Ekonomija

Upravljanje spoljnim i javnim dugom i efekti korišćenja dugova (6)

Opasnost od ulaska u dužničko ropstvo

U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje "da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu". Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Korisnici duga po sektorima i usmeravanje ili upotreba dugova

Struktura eksternog duga po nosiocima (korisnicima) je vrlo značajna, posebno u pogledu njihovih uslova korišćenja, usmeravanja (namena) i efekata koje daju u domaćoj privredi. Dug države (javnog sektora) se u poslednjim godinama stalno povećavao, ali su i dugovi banaka i privrede (koja se zbog visoke devizne obavezne rezerve banaka direktno zadužuje u inostranstvu) povećali. Nisu devizni dugovi banaka i preduzeća samo njihova briga, već je to deo ukupnog duga iz kojeg slede obaveze otplata i kamata, koje na kraju plaća ukupna privreda.

U dosadašnjoj analizi koristili smo zvaničan podatak da je spoljni dug krajem 2012. iznosio 25.621 miliona evra. Međutim, kada se pogleda struktura duga po domaćim sektorima (nosiocima) tada se vidi da je bruto spoljni dug 28.254 miliona evra, što u odnosu na bruto domaći proizvod iznosi 76,1%. To je visoko učešće spoljnog duga prema zvaničnom. U 2020. spoljni dug je narastao na 30,8 milijardi evra, što u odnosu na BDP iznosi 66,4%. U 2023. spoljni dug raste na 45,8 milijardi evra, što u odnosu na bruto proizvod iznosi 69%.

Najveći korisnici spoljnih dugova postala su u ovom periodu preduzeća-čiji je spoljni dug porastao sa 607 miliona iz 2001. na čak 16,3 milijarde evra, ali i bankarski sektor, kod koga je spoljni dug porastao sa 105 miliona na 4,0 milijarde evra.

Zvanična statistika banke i privredu tretira kao privatni sektor, što je metodološki nekorektno. Naime, u bankarskom sektoru postoje i državne banke (javni sektor) uz strane i privatne, a kod privrednog sektora postoje čisto privatna preduzeća, ali i javna preduzeća. Posebno su interesantni dugovi u bankarskom sektoru, jer strane banke se zadužuju u inostranstvu, a pitanje je koliko ulažu u razvoj, koliko za likvidnost banaka, a koliko u spekulativne transakcije (repo operacije), uz izvlačenje profita preko visokih kamata u inostranstvo. Banke i preduzeća otplaćuju svoje dugove prema ugovorima, nezavisno od obaveza javnog sektora. To sve opterećuje nacionalnu privredu.

Spoljni dug se obračunava po principu dospelog duga, a to je glavnica duga uvećana za kamatu "koja nije plaćena". Treba uzeti stanje duga uvećano za ukupno obračunatu kamatu na dug, jer se godišnje dospele kamate i otplate uredno prate.

Eksplozivni rast spoljnog duga javlja se kod privatnog sektora (preduzeća i banaka) koji je u navedenom periodu porastao sa 712 miliona evra na 13 milijardi, odnosno sa 6,5% u ukupnom na gotovo 50%. Poslovne banke su zbog visoke devizne obavezne rezerve (koja se kretala između 45% i 60%) upućivale preduzeću na direktno zaduživanje u inostranstvu kod banaka i drugih finansijskih organizacija.

Ukupan spoljni dug je prosto eksplodirao, ali i odliv po kamatama i otplatama.

Obaveze po kamatama gotovo progresivno rastu sa 16 milijardi dinara iz 2008., na 94,5 milijarde u 2013., oko 115 milijardi u 2014. godini i 132 milijarde u 2016. godini, a zatim padaju obzirom na opšti pad kamatnih stopa. Isto se odnosi i na dospele otplate dugova, bez obzira što su rokovi dugova dosta povoljni. U 2016. platilo se za kamatu 132 milijarde i 518 milijardi dinara za otplatu. Ukupne obaveze iznose 650 milijardi dinara.

U 2020. godini padaju troškovi (rashodi) za kamate iz budžeta na 110 milijardi dinara, a otplate se snižavaju na 401 milijardu. Tako ukupne obaveze na dugove iz budžeta iznose 511 milijardi dinara ili 4,3 milijarde evra. Kod otplata se u ovoj godini dogodio veliki pad, u razloge smanjenja otplata ovde ne bih ulazio.

Po ročnosti dospeća, odnosno rokovima na koje su odobreni (i korišćeni) inostrani krediti su dosta povoljni. Na dugoročne kredite otpada 88% do 92%, što je vrlo visoko učešće. Samo se odmah postavlja pitanje njihove namene, upotrebe i efekata koje daju u privredi.

U pogledu visine efektivne kamatne stope na inostrane dugove treba istaknuti da je prosečna ponderisana kamatna stopa na ukupan dug iznosila 5,1%, kod dugova javnog sektora 4,8%, sektora banaka 5,2% i dugova preduzeća 5,4%.

U pogledu fiksnih ili varijabilnih kamata na dugove - na fiksne se odnosi 83%, a na varijabilne 17%. To je vrlo povoljno zbog velikih promena kamatnih stopa na finansijskim tržištima. Varijabilne se odnose na euribor 19%, libor USD 0,1%, saron 0,1%, SPV 7% i ostale kredite 1,2%. Dakle, na euribor otpada 70%, libor USD 0,5%, SPV 25% i ostale valute s varijabilnom kamatom oko 5%.

Veliki je problem kod svih sektora - korisnika kredita u inostranstvu njihovo dospeće i korišćenje u toku godine, čime se sagledava njihova neto pozicija i potencijalno mogući razvojni (i drugi) efekti u privredi.

Veliki problem nastaje onog trenutka kada se obaveze iz dugova izjednače sa novim prilivom kapitala (dugova). Tada dodatnih sredstava uvozne akumlacije za razvoj i investicije praktično nema. Spirala dugova i obaveza se proširuje. Zaduživanje se odvija u cilju servisiranja dospelih obaveza iz ranijih dugova, uz stalan rast kamatnog tereta.

Na finansijsko posredovanje se odnosi skoro 2 milijardi evra (28%), na poslove s nekretninama i iznajmljivanje 2,1 miljarada (31%) i na trgovinu 1,7 milijardi (26%). Prerađivačka industrija koristi svega 935 miliona (u tome proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića gotovo polovinu). Raspolažemo podacima za 2008. godinu.

Da li je korišćenje kredita u funkciji razvoja? Da li se stvara nacionalna štednja? Iz kojih sredstava će se vršiti otplate dospelih kredita? Iz novih kredita? Da li se otvara proces stalnog zaduživanja i vraćanja, ali na sve višem nivou?

Struktura spoljnog duga po kreditorima i uslovi zaduživanja

Struktura duga po davaocima kredita - kreditorima je vrlo značajna zbog različitih uslova koje kreditori nude (kamata, rokovi, obezbeđenje, dinamika korišćenja, namena kredita i dr). Da pogledamo strukturu spoljnjeg duga po kreditorima u nekim karakterističnim godinama.

Dominantno korišćenje inostranih kredita je kod međunarodnih finansijskih organizacija, vlada i ostalih kreditora. Posebo je značajan iznos evroobveznica koje se koriste za finansiranje budžetskog deficita.

Tako evroobveznice u 2023. iznose 8,9 milijardi evra, dinarske i devizne 9,1 milijardu (u tome dinarske 7,2 milijarde evra, a u evru 1,9 milijardi).

Interesantna je i valutna struktura duga, posebno u slučaju većih valutnih kolebanja na deviznom tržištu.

Trenutno je sledeća valutna struktura duga:

Domaća valuta 21,2%

Strane valute 78,8% U tome:-

-u evru 58,0%

-dolaru 13,4%

-SPV 6,8%

-ostale 0,6%

Interesantno je navesti i strukturu javnog duga SAD, da bi se istražila mogućnost izmene strukture domaćeg duga. Tako imamo:

-domaći kreditori 38%

-Federalni rezervni sistem 11%

-strani kreditori 29%

-nacionalna vlada 27%

Strani kreditori učestvuju svega 29%, dok nacionalna vlada i FED učestvuju sa visokih 38%. Naravno, jedno je dolar kao nacionalna i svetska valuta i njegova moć, a drugo je dinar i njegova ograničenja.

Faktori i makroindikatori zaduženosti - kontrola efekata inostranih dugova u privredi

Da li je neka privreda u određenoj fazi svoga razvoja prezadužena? Preti li joj kriza likvidnosti i urednog izvršavanja međunarodnih obaveza? Da li je na pomolu dužnička kriza jedne privrede i raniji "argentinski i meksički scenario", a danas grčki? Da li je moguć proces razduživanja koji su uspešno provele neke privrede u tranziciji. Kakva je cena koja se plaća u razvoju zbog odliva nacionalnog dohotka i deviza za inostrane obaveze? Sve su to pitanja koja se nameću, posebno iz razloga što sada najveći broj ekonomista tvrdi da mnogim privredama "u tranziciji" preti dužnički kolaps, s jedne strane, a s druge što se uslovi kreditiranja pogoršavaju paralelno sa produžavanjem krize u razvijenim zapadnim privredama.

Obično se kao indikator tereta inostranog duga, videli smo, uzima odnos spoljnog duga bruto domaćeg proizvoda.

Iz kretanja inostranog duga i njegovog odnosa prema domaćem bruto proizvodu, videli smo, ne može izvesti zaključak o zaduženosti neke države? Takav makroindikator, mada se često koristi, ne ukazuje mnogo na pravo stanje tereta dugova i perspektivu zaduženosti neke zemlje. Ovo iz sledećih razloga:

1)Sam nivo duga ništa ne govori o njegovoj strukturi, posebno u pogledu učešća kratkoročnih i dugoročnih dugova (kao i davalaca kredita i njihovih uslova).

2)Dinamika dospeća obaveza po dugu, posebno kamate (kao fiksne obaveze) i otplata u toku jedne godine, ali i eventualni grejs period kod dugova,

3)Sistem korišćenja dugova (proizvodno ili neproizvodno) i njihova efikasnost u privredi u stvaranju bruto domaćeg proizvoda i stvaranja mogućnosti za otplatu obaveza iz domaćih izvora,

4)Visina i tendencija u kretanju deviznih rezervi (i njihova struktura, sigurnost, raspoloživost) i odnos dospelih obaveza u toku godine i visine raspoloživih deviznih rezervi,

5)Odnos uvoza i izvoza i visina deficita (ili suficita) trgovinskog i platnog bilansa i sistem njihovog finansiranja,

6)Očekivanja kretanja u izvozu i uvozu zemlje u zavisnosti od kretanja na svetskom tržištu, odnosno konjunkture vodećih privreda u svetu,

7)Lakši ili teži pristup svetskom tržištu novca i kapitala i sredstvima međunarodnih finansijskih institucija,

8)Dinamike ekonomskog rasta u zemlji i veće ili manje "sklonosti" uvozu i izvozu (učešće uvoza i izvoza u bruto domaćem proizvodu),

9)Dinamike (stope) ekonomskog rasta i dinamike inostranog duga (proces dekumuliranja duga),

10)Političke i ekonomske stabilnosti jedne države i visine rizika za direktna strana ulaganja, odnosno mogućnosti otpisa dela duga ili u celini (Londonski i Pariski klub i sl.),

11)Spremnosti svetskih finansijskih institucija (MMF, IBRD) da olakšaju teret obaveza zemlje sa teškoćama u servisiranju inostranog duga, odnosno teškoća u platnom bilansu i uslovi pod kojima se odobravaju ova sredstva,

12)Visina deficita platnog bilansa uvećana za dospele obaveze po dugu u toku godine i dr.

Deficit platnog bilansa i dospele obaveze u 2023. iznose 9,8 milijardi evra koja sredstva treba osigurati, a to je izuzetno visok finansijski teret kada je prirast BDP nominalno 8,7 milijardi evra, a realno svega 1,2 milijarde evra.

Interesantno je videti kome je plaćena kamata države (javnog sektora, kroz budžet) na javni dug.

Ako se ima u vidu da se unutrašnji dug uglavnom odnosi na strane banke u zemlji, ali i kod prodaje državnih zapisa (nominovanih u evru) očito je da je to sve spoljni kapital i odliv deviza za plećenu kamatu.

Uz državu zaduživala su se i preduzeća i poslovne banke. Dug ovih sektora krajem 2023. iznosi oko 20 milijardi evra (preduzeća 16,4 milijardi i banke 4 milijarde). Ovi sektori su takođe platili kamatu od oko jedne milijarde evra (odliv) tako da je kamatni teret cele privrede oko 2,1 milijarde evra (što iznosi oko 6,4% bruto domaćeg proizvoda), pri tome je visina BDP u toj godini 69 milijardi evra.

Očito je da se radi o nizu indikatora koje svaka privreda mora pratiti da bi vodila adekvatnu i optimalnu politiku eksterne zaduženosti i međunarodne likvidnosti, da ne uđe u dužničku krizu, odnosno u međunarodnu nesolventnost. Takva privreda tada postaje prezadužena i nije u mogućnosti da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, država je "bankrotirala", kada objavljuje da nije u stanju da servisira inostrane dugove. Bankrotirana država podleže posebnom režimu u međunarodnim odnosima, čega se sve države čuvaju.

Radi se o nizu indikatora koje treba uzeti u obzir da bi se mogao izvući zaključak o visini stvarne inostrane zaduženosti, teretu dugova u toku godine i eventualnoj krizi zaduženosti. Radi se o jednoj vrlo složenoj dinamičnoj pojavi, sa nizom faktora koji je određuju u svakoj godini. Stoga i odnos duga i društvenog proizvoda ne znači mnogo kao indikator, ali godišnji prirast duga (dospeća obaveza iz duga u toku godine) i godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda već pokazuje da li slabi "opšta" razvojna moć privrede (kada svi efekti rasta domaćeg proizvoda odlaze na plaćanje kamata i otplata na inostrane dugove).

Zvanična statistika često daje potpuno različite podatke i o visini bruto domaćeg proizvoda i inostranog duga, ali i per capita dohotka, odnosno visinu duga po stanovniku. Ovo posebno iz razloga primene različite metodologije obračuna bruto proizvoda i kategorija koje ulaze u javni dug, ali i deviznog kursa.

Naime, devalvacija stranih valuta (ili precenjenost domaćeg kursa) dovodi do povećanja domaćeg bruto proizvoda izraženog u stranom novcu (evro, dolar). To je čisto "obračunski" porast bruto proizvoda izražen u evru.

Dinamika stope ekonomskog rasta i rasta duga ukazuju da li dolazi do kumuliranja duga i moguće dužničke krize, ako se nastavi nepovoljna izvozno-uvozna politika, zaduživanje i razvoj.

Godišnje obaveze iz dugova, efekti rasta i kritična tačka inostrane zaduženosti

Odnos visine duga i bruto domaćeg proizvoda videli smo, ne pokazuje pravi stepen eksterne zaduženosti i teret dugova. Prava "omča dugova" vidi se iz godišnjih obaveza iz duga i prirasta bruto domaćeg proizvoda, visine i kretanja deviznih rezervi i kretanja salda platnog i trgovinskog bilansa (odnosno potreba plaćanja uvoza). Stoga smo tim odnosima i kretanjima prethodno posvetili posebnu pažnju.

Da li je i kada dostignuta kritička tačka inostrane zaduženosti - kako to konstatuje jedna grupa naših ekonomista i da li privreda ulazi u fazu kada država neće biti u stanju da uredno izvršava dospele obaveze po dugu (kamate i otplate).

Inostrani dug vidimo brže raste od rasta bruto domaćeg proizvoda, tako da ekonomski rast nije dovoljan da se izvršavaju obaveze iz duga. Prirast duga je veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda, tako da nema prostora za nacionalnu štednju i finansiranje investicija. Uz to i deficit u platnom i trgovinskom bilansu raste iz godine u godinu, što je postala gotovo zakonitost, tako da postaje sve veće ograničenje u razvoju.

Kakva se strategija razvoja i finansiranja može izabrati u takvim odnosima? Da li ovakav rad celokupne privrede i prirast društvenog proizvoda, koji nije dovoljan ni za plaćanje obaveza iz dugova, osigurava u postojećim odnosima prostor za dinamičniji rast i razbijanje "dužničke blokade" ili stvarne "omče dugova"? Finansijskom kapitalu, koji je u nadiranju, ne trebaju druga sredstva za osvajanje novih tržišta i privreda. Zavisnost o raspolaganju i ponašanju svetskog finansijskog kapitala (bankarskog, privatnog, javnog, međunarodnih institucija) je toliko povećana da predstavlja ograničavajući faktor razvoja, uz potpunu dominaciju i "ucene" svetskog finansijskog kapitala.

Prirast bruto domaćeg proizvoda i dospele obaveze iz dugova

Efekti rasta zaduženosti na prirast bruto domaćeg proizvoda

Odnos duga i bruto domaćeg proizvoda koji se najčešće koristi kao indikator dužničkog tereta, nije pravi indikator eksterne zaduženosti. To se pre odnosi na dospele godišnje obaveze iz inostranih dugova i godišnji rast bruto proizvoda, jer on u stvari ukazuje na to da li se stvara omča dugova i da li raste dužnički teret. Uzmimo da pogledamo period 2012-2023. godine.

Godišnji prirast bruto proizoda i visina dospelih obaveze iz duga ukazuju na to da li jača ili slabi opšta razvojna moć privrede ili se ulazi u zonu prezaduženosti i nemogućnosti servisiranja inostranih dugova.

Da pogledamo da li jača ili slabi razvojna moć i potencijali privrede preko prirasta bruto proizvoda, stvaranja obaveza iz duga i kretanja duga.

U periodu 2012 - 2023. godina prirast bruto proizvoda (nominalno) iznosi 32.317 miliona evra, ukupne obaveze u tom periodu (kamate i otplate) 58.973 miliona evra, tako da je negativan saldo 26.656 miliona evra. Bez obzira da li su obaveze otplata refinansirane svakako je to obaveza koju treba finansirati. Porast spoljnog duga u tom periodu iznosi 20,7 milijardi evra. Neto odliv nacionalnog proizvoda iznosi 9 milijardi evra. Prirast bruto proizvoda i nacionalnog bogatstva korišćenjem spoljnih dugova je veoma skroman, što znači da je efikasnost upotrebljenog kapitala mala ili vrlo niska. Efikasnost investicija je mala, a time i stvaranje nacionalnog bogatstva koji može da nosi terete dugova.

Stopa privrednog rasta (BDP), koji se stvara preko 70% uslugama koje nisu "proizvod za izvoz", u periodu 2002-2023. godine iznosi prosečno 2,3%, dok je u istom periodu godišnji prosečan rast inostranih dugova 7,7% i učešće obaveza iz duga 10,5% (sa tendencijom stalnog povećanja). Rast bruto domaćeg proizvoda je gotovo tri puta sporiji od rasta dugova i obaveza iz dugova. Kako je učešće obaveza iz duga veće od stope rasta - prirasta bruto domaćeg proizvoda, nije dovoljan za servisiranje inostranog duga. U navedenom periodu (2012-2023) ukupan godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda iznosio je 32,4 milijardi evra, dok je spoljni dug povećan za 20,2 milijarde evra. Karakterističan je period od nastanka krize (2008) do kraja 2018. godine. U ovom periodu prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda iznosi 1,2%, rast ino-duga je prosečno 6,4% i učešće obaveza iz duga u BDP 14,1%. U ovom periodu ne postoji prirast bruto domaćeg proizvoda, dok je spoljni dug porastao za 11,1 milijardi evra.

Da pogledamo, konačno, kakva su kretanja u novoj fazi razvoja (2012 -2023. godina). Spoljni dug je povećan za 20,2 milijarde evra (sa 25,6 na 45,8 milijardi), dok je samo plaćena kamata na dug javnog sektora 11,8 milijardi evra, a privrede i banaka 13,7 milijardi. Ukupno 25,5 milijardi. Prirast bruto proizvoda u istom periodu iznosio je nominalno 32,4 milijarde, a realno 13,5 milijardi evra.

Tendencija stalnog rasta spoljnog duga se i dalje održava. Istovremeno se teret kamata u masi povećava, kao i u odnosu na bruto domaći proizvod.

Stopa ekonomskog rasta je dalje gotovo stagnantna i označava vrlo spor i trom ekonomski rast.

Sada je interesantno videti na koga se odnosi i gde odlazi „kamatni teret" na spoljni dug. Odvojićemo stoga unutrašnji i spoljni dug države, uz uključivanje u spoljni dug sektora banaka i sektora preduzeća.

Interesantno je videti da li se povećava razvojna moć privrede preko korišćenja spoljnog duga i formiranja obaveza iz duga, odnosno da li postoji proces stvaranja nacionalne akumulacije, snažniji rast domaćih investicija i porast zaposlenosti. To je smisao korišćenja spoljnog duga, s jedne strane dinamiziranje razvoja i investicija, a zatim proces dekumulacije zaduženosti i pretvaranje privrede u "zrelog dužnika" na znatno višem nivou nacionalnog bogatstva, uz manju eksternu zavisnost.

Učešće obaveza naglo raste, tako da se može smatrati da je ovde nastao veliki prelom. Očito je spoljni dug "zamenio" sredstva inače velike i neuspešne privatizacije. Rasprodaju bogatstva zamenila je velika zaduženost i spoljni dugovi. Naravno, time dolazi i do velikog odliva nacionalne štednje (akumulacije) u inostranstvo. O tome vise u narednim delovima ovog rada.

Učešće otplata u BDP povećano je sa 0,8% iz 2001. i 4,6% u 2005. na 13,6% u 2009. godini, l1,7% u 2010. godini, 12,7% u 2011. godini i 16% u 2014. godini i 14% u 2023. godini. Gore navedeni podaci pokazuju da je odliv kapitala u poslednje dve godine veći od ukupnog prirasta bruto domaćeg proizvoda. Dolazi do odliva kapitala iz zemlje u inostranstvo i siromašenja privrede, uz slabljenje razvojne moći privrede. Učešće odliva u prirastu bruto proizvoda u 2008. iznosilo je oko 4%, što se povećava u 2009. na preko 160% zbog negativne stope rasta bruto domaćeg proizvoda od minus 3,1%.

Problem je očito u tome što obaveze iz dugs iz godine u godinu rastu (sa 103 miliona u 2001., na 3,4 milijarde u 2008. i 6,5 milijarđi u 2014: godini) tako da u poslednjim godinama nije dovoljan prirast domaćeg proizvoda (2-2,5%), da bi se servisirale kamate i otplate na dugove. Obaveze iz duga (a u poslednjim godinama samo kamate), u potpunosti apsorbuju celokupan prirast bruto domaćeg domaćeg proizvoda.

Otplate i kamate iz duga vidimo u potpunosti apsorbuju sav prirast bruto domaćeg proizvoda u nizu godina. Postoji li šansa u takvim odnosima za pokretanje razvoja? Može li se "istisnuti" dovoljno domaće štednje ili akumulaciju za investicije? Po ovom konceptu samo na osnovu novog zaduživanja, ali i novih tereta kamata, za koje će privreda i društvo u celini raditi. Tada je omča dugova toliko zategnuta da preti nagli pad životnog standarda i svih oblika domaće potrošnje (lične, opšte i investicione, dok će izvoz biti posebno pogođen).

Za mnoge zajmove je dobijen povoljan "grejs period", koji se trebao iskoristiti za oživljavanje investicija i razvoja - da bi se zajmovi mogli otplaćivati od prirasta domaćeg bruto proizvoda. Osnovno je dakle, kako se koriste i kakve efekte u dohotku i akumulaciji daju strana zajmovna sredstva (da li se koriste i kako za proizvodne investicije, a koliko ide na druge oblike finalne potrošnje - ličnu i budžetsku. Dopunska akumulacija iz inostranstva mora biti u funkciji razvoja privrede, osnova za stvaranje dodatne nacionalne akumulacije, čijim se sistemom efikasne upotrebe stvaraju dodatna sredstva za eksterno razduživanje i brže pretvaranje privrede u "zrelog dužnika".

Dodatna akumulacija iz inostranstva ne može se koristiti za bujanje neproizvodne (javne ili lične) potrošnje i širenja inflacije u privredi, već pre svega za izgradnju projekata, koji će jačati privredni potencijal i izvozni kapacitet privrede i dovoditi do postepenog uravnotežavanja trgovinskogi platnog bilansa.

Da li je je i kada dostignuta kritička tačka inostrane zaduženosti - kako to konstatuje jedna grupa naših ekonomista i da li privreda ulazi u fazu kada država neće biti u stanju da uredno izvršava dospele obaveze po dugu (kamate i otplate).

Inostrani dug, vidimo, brže raste od rasta bruto domaćeg proizvoda, tako da ekonomski rast nije dovoljan da se izvršavaju obaveze iz duga. Prirast duga je tada veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda, tako da nema prostora za nacionalnu štednju i finansiranje investicija. Uz to i deficit u platnom i trgovinskom bilansu raste iz godine u godinu, što je postala gotovo zakonitost, tako da postaje sve veće ograničenje u razvoju.

Odatle se može sagledati da li privreda kreće u preteranu inozaduženost, nesolventnost i dužničku krizu. "Omča dugova" se zateže već tada kada je porast dugova brži od rasta bruto nacionalnog proizvoda, a siromašenje se javlja kada je prirast bruto proizvoda manji od učešća kamate u bruto proizvodu. Inostrani dug vidimo brže raste od rasta bruto domaćeg proizvoda, tako da ekonomski rast nije dovoljan da se izvršavaju obaveze iz duga.

Ovde je data samo plaćena kamata javnog sektora (države). Međutim, uz državu su se u inostranstvu zaduživala i preduzeća i poslovne banke. Dug ovih sektora iznosi oko 20 milijardi evra u 2023., a države oko 25 miljiardi. Kako je kamata u ovom sektoru viša, to treba kamatnom teretu iz budžeta (države) dodati i plaćenu kamatu banaka i privrede i to je dvostruko viša kamata koja tereti privredu.

Ukoliko se želi sagledati stvarno stanje tereta duga, mogućnosti otplate (servisiranja), mogućnosti novog zaduživanja, podsticanja domaćih investicija i proizvodnje stranim kapitalom i sl. neophodno je napraviti (i pratiti) pravu matricu svih agregata koji odlučuje deluju na optimalni i maksimalni nivo inostrane zađuženosti, bez da se uleti u dužničku krizu. Da li privreda ima takvu strategiju? Zaduživanje je više od stihije od slučaja do slučaja bez strategije razvoja i zaduživanja. S druge strane, nije dobro da se iz preterano oprezne politike zaduživanja i "apsorpcije" stranog kapitala ne ugrozi ekonomski rast. Osnovni je problem od koga se uzima kapital, pod kojim uslovima i kako se koristi. Ne može se apriori biti protiv stranog kapitala. On je nužna komponenta savremenog ekonomskog razvoja, samo se postavlja pitanje kakve efekte daje.

Funkcionalni odnosi eksterne zaduženosti i privrednog rasta

U fazi u kojoj dospele obaveze po inostranom dugu prelaze visinu novog zaduženja, pri čemu dolazi i do odliva dela nacionalne akumulacije po kamatnom sistemu, eksterna zaduženost postaje kočnica privrednog razvoja. Spoljni dug postaje razrađeni mehanizam za isisavanje nacionalnog bogastva. Drugo pitanje, posebno interesantno za privredu na nivou ekonomskog razvoja vise od 6.200 evraper capita ili 8.500 dolara, da li u sebi već sadrži, ali uz nužne duboke redistributivne efekte u privredi u korist akumulacije, nove mehanizme koncentracije i efikasnog korišćenja nacionalne akumulacije (na nivou celokupne privrede, uz otklanjanje nastalih strukturnih debalansa u razvoju). Međutim, istovremeno se postavlja i pitanje stvarno optimalnog korišćenja inostranih sredstava u najproduktivnije i racionalne ciljeve razvoja, koji će osigurati uredno izvršavanje dospelih obaveza i dodatnu akumulaciju (štednju) za razvoj.

Stopa zaduženosti preko opterećenja priliva od izvoza roba i usluga dospelim kamatama i otplatama iznosila je u 2005. godini 18%, u 2008. godini 34,8%, a 2015. godini 32,1%, što je gotovo dvostruko iznad "opasna granice" od 25%. U 2020. ova stopa opterećenja pada na 19,4% zbog naglog pada otplata dugova u ovoj godini.

Optimalna gornja granica zaduženosti jedne privrede je dostignuta (bar teorijski), kad se 25% deviznog priliva mora unapred angažovati za plaćanje obaveza prema inostranstvu u toku godine. Svaka privreda nastoji da vodi politiku svoje optimalne zaduženosti prema instranstvu, što je specifično za svaku privredu, čak iako ne postoji nikakva unapred uspostavljena zakonitost.

Stopa opterećenja deviznog priliva obavezama iz dospelih dugova se stalno povećava - sve do 2017. godine.

Pad deviznih prihoda i rast obaveza po dugu povećavaju teret dugova (stopu zaduženosti) i vode povećanju tereta dugova.

Teret otplata dugova slama se svom težinom na već oslabljenoj i u višegodišnjoj krizi razvojno onesposobljenoj privredi. Ukupna stopa zaduženosti u godini krize (2009.) raste na 13,6%. Odnos duga i bruto proizvoda se povećava u 2014. na 80,3%, a otplate u prihodu od izvoza su 38% (učešće dospelih otplata u deviznom prilivu od izvoza). Dakle, 38% priliva od izvoza koristi se za otplate dugova. Iz čega se može finansirati potreban uvoz koji je mnogo veći od izvoza? Eksplozija uvoza (podstaknuta i precenjenim kursom dinara) i sve veći deficit spoljne trgovine značajan uzrok rasta inostranog duga?

Obaveze iz spoljnih dugova se kumuliraju, posebno kamate kao fiksne obaveze (ne mogu se reprogramirati). Prirast bruto domaćeg proizvoda nije dovoljan da se plate samo kamate na inostrane dugove. Nastao je prava disfunkcija obrnute dužničke piramide. Odakle osigurati preko 5- 6 milijardi evra za glavnicu i kamatu? Naravno, kamata se kao fiksna obaveza mora platiti, dok se dospela glavnica može reprogramirati ili finansirati novim zaduženjem?

Dopunska akumulacija iz inostranstva mora biti u funkciji razvoja privrede, osnova za stvaranje dodatne nacionalne akumulacije, čijim se sistemom efikasne upotrebe stvaraju dodatna sredstva za eksterno razduživanje i brže pretvaranje privrede u „zrelog dužnika". Dodatna akumulacija iz inostranstva ne može se koristiti za bujanje neproizvodne (javne i lične) potrošnje i širenje inflacije u privredi, već pre svega za izgradnju projekata, koji će jačati izvozni kapacitet privrede i dovoditi do postepenog uravnotežavanja trgovinskog i platnog bilansa.

Ono što je bitno u oceni tereta duga i stepena zaduženosti jeste:

1)Godišnje servisiranje spoljnog duga i rast bruto proizvoda,

2)Servisiranje duga prema kretanju priliva izvoza,

3)Dinamika rasta duga i dinamika rasta bruto domaćeg proizvoda,

4)Efekti i efikasnost upotrebe dugova. Kao faktore ocene i tereta treba navesti i sledeće: spremnost svetskih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka, banke poverioci i dr.) da olakšaju teret dugova, ali i od kretanja na svetskom tržištu novca i kapitala (kamata, pristup tržištu i dr) svetska finansijska situacija i dr. Očito je da se radi o nizu indikatora koje svaka privreda mora da prati da bi vodila optimalnu politiku eksterne zaduženosti i međunarodne likvidnosti - da ne uđe u dužničku krizu i međunarodnu nesolventnost. Tada se može govoriti da li je privreda (i država) prezadužena i da li je u stanju da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, da li će država "bankrotirati" objavom da nije u stanju da servisira inostrane dugove.

Realna je opasnost ulaska u fazu dužničkog ropstva. U poslednjih nekoliko godina privreda i društvo rade samo za kamatu na inostrane dugove, dok se dospele otplate uglavnom podmiruju novim zaduživanjem. Nastaje proces autonomnog rasta spoljnih dugova, uz sve veći kamatni teret.