Rusija

Beleške iskusnog obaveštajca Nikolaja Leonova (Ovaj tekst objavljen je u broju 2. januara 2016. godine u broju 355. Objavljujemo ga ponovo radi razumevanja tvrdnji iz teksta u ovom broju pod naslovom ''Rusija razbila i prodala Srbiju'')

Šta nam je ostavila prošla godina?

Prošla godina bila je gora nego ona pre nje. Ako je 2014. godina bila u znaku žuto-plave boje koja je zasenila sve ostale, 2015. je bila pokrivena turskom zavesom. Objavljujemo tekst penzionisanog ruskog obaveštajca Nikolaja Leonova, koji analizira današnje stanje ruske ekonomije, kao upozorenje aktuelnoj vlasti. Nikolaj Sergejevič Leonov, rođen je 1928. godine, nekadašnji visoki oficir KGB-a u vreme Sovjetskog Saveza. Bio je kadar Anastasa Mikojana a kasnije i Jurija Andropova. Tokom karijere, službovao je na tri kontinenta, a najvažnije poslove obavio je na Kubi, u Jemenu i Poljskoj. Doktorirao je na latinoameričkoj istoriji (o kojoj je i knjigu napisao). Bio je i profesor na moskovskom Institutu međunarodnih odnosa. U decembru 2003. godine ušao je u Dumu sa strankom Domovina (Rodina). Bio je obaveštajni mentor Vladimira Putina, a kasnije i njegov dugogodišnji prijatelj.

Nikolaj Leonov

Dve poslednje godine su gotovo u potpunosti obeležene spoljnopolitičkim problemima. Sva pažnja rukovodstva države, glavni napori informativno-propagandnog aparata, bili su usmereni upravo na spoljašnje frontove. Htela ne htela, i pažnja javnosti je bila usmerena na tu stranu. U beskonačnim tv tok šouima preživane su jedne te iste teme...

Da, za protekle dve godine Rusija je izvršila korenitu, za 180 stepeni, promenu u svojoj spoljnoj politici. Do tada, gotovo četvrt veka, mi (pod mi mislim na rusku državu) smo stremili da po svaku cenu upuzamo u svetsku zajednicu, da budemo „kao i svi", ravnopravni, jednaki, mekani. Nismo skrivali svoje zadovoljstvo kada su nas primali u „sedmorku", u Svetsku trgovinsku organizaciju, u Međunarodni monetarni fond, u Savet Evrope itd. Priznavali smo nadmoć međunarodnih obaveza nad ruskim zakonodavstvom, dozvoljavali Evropskom sudu za ljudska prava da razmatra žalbe ruskih građana na svoju državu...

Novi vlasnici ruske zemlje, za koje su otvorena vrata u „zapadni raj" nestrpljivo su požurili tamo, kupujući nekretnine, ulažući novac u tamošnje banke, a još bolje, u ofšor kompanije, jer nisu verovali da će tako uvek biti. Oni su se bojali da će u Rusiji, u kojoj ih mrze, nekada doći kraj njihovom udobnom životu. Bojali su se ne samo virtuelnog narodnog gneva, već i sopstvene, ruske vlade. Ništa ih nije doticalo: Kremlj je objavljivao jednu amnestiju za drugom za sve one koji su otišli za kapitalom, garantovao je neprikosnovenost novostečenog bogatstva, uzimajući mali porez na dobit - uzaludno.

Sve u svemu, nije nastala kreativna, proizvodna klasa od „novih Rusa". Oni su se merili sa svojim zapadnim kolegama samo po nivou lične potrošnje: po jahtama, avionima, vilama, a ne po doprinosu organizaciji i razvoju proizvodnje.

Svi vlasnici velikog bogatstva skupljenog u Rusiji, u inostranstvu su, kao biznismeni, bili insolventni. Tu su i R. Abramovič, i V. Gusinski, i S. Pugačev, i E. Baturina i drugi.

Pitanje je može li društvena grupa koja sama sebe naziva elitom, u čijim rukama se nalazi najveći deo nacionalnog bogatstva, da bude pouzdan oslonac države?

„Poslovna elita", grubo govoreći, „odbacila" je vlast Rusije, obećavši, u uslovima prozapadnog kursa, ubrzan razvoj ekonomije na osnovu tehnoloških inovacija, procvat konkurencije i druga ekonomska blaga. Obrt ruske politike, okretanje sopstvenim nacionalnim interesima, diktirala su dešavanja u Ukrajini, prisajedinjenje Krima i reakcije Zapada. Za stvaranje „vanrednog stanja" na jugozapadnim granicama Rusije, umnogome je kriva naša poslovna elita.

Tvrditi da je „majdan" bio samo rezultat podrivačke delatnosti američkih specijalnih službi, bila bi primitivna samoobmana. Ne želim da kažem da su CIA i druge državne strukture SAD bezgrešne u tom pitanju. Ne, oni su uvek radili, i radiće, protiv Rusije. Pritom im je svejedno da li je Rusija monarhija, komunistička ili demokratska država. Ona im smeta zbog svoje geopolitičke veličine. Vašington se rukovodi samo svojim egoističkim interesima. Ali, tvrditi da je mešanje SAD u ukrajinske stvari jednostavno moglo da nadjača mogućnosti Rusije, to je, da prostite, otrcano. Početne pozicije u borbi za sudbinu Ukrajine bile su stabilnije i pouzdanije za Rusiju, nego za bilo koju državu ili grupu država sa Zapada.

Ne govoreći o istorijskom savezništvu, bliskom etničkom srodstvu, istoj veri, mi smo čak i posle 1991. godine sačuvali tesne i stabilne ekonomske veze. A. Solženjicin je umnogome bio u pravu kada je u članku „Kako da izgradimo Rusiju" video budućnost ruskog sveta u jedinstvu tri slovenske države: Rusije, Ukrajine i Belorusije.

Ali, u toj borbi za budućnost Ukrajine, u praksi se ponovo pojavio različit pristup. Ako je Kremlj raznim sredstvima pokušavao da ojača političke veze, pre svega uticajem na sastav vrhovne vlasti u Kijevu, ruski oligarsi su „glodali" ukrajinsku ekonomiju. Oni su delovali grubo, kao kod svoje kuće, što je, prirodno, izazvalo jačanje antiruskog raspoloženja. U svojstvu međunarodnog posmatrača posetio sam Ukrajinu u vreme predsedničkih izbora 2004. godine. Tada sam mogao da vidim kako se iznad kolona demonstranata koji su podržavali Juščenka dižu mnogobrojne parole: „Ne želimo vlast ruskih oligarha!"

Nije bilo neprijateljstva prema Rusiji, Rusima, već samo eksplicitno odbijanje drskosti ruskih tajkuna. A naše ajkule su bile spremne da progutaju sve po redu: metalurški kompleks, rafinerije nafte, fabrike za proizvodnju veštačkog đubriva... Njihovi apetiti su zatim ne jednom doveli do usložnjavanja odnosa Rusije sa Belorusijom. Politički interesi naše zemlje bili su protivrečni sa ekonomskim interesima tajkuna...

Iz američkog iskustva može se uočiti da su, u njihovoj geopolitici, interesi američkog biznisa harmonizovani sa političkom vlašću. Kakav god Vašington da učini politički manevar, ceo biznis to podržava i nadovezuje se svojim delovanjem. Upravo ova sinhronizovanost pretvorila je u spoljnopolitičko oružje akcije kao što su „sankcije", „blokade", „restriktivne liste".

Godine 2015. Rusija je počela da oseća bolne posledice sankcija Zapada. To se odrazilo, pre svega, na stanje našeg kreditno-novčanog (monetarnog) sistema, koji se u velikoj meri oslanja na zajmove uzete od zapadnih finansijera. Nije velika mudrost izračunati: u inostranstvu se uzme kredit sa kamatom od 4-5%, a kod kuće se kredit daje sa kamatom od 12-15, pa i više procenata. Ovaj lanac je pokidao G. Gref svojim priznanjem da se bankarski sektor nalazi u krizi.

Rusija bi mogla imati veliki i mekan „amortizer" finansijske bezbednosti, kada ne bi postojao stalan i masovan odliv kapitala u inostranstvo. Država je iskoristila ceo arsenal sredstava, od štapa do šargarepe, da bi zaustavila odliv sredstava. Nije uradila ništa. Vlasnici krupnog kapitala i država imaju različite interese.

Bez novca nema investicija. Bez investicija, dolazi do pada proizvodnje sa svim negativnim posledicama. Neosnovana je perspektiva da će se odnekud pojaviti veliki novac, u vidu mane nebeske - skoka cena nafte, povratka amnestiranih kapitalista, dobrih zapadnih čika koji će dati kredite.

Potrebno je preći na mobilizaciju finansijske politike, kako bi se stvorio investicioni kapital za račun sopstvenih resursa.

U sovjetsko vreme, najteža mera su bili državni zajmovi koji su uzimani od stanovništva, ali postoji na desetine drugih koraka koje nam pokazuje svetska praska. Ali, za sada, naše finansijske strukture samo snimaju negativne tendencije, ne predlažući nikakve radikalne mere.

Prošle godine bila je primetnija oskudica na našim trpezama. Iz trgovina je nestala roba iz zemalja EU, koja potpada pod kontrasankcije Rusije. Smanjenje asortimana odrazilo se na rast cena ostalih proizvoda. Bolest, ali ne smrtonosna. Mnogo više zabrinjava druga situacija: sankcije i kontrasankcije od strane Rusije donete su još prošle godine.

Već tada u našoj svakodnevnoj komunikaciji pojavio se termin: zamena uvoza. Činilo se da će vlast na svim nivoima i biznis svih kategorija ozbiljno da se bavi, pre svega, „zamenom uvoza" prehrambenih proizvoda. Za većinu ruskih građana to je najosetljivije pitanje. Prema sociološkim istraživanjima, većina ruskih porodica najviše novca iz svojih budžeta troši upravo na hranu.

Ali, analiza statističkih podataka ministarstva poljoprivrede Rusije za 2015. godinu pokazuje sledeće: povećanje proizvodnje u odnosu na 2014. godinu je sasvim beznačajno ili ga uopšte nema. Nije učinjen nikakav prodor na polju zamene proizvoda.

O čemu se radi? Možda o tome da je vlada u trenutku donošenja kontrasankcija protiv evropske hrane koristila nedorečene formulacije, sa idejom da su sankcije privremene - pominjao se rok od godinu dana ili to da se odnose samo na neku vrstu robe. Potencijalni investitori mogli su na osnovu toga da pretpostave da svi ti „problemi sa sankcijama" imaju prolazni karakter, i da ne treba ozbiljno da rizikuju ulaganjem kapitala u rusku poljoprivredu koja umnogome zavisi od prevrtljive klime. Ako ne stignete da vratite uloženo, kad sankcije budu ukinute, ponovo će rusko tržište preplaviti evropski prehrambeni proizvodi. Vlada je trebalo da jasnije definiše svoju politiku zamene proizvoda: to je trebalo da bude strateško pitanje, a ne element taktičkih manevara.

Sigurnost države po pitanju hrane je - sveta stvar. Ona treba da bude obezbeđena u svakoj situaciji. U svojoj poslanici Saveznoj skupštini od 3. decembra, predsednik se dotakao pitanja neobrađenog zemljišta čije korišćenje bi pomoglo rešenju popunjavanja tržišta hranom. Nažalost, ova tema nije dobila željeni razvoj. Rusija, posle 1991. godine, živi bez prave agrarne reforme koja bi čvrsto povezala poljoprivrednika sa zemljom. Zemlja je jednostavno bila proglašena predmetom kupoprodaje, što ju je preobratilo od osnovnog sredstava proizvodnje hrane u predmet trgovine i spekulacije.

Setite se, kada je Sergej Šojgu postavljen za gubernatora Moskovske oblasti, sa užasom je otkrio da u regionalnoj administraciji ne postoji zemljište koje bi moglo da se koristi za ostvarenje bilo kakvih projekata. Povrh svega, bilo je čak nemoguće ustanoviti prave vlasnike zemlje. U svetskoj praksi sretali smo slične situacije, kada su špekulatni držali zemlju u „rezervi" za prodaju u trenutku kada njena tržišna vrednost bude najveća. Ali, vlada ima moćnu polugu u vidu poreske politike za borbu sa takvim „biznismenima".

Vlada obično predlaže parlamentu projekat zakona po kojem je porez na zemljište koje se ne koristi 3-5 puta veći od zemlje koja se obrađuje. Čak je i sovjetska vlast, dajući građanima „hacijende" od 600 ari, definisala da zemljište treba da bude obrađivano tokom tri godine. Ako želite da u kratkom roku povećate količinu hrane na tržištu - obratite pažnju na sopstvena seoska gazdinstva, proučite za početak reforme P. A. Stolipina i zakon A. Linkolna o „porodičnim poslovima" koji je stvorio klasu farmera u SAD. A farmeri ne samo da su najefikasniji proizvođači hrane, već su i najveća potpora demokratske vlasti.

Seosko gazdinstvo daje vidljivo povećanje količine hrane na tržištu za najkraći rok. U sovjetskoj Rusiji, NEP (Nova ekonomska politika) u kojem je postojalo jednostavno ukidanje viška proizvoda, dovela je do burnog rasta seoskih gazdinstava, popunjavanja tržišta i pojave izvoznih viškova.

Ruske političke partije, čiji lideri komuniciraju sa narodom samo putem intervjua, izjava i govora, mogli bi sami da daju primer praktičnog rešavanja zadataka koji sada stoje pred državom. Ne tako davno, razmatrao se predlog da se Kinezima da u zakup 150 hiljada hektara zemlje u Zabajkalskoj oblasti, kako bi na toj zemlji oni stvorili poljoprivredna gazdinstva za proizvodnju soje i drugih kultura. Radilo se o zapuštenoj, neobrađivanoj zemlji.

Moskovski političari, posebno V. Žirinovski, odmah su zauzeli stav vatrenih patriota i tražili da se odustane od tog projekta. Tada su predstavnici Burjatije javno predložili Žirinovskom i njegovoj partiji da formiraju potrebni proizvodni kolektiv i pošalju ga u Zabajkalsku oblast, pa da zajedno sa lokalnim seljacima stvore efikasnu poljoprivrednu proizvodnju. I, tu se ta priča završila.

U prošloj godini došlo je do pada bruto društvenog proizvoda (BDP), rasta inflacije, smanjenja realnih prihoda građana, povećanja socijalnih tenzija, što sve signalizira da je glavni izvor nezadovoljstva u ekonomiji. Obrazlaganje ministara i eksperata o tome da li smo dotakli dno ili još nismo, već su dosadili. Ne treba gatati o perspektivama cena nafte, ako ne znamo realne razloge za katastrofalna kolebanja tih cena. Kaže se: ako vlast ne može da predloži nešto radikalno s vrha, onda može da da slobodu proizvodnji sa dna. Značajno slabljenje birokratskog pritiska, skidanje nepotrebnih barijera na putu razvoja srednjih i malih preduzeća, uvođenje režima registracije za stvaranje novih centara za proizvodnju i zapošljavanje umesto sadašnjeg „davanja dozvola" - to je onaj vektor koji može da da podsticaj za razvoj.

Iz naše nedavne istorije znamo kako je potcenjivanje važnosti ekonomije opasno za stabilnost vlasti. U Politbirou CK KPSS u većini su bili političari i bezbednjaci, ekonomiju je predstavljao, kao po pravilu, samo jedan čovek, predsednik Saveta ministara. Upravo o tom jednom članu Politbiroa, Kosiginu, Alekseju Nikolajeviču, u pamćenju su ostala najbolja sećanja gotovo kod svih koji nisu zaboravili svoju prošlost. On je jedini predlagao veću slobodu za proizvodnju, i ostajao usamljen, dajući čak i ostavku. Ruska vlada još ništa pozitivno nije predložila, iako je davno bilo vreme da to učini. Da li su zastupnici u ruskoj Beloj kući (zgradi ruske vlade) sposobni da nađu odgovore na sadašnje izazove?

Spoljnopolitički kurs Rusije 2015. godine, ako je suditi po javnim istupima političkih i društvenih radnika i glavnini medija, ima podršku većine ruskog društva. Ali, na društvenim mrežama postoje i suprotna mišljenja i ocene. Karakterističan je, za prošlu godinu, prenos pažnje sa rusko-ukrajinskih odnosa na problematiku Bliskog i Srednjeg istoka. Mesto Novorusije zauzela je Sirija, a u poslednje vreme - Turska, tačnije, klupko problema u vezi sa borbom za „sirijsko nasleđe". Građanski rat u Siriji traje već tri godine, ali Rusija je uvučena u ova dešavanja tek 2015. godine. Zvanično mišljenje kaže da se borimo tamo protiv međunarodnog terorizma identifikovanog kao grupa „Islamska Država".

Da li je moguće pobediti terorizam samo u jednoj državi? Šta onda raditi sa talibanima, sa velikim brojem ekstremističkih grupa u zemljama Afrike i Azije koje deluju pod zastavom militantnog islama, sa našim podzemljem u republikama Severnog Kavkaza? Teroristički akti odnose ljudske živote u mnogim zemljama, na svim kontinentima.

Kako može da izgleda pobeda nad međunarodnim terorizmom u Siriji? Gde nestaju oni koji su pretrpeli gubitke i koji su zato ljuti do krajnosti, saradnici IDIL-a, među kojima, prema podacima Federalne službe bezbednosti ima više hiljada onih koji su došli iz Rusije? Da li se oni vraćaju sa falsifikovanim pasošima i borbenim iskustvom u domovinu da bi se obračunali sa „počiniocima"? Da li je uopšte moguće pobediti, kontrolišući samo nebo i samo bombardujući sa visine od 6.000 metara? Za tri meseca našeg učestvovanja u ratu u Siriji smatram da nije došlo do primetne prekretnice u njegovom toku.

Iz govora našeg ministra inostranih poslova možemo da shvatimo da pobeda predstavlja vraćanje vlasti zakonitoj vladi B. Asada na celoj teritoriji Sirije. Da li to znači da će ID ostati na teritoriji Iraka? Ili će se proširiti na neku drugu zemlju?

Protiv B. Asada je ceo Zapad i većina bliskih arapskih zemalja predvođenih Saudijskom Arabijom. Kod ovakvog rasporeda snaga „pobeda" deluje kao fantom, neuhvatljiva ptica. A ako terorizam ima međunarodni karakter, onda i rešenje ovog pitanja pripada celoj međunarodnoj zajednici.

Veoma bolni konflikt sa Turskom se produbljuje. Tragična epizoda sa obaranjem našeg Su-24 prirodno i legitimno je izazvala bes i negodovanje velike većine Rusa. Delim sa njima ta osećanja.

Ali, hajde da zajedno razmislimo. Ranije 2015. godine naš avion je greškom uleteo u turski vazdušni prostor, Ankara je protestovala, i V. Putin se lično izvinio turskom kolegi. Nekoliko dana posle tragičnog slučaja sa Su-24, drugi naš avion iz iste sirijske baze ušao je u vazdušni prostor Izraela, što su zabeležili radari. Vlasti Izraela su objavile ovu činjenicu, ali su dodali da nisu preduzimali korake za delovanje protiv njega jer su shvatili da ruski avion nije imao neprijateljske namere. Nema ničeg neobičnog u tome što supersonični avioni mogu nenamerno, za veoma kratko vreme, da odstupe od svoje maršrute. Ovo ne treba praktikovati, ali je i nedopustivo reagovati tako žestoko.

Sada Turci, i svi oni koji ih podržavaju, daju svoju verziju događa, a mi svoju. Priča se da vojska u celom svetu laže više od ribara. U mojoj glavi starog obaveštajca rađaju se najrazličitije verzije toga kako se mogla dogoditi ova opasna provokacija, koja je momentalno i duboko posvađala dve susedne zemlje, do tada povezane dobrim susedskim odnosima i partnerstvom. Da li je možda turski pilot mogao da bude zavrbovan od CIA ili druge zapadne specijalne službe da ispuni zadatak kvarenja odnosa Rusije i Turske? Obe zemlje imaju daleko od idealnih odnosa sa Zapadom. Poznato nam je koliko Zapad poklanja pažnje nama. Ali, oni i prema Turcima imaju „potraživanja": oni su stvorili tursku republiku Severni Kipar, njih krive za genocid nad Jermenima 1915. godine, oni krše ljudska prava prema Kurdima, oni se nisu pridružili zapadnim sankcijama protiv Rusije...

Posvađati Tursku i Rusiju, to bi mogla da bude privlačna ideja za Zapad, a dešavanja oko Sirije stvaraju zgodan prostor za provokacije. Ima li u ovoj priči i drugih figura, osim islamskih fundamentalista?

Neko od oštrih novinarskih pera je rekao da zatvaranje u ljusku jajeta znači dovoditi sebe u poziciju razbijenih jaja. Više od svega treba gledati napred, a ne nazad. Ne zanositi se tuđim gubicima, već bolje razmišljati o svojim poslovima, a mi ih imamo onoliko.

U svojoj poslanici Federalnoj skupštini, V. Putin je dovoljno jasno govorio o potrebi jačanja, pri sadašnjim okolnostima, jedinstva i solidarnosti. Važno je da ovaj poziv čuju svi socijalni slojevi naroda naše zemlje.