Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'' - Beograd-glavni grad partizanske Jugoslavije, kontroverze i zakulisne kombinacije (19)

Intimni život uvaženih drugova

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Josip Broz - Tito imao je prebogatu biografiju, načičkanu hiljadama zanimljivih, često dramatičnih ali i radosnih detalja. Beograd, glavni grad Jugoslavije- takođe je: hiljadama detalja-smeonim, hrabrim, istorijski epohalnim, bio obavijen i u crveno-radosno, i u crno-žalosno življenje.

Tito je bio prvi i jedini predsednik Republike Jugoslavije, stolovao je u Beogradu, i tada je Beograd bio glavni grad Jugoslavije-republike. Već samo ovo oskudno nabrojane istorijske, nacionalne i političke, i svekolike druge, okolnosti zaslužuju, i jednostavno kazano: zahtevaju da se, kada je reč o Beogradu i njegovoj istoriji, kao glavnom gradu države Jugoslavije, ispiše jedan malo detaljniji, makar novinarski osvrt, što ja pokušavam u ovome tekstu.

Osvrnuću se i na par vrlo intimnih detalja vezanih za život i rad Tita u Beogradu, ali, uz razumevanje čitalaca, i na dva tri detalja lične intime, koji su u nekoj vezi za detaljima iz Titovog ličnog i porodičnog života.

Tito je decenije svoga života proveo u Hrvatskoj, pretežno u Zagrebu. U Zagrebu je postao i komunistički lider-čuvena Osma zagrebačka partijska konferencija 1928. i izbor Tita za komunističkoga lidera te organizacije. Živeo je i radio u Rusiji, SSSR-u , Beču, Berlinu, Pragu, Parizu, gde sve ne !

U Beogradu je pre rata bio samo jednom, na kratko. Godina 1926. došao je u Beograd, tražeći posao, koji nije našao. Otišao je tada i zaposlio se u fabriku vagona u Smederevskoj Palanci. Ali, već marta 1927. morao je da napusti Smederevsku Palanku, zbog progona, i vratio se u Zagreb. Razume se, nije mu tada Beograd ostao u prijatnoj uspomeni. Kada čovek čita tekstove u „Proleteru", organu CK KPJ, koji je izlazio od 1928. do 1942. godine, često i sa Titovim prilozima, može da sazna sa koliko je „drvlja i kamenja" KPJ pisala o Beogradu, osobito posle zavođenja monarho-fašističke diktature 1929. godine. Razume se, pre rata, Titu je daleko više bio na srcu Zagreb, Hrvatska i Slovenija, nego Beograd i Srbija.

I onda nagli preokret: Aprilski rat 1941.-Zagreb 10. aprila dočekuje nemačke okupatorske jedinice cvećem, razdraganim pozdravima...Tito sa Josipom Kopiničem, delegatom Kominterne pri CK KJ, sve to posmatra, razume se, uzbuđen i razočaran. I Kopiniču kaže: „Od ovoga brašna, kruha biti neće!"

Radi punom parom na konsolidaciji partijskih organizacija u Zagrebu, drži i tzv. Majsko savetovanje 1941. u Zagrebu i donosi se odluka da se sedište CK KPJ preseli iz Zagreba u Beograd. Tito užurbano radi na pripreme svoga ilegalnoga bekstva iz „komunističkoga" Zagreba, u „monarhistički" Beograd. Ilegalno dolazi do Zemuna, tu ga preuzima Slobodan Penezić-Krcun i ilegalno preko Save prebacuje u Beograd. Sve do sredine septembra 1941. Tito intezivno dejstvuje u Beograd, pripremajući ustanak protiv okupatora: Nemaca, Mađara, Bugara i drugih.

Svako od čitalaca može „za svoj groš" dumati: kako se Tito osećao tih dana 1941. kada njegov omiljeni Zagreb sa cvećem dočekuje nemačke okupatorske kolone a on beži u Beograd, koji mu do tada nije u lepoj uspomeni, ali za čije je revolucionarne i oslobodilačke, ustaničke porive vrlo dobro znao i iz onih martovskih i aprilskih herojskih podviga: Dole Pakt, Bolje grob, nego rob. Živeo savez sa SSSR-om.

Dramatični su to preokreti u ljudskome životu, nema u tim okolnostima izuzetaka...Ljudsko biće je takav prirodni sklop da teško može „normalno" doživeti i preživeti burne obrte i preokrete. Nije to mogao ni Tito drugačije da doživi, po mome dubokome poimanju.

Tito je leta 1941. proveo u Beogradu nešto više od tri meseca. Intezivno je radio; stanovao je ilegalno u vili Vladislava Ribnikara, direktora „Politike" i njegove supruge Jare. Kako je poznato, u toj vili je 4. jula 1941. održana sednica Politbiroa CK KPJ i doneta Odluka o dizanju ustanka protiv okupatora: Nemaca, Mađara, Bugara i njihovih slugu, a radi solidarnosti da herojskom borbom koju vodi Crvena Armija. Tome sastanku prisustvovali su: Tito, Ranković, Đilas, Lola Ribar, Sreten Žujović i Svetozar Vukmanović.

Kad je 1952. u vili Ribnikara otvoren Muzej 4. jula, objavljena je fotografija, većega formata, učesnika „ustaničke" sednice. Na toj fotografiji nije bilo Sretena Žujovića; bio je leta 1948. isključen iz Politbiroa (zajedno sa Andrijom Hebrangom) zbog „kolebanja" u vezi sa Rezolucijom Informbiroa i po partijskim „regulama" i takvima nema mesta u partijskom spominjanju kasnije! Na fotografiji su, međutim, bili: Kardelj, koji nije bio prisutan: Kardelj je krenuo iz Slovenije na sednicu, ali došao je do Stare Pazove i dalje nije mogao, i fotografija Ivana Milutinovića, koji krenuo iz svoga ilegalnoga stana u Beogradu na sednicu, ali nije pronašao Ribnikovu vilu, u kojoj je održana sednica proširenoga Politbiroa CK KPJ.

Ali, u ovom slučaju dejstvuje ona narodna: „Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju". Tito je 16. septembra 1941. ilegalno napustio Beograd i otišao na slobodnu teritoriju u Zapadnoj Srbiji. Ilegalno su ga na putu iz Beograda ka Zapadnoj Srbiji, po propisanim pravilima, pratili: Jaša Rajter, Veselinka Malinska, Davorjanka Paunović i (nota bene !) Dragomir Milutinović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Milutinović je ranije bio u četnicima Koste Pećanca, ali veliki patriota. Njega je Titu doveo i preporučio Ivo Lola Ribar, i garantovao da je pouzdan.

Tito je napustio Beograd pod lažnim imenom: Đorđe Petrović, inženjer. A, imao je i legitimaciju da je četnički vojvoda, koju mu je izdao upravo sveštenik Milutinović. Milutinovića su kasnije četnici likvidirali. Kad sam doznao ovaj podatak pitao sam se tada, a pitam se i sada: kako li se osećao Tito kad je čuo da je Milutinović ubijen, a i zbog toga što se nalazio u pratnji Titovog odlaska iz Beograda do sela Divci u Zapadnoj Srbiji!? I pitam se uvek: kako se bilo koji čovek oseća u situaciji kad sazna da je taj i taj likvidiran samo zato što je tada i tada bio od pomoći, i patriotske, tome i tome!?

Sada bi se ukratko osvrnuo na dva intimna detalja iz Titovog prelaska iz Zagreba u Beograd, maja 1941. i na neke intimne detalje iz života njegove tadašnje (nevenčane) supruge Herte Haas, a u vezi toga i nekih mojih intimnih, porodičnih detalja.

Seća se Herta Haas, Titova nevenčana supruga, majka njihovoga sina Miše: kad je Tito 6. aprila 1941. godine ujutru preko radija čuo da je počeo rat, da je bombardovan Beograd, on je ustao iz kreveta, raširio obe ruke i kliknuo- „Sada ću ja postati general!"

Kad se maja 1941. pripremao za prelazak u Beograd, on je zaklao jedno veće prase, osušio meso, i ostavio Herti da ima šta da jede, posebno dok doji dete. Herta je gladovala, ali to meso nije jela. Čuvala ga je da počasti Crvenoarmejce kad stignu u Zagreb i obeleže zajedno godišnjicu Oktobarske revolucije 7. novembra 1941. Iz grimase moga lica shvatila je da se ja čudim tom njenom optimizmu...Na šta mi je ona podignutom rukom kazala: „Pa druže Pešakoviću, ko bi otišao u partizane 1941. da je znao da će rat da traje četiri, pet godina?"

Da li se i ko od vrhovnih rukovodilaca KPJ, organizatora partizanskoga pokreta, ikada „pokajao" što je bio naivan i verovao, kao što je Harta verovala, juna-jula 1941. godine?

Da budem iskren: početkom avgusta 1944. godine kada smo-pet partizanskih divizija sa juga Srbije-bežali iz Jablanice na Kosmet (iznad Gnjilana smo se konačno skrasili) tri dana jeo sam sirove, nezrele šljive i imao sam grdne muke u stomaku, bio sav mokar od kiše, koja i se slivala sa jedne grane tačno preko vrata na leđa-pomislio sam: eh kako bi bilo bolje da sam sada blizu svoje majke, ona bi mi obezbedila hranu, skinula mokre prnje i navukla suvu košulju, pantalone.... Ali bič fijuknu! Napred! Nemoj stati! Što bi narod kazao: „Dala baba groš da se uhvati u kolo, posle bi dala dva da izađe iz kola, ali je ne puštaju!"

Drugi detalj iz Hertinog pričanja: kad je ona 1942. morala da napusti Zagreb, ode u partizane, da ne bi pala u ruke ustašama, ona je svoga i Titovog sinčića Mišu ostavila na čuvanje jednoj srpkinji, Ličanki, Stojanki Rebrača. I njen sinčić nikada nije mogao da zaspi dok se Rebrači ne uhvati za uho. Radio sam u Beogradu sa Stojankom Rebračom, rođakom te Rebrače-dadilje; Stojanka i ja istoga dana smo se uselili u nove stanove u zgradi u ondašnjoj ulici Borisa Kidriča (danas je to Beogradska ulica)-Stojanka na ulazu br. 54, a ja na ulazu br. 56. Pominjem Stojanku, jer kad sam slušao Hertinu priču poimao sam bolje svu dobrotu tih Ličanki-Rebrače! Ali bitno je sledeće: moj sin Veljko do svoje sedme godine nikako nije mogao da zaspi ako se ne drži rukom za majčinu spavaćicu. Ta se spavaćica sva raspala od pranja, upotrebe, zvali smo je „Mama krpetina"-Veljko „Mama tetina!"-ali i tu krpetinu, tetinu uvek smo Veljku pre spavanja tutnuli u ruku, i on bi onda blaženo zaspao kao jagnje!

Kad smo nekada nekuda odlazili-godišnji odmor itd. prva stvar koju sam ja pakovao u kuvar, bila je upravo ta „mama tetina". Nikada tu obavezu svoju nisam zaboravio...

Bio je još jedan dirljiv detalja s mojim sinom Veljkom. On je rođen 9. avgusta 1956. godine, a njegova sestra, moja ćerka Gordana, tri godine kasnije 25. jula 1959. godine. Ali, sve do sedme godine svoga života Veljko je strašno patio: "Kako to da se Gogi slavi rođendan pre moga, kad sam se ja rodio pre Goge!?" Pokušao sam da ga umirim: "Veljko ja sam mnogo pre tebe rođen, ali 11. avgusta, a ti 9. avgusta, i zato tvoj rođendan obeležavamo pre moga rođendana". On bi sav usplahiren graknuo: „Ti si tata, to se ne računa!"

Ispisujem i ove svoje intimnosti, i Titove i Hertine, možda će biti od koristi za nekoga budućega roditelja ili roditelja i revolucionara!

Tito se konačno u jesen 1944. doselio u Beograd, i u njemu formalno živeo sve do svoje smrti.

Znao je on i kao „Beograđanin" da nekada prigovara Beogradu-monarhističkoj kamarili, beogradskoj buržoaziji; ali u nekim momentima kao da se sa iznenađenjem pita: Pa dobro, u Beogradu smo doneli odluku o dizanju ustanka 1941; pa beogradska partijska organizacija, pa narod Beograda i za vreme rata herojske podvige činjaše...Ali je znao i da kritički govori o Beogradu ("beogradska čaršija" i slično). Već prema potrebi datoga trenutka i trenutne Titove i propagandne namere, potrebe.

I još dve Titove intimnosti vezane za Beograd: U Beogradu je svome i Hertinome sinu dao ime („krstio ga"): Aleksandar-po imenu Aleksandra Rankovića, svoga najbližeg saradnika. U Beogradu se Tito prvi put „venčao", "registrovao" u svome životu sa Jovankom Budisavljević.

Formalno, čin registracije bio je u Iloku. U blizini je postojala lepo uređena lovačka kuća i u njoj su "mladenci" i kumovi kasnije ručali i prenoćili. Kumovi na venčanju bili su Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak. Tito nije bio venčan, "registrovan", sa ranijim ženama: ruskinjom Pelagijom Belousevom, Žarkovom majkom, niti sa Hertom Haas, Mišinom majkom, niti sa Davrojankom Paunović.

Davorjanka je odmah posle oslobođenja umrla (bila je teški plućni, tuberkulozni bolesnik). Sahranjena je, po Titovom nalogu, u dvorištu između Belog i Starog dvora na Dedinju.

Prema jednoj pretpostavci, sahranjena je na pomenutom mestu da bi Titu bila bliža kao sećanje na "veliku ljubav", a i veliku vernost kao Titove lične sekretarice, pre rata i u toku rata, i par godina posle oslobođenja Beograda. Po onome što mi je u poverenju rekao general Ljubodrag Đurić, tada šef kabineta Predsednika Vlade Jugoslavije Josipa Broza Tita, dakle, pišem kako sam čuo, razlog Davorjankine sahrane blizu Belog dvora bio je sasvim drugi. Naime, Davorjanka je bila na lečenju u nekom sanatorijumu u SSSR-u, posle oslobođenja. Tito je počeo da sumnja da tamo nije zavrbovana od strane NKVD-a. Uvek je držala otvorena vrata između svoje i Titove radne sobe kad je Tito razgovarao sa američkim ambasadorom i drugima...

I drugi razlog: sve tuberkulozne žene, veoma su, kažu, seksualno agresivne, pa je i Davorjanka bila takva i to je smetalo "drugu Starome". Verovatno, kad joj je već bio kraj života na vratima, nije bilo griže savesti da bude otrovana, da prekrati muke. Ako bi bila sahranjena u Požarevcu ili u negde u Beogradu, neko je mogao da otkopa grob i da ustanovi da njena smrt nije bila prirodna.

Pored Davorjankinog groba, postojala je klupa za sedenje. Tito je tamo bio ne jednom. Njegov decenijski bezbednjak i ađutant, Luka Božović, svedoči u svojoj knjizi "Dvadeset godina na bezbednosti druga Tita", da je Tito jednom sedeo na toj klupi sa Davorjankom i da su dugo pričali. O čemu, nije poznato.

Tito je u Beogradu svome i Hertinom sinu dao i ime, "krstio ga". Dao mu je ime Aleksandar, po imenu Aleksandra Rankovića, decenijama najbližeg i najodanijeg saradnika.

Posle davanja Titovom i Hertinom sinu dao i ime, Aleksandar, ponavljam po Aleksandru Rankoviću, nastala je prava epidemija ugledanja: Petar Stambolić svome sinu dao je ime „Mihajlo" po ilegalnome imenu doc. Blagoja Markovića, sekretara KPJ u Srbiji; Aleksandar Ranković dao je ime svome sinu: Slobodan, po imenu Slobodana Penezića-Krcuna, itd.

Posle Brionskoga plenuma, Titov i Hertin sin-Aleksandar, sve ređe upotrebljava svoje pravo ime: sve češće je „Miša Broz", pa "Joška Broz"...

Na kraju ovoga intimnoga dela Titove biografije, da ispišem i jedan svoj bolan ustisak: najžalija mi je bila smrt Ive Lole Ribara i Davorjanke Paunović. Oboje su dali svoje najlepše omladinske dane pokretu-ideji, borbi za bolje sutra, i oboje su nestali na pragu slobode, pobede. Lola je poginuo na Glamočkom polju od nemačkih aviona, novembra 1943. godine, na putu za London, na novu diplomatsku dužnost. Davorjanka je dočekala slobodu ali teško bolesna i ubrzo je otišla "na onaj svet" ("...Vi padoste žtvom, dadoste sve, krv, život, radi slobode").

Bilo bi zanimljivo ukratko opisati kako su Beograd kao glavni grad Jugoslavije posle oslobođenja oktobra 1944. doživljavali: Titovi saborci iz predratnih , kominternovskih dana (Jugoslavija „tamnica naroda", itd. i sl.) kako, pak, „kadrovi" koji su posle oslobođenja, kao savezni funkcioneri, oficiri, itd. poimali i doživljavali mnogi iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije kada su kasnije, posebno posle ustavnih promena iz 1963. o rotaciji i paritetnoj zastupljenosti republika, i adekvatnoj zastupljenosti pokrajina u organima federacije-kada su dolazili u Beograd „na oslobođenje određenoga roka!"?

Konačno, kako su pojedinci iz, tako da kažem: naroda, običnih građana, doživeli posle oslobođenja Beograd kao glavni grad Jugoslavije, a kako kasnijih godina?

U produžetku pokušaću da ukratko opišem sve to, odgovorim na pitanja koja sam sam postavio, ali sasvim logična, držim; razume se, moji odgovori plod su moga ličnoga „uvida u stvari". Bilo je u redovima KPJ ljudi koji su se nazivali: "profesionalni revolucionar", a neki i plus: „robijaši". Bili su to članovi, često visoki funkcioneri KPJ, koji su se isključivo bavili partijskim, revolucionarnim radom. Živeli su od novčanih iznosa koje su dobijali iz partijskih kasa, poneki i od Kominterne, iz SSSR-a. Mnogi od njih bivali su i pohapšeni od jugoslovenske policije i bili osuđeni na višegodišnje robije. Najčešće su robijali u Lepoglavi, Sremskoj Mitrovici itd. Oni su imali i ime „robijaši". I jedni i drugi uživali su veliki prestiž, osobito poštovanje od ostalih članova KPJ, ali i od običnoga naroda.

Skoro svi ti, i „profesionalni revolucionari" i bivši „robijaši", stupili su u partizanske odrede odmah, u julu, avgustu 1941. i mnogi od njih dočekali živi, i relativno zdravi-oslobođenje, a time i useljenje, pre svega u beogradske vile i luksuzne stanove predratnih „kapitalista". Tito se uselio u Beli dvor na Dedinju. Da poimenično pomenem neke od najistaknutijih, i to po republikama i pokrajinama!

Iz Slovenije: Edvard Kardelj, Franc Leskošek, Boris Kidrič, Sergej Krajger, Lidija Šentjurc, Vida Tomšič, Marijan Brecelj, Stane Kavčič, Janko Smole; Iz Hrvatske: Josip Broz Tito, Ivan Gošnjak, Vicko Krstulović, Otmar Kreačić, Josip Hrnčević, Milutin Baltić; Đuro Salaj;

Iz Bosne i Hercegovine: Rodoljub Čolaković, Avdo Humo, Todor Vujasinović, Rato Dugonjić, Cvijetin Mijatović;

Iz Crne Gore: Milovan Đilas, Veljko Vlahović, Peko Dapčević, Arso Jovanović, Krsto Popivoda; Veljko Zeković;

Iz Makedonije: za vreme okupacije, KP Makedonija otcepila se od KPJ, i prisajedinila Bugarskoj komunističkoj Partiji. KPJ, kasnije i Kominterna, nisu primali taj „otcepiteljni" čin KP Makedonije, pa su odmah po oslobođenju Beograda i neku godinu kasnije iz Makedonije u Beogradu dejstvovali kao savezni funkcioneri, prvo samo Bane Andrejev, koji je ranije radio u Kominterni: Mara Naceva, Kiro Gligorov, Aleksandar Grličkov, Mito Hadživasilev, kasnije i Krste Crvenkovski, Jovan Krstev. Krstev se kasnije oženi Hertom Haas, Titovom ranijom nevenčanom suprugom.

Iz Srbije: Aleksandar Ranković, Sreten Žujović, dr. Blagoje Nešković, Petar Stambolić, Spasenija Babović, Mitra Mitrović, Dragi Stamenković; Koča Popović.

Iz Vojvodine: Jovan Veselinov; sa Kosova i Metohije: Muhamed Hodža.

Svi imenovani revolucionari i robijaši živeli su relativno udobno u Beogradu; istina i oni su se snabdevali u početku „na tačkice i bonove", kasnije iz „diplomatskih magazina". Bili su međusobno uvažavani, složni i u principu u svim detaljima jedinstvenoga pogleda i postupaka.

Kuriozite radi da pomenem: Slovenci su svoje funkcionere u Beogradu: Luku-Franca Leskošeka, Marijana Brecelja, Janka Smolea, pa i Borisa Kidriča nazivali: "Jugolinija", dakle bili su pre svega za jugoslovensku politiku i odluke. Za Kardelja, nisam nikada čuo da su ga krstili „Jugolinija"!

Bilo je, razume se, tako da kažem, sitnijih detalja u kojima su se pogledi pojedinaca, iz različitih republika, ali i iz iste republike, ponekada razlikovali i razilazili, ali Politbiro CK KPJ uvek je sve to „amortizovao". Do većeg razmimoilaženja došlo je povodom Rezolucije Informacionog biroa; Sreten Žujović i Andrija Hebrang su isključeni iz rukovodstva KPJ, ali i neki drugi poneli su žig kolebljivih. Između rukovodstva Jugoslavije i rukovodstava iz republika i pokrajina nije bilo većih, ne javno ispoljavanih, nesporazuma. Možda je jedini izuzetak bio protivljenje Srbije, pre svega dr. Blagoja Neškovića, da se usvoji Titova ideja o proglašenju Kragujevca glavnim gradom republike Srbije, a da Beograd ostane samo glavni grad Jugoslavije i ozbiljniji nesporazum između Neškovića i Kidriča oko količine zasejanih površina pšenicom i onda količinom obaveznoga otkupa žitarica iz Srbije.

Koliko je meni poznato, 1953. godine došlo je do ozbiljnoga razlaza između CK KP Slovenije i Izvršnoga komiteta CK SKJ oko toga i gde i kako da bude sahranjen Boris Kidrič kada je te godine umro. Raspoloženje Tita i ostalih iz YU rukovodstva bilo je da Kidrič bude sahranjen u aleji velikana na Kalemegdanu, pored spomenika Đuri Đakoviću, Ivi Loli Ribaru i Ivanu Milutinoviću.

Slovenci su bili odlučni protiv toga, i Kidrič je sahranjen u Ljubljani (izvinjenje čitaocima Magazina Tabloid: u mome ranijem tekstu piše da Đilasov slučaj 1954. nije izazivao kolebanje u YU partijskom i državnom rukovodstvu te da je "...nadrljao privremeno samo Vladimir Dedijer". U jednom ranijem prilogu napisao sam da su na Kalemegdanu sahranjeni i Boris Kidrič i Đuro Salaj. Bila je to moja greška: lapsus calami-naime, Kidrič i Salaj nisu sahranjeni na Kalemegdanu. Na Kalemegdanu su1948. godine sahranjeni Ivo Lola Ribar i Ivan Milutinović,1949. Đuro Đaković, a 1957. Moša Pijade).

Homogeno, jednoglasno raspoloženje i ponašanje u Beogradu bivših profesionalnih revolucionara i robijaša počelo je da labavi, da puca...Negde sredinom pedesetih godina. To vreme koincidira sa počecima pomirenja SKJ i SKP (b), odnosno KPSS. Ovim ne tvrdim da je to izmirenje uzrok slabljenja jedinstva vrhuške SKJ u Beogradu i ne samo Beogradu, ali je činjenica da je čvrsto jedinstvo u SKJ posle 1948. bilo delom izazvano i bilo poželjno sukobom između Jugoslavije i Sovjetskoga Saveza.

Nesporazumi, pa i ozbiljniji sudari u društvu „profesionalnih revolucionara" i „robijaša", široj javnosti nepoznati ili nedovoljno poznati nastali su uglavnom oko izgradnje nekih privrednih objekata u pojedinim krajevima države, a delom i oko različitoga vrednovanja pojedinih događaja u bivšoj Jugoslaviji, posebno u toku Narodno-oslobodilačke borbe. Buknuo je, tako da kažem razlaz u rukovodstvu krajem pedesetih, početkom šezdesetih godina zbog ogromnih teškoća u privrednome i društvenome razvoju u zemlji; posebno pominjem štrajk rudara u Trbovlju i krah petogodišnjega plana Jugoslavije za period 1961-1965. godine. Ali, o tome detaljnije u nastavku, kad budem govorio o tzv. prethodnim investicionim odlukama i novome Ustavu iz 1963. godine.

Osećalo se da se nešto „iza brda valja", da Jugoslavija više nije onako čvrsta i jedinstvena država, pa je u vezi s tim jenjavalo raspoloženje ljudi iz republika koji bi bili imenovani u organe federacije i doselili se u Beograd, glavni grad Jugoslavije. To se naglašeno manifestovalo posle Ustava iz 1963. godine i tzv. Principa rotacije, svake četvrte godine izmenjivost „kadrova" i u federaciji i ostalim državnim zajednicama.

Sa tim u vezi ja ću u nastavku ukratko prikazati kako su se ponašali „kadrovi" iz pojedinih republika, pokrajina koji bi dolazili na rad u organe federacije i preseljenje u Beograd.

Ljudi iz Crne Gore uvek su rado prihvatali funkcije u federaciji i preseljenju u Beograd. Svi su rezonovali, makar u potaji: biće veće plate, može da bude neka vilica oko Senjaka ili Dedinja ili luksuzni stan na Novome Beogradu, u Beogradu su nam mnogi prijatelji, rođaci, bliže su nam i kolonizirani u Vojvodini, nije nerealno očekivati i neki konzulat ili ambasada SFRJ u inostranstvu.

„Kadrovi" iz Makedonije, koji bi bili „prekomandovani" u organe federacije i preseljenje u Beograd, uglavnom su rezonovali „dinari, dinari"-biće veća plata, bar za izvesno vreme neću seliti porodicu u Beograd, znači primaću dodatak za razdvojeni život, troškove za putovanje do Skoplja ili drugih gradova Makedonije vikendom i sl., a u izgledu je i neki konzulat ili YU ambasada u inostranstvu. Svi su oni celu tu „operaciju" krstili: „da se čovek malo nafatira!", tj. Obogati i da kasnije podigne vikendicu na Ohridskom ili kojem drugom jezeru, mestu u Makedoniji, reši neke probleme u porodici, pre svega školuje decu i u inostranstvu.

Funkcioneri iz Bosne i Hercegovine: Srbi su rado prihvatali funkcije u federaciji i preseljenje u Beograd. Hrvati s mnogo manje raspoloženja: njih je sve više privlačio Zagreb. Muslimani: kako koji, bilo je i među funkcionerima osobe koje su intimno više preferirale Istambul i Ankaru, i druge gradove u kojima dominiraju Turci ili muslimani uopšte.

Funkcioneri iz Hrvatske: Srbi-dosta rado su prihvatali raspored-federacija Beograd, ali ne uvek i ne svi. Hrvati-kako koji, u većini slučajeva poslednjih godina nisu se radovali prelasku u Beograd, zaposlenju u organima federacije, ali ih je na to nagonila "partijska disciplina", "državna odgovornost, ravnopravnost..."

Ljudi iz Slovenije uglavnom su dolazak u organe federacije i preseljenje u Beograd doživljavali kao kaznu, četvorogodišnji period, novi izbori, novi rasporedi-kao period „odrezanosti od civilizacije". Pomenuću dva meni dobro poznata slučaja, koji eklatantno svedoče o onome o čemu sada pišem...

Marjan Rožič, iz Ljubljane, po „kvoti" došao je u Beograd za sekretara Veća Saveza sindikata Jugoslavije. Bio je i šef Komisije Veća za ekonomsku politiku. Njegova supruga Tončika dobila je zaposlenje u odseku za protokol Veća. Dobili su prostran, lep stan u blizini škole „Vojislava Ilića"- kola za dolazak na posao i odlazak u stan.

Bio sam u prisnim, korektnim odnosima sa oboje. Jednom mi je Tončika, poluglasno, u poverenju, govorila: "...Druže Pešakoviću, Marjan i ja rado bismo pešice od Beograda do Ljubljane samo da se vratimo. Nama je sve ovde strano, pa i dosadno".

Mlada Slovenka iz Ljubljane, po „kvoti" prekomandovana je iz Glavnoga odbora („sveze") omladine Slovenije iz Ljubljane, u Beograd, za člana Biroa saveznog odbora omladine Jugoslavije. Kad god sam otišao na Kolarčev univerzitet, posebno tzv., Malu salu-zatekao sam tamo tu mladu Slovenku. Jednom sam joj prišao, znali smo se malo „iz daljine" i pitao-konstatovao kako je ona uvek na ovim predavanjima. Odgovorila mi je: "...Kolega dragi, to me jedino u Beogradu zanima, održava, sve drugo za mene je veliki problem, teret...".

Ali, „disciplina", „rotacija", „Slovenska kvota"...

Na kraju, „kadrovi iz Srbije"-njihova „rotacija" u organe federacije: Tu nije bilo skoro nikakvih problema. Nije bilo teško iz Nemanjine 11. preseliti se u Palatu federacije na Novom Beogradu. Još manje iz CK SK Srbije u CK SK Jugoslavije-te dve ustanove bile su prvo jedna preko puta druge, kasnije, od 1963.godine i CK SKJ i CK SK Srbije bili su u istoj zgradi na Novom Beogradu. Konačno, slično je bilo i sa „rotacijom" ljudi iz Novog Sada u Beograd ili iz Prištine u Beograd.

(Nastavak u sledećem broju)