Sunovrat

Kako je srpski diktator Aleksandar Vučić pretrčao put od francuske špijunske veze 2012. do vaskršnjeg sabora 2024

ZADNJE URE DIKTATURE

Ako su pred Srbijom „sudnji dani", a mnogi kvalifikovani tumači sadašnjeg stanja ove države kažu da je tako, onda je sigurno da je i Vučićevom režimu došao „sudnji dan", jer je toliko zarobio i prisvojio sve što je mogao, i narod i imovinu, da takav epilog zvuči potpuno logično. A, hoće li narod u Srbiji zaista dozvoliti da ga jedan bezumni, podli i izopačeni diktator povede u njegov zasluženi deveti krug pakla, to će se tek videti. Poslednja velika Vučićeva nada da će taj opljačkani, prevareni i poniženi narod stati uz njega, masovno, povezana je sa pravoslavnim Uskrsom kad bi simbolično neko trebao da ustane iz mrtvih. Ili narod koji je već dugo paralizovan, u hibernaciji, ili diktator, koji žarko želi da se „preobrati", „beatifikuje" i potom postane svetac, koga će fresko-slikati na zidovima crkava. Ali, ako se narod probudi, onda će sve njegove fantazije pasti pred mega pljačkom njegovog režima, pred činjenicom da je zadužio i praunuke današnje Srbije, i da će konačni bilans njegovog režima biti minus od preko 100 milijardi evra! Ko ne veruje, neka sačeka malo.

Nikola Vlahović

Pred Srbijom se nalazi najverovatnije poslednji pokušaj Aleksandra Vučića, osvedočenog srpskog tiranina, da stvori nekakvu sliku o opštem jedinstvu „svih i svakoga", kad je u pitanju bespogovorna odanost prema njemu lično i prema svim njegovim suludim planovima.

Naimel da bi mu „ugled porastao", ponudiće 5. i 6. maja ove godine, uz obilatu pomoć SPC i do guše korumpiranog patrijarha Porfirija, organizaciju "Velikog vaskršnjeg sabora Srbije i Srpske", a još luđe i konkretnije, da na Đurđevdan i zvanično krene sa realizacijom jedne na prvi pogled besmislene ideje pod imenom „Srpski svet", koja bi u Banjaluci trebala da isprovocira već najavljenu pretnju međunarodnih trupa, da će intervenisati ukoliko i praktično bude ugrožen Dejtonski mirovni sporazum.

Zašto ovo Vučić radi? Postoji nekoliko razloga, a jedan od njih je dalja kompromitacija Srba kao naroda, dalja stigmatizacija tog naroda od strane njegovih osvedočenih neprijatelja. To Vučić sprovodi u delo. On je taj koji „kreira imidž" i održava stereotip loše, zločinačke Srbije.

Istovremeno, računa da će za projekat „Skok u budućnost 2027" (Expo) dobiti čitavih 18 milijardi evra, koje prema računanju ranijih organizatora ovog događaja, ne može nikako dobiti. Naprotiv, realno je da će Srbija biti na ozbiljnom gubitku.

Vučićev „Veliki vaskršnji sabor" dogovoren u jednom restoranu ispod Fruške gore, ovaj diktator smatra „jednim od najvažnijih po srpski narod u njegovoj istoriji".

Izvori ovog magazina govore i o novom nasilju koje sprema, u vidu „čišćenje" Srbije od bilo kakvih građanskih pokreta, progona još nekih slobodoumnih ljudi i retkih medija koje ne kontroliše. U tom smislu se sprema da podigne i specijalne vojne antiterorističke jedinice „SAJ", Žandarmeriju i šta god bude trebalo.

Sa druge strane, ovo ga sigurno gura u potpunu izolaciju. Ali, gore od toga je što i država Srbija takođe, sasvim sigurno ostaje prepuštena sama sebi, na milost i nemilost poludelom i agresivnom diktatoru.

Samo površnim pregledom na spisak njegovih najgorih nepočinstava, lako je ustanoviti da se radi o paklenom veleizdajničkom poslu, koji svakodnevno nanosi multimilionske štete građanima ove zemlje.

Iz stotina primera može se uzeti bilo šta. Recimo, jedinu državnu avio kompaniju poklonio je „bratskoj" kompaniji iz Emirata, aerodrom jedini ozbiljan međunarodni koji Srbija ima, dao je na upravljanje francuskoj a sada i britanskoj kompaniji, kineskim kompanijama praktično je dao „ključ u ruke" za šta god hoće, arapskim kompanijama vojvođanske oranice i najskuplji i najatraktivniji gradsko-građevinski prostor na obalama Save i Dunava kod Beograda, nemačkim kompanijama omogućio da budu ključni industrijalci u Srbiji, a kosovskim Albancima, svojom duboko kriminalnom politikom omogućio da dobiju i ono što im nije nijednim međunarodnim sporazumom do 2012. bilo omogućeno. Koncesiju na budući beogradski metro takođe je dao Francuskoj.

Ne postoji kolonijalna sila kojoj nije poklonio deo zemlje Srbije, pa tako danas, bez Kosova, sa tri četvrtine države pod hipotekom dolarskih i evro kredita i mračnom perspektivom, u neobjavljenoj ali već funkcionalnoj međunarodnoj izolaciji, režim Aleksandra Vučića ima sa o jednu ideju: kako da zarati unutar države, protiv naroda koji i dalje ćuti i trpi, kako da eventualno inscenira neki kratkoročan rat na granici sa samoproglešanim Kosovom i slično. Jer, za Vučića i njegovu mafiju nema više niko razumevanja, čak ni oni koju su ga stvorili i do nedavno podržavali.

Na dan 14. aprila 2024. godine, poslao je motorizovanu (tenkovsku) brigadu Vojske Srbije na liniju NATO razgraničenja centralne Srbije sa Kosovom. Istog dana je nemački Bundeswer poslao takođe motorizovanu (tenkovsku) brigadu iz baze KFOR-a i stacionirao ih „na vidljivu poziciju".

Samo nedelju dana ranije, u Parizu, srpski diktator je od francuske vojne industrije tražio „cenovnik" za kupovinu borbenih aviona tipa „Rafael", koje je i Hrvatska nedavno kupila (12 letilica po ceni od milijardu i dvesta miliona evra!), uz objašnjenje da će „Srbija kao neutračna uvek biti na pravoj strani istorije". Čijoj strani, pitao ga je Emanuel Makron, a onda su se, bez odgovora, obojica smejali, kaže svedok događaja, izvor ovog magazina.

Ako bi toliko novac iz budžeta Srbije otišao na kupovinu istog broja ovih aviona, to bi značilo da skoro kompletan dvogodišnji vojni budžet otišao za te potrebe. Vreme isporuke, obuka novih pilota, servisi i sve druge kontrole bile bi u nadležnosti francuske vojne avijacije.

Još opasniji, još luđi i još pogubniji posao za Srbiju, bio bi vezan za ostvarenje Vučićevih suludih zamisli da Srbija krene u izgradnju mini-atomskih centrala. Da je ozbiljan u toj nameri, pokazao je Zoran Dragišić, nekada Šešeljev arhi-radikal, a danas poslanik Vučićeve SNS sekte, koji je podneo ovih dana Skupštini Srbije predlog zakona o prestanku važenja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana!

Radi se o dogovoru koji je Vučić „načelno" postigao sa Francuskom takođe početkom aprila 2024. u Parizu. Po svemu sudeći, već na prvoj sednici, nakon izbora Vlade, ovaj navodno Dragišićev, a ustvari Vučićev predlog, biće tačka dnevnog reda na zasedanju Skupštine Srbije. To znači da se diktatoru veoma žuri. A, zašto? Samo iz razloga što računa na još malo zaštite od strane Francuske i njenog atomskog lobija, veoma uticajnog u EU.

Mada Zakon o državnoj upravi inače nalaže da se obavezno vodi rasprava o zakonu koji bitno menja uređenje nekog strateški važnog pitanja, to se ovde neće desiti.

Mada je u prvi mah navodno sve rečeno u Vučićevom hitnom odlasku u Pariz aprila ove godine, ključne događaje niko nije zabeležio. Izvor MT, penzionisani diplomata i bivši član administracije predsedničke palate, prisutan nimalo slučajno Vučićevom susretu sa Makron, svedoči da je „ljubazni i vickasti" Makron predložio Vučiću da pohapsi protagoniste „slučaja Banjska" i da nakon toga „časno" podnese ostavku na mesto predsednika Srbije, čime bi navodno dobio naklonost Zapada „u okolnostima izvesnog konflikta sa novim vlastima".

Umesto nekakve reakcije, Vučić je skrenuo tok razgovora na njemu omiljenu disciplini, klevetanje građana Srbije, pa je između ostalog rekao da „Oni nisu u stanju da upravljaju velikim sistemima, poput metroa u Beogradu" (kojim će Francuzi da upravljaju), te da će morati da uvozi stručnu radnu snagu jer je Srbija nema!

A, kako bi imala, kad je za vreme njegovog režima više od pola miliona ljudi pobeglo od njegovog režima, a među njima najmanje sto hiljada vrhunskih lekara, arhitekata, inženjera, programera, naučnih radnika i najboljih i najkvalitetnijih zanatlija svih profila, koji danas u Srbiji predstavljaju pravu retkost. Tamo negde na Zapadu, stvorili su svoje nove živote, gde su njihovi potomci već asimilovani ili su prosto „podeljeni" na dve ili više kultura. Najveći deo njih nikada se neće vratiti da trajno živi u ovakvoj Srbiji, čekaće bolja vremena ili će čekajući postati stranci. To se već dešava.

Vučićeva manijakalna pljačka Srbije, odlično je koristila korumpiranim evroparlamentarcima i njegovoj mafiji, o čemu su upravo u Francuskoj dosta pisali Le Monde i mnogi drugi dnevnici i magazini, gde je detaljno objašnjeno kako je davanje EU novca na upotrebu Vučićevom režimu isto što i pustiti „kozu da čuva kupus".

Izvor MT, potvrdio je da će Republika Francuska biti jedan od kosponzora (patrona) Rezolucije UN o Srebrenici. U danu kad je Aleksandar Vučić bio u Parizu, ta vest je potvrđena u Memorijalnom centru Srebrenica, koji je javno „zahvalio predsedniku Emanuelu Makronu, Misiji Francuske u UN-u i prijateljskom narodu Francuske". Nije ni to bilo sve: Memorijalni centar Srebrenica potrudio se da podeli i video obraćanja predsednika Makrona, od pre nekoliko godina povodom godišnjice genocida.

"Francuska pamti i uvek će pamtiti patnju koju je vaša zemlja iskusila pre 25 godina, u najmračnijim trenucima koje je Evropa videla od završetka Drugog svjetskog rata. 11. jula 1995. godine, i u danima koji su usledili, ovde, u Srebrenici, u Bosni i Hercegovini se desila jedna od najgorih tragedija u modernoj istoriji", govori na tom snimku Makron.

Kakva je ličnost Emanuel Makron? Jedne nedelje Makron je spreman da pošalje francuske trupe u Ukrajinu. Sledećeg dana spreman je prodaje francuske borbene avione jednom od najbližih saveznika Rusije, Srbiji.

Poslednji put kad je bio pokušaj usvajanja iste ovakve Rezolucije o Srebrenici, Rusija i Kina su stavile „veto". Od tada do danas je Aleksandar Vučić napravio mnoge saveze sa antiruski nastrojenim državama, i veliko je pitanje kakav će dalji odnos ove velesile biti prema ovoj stvari. Jer, podsećanja radi, još 2017. godine, Vladimir Putin je (u vezi režima i Kijevu i njegovog odnosa prema Rusima u Ukrajini) doslovno rekao da "Dok god politička pitanja ostaju nerešena, ove teritorije ne uživaju poseban status i zakon o amnestiji ne postoji, odluka o zatvaranju granice dovešće do situacije slične onoj koja je bila u Srebrenici. To znači pokolj. Nikad nećemo dozvoliti da se to dogodi".

To je sve što je spoljna politika Vučićevog režima trebala da zna kako bi preispitala najpre sebe i svoj pristup svetskoj politici, pa tek onda odnos drugih prema Srbiji.

Francuska na koju Vučić računa kao na „poslednju kartu" ima dovoljno svojih problema i nalazi se na ivici masovnih građanskih (etničkih i rasnih) sukoba. Samo u nekada prelepom

Saint-Deniju danas, trenutno postoji 160 džamija ili islamskih bogomolja, ali se muslimani u Francuskoj masovno mole Alahu na ulicama, trgoovima, pešačkim prelazima (zaustavljaju saobraćaj) i na stadionima. U Saint-Deniju ima više džamija nego crkava, više muslimanskih migranata nego Francuza, gotovo sve žene nose burke i hidžab, arapski se govori uglavnom, a francuski jezik retko ili nikako. Tako je u čitavoj državi (i drugim državama EU), islamski migranti kulturno i na svaki drugi način potpuno pokoravaju i ponižavaju držve u koje su se nasilno ili voljom veleizdajnika na čelu EU, uselili. Vrh tog poniženja u Francuskoj je Manuel Makron i njegov lični odnos prema „njemu bliskim bićima", migrantima sa kojima sistematski uništava državu na čijem je čelu.

Bivši predsednik Odbora za spoljne poslove nemačkog Bundestaga Mihael Rot koji je 26. marta ove 2024. godine formalno napustio politiku, tokom poslednjih meseci svog službovanja u Berlinu, uputio je jednu važnu poruku Aleksandru Vučiću, koju je on besno komentarisao kasnije. Naime, u toj poruci je pisalo: "Dragi predsedniče Vučiću, ovo nije ni zavera, niti kampanja socijalista. Vi ste totalno izolovani!"

Bilo je to u danu kad je objavljen i zvaničan dokument 24 evropska političara, među kojima su i šefovi spoljnopolitičkih odbora nekoliko nacionalnih parlamenata, kojim su predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i drugi predstavnici EU pokrenuli istragu o Vučićevim izbornim prevarama u Srbiji.

Ali, paralelno sa tim, i vrlo diskretno, vodila i se i još se vodi istraga svih kriminalnih radnji ovog diktatora i njegovog režima od strane službi Evropskog tužilaštva.

Najnoviji razvoj događaja u Crnoj Gori povodom akcije Europola i hapšenja bivšeg visokog policijskog funkcionera Zorana Lazovića i nekadašnjeg glavnog specijalnog tužioca Milivoja Katnića, čime se otvara „Pandorina kutija", direktno ugrožava Vučića lično i njegov režim. Sad je pitanje vremena i okolnosti kad ova faza istrage bude završena, da se vidi na koji način i zbog čega. A, materijala ima „do plafona". I čitav ovaj posao iz pozadine vodi se sa tri adrese: pomenuti Europol, po nalogu Evropskog tužilaštva i u saradnji sa Evropskim tužiocem u Zagrebu i novim tužilaštvom u Crnoj Gori. Nije isključeno, i to se sad već vidi, da bi ga neko od već uhapšenih ili onih koji će tek biti uhapšeni, pozove za svedoka.

U jezivom strahu od rušenje njegove finansijske piramide, u kojoj svi gube a jedan dobija, angažovao je svoga „brata-lažova" Sinišu Malog, već posivelog od bezočnih podvala koje proizvodi svakodnevno, da navodno razjasni svetlu ekonomsku budućnost Srbije.

I tu kreće njegova naučno-fantastična priča o „33 milijarde evra BDP-a u 2012. koja se popela na gotovo 70 milijardi evra svega proizvedenog u jednoj godini, na prosek plata od skoro 820 evra i penzija od 390, sa realno ostvarivim ciljem da do 2027. dođemo do prosečnih 1.400 evra plata i 650 evra penzija i minimalne zarade!"

To priča Vučičevi ministar finansija odgovoran za dug od preko 75 milijardi evra što spoljnog što unutrašnjeg duga, gde skoro milion i po ljudi nema posla, gde su cene osnovnih životnih potreba veće nego u Tokiju i Njujorku, gde haraju bolesti iskorenjene još u prošlom veku, gde niko nema prava da kritički progovori jer će dobiti batine i biti proglašan „autošovinistom", gde diktator otvoreno sve najgore govori o narodu koji predstavlja pred stranim diplomatama, a sa druge strane njegovi „aktivisti" nude tom siromašnom narodu za glas na izborima po dve hiljade dinara.

Brani on i svoga gazdu, pa kaže: „Ako vam smeta i poseta Francuskoj i njegov susret sa predsednikom te zemlje Emanuelom Makronom, morate pre bilo kakve neosnovane kritike bar znati da je Srbija danas na korak od investicionog rejtinga i da su svi investitori dobrodošli, pa i francuski. Svako ko doprinosi rastu i otvara nova radna mesta, donosi nove tehnologije je dobrodošao u Srbiju, koja će sa izgradnjom EXPO kompleksa postati najveće gradilište u Evropi i u kojoj će se 2027. godine predstaviti celom svetu.

Sa francuskim investitorima sarađujemo na nekim od najvažnijih srpskih projekata kao što su izgradnja metroa u Beogradu, upravljanje srpskim aerodromom Nikola Tesla, izgradnja energane i saniranje deponije u Vinči, i tako dalje. Planovi ulaganja u Aerodrom Nikola Tesla dostižu 1,5 milijardi evra, a do kraja 2023. već je uloženo 285,6 miliona evra".

Ali, Siniša Mali neće reći da je isti onaj francuski špijun Arno Danžan koji je kumovao ustoličenju Aleksandra Vučića 2012. bio i 2024. u predsednočkoj palati u Parizu. Kao podrška. Da ne padne u nesvest jer više nije bitan ni Francuskoj.

Taj, više puta pominjani francuski obavještajac koji je u najluksuznijem pariskom hotelu „Ric" u Parizu organizovao čuveni sastanak nikad-bivših radikala Vučića i Nikolića, i poznatog duvanskog bosa, doveo je na taj sastanak i Mila Đukanovića, a odnekud se stvorio i bivši novinar, Milomir Marić. Danžan jer tada (kao i danas) na zadatku da zadovolji interese Francuske. Navodno, trebalo je tada „da se završi posao" u vezi sa investiranjem u gasnu elektranu u Novom Sadu, a investitori su bili iz Rusije, Švajcarske i Francuske.

A, ovog aprila 2024. godine, trebalo je da se dogovori da Francuska država konačno preuzme sve oko prodaje borbenih aviona „Rafaela" i oko još desetak velikih investicija u Srbiji.

I tako, iz godine u godinu, korak po korak, režim Aleksandra Vučića, vođen evroatlanskim špujunima, polako je oveo ovu državu do likvidacije.

On se može nazvati „stečajnim upravnikom zemaljske Srbije". A, stečajni uravnik SPC, odnosno nebeske Srbije, svakako je njegov privatni patrijarh, Porfirije. Kad sve završe šta im je dato u zadatak, biće Srbija svačija i ničija.

Međutim, strah i panika koji su zaposeli srpskog diktatora, čine ga još luđim i opasnijim. Njegovi „eksperimenti" sa Vojskom Srbije neće se dobro završiti ni u kom slučaju. Dana 14. aprila na ponižavajući način, mimo svake pristojnosti, u dukserici, espadrilama i farmerkama, ogrnut nekakvim malim navijačkim šalom sa zastavom i grbom Srbije, vršio je smotru postrojenih generala, oficira i specijalne jedinice „Kobre". Nedostajalo je samo još da urinira na njih. Pitanje je samo gde su granice trpljenja i ko su ti mizerni i beskarakterni generalni koji samo što ne kleče pred njim?

Ovu užasnu Vučićevu sprdnju sa doslovno svakom važnom institucijom u Srbiji, podržava svom snagom i korumpirano sveštenstvo SPC i pokojne akademije nauka (SANU), koji su zapravo realni zaštitnici smrdljive radikalske jazbine, čiji se gadni klerofašistiki vonj najbolje oseća i vidi na zločinačkoj RTS, potpuno odsutnoj iz realnog života ponižene Srbije.

Taj vonj odlično poznaje i francuski špijun Arno Danžan koji nije gadljiv na njega. Naprotiv, zavukao se on odavno u radikalsku septičku jamu i iz nje izvadio mladog pacova, koga će držati na uzici narednih „koliko treba godina. Ili, kako to sam Danžan u jednim intervjuu za Newsweek reče: „Aleksandra Vučića poznajem lično, ali to poznanstvo nije ništa posebno. Prvi put smo se sreli u sedištu radikala u Zemunu, kad su bili u opoziciji, mislim da je to bilo 2008. godine. Bilo je to vreme kad se na predsedničkim izborima vodila bitka između Tadića i Nikolića"

Da se podstimo: Danžan, je u to vreme bio vodeći operativac u francuskom Generalnom direktoratu za spoljnu bezbednost (DGSE), a nakon te uspešne akcije, čak i poslanik Evropskog parlamenta.

I, umesto da to građani Srbije sami razreše ovo pitanje, da počiste i Vučićevu diktaturu i njegove strane mentore, pa i njegovu njegovu lažnu opoziciju, dozvoliće opet nekome drugome da to reši. U ovom slučaju Europolu, Evropskom tužilaštvu i svim drugim mehanizmima kojima policija i pravosuđe EU raspolažu.

Možda u tome ima i neke kosmičke pravde, jer je ta cinična i korumpirana evrobirokratija stvorila i podržavala jedan diktatorski režim u Srbiji, bez imalo milosti prema narodu koji je bio njegova žrtva punu deceniju i duže.