoja i upravljanja kapitalom i razvojem

„Nedostaje nam prava poštena politička snaga za

kojom bi krenuli razočarani" (Goran Marković).

„Sada nema opozicione političke snage koja će

aktivirati socijalno deprimirano i

depolitizovano stanovnitšvo".

Izabrani i do sada provođeni model privrednog rasta, vidimo, potpuno je pogrešan, uništava privredu i stvara veliku nezaposlenost, uz nekontrolisani rast neproizvodne partijske birokratije. Formirana je u osnovi čista partijska država uz pravi moralni sunovrat društva.

Organizovanog otpora tome gotovo i nema, osim pojedinačnih istupa u ukazivanju na probleme i promašaje.

Novi model razvoja i makroekonomske politike mora da se u potpunosti okrene za 180 stepeni u odnosu na dosadašnji model stabilizacije koji je doveo do uništavanja preduzeća, odnosno pljačkaške privatizacije, osiromašenja stanovništva, ogromne inostrane zaduženosti i deficita na sve strane.

Građani sada traže nešto potpuno novo. Model mora postati potpuni zaokret ka privredi (preduzeću) i u njegovoj razvojnoj funkciji stavljanje svih mera i instrumenata makroekonomske i razvojne politike.

Srbija nema mogućnosti da se na bazi postojećeg modela otrgne od privredne zaostalosti i mogućeg ekonomsko - socijalnog sunovrata, privrednog sloma i prezaduženosti (dužničke ekonomije). Došli smo u poziciju generalne dileme i izbora - ili bankrot ili nova zaduženost?

Samo visoko kompetentni ljudi mogu razmatrati ove ključne probleme, ali i učestvovati u razgovorima sa stranim partnerima, a ne priučeni profesionalni političari.

Ekipe koje vode zemlju u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude ,,nova" rešenja i ,,reforme". Ovde su nam hitno potrebne radikalne reforme i izgradnja novog privrednog sistema koji će celu naciju aktivirati i dići na noge. Alternativni društveni i razvojni program je neophodan. Svesni smo da dolazi vreme „ekonomskih patriota" i potpunog otklona od postojećeg privrednog i političkog sistema.

Do sada nema prave opozicione političke snage koja će osvestiti i aktivirati socijalno najvećim delom deprimirano i depolitizovano stanovništvo. Apatija i malodušnost dominiraju masovnom scenom. Duhovno treba uzdići naciju, povratiti joj poverenje u snagu i moć izlaska iz sveopšte krize.

Poseban je problem što je moralna kriza prožela vlast i većim delom opoziciju, ali i šire slojeve društva. Toga treba biti svestan kada se ulazi u novi potreban i zaista grandiozni projekat.

Ovakav model do sada ne postoji ni u tragovima, a nikada nije ni pokušan. Mora se ići na temeljne promene naših društvenih odnosa. To je strategija ozdravljenja privrede i društva. Srbiji treba ispraviti moralni kompas i odrediti novi pravac razvoja i kretanja privrede i društva - potpunim zaokretom u odnosu na postojeći neoliberalni koncept.

Potreban nam je novi model privrednog rasta oslonjen prvenstveno na domaće faktore razvoja (sredstva, banke, domaću pamet, a samo dopunska sredstva iz inostranstva). Jer, inostrani kapital u istoriji nikada i nijednu državu nije razvio. To mogu samo domaći faktori razvoja, dok je uvozni kapital različitog oblika to olakšavao. U taj model se mora uključiti prvenstveno razvojno usmerena monetarno - kreditna, fiskalna, spoljnotrgovinska politika, ali i politika raspodele, štednje, investicija i međunarodne zaduženosti. Svi oni moraju delovati sinrhonizovano na razvoj.

Privatizaciju treba potpuno zaustaviti. Porazni su rezultati neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces pljačkaške privatizacije. On je i danas vladajuća ekonomska politika i ideološka osnova modela razvoja. Nema više nikakvih novih privatizacija ni preduzeća, niti velikih sistema, posebno onih koje traži MMF uz produženje njegovog novog programa „čuvarkuće".

Od dve kule Beograda na vodi jednu treba dati na korišćenje Institutu za razvoj, a drugu Razvojnoj banci (pri njoj bi bila i Državna direkcija za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost), dok Cenralna banka ima svoju. Tada bi se video zaokret od tajkunske i kriminale sfere ka nauci, istraživanju i osmišljenom razvoju. Okupljanje najboljih kadrova je ključna poluga razvoja i otklanjanja lobista u sistemu, ali i kriminala i korupcije.

Potpuni zaokret teba učiniti u sledećim sferama privrednog sistema i makroekonomkse politike:.

Monetarna politika - od dominantno stabilizacione ka razvojno - stimulativnoj (sa potpunom kontrolom monetarnih tokova),

Fiskalna politika - smanjenje tereta javne potrošnje i veća efikasnost javnih prihoda, a posebno javnih rashoda,

Spoljno trgovinska politika - brojni i raznovrsni stimulansi i podsticaji izvoznoj privredi, uz kontrolu i selekciju uvoza,

Politika inozaduživanja - kontrola zaduživanja, upotrebe i efekata priliva kapitala po svim osnovama,

Sređena politika raspodela bruto domaćeg proizvoda, uz jačanje domaće štednje,

Politika pune zaposlenosti, posebno mladih i školovanih stručnjaka (sada najvećim delom nezaposlenih),

Potpuno drugačija kamatna politika, kursna politika, poreska politika, ali i stabilizaciona politika u celini,

Odvajanje političkih struktura (i kadrova) od upravljanja privredom (preduzećima) i dr., ali i plaćanja reketa i „donacija". Potpuno izbacivanje partijskih kadrova iz rukovođenja preduzećima. Svi direktori javnih preduzeća moraju se birati na javnom konkursu. Biraće se najkvalitetniji stručni i kompetentni kadrovi, bez partijske pripadnosti. Komisije za izbor treba formirati od najboljih naučnih i stručnih kadrova izvan kolektiva. Sve to može da provede Vlada nacionalnog spasa kao prelazni i operativni organ.

Cilj treba da je ostvarivanje ubrzanog privrednog rasta sa prosečnom stopom rasta BDP u srednjoročnom periodu između 7 do 9%. Kroz navedeno bismo osigurali redovno izmirivanje obaveza iz spoljnih dugova, osigurali rast domaće štednje za investicije, uz rast potrošnje stanovništva i životnog standarda. Stoga nam treba da je privredni uspon na prvo mestu sa ekonomsko - finansijskim jačanjem privrede da bi se osigurao trajan rast i iskorenilo siromaštvo,

Smatramo da bez ekonomski slobodne ličnosti i zdrave porodice, razvijenog patriotizma, stvaranja jedinstvene nacionalne platforme (za pravce razvoja nacije i privrede, porodice i stanovništva, povratka moralnih vrednosti i vrednovanje rada i doprinosa, moralne obnove društva i dr.) teško je očekivati stvaranje nove nacionalne strategije razvoja.

Treba ići politikom da privučemo i povežemo sve nacionalne snage sada socijalno i egzistencijalno ugrožene i intelektualnu elitu (sada na margini događaja, inertnu, zatvorenu u okvir svojih uskih ličnih interesa i probitaka), onih koji to žele, koji nisu kupljeni od strane finansijskog kapitala, ili stranaka na vlasti, da stvorimo jedinstven front dubinskih i suštinskih promena privrednog i socijalnog sistema.

Politikom treba da se bave samo oni koji u prvom planu imaju državni i opšti interes, a ne kao sada sopstveni i partijski - kao efikasan put ka ličnom bogaćenju. Kvalitet, dostojanstvo i poštenje će se staviti u prvi plan kadrovske politike. Svima onima koji su se pljačkom i kriminalom obogatili treba oduzeti kapital, procesuirati ih, a članovi najuže porodice koji rade u javnom sektoru moraju ostati bez posla.

Moraju se staviti pod potpunu kontrolu društva svi monetarni i fiskalni tokovi, što je i pretpostavka ostvarivanja zdrave i zacrtane politike razvoja i stabilizacije, ali i kontrole i efikasnije borbe protiv kriminala, korupcije i pljačke nacionalnog bogatstva.

Ovde ponovo želim da posebno istaknem već ranije dati predlog da je potrebno formirati Razvojnu banku (a ne ovakvu Agenciju kakvu danas imamo), Institut za razvoj - sa svim datim funkcijama ovih institucija, a zatim Državnu direkciju za plaćanja i kontrolu (slično nekadašnjem SDK). Posebno je potrebno istaknuti predlog da se formira Državna direkcija za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost, koja bi imala 40-50 vrhunskih stručnjaka pod dirigentskom palicom državnog javnog tužioca, ali i poseban odred policije isključivo pod ingerencijom tužioca.

Slično je svojevremeno napravila Rumunija, koja je osnovala Nacionalni antikorupcijski direktorat, na čije čelo je stavljena Laura Kovezi. Od 2013. godine kada je Kovezi postavljena za direktora, na sud je izvedeno godišnje na hiljade korumpiranih zvaničnika, političara, sudija, čak do premijera.

Rumunija gubi godišnje 15% BDP zbog kriminala. Godišnje preko 1800 zvaničnika je pod istragom, a 92% je procesuirano i osuđeno. Laura Kovezi uživa dvostruko više poverenja od vlade. Pod direktnim rukovodstvom ovog Direktorata je jedinica od 200 policajaca, koji samo za njega rade i njemu su odgovomi. Dosadašnji rezultati rada su impresivni. Zbog toga je i dobila „premeštaj" u Brisel za tužioca.

Političari treba da shvate dubinu opšte krize i probude se iz razvojne kome u koju su uvedeni - što neznanjem, što pod ucenama ili kupovinom, a ulepšavaju stvarnost zbog svojih ličnih ili stranačkih interesa.

Treba nam dugoročna vizija efikasnog razvoja i veliko strpljenje u radu, jer naš narod je s dugom tradicijom, kulturom, istorijom, prošlošću - koji to sada zaslužuje.

Treba nam model razvoja preko koga ćemo iz apokalipse krize krenuti u brz razvoj (uz godišnju stopu rasta BDP 8 - 9%) za ostvarivanje društva veće socijalne sigurnosti i ravnoteže.

Duboko verujemo da je sazrelo vreme i trenutak u bezizlazu daje moguće da grupa odlučnih i hrabrih ljudi, istinskih patriota, drugačijom politikom i programom razbije ovu državno - institucionalno - partijsku mafiju.

„Samo nedvosmislena podrška takvim ljudima i odlučna promena postojećih politika i odnosa u društvu može nam povratiti stvarni, a ne pompezno najavljivani, a bez osnove, optimizam vlasti (u koji ni sami ne veruju). Srbija mora postati sređena, stabilna i poštovana država, dekriminalizovati se, temeljito se promeniti - da bi se omogućio istinski oporavak i zdrav razvoj, Takve promene može izvesti masovni demokratski pokret odozdo - sjedinjen sa znanjem i vizijom šta hoće (a šta neće) da bi se sprečila preteča društvena propast i ekonomski slom".

Nasuprot osudi populizma, od nekih ekonomista, koga smatraju negativnim - novi pristup mora biti opštenarodni, masovni - aktiviranje ogromne energije sada umrtvljenog i osiromašenog stanovništva i njeno stavljanje u funkciju razvoja i zajedništva, uz porast zainteresovanosti za investicije, zapošljavanje i upravljanje kapitalom, ali i za javno upravljanje i raspolaganje javnim resursima.

Država blagostanja, ekonomija blagostanja i državni interencionizam

1.Država blagostanja i profitno-eksplotatorski kapitalizam

Neokonzervatizam je istisnuo državu blagostanja i ograničio državni ekonomski intervencionizam, čime počinje era tržišnog fundamentalizmai liberalizma.

Država blagostanja (Welfare Stata) i ekonomija blagostanja (Welfare Economija) su vrlo često prisutne u savremenim ekonomskim i socijalnim analizama, posebno savremenog kapitalizma, koji je ušao u duboku, gotovo egzistencijalnu krizu. Dugo godina dominantna ekonomska politika u Zapadnoj Evropi kao „ socijalna država" imala je veliki broj pristalica i teoretičara („velfericta") koji su pozitivno ocenili rezultate ove politike.

U poslednjim dekadama razvoja pod dominacijom neoliberalizma kao da su srušeni svi stubovi države blagostanja, a ogromnim preraspodelama nacionalnog bogatstva u ruke uske grupe najbogatijih, kao da se potpuno potisnula iz stvarnosti i „ekonomika blagostanja".

Stoga je dobro pogledati koji su to postulati i efekti ove politike, posebno razvojem državnog internacionalizma u korist krupnog kapitala, ali i stvaranja multikorporacija sa velikim seljenjem kapitala između država u cilju ostvarivanja ogromnih profita, ali i traženje što jevtinije radne snage .

Postavlja se i pitanje koliko je „država blagostanja" danas povezana sa razvijenim državnim ekonomskim intervencionizmom s jedne strane, a koliko sa poznatom „teorijom konvergencije" ekonomskih sistema sa ugrađenom snažnom socijalnom komponentom s druge strane.

Država blagostanja svojim delovanjem treba da dovede do ravnomernije raspodele nacionalnog dohotka na određene strukture društva, a preko borbe protiv multikorporacija i monopola, treba da spreči zahvatanje monopolnog profita i profita krimi-zone, a u poslednje vreme i protiv zgrtanja neproduktivnog , faktornim kapitalom stečenog profita. Treba da to bude borba protiv neravnomerne raspodele i „neutralizovanje" naraslih socijalnih protivurečnosti i socijalnih sukoba unutar savremenog kapitalizma.

Država blagostanja i ekonomija blagostanja nisu samo u sukobu sa ekstra profitom „stvorenim" u spekulativnoj i visoko monetarnoj kriminalizovanoj ekonomiji (emisijom novca), već žele i da očuvaju socijalna prava i razvoj društvene delatnosti za koje nije zainteresovan privatni kapital.

One imaju značajne društvene funkcije (zdravstvo, kultura, školstvo, socijalni rashodi, davanja za nezaposlenost, sudstvo, policija, armija i dr.). Otvoren je i širi se stalni sukob ugrađene suprotnosti u kapitalističkom sistemu; ili profitabilnost po svaku cenu, ili socijalno uravnoteženo (a time i stabilno) društvo sa dominantnim društvenim aferama razvoja.

Orijentacija na profit kao isključivi moto poslovanja stvara i stalno jača suprotnosti privatnog i javnog, ali i individualnog i društvenog cilja razvoja. Stoga u novoj krizi ovog naraslog „nakaznog" kapitalizma okrenutog dominantno na besomučnu trku za profitom i eksploatacijom, od samih predstavnika tog kapitalizma na zapadu traži se njegova veća socijalna funkcija, „kapitalizam s dušom", „moralni kapitalizam", „novi" kapitalizam, „neformisani kapitalizam" i sl.

Kapitalizam je sistem dominacije kapitala, bez obzira u kom obliku se nalazio(robni, novčani -----str.3 propagadno-informisani), čija je osnova trka za profitom kao životnim motivom i borbom za „biti i opstati". Sada u novoj krizi i fatalnom otuđenju, zatvaranju u države , a pojedinaca i porodica u stanove; postaje toliko jasno da su u tom sistemu sve društvene funkcije zapostavljene, nerazvijene i na periferniji ovakvog sistema.

Teorije konvergencije sistema (kapitalizma i socijalizma) u neoliberalizmu odbačena, dobija na značenju, jer ekonomija blagostanja i država blagostanja sadrže sve one pozitivne socijalne funkcije razvijene u socijalizmu , uz zadržavanje pozitivnih strana efikasnosti sistema kapitalizma.

Nažalost, najnoviji razvoj je pokazao da je raslojavanje u društvima dobilo neslućene razmere, kao nikada do sada u istoriji, čime je formiran sloj superbogatih (sa spekulativnim kapitalom u rukama), ali i ogroman deo stanovništva potpuno osiromašen i visoko eksploatisan, (otuđen sredstava i kapitala, od uslova reprodukcije, rezultata poslovanja i rada) gurnut u masu bednog i siromašnog stanovništva.

Šta je ostalo od „socijalne države" danas, dugo prisutne i ranije afirmisane u Zapadnoj Evropi, ali i u svetu gde je bila prisutna? Neoliberalizam je dokinuo sve njene funkcije, posebno suprostavljajući se državnoj intervenciji u privredi, potpunom orijentacijom na automatizam tržišta, profit kao osnovni motiv, suprostavljanje socijalnim rashodima države, otvaranjem ekonomija za slobodno kretanje rada i kapitala (posebno za prodor stranog, uglavnom spekulatgivnog kapitala).

Da li je moguće oživeti ekonomiju blagostanja u dubokoj privredno-finansijskoj krizi koju države „leče" ogromnom emisijom novca centralnih banaka, koja odlazi u spekulativnu sferu preko spasavanja banaka, berze, osiguravajućih društava (preko 90%), dok privredni sektor sa simboličnim „ulaganjem" ne može da osigura osnovne ciljeve socijalne države i viši nivo blagostanja masa.

2.DRŽAVA BLAGOSTANJA IDRŽAVNO-EKONOMSKI INTERVENCIONIZAM

Država blagostanja je zasnovana na nacionalnoj državi, a ne na globalizmu i liberačizmu kao njegovoj osnovi.

Država blagostanja ima za zadatak da preko odgovarajućih instrumenata državne ekonomske politike deluje na proces stvaranja i "pravilniju" raspodelu nacionalnog dohotka, da bi se otklonile slabosti delovania tržišta s jedne strane, a s druge strane slabosti raspodele u kapitalizmu uopšte, sa sve većim socijalnim razlikama.

Vrlo iscrpan prikaz"teorije blagostanja" i pregled literature koja tretira ovaj problem na našem jeziku dao je dr France Čeme: Teorija ekonomskog blagostanja (Welfare Economics) i država blagostanja (Welfare State) s gledišta socijalne ekonomske teorije(u zborniku Državni kapitalizam, Kultura, Beograd, 1959). Dobru analizu ovog problema nalazimo i u radu J.K.Galbrajt: Ekonomika i društveni ciljevi (1979).

Država preuzima značajnu ulogu na području investicija, potrošnje, progresivnog oporezivanja dohodaka, sindikalnom politikom najamnina i plata, jednakih uslova, socijalnih davanja, davanja za nezaposlenost,davanja gladnima, reformom školstvu i njegovom pristupačnošću za sve, delimičnom nacionalizacijom (naročito prirodnog bogatstva), participacijom radnika u upravljanju preduzećima zajedno s poslodavcima, stambenom izgradnjom, borbom protiv monopola i dr.

Posebno je naglašena kontrola i sprečavanje monopolskog formiranja cena, kontrola slobodnog formiranja dohodaka i dr., čime budžet postaje jedan od osnovnih instrumenata za preraspodelu nacionalnog dohotka, uz pokušaj stvaranja "društva veće socijalne jednakosti". Sve se to uklapa u poznatu teoriju o socijalnoj transformaciji kapitalizma, kao čisto apologetskoj teoriji kapitalizma.

Posebna karakteristika ove teorije je i izvesna kritika monopolističkog kapitalizma, posebno u novijem pravcu "ekonomike blagostanja", ali i kod A.C.Pigua. Pojava monopola i nepotpune konkurencije dovodi, prema ovoj teoriji, do neracionalne alokacije resursa, nepotpunog korišćenja faktora proizvodnje i sl.. što znači da polazi i dalje od tržišnog sistema slobodne konkurencije koji samo delom treba da osigura i država svojom intervencijom.

Raspodela nacionalnog dohotka u uslovima monopola odstupa od raspodele koja bi se formirala u uslovima slobodne konkurencije na osnovu principa granične produktivnost.

Monopoli prisvajaju veći deo nacionalnog dohotka u odnosu na onaj koji im po zakonu tržišta pripada.

Kejnzova ekonomska teorija je mnogo dublje razradila principe državno intervencionizma u odnosu na "državu blagostanja" iz ovog pravca ekonomske misli, jer se teorija blagostanja uglavnom svela na analizu slabosti monopolističkog kapitalizma, kao i mere države na području cena.

Tržišta i borbe protiv monopola. "Državu blagostanja" kao i neoklasična teorija u celini, su osnove na kojima se izgrađuju mere i preporuke za aktivnu ekonomsku politiku u kojoj kejnzijanska teorija dobija dominantno mesto. Time su "Ekonomika blagostanja" i njen oslonac "država blagostanja"većim delom transformisani u teoriju o ekonomskoj politici u savremenom kapitalizmu.

Ekonomika blagostanja bi, istovremeno, htela da bude "neutralna", a ipak i korisna i primenljiva. Što više vrednosnih sudova uzima u obzir, to će biti manje neutralna, ali i više razrađena i korisna; što više vrednosne sudove izbegava to će biti apstraktnija i nepraktična.

3. DRŽAVA BLAGOSTANJA I "NOVA INDUSTRIJSKA DRŽAVA''

Država blagostanja i kejnzijanizam

Moderna država je aktivan činilac u privredi, dok je državna intervencija sastavni deo funkcionisanja privreda. Njeni ciljevi su u poređenju sa ciljevima klasične države brojniji, a i kvalitetno drugačiji. Država preuzima značajnu ulogu na području investicija, potrošnje, ekologije, progresivnog oporezivanja dohotka, sindikalnom politikom najamnina, delimičnom nacionalizacijom i dr.

Sve ove mere države zasnivaju se na neokejnzijanskoj doktrini, koja čini teorijsku osnovu ove koncepcije. Postavlja se pitanje: da lije država blagostanja sposobna da normalno i stalno, bez većih konflikata i potresa, i u budućnosti, osigurava relativno progresivnu transformaciju kapitalizma s obzirom nanjegove osnovne protivrečnosti i krize koje se periodično javljaju i potresaju ga. Postoje tri glavna ograničenja za takav razvoj:

Prvo, postoji mogućnost da se prodube suprotnosti između delovanja opšteg zakona kapitalističke akumulacije i redistributivne politike koju vodi država blagostanja. Opšti zakon kapitalističke akumulacije deluje u pravcu velike diferencijacije društva, u pravcu akumulacije bogatstva u jednom uskom krugu i relativnog opadanja učešća dohotka radnih masa.

Redistributivna politika države blagostanja je u današnje vreme usmerena ka onemogućavanju ili ublažavanju ove diferencijacije. Ako stvari posmatramo u razvoju onda postoje dve mogućnosti: ili da država oslobodi delovanje kapitalističkih zakona ili da pojača redistributivnu politiku. U prvom slučaju država blagostanja okrenula bi se kapitalizmu prošlih decenija. U drugom slučaju postavlja se pitanje: da li bi neradni kapitalistički dohoci i dalje imali stimulativno dejstvo na privrednu aktivnost i dokle mogu da se povećavaju dok ne ugroze sistem.

Postavlja se i pitanje kvalitativnih promena u proizvodnim odnosima, što ova teorija uopšte ne uzima kao mogućnost. Drugo ograničenje predstavlja mogućnost nestajanja "sklonosti" ka privatnoj akumulaciji i investiranju. Pitanje je da li su u sistemu transformacije kapitalizma predviđeni snažni faktori za veću privatnu akumulaciju i investiranje kao što zahteva sve obimniji razvoj tehnike, tehnologije i informatike.

Ekonomisti smatraju da država blagostanja vodi politiku visoke lične i opšte potrošnje, što stvara intenzivnu potrošnju, visok dohodak proizvođačima, a time i veće mogućnosti investiranja.

Treba pri tome uzeti u obzir nekoliko elemenata.

Visoki udeo potrošnje u nacionalnom dohotku ne može uvek da odgovara i visokoj realnoj akumulaciji(raspoloživim robnim resursima),

Potrošnja mnogih proizvoda nalazi se u nekim slučajevima (američka i švedska privreda) blizu punog zadovoljenja. Podizanje unutrašnje potrošnje ne može postati stimulans investiranja (ali može deficitu budžeta i spoljne trgovine),

Visoka opšta potrošnja države ne predstavlja za privatne investicije dugoročni stabilizator prosperiteta, jer je inflacija njen nužni pratilac;

Redistributivna politika države ima negativne efekte za privredni rast na osnovu kapitalističkih zakona reprodukcije. Visoko oporezivanje profita i smanjivanje razlika u primanju dohodaka može voditi smanjenju dugoročne stimulacije za privatno akumulisanje i investiranje što danas posebno dolazi do izražaja;

Smanjenje razlika u dohocima, sve veća želja stanovništva za osiguranim dohotkom i osiguranim životnim standardom bez većih rizika mogu isto tako,smanjiti mogućnosti privatne akumulacije kapitala (posebno spekulativnog). Savremeni ekonomski subjekti traže ogromne kapitale, pa se može zaključiti da ih privatni kapitalisti neće moći akumulisati. Moraće da se povećaju investicije samih preduzeća iz njihovih vlastitih sredstava i države kao centralne organizacije društva. Samo država i bankarski sektor mogu osigurati velike kapitale za kapitalne investicije koji determinišu razvoj.

Država preko javnih investicija preuzima na sebe krupne i strateške projekte od nacionalnog značaja, što -----str.8 usitnjeni kapitali nikada ne bi mogli ostvariti. Pri tome su i motivi investiranja privatnog i javnog sektora različiti.

Za daljnju stabilizaciju privrednog rasta bilo bi potrebno daljnje transformisanje kapitalizma.

Ako država ne bude htela to da preduzme, mogao bi da se pojavi novi sukob između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa masovnim pobunama potlačenih i iskorišćenih masa. Treće ograničenje proizlazi od same, još prevladavajuće, konkurentske prirode privrede "države blagostanja". To je monopolska konkurencija. Potcenjivanje snage monopola od strane pristalica države blagostanja znači idealizovanje privredne strukture ovih zemalja.

Uticaj monopola na blagostanje potrošača, na investicije, na tehnički progres u državi blagostanja nije samo moguć nego predstavlja činjenicu koja nagriza dugoročnu stabilnost

državne privredne politike (uprkos antimonopolskoj politici države blagostanja). Da je efikasnost politike intervencije države blagostanja nedovoljna i nesigurna pokazuje produžavanje, iako deformisanog, cikličnog talasa privrede, visoke nezaposlenosti i socijalnih kriza koje potresaju razvijene države kapitalizma.

To su tri značajna ograničenja dugoročnog, stabilnog rasta privrede države blagostanja. Perspektive države blagostanja u pogledu stabilnog privrednog rasta bile bi još manje ukoliko bi se ponovno razvili i ojačali zakoni kapitalističke robne proizvodnje, sa daljim prisustvom neoliberalnog vođenja nacionalnih privreda, privatizacije i malog interesa privatnog kapitala za socijalne probleme društva. Motiv je isključivo profitni.

Slabosti ''ekonomske teorije blagostanja" i njen uži pristup

Teorija blagostanja, uz sve privlačne strane, nasuprot klasno duboko podeljenom i raslojenom kapitalizmu, ima i određene slabosti.

Teorija blagostanja uglavnom polazi od nužnosti izmene u sistemu raspodele nacionalnog dohotka, pri čemu će se uz povećanje jednakosti u raspodeli transformisati kapitalizam u neki oblik "društva jednakosti". Od toga je prvi korak ka izjednačavanju ekonomike i države blagostanja u socijalizam. To je očito reformistička teorija kapitalizma ili "teorija transformisanja kapitalizma".

Ispušten je u potpunosti društveno- ekonomski okvir, kapitalistički društveni odnosi. Klasna struktura kapitalizma i privatno- kapitalistički sistem je ispušten iz analize, a maksimalno blagostanje širokih slojeva nikada ne može dostići nivo klase kapitalista. Treba likvidirati privatno vlasništvo i sve dohotke koji proizlaze izvan rada.

Polazi se od date strukture raspodele, date strukture potreba i potrošnje, datog odnosa cena, pune zaposlenosti,

Etičke vrednosti dominiraju, dok kod praktične primene apstraktnih (čisto matematičkih) modela, ova teorija ne daje rešenja, posebno u reorganizaciji društva i privrede. Ove slabosti uviđaju i sami predstavnici ove teorije, pokušavajući da ih uklone,

U definisanju blagostanja polazi se od vrlo uske definicije, dok se blagostanje pogrešno izjednačava s ličnim zadovoljstvom i korisnošću dobara.

To je potpuni subjektivizam i materijalizam određivanju blagostanja, koje se potpuno statično posmatra. To je konačno odvodi u čisti materijalizam, a ne u društvene odnose.

Kasnija teorija blagostanja proširuje ovaj pojam na visinu i strukturu raspodele društvenog proizvoda, kao i na stopu zaposlenosti, radne uslove, politiku i socijalnu sigurnost,slobodno vreme, kulturne sadržaje ali i dalje ostaje potpuno nedefinisan osnovni pojam (blagostanje) ove teorije.