Na nišanu

Zašto Aleksandar Vučić ne bi smeo da se zakune na Ustav Srbije prilikom preuzimanja dužnosti predsednika Republike

Kad lažov polaže zakletvu

Nakon više od pet godina besomučne pljačke, medijskog nasilja, zastrašivanja, prevara, lažnih ugovora, porodično-mafijaških poslova, zatiranja državnih institucija, progona političkih protivnika, lažiranih izbora, prikrivanja kriminalnih radnji bivšeg režima, predaje Kosova i Metohije, javne i tajne saradnje sa proverenim srpskim neprijateljima i smišljenog razbijanja domaće privrede, Aleksandar Vučić treba da zasedne u fotelju predsednika države. Šta će tamo da radi i kakvi su mu planovi, to će ubrzo biti jasno. Jedno pitanje je otvoreno: narod će morati da ga zbaci, što pre.

Nikola Vlahović

Samo mesec dana uoči preuzimanja dužnosti predsednika republike, Aleksandar Vučić se nalazi na putu bez povratka, koji će ga konačno i odvesti na đubrište istorije, tamo gde završavaju sve slične autokrate, diktatori i ostali raspojasani ludaci koji se privremeno dokopaju vlasti. Da se njegovo ludilo potpuno otelo kontroli, govori i podatak da je, neposredno pred zaključenje ovog broja Magazina Tabloid, uputio službeni poziv turskom diktatoru Redžepu Tajipu Erdoganu, da poseti Srbiju. I to 28. aprila, baš na dan kad je ovaj samozvani "Sultan", za nekoliko sati uhapsio novih hiljadu žrtava, a devet hiljada policajaca suspendovao i pritvorio...Ovaj poziv, mimo svakog dogovora sa Ministarstvom spoljnih poslova (koje Diktator ignoriše od kako je na vlasti) usledio je nakon "prijateljskih razgovora" sa ambasadorom Turske u Beogradu, gde se govorilo o aktivnostima Turske agencije za saradnju i koordinaciju (TIKA), poznate po finansijskoj pomoći koju daje islamskim verskim školama na Kosovu i Metohiji i u Sandžaku.

Najgore u ovom skandalu je to što je Vučić na sastanku sa turskim ambasadorom (Tanžuom Bilgičem), istog dana tražio i pare za renoviranje zgrade Višeg suda u Novom Pazaru! Zašto bi turska država finansirala renoviranje zgrade Višeg suda u Novom Pazaru, ako je iz Vođinog kabineta istog dana (28. aprila), otišla informacija da je država "u suficitu čak 9,8 milijardi dinara"!

Razlog je, očigledno, sasvim druge prirode, jer je njegova proalbanska i neo-otomanska politika direktno dirigovana iz kabineta nemačke kancelarke. Samo je Nemačkoj u interesu da na ovom delu Balkana zadovolji proislamske prohteve, naravno, na štetu Srba, i time smanji pritisak na Nemačku.

Opšte je poznata stvar da su turske obaveštajne službe na ovom delu Balkana, među pet najaktivnijih. Deluju, kako je poznato i svim srpskim službama, na području Sandžaka, Kosova i Metohije, ali, uobičajeno i preko raznih upravljačkih odbora turskih kompanija koje je Vučić i ovom prilikom pozvao da dođu "pod uslovima koje nigde neće naći"!

Turske obaveštajne službe u Srbiji deluju pod koordinacijom dva obaveštajna centra u Beču i u Novom Pazaru i u sadejstvu sa agenturama arapskih zemalja i Albanije.

Nesreća koja je nanovo zadesila Srbiju u poslednjih pet godina, počela je upravo sa njegovim imperatorskim ludilom koje je napravilo nesagledivu štetu državnim interesima i svakom građaninu pojedinačno. Danas, kad je njegov kraj neizbežan u svakom smislu, Vučić, kao vampir iz groba, ustaje i kreće u nove veleizdajničke akcije.

U trenutku dok se Albanci na jugu Srbije ozbiljno pripremaju da reaguju u slučaju oružanog sukoba u Makedoniji, on je našao za shodno da uputi poziv Albancima i Makedoncima "na smirivanje situacije". Zašto se Vučić obraća institucijama makedonske države, kao da je predsednik Ujedinjenih nacije, evropski komesar ili američki senator, dok mu "gori kuća"? Možda odgovor treba potražiti u "preporuci" odlazeće nemačke kancelarke Merkel, da "pojača koordinaciju" sa albanskim premijerom Ramom (što on intenzivno i čini, počevši od tolerisanja albanske držane zastave i himne na teritoriji Bujanovca, Preševa i Medveđe), pa sve do otvorene kolaboracije sa režimom Hašima Tačija u Prištini, a na štetu kosovsko-metohijskih Srba.

Tokom aprila meseca ove godine, u više navrata, predsednik Nacionalnog saveta Albanaca Jonuz Musliu, javno je govorio da Srbija nije njegova država nego da je to Albanija, da Vučić nije i ne može biti njegov predsednik vlade, nego je to Edi Rama, albanski premijer (koji ga je i naučio šta da kaže i kako da se ponaša), te da će sve tri opštine na jugu Srbije gde žive Albanci, biti odmah u sastavu takozvane Velike Albanije, ukoliko Albanci ne budu ujedinjeni ulaskom u Evropsku uniju.

Ni na jednu od ovih provokacija Vučićeva vlada nije reagovala. Ni tužilaštvo, ni policija, ni BIA, ni bilo koja druga državna institucija ili služba. Umesto toga, Vučić se bavi sistematskim zastrašivanjem njegovih političkih protivnika koji su na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije, odlučni da ostanu dok on ne ode. Između ostalog, prema saznanjima koje ima redakcija ovog magazina, ozbiljne pritiske, ucene i zastrašivanja, njegova stranačka milicija vrši i među studentskom omladinom koja je ustala protiv njegove diktature.

Psiholozi bi rekli da se na smrt preplašeni diktator hrabri takvim izjavama. A, njegov strah je toliki da je već naredio izmeštanje sedišta Predsedništva Srbije sa dosadašnje adrese na Andrićevom vencu, na Novi Beograd, u nekadašnju Palatu federacije.

Diktator se zaista nalazi u svojevrsnoj zamci koju je sebi napravio, jer su ga unutrašnji problemi doveli do ruba provalije. On nema nijednog saveznika u svetu, sve njegove providne prevare i primitivna lukavstva su odavno već viđena, a sve njegove slabosti, pre svega one porodične, postale su predmet ozbiljne obrade stranih službi, posebno onih iz SAD, koje su odlučne da "počiste" trule vlade balkanskih zemalja i diktatore njegovog mizernog ranga.

U zemljama oko Srbije, u toku je potpuni kolaps vladajućih režima. Dok je Makedonija pred mogućim ratom, u Hrvatskoj se raspada Plenkovićeva Vlada, u Crnoj Gori je bez opozicije izglasan ulaz u NATO pakt (a spremaju se veliki protesti u vezi sa tim), a u Bosni i Hercegovini traje stalna blokada državnih ustanova, dok one entitetske rade kao polu-države, međunarodno nepriznate.

Ukratko, na Balkanu Vučić više ne može da glumi nikakvog "lidera", jer on to nije nikada ni bio. Na širem frontu, gde se odmeravaju snage velikih sila i njihovi interesi, on ne predstavlja ništa. I Moskva i Vašington, i Berlin i Brisel, svi ga smatraju apsolutnim idiotom, ali je u kontekstu prljavih igara "za velikim stolom", svaki mizerni pion potreban. Koliko dugo? To u Vučićevom slučaju više nije pitanje. Rok njegove upotrebe je istekao. To je direktno i indirektno potvrdio i američki senator-lobista, Džon Mekejn, klasični plaćenik, ratni veteran iz Vijetnama i zavrtač ruku, u intervjuu koji je dao Glasu Amerike (Magazin Tabloid taj intervju u ovom broju prenosi u celosti na trećoj strani).

Čemu se onda Srbija može nadati u raspletu događaja koji slede unutar i van nje? Sigurno ničem dobrom. Ono što je ostalo od države, u funkciji je privatnih potreba Aleksandra Vučića, njegove familije, kumova i prijatelja. Država nikad nije imala toliko "mrtvih" deviznih rezervi, koje služe samo za veštačko održavanje kursa dinara prema ostalim valutama. Takođe, nikada toliko "mrtvih" investicija u Srbiji nije bilo, tako da je realno za očekivati da nakon odlaska Vučića, neka ozbiljna državna komisija popiše sve lažne kule i čardake koje je njegov režim koristio kao paravan za najprljavije poslove njegovih mafijaških intimusa i porodice.

Ugledni britanski "Gardijan" koji je u više navrata pisao o Vučićevim neverovatnim "poslovnim savezima", primetio je da ga najviše privlače "orijentalni oblici ekonomije", oni gde nema mnogo papira i gde ima minimum tragova o pogodbama iza zatvorenih vrata, "bez nepotrebnih procedura, prolaska kroz vladu i parlament".

Tako je nedavno, sa velikim oduševljenjem otišao u Sarajevo (nakon najtežih reči koje su neposredno pre toga pale između BiH i Srbije), pa je na opšte iznenađenje svih prisutnih na skupu predstavnika vlada iz regiona, predložio stvaranje carinske unije, kako bi fascinirao očito neprijateljski raspoloženo okruženje, prisutnog austrijskog kancelara Kristijana Kerna, premijere Bosne i Hercegovine i Albanije, Denisa Zvizdića i Edija Ramu.

Kad su ga, nakon prvog šoka, pitali "šta stoji u njegovom papiru", Vučić je odgovorio nešto neodređeno, ali da to "podseća na CEFTA sporazum".

O kakvom idiotskom predlogu je reč, govori i činjenica da ideja carinske unije nije moguća u sadašnjem trenutku iz više razloga. Naime, CEFTA je formirana kao zona slobodne trgovine, a čitavo dosadašnje iskustvo govori da taj sporazum nekažnjeno krše i BiH i albanska vlada na Kosovu i Metohiji i BJR Makedonija, i to na štetu Srbije i njenih proizvođača!

Čak je i austrijski kancelar u neformalnom razgovoru rekao da bi "...u sledećih desetak godina (uz sve najbolje želje i namere) teško moglo da se dođe do neke čvrste ili operativne carinske unije kakva postoji barem u teoriji...".

I zaista, ideja stvaranja zone slobodne trgovine na Balkanu, makar i bila rođena pod pritiskom Nemačke ili Brisela, kako bi se, navodno, zemlje pripremile za ulazak u Uniju, nije moguća, jer se nekim zemljama omogućava da se na štetu Srbije ponašaju kako žele, a da za to nema nikakvih penala. Ali, zašto bi to smetalo tiraninu Srbije, koji je već oteo desetine milijardi evra građanima, i još mu nije malo?

Stalne pretnje Izetbegovićeve vlade novom tužbom protiv Srbije, takođe i pretnje albanskog premijera Edija Rame kako će pomoći Albancima na Kosovu protiv Srba, pa i stalni antisrpski incidenti u Hrvatskoj, svakome bi bili dovoljni da i ne pomišlja na takve ideje. Ali, ne i Vučiću, koji "ljubi neprijatelja svog, kao sebe samog"!

Pozivajući se na podatke CIA za sredinu prošle godine, od 18,7 miliona ljudi u regionu 7,3 miliona su Srbi, 5,2 miliona Albanci i 2,3 miliona Bošnjaci-muslimani. Najveća narastajuća populacija su Albanci, a najbrže nestaju Srbi!

Ali, u ovoj brojčanoj ravnopravnosti, postoji obrnuto proporcionalna neravnopravnost u međusobnim odnosima. Jer Srbija danas ne sme ni da pomisli da potraži ono što podivljale albanske političke vođe traže. Razlog tome je podanički odnos Vučićeve vlade prema svemu i svakome što dolazi kao diktat spolja.

Tome, vrlo slikovito, u prilog ide i njegova izjava na na Biznis forumu u Nišu, pred direktorkom Svetske banke za jugoistočnu Evropu, Eleni Goldstin, kad je "lupio" da je ona "šefica" i njemu i premijeru Albanije Ediju Rami, pa je naglasio: "...Ona nam je šefica obojici, kako ona naredi, tako mi slušamo!". I sve to, pred Ramom koji se u lice smejao njegovom idiotskom ispadu.

Ali, koliko Srbija i dalje ne predstavlja ništa u međunarodnim odnosima, posebno od kako je Vučić zajašio sve državne institucije, pokazao je i primer oslobađanja višestrukog ratnog zločinca Ramuša Haradijana, koga je francusko pravosuđe oslobodilo, dok je on odmah, u svojoj prvoj izjavi, najavio novi obračun protiv Srba i Srbije, pominjući progon sa Kosova po receptu Hrvatske u vreme "Oluje". U znak "strašne odmazde", Vučić je naredio svojim ministrima da "tri meseca ne putuju u Francusku", što su u Prištini odmah iskoristili kao predmet neviđene sprdnje.

Ali, javnost u Srbiji očito ne zna koliko je zapravo Vučićeva vlada pomogla oslobađanju Haradinaja, time što, izgleda, prema obrazloženju suda u Francuskoj, "nije dostavljena kompletna dokumentacija" iz Beograda. Na ovom mestu se odmah treba setiti „Srpske liste" koju je osnovao Aleksandar Vučić kako bi učestvovala u radu i dala legitimitet separatističkoj skupštini u Prištini.

Kampanju "Srpske liste" podržao je Ramuš Haradinaj pred albanske izbore na Kosovu i Metohiji 2014. godine, sa 100.000 evra, kako bi osigurao da posle izbora njegova stranka i „Srpska lista" zajedno formiraju takozvanu „vladu republike Kosovo". Haradinaj je novac predao tadašnjem lideru „Srpske liste", Aleksandru Jablanoviću, a kada je shvatio da je izigran, tražio je novac nazad, ali mu je Jablanović objasnio da to nije bio dogovor sa njim, već sa Beogradom! Jasno je na koju adresu će se Haradinaj obratiti i za tih 100 hiljada evra. Posebno nakon "zimovanja" u Francuskoj. Nije to neki novac za njega, ali on nema običaj da prašta...

Mafijaška politika Aleksandra Vučića prema kosovsko-metohijskim Srbima koji mu nisu po volji, takođe je deo mračnog mozaika njegove vladavine. Naime, Srbija na osnovu Rezolucije Ujedinjenih nacija, 1244, nema pravo da hapsi na teritoriji Kosova i Metohije, ali je Vučić još 2013. godine (uz prećutno saglasnost okupacionih i albanskih vlasti!), poslao Žandarmeriju koja je hapsila one Srbe koji su se protivili sprovođenju ideji potpisivanja i sprovođenje Briselskog sporazuma.

Mesec dana uoči Vučićevog polaganja zakletve kao predsednika Republike Srbije, valja se osvrnuti i na sve ono što je tkom svoje dosadašnje vlade učinio kako bi Srbiju bacio potpuno na civilizacijsko dno. Pre svega, svakim danom svog boravka na mestu predsednika vlade, ugrožavao je nacionalnu bezbednost, što aktivnim harangiranjem državnih institucija, "solističkim" pregovorima sa proverenim srpskim neprijateljima, sklapanjem kriminalnih poslova sa najmračnijim arapskim feudalnim režimima, devastacijom vojske i policije, dovođenjem diletanata i opasnih kriminalaca u državne institucije, podsticanjem masovnog uvoza najgoreg prehrambenog i industrijskog smeća, ogromnim zaduživanjem kod MMF-a, Svetske banke i Evropske banke (kojoj je omogućio da se ovde i dalje pojavljuje i kao investitor), slugeranjskim odnosom prema NATO paktu, udomljavanjem islamskih imigranata čak i kad to niko od njega nije tražio i protivno volji Austrije, Mađarske i drugih evropskih zemalja...

Spisak Vučićevih svinjarija, predugačak je, a spisak njegovih bolesnih laži, još duži. Lagao je bezočno da ga "proganjaju nacionalisti", da pokušavaju da ga "destabilizuju preko Vojvodine", pa "preko Kosova", lagao je barem dvadeset puta da se sprema napad na njega, da ga vrebaju sa svih strana, da ga "strani ambasadori ucenjuju" (američki ambasadore Skot tražio je tim povodom da mu on saopšti ko ga to ucenjuje!

Kako će takav čovek, koji sam sebi protivreči već nakon pet izgovorenih rečenica, položiti zakletvu na Ustav Srbije i reći da će sve raditi iskreno i pošteno za interese Srbije i svih njenih građana?

Kad bi se danas sabrao učinak Vučićeve diktature, iznos opljačkanih para iz budžeta Srbije, javnih preduzeća, državnih ustanova i kreditnih linija, ne bi bio manji od 50 milijardi evra. A, sigurno još toliko košta šteta naneta uništavanjem državnih resursa kriminalnim poslovima, raznim mafijaškim ugovorima i "ličnim pogodbama" koje su obavljali on lično i članovi njegove vladarske lože.

Bilo je dovoljno samo pet godina njegovog apsolutizma da se Srbija nađe u poziciji najbednije afričke kolonije, kojom upravljaju strane korporacije i za koju radnik u Srbiji prima najmanju platu u Evropi, uzgred obespravljen i ostavljen na mislost i nemilost surovim gazdama i zelenaškom kapitalu. Srbija pod Vučićem je potpuno ostala bez zakonskih mehanizama koji bi odbranili elementarna prava radnika i građana uopšte. Umesto njih, diktator je pet godina vladao uredbama, hapsio je ui pretio preko svojih novina i televizija, a glavu pred njim sagnula je većina takozvane intelektualne elite, uz časne pojedinačne izuzetke.

Njegovo licemerje dostiglo je vrhunac kad je neposredno nakon skandaloznih, nelegalnih, lažiranih i u svemu nepoštenih izbora, odlučio da navodno napravi "otklon" od bivše vlasti, rekavši da neće dozvoliti "ljudima bivšeg režima da uvedu diktaturu". To je rekao onaj isti Vučić ispod čijih skuta sede odlično situirani svi koji su učestvovali u pljačkaškoj privatizaciji srpskih državnih i društvenih preduzeća, počevši od Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i Božidara Đelića (nikada procesuiranog i sada ugodno smeštenog u francuskoj bankarskoj koroporaciji).

Jedna savremena mudrost kaže da bi onaj Vučić iz devedesetih, obesio današnjeg Vučića na Terazijama. Očigledno da je u pitanju isti čovek, samo duboko ogrezao u patološkim lažima, psihološki podeljen na nedovršenog muškarca i prikrivenu ženu, prilično plašljivu i osetljivih čula.

Može li i sme li takav hermafrodit da zasedne u kabinetu Predsednika Republike?