Stav

BANKE

Branko Dragaš

BANKE - Potrebno je da periodično napravimo analizu stanja bankarskog sektora u Srbiji, kako bismo mogli da pratimo šta se dešava u finansijama i kakva su predviđanja, da bi građani bili spremni za nevolje koje dolaze. Pošto sam već u ranijim tekstovima objasnio šta je frakciono bankarstvo, pravljenje para iz vazduha, pošto sam objasnio kako su strane banke ušle u Srbiju bez ozbiljnog kapitala, samo su unele novac da kupe banke, da bi iz depozita države, privrede i građana vratili uneti osnovni kapital i tako u periodu 2001-2018 iznele iz Srbije preko 28 milijardi evra, što ulazi u ukupan iznos iznetog novca iz Srbije za taj period od 93 milijarde evra, onda se u današnjem tekstu, tačno posle godinu dana, bavimo presekom stanja samih poslovnih banaka.

Presek je rađen na treći kvartal -30.09.2017 i svi podaci su zvanični podaci NBS.Broj banaka u Srbiji je 30 i u njima radi 23.242 zaposlena, što je za 5.000 zaposlenih manje nego u vremenu izbijanja finansijske krize 2008.godine, a to pokazuje da je kriza, ipak, pogodila i bankarski sektor u Srbiji.Kapital svih banaka u Srbiji iznosi 663 milijardi dinara ili 5,6 milijardi evra. Međutim, poznavajući dobro kako su te banke nastale, smatram da ovaj kapital nije realan, da je značajno uvećan, da je fiktivan i da će se to tek jasno videti nastankom bankarske krize u Srbiji, koja sigurno sledi.

Naime, banke su fiktivno uvećale svoj kapital, nije došlo do realnog unosa stranog kapitala u Srbiju, nego su banke jedan isti novac šetale sa svojih računa na račun izabranih kompanija i klijenta, koji su dobijeni novac od banaka, na različite načine izvučen, prenet i odobren, vraćale u kapital banaka. Znači, nije to bio svež kapital koji dolazi od novih klijenta sa tržišta, koji veruju u snagu i poslovnu politiku banaka, nego su to sredstva sa depozita države, privrede i građana u bankama koja se odobravaju privilegovanim klijentima i koja su ta ista sredstva vraćali u kapital banke, da bi banka fiktivno povećala svoj kapital. Jedan isti novac, koji ne pripada banci, nego njenim depozitarima, kruži i pretvara se u kapital banke. Zašto je banci potreban ovakav način fiktivnog i računovodstvenog povećanja bankarskog kapitala?

Razlog se nalazi u propozicijama Narodne banke koja prati kreditne multiplikatore svake banke, odnosno koja prati odnos kapitala banke i odobrenih kredita. Ne može banka sa malim kapitalom da ima veliku kreditnu aktivnost.Ne može banka da odobrava, kroz frakciono bankarstvo, stvaranjem novca iz vazduha,na parama svojih depozitara, veliki broj kredita, jer to ugrožava poslovanje banke, pa je svaka banka dužna da usaglašava svoj kapital sa svojim kreditnim aranžmanima.

Pošto banke ne mogu da privuku svež kapital sa svetskih tržišta, jer nema zainteresovanih koji žele da trajno ulažu novac u takve banke,što najbolje govori o kreditnom rejtingu banaka u Srbiji,onda su stranci, vlasnici banaka, videći da im se otvara veliki prostor za zaradu na bankarskom tržištu koje je planski otvoreno za njih, jer su domaći guverneri dobili nalog od ekonomskih ubica iz MMF-a, nalog koga su dobro naplatili, da unište domaće banke, pribegli ovom fiktivnom načinu uvećanja kapitala.Takav način povećanja kapitala im se i isplatio, jer nisu zavisili od nikoga, sami su mogli da rastu,uzimali su sve više depozita od države, privrede i građana, obrtali sve veća sredstva,nisu trebali da donose i ulažu svoj kapital, pa je dividenda ostajala u okviru bankarske porodice.Naravno, provizije su isplaćivali političarima na vlasti i njihovim guvernerima.Bez njihove političke asistencije oni ne bi bili tako uspešni i ne bi uspeli da iznesu toliki novac iz Srbije. Sve je bilo dobro organizovano i uigrano.

Građani Srbije su mirno posmatrali kako kapital odlazi iz naše osiromašene i opljačkane države. Šta je trebalo da se tada uradi? O tome sam pisao već na početku 2001.godine, ali građani Srbije su, nažalost, verovali prevarantu Dinkiću i šifrovanim ekonomskim ubicama iz G17. Država nije smela da zatvori četri državne banke, nego smo trebali da napravimo tri nove državne banke, recimo, Novu Investbanku, Novu Beobanku i Novu Jugobanku, koje bi uzele svu zdravu aktivu i deponente kod sebe i nastavili bi kao potpuno nove banke da rade.

Moj predlog nije imao ko da čuje, jer sam i tada, kao i danas, bio zabranjen od strane neoliberalnih satrapa na vlasti. Dalje, država je sve svoje depozite morala da drži isključivo u državnim bankama i da tako stvori pretpostavke za finansiranje priverde i stavarnje uslova za brzi privredni razvoj.

Strane banke su mogle da dođu na 30% bankarskog tržišta, koliko bi im se otvorilo za njihova ulaganja, ali samo pod uslovom da donesu kapital.

Morali smo da donesemo odluku da strane banke moraju da unesu u svoj kapital i u svoju banku na depozite tačno onoliko kapitala koliko koriste finansijskih sredstava sa domaćeg tržišta. Recimo, ako je banka otvorila svoju banku sa početnim kapitalom od 15 miliona evra i ako je , za svega godinu dana, uspela da prikupi sa domaćeg tržišta čitavih 100 miliona evra depozita privrede i građane, onda banke imaju obavezu da unesu još 85 miliona evra svoga kapitala iz inostranstva u Srbiju i da tako usaglase svoj bankarski portfelj da imaju isti izvor sredstava sa domaćeg tržišta i sredstava koje su unele iz inostranstva.

Tako bi se sprečila ova prevara u kojoj su banke ubacile 15 miliona evra od svojih matičnih banaka iz inostranstva kao pozajmicu, da bi , posle svega nekoliko meseci, kada su počeli da dobijaju velike prilive depozitnih sredstava od države, privrede i građana, vratili pozajmljeni iznos sredstava i nastavili da rade isključivo sa kapitalom države, privrede i građana. Postavlja se logično pitanje - da li su nama uopšte bile potrebne strane banke, koje nisu donele kapital u Srbiju?

Ovakve strane banke nam nisu bile potrebne. Mogli smo sami da ozdravimo naš bankarski sistem i da on bude u vlasništvu države, domaće privrede i naših građana. Kada na sve ovo dodamo da u svetu živi oko 5 miliona Srba i da se njihov kapital procenjuje na 200 milijardi evra, onda se postavlja pitanje zašto nije ponuđeno našim ljudima iz zemlje, građanima,preko akcionarskog udruživanja, građani na štednji kod banaka drže 8,6 milijardi evra, ali ne kriminalnim tajkunima, te našim ljudima u rasejanju da oni otkupe sve naše banke, osim državnih? Tako bi banke ostale u većinskom srpskom vlasništvu i taj novac od 28 milijardi evra koji je otišao iz zemlje bi bio uložen, opet, u našu privredu.To se nije dogodilo, jer je čitav ekonomski koncept bio usmeren na uništavanje ekonomije Srbije. Tako smo konačno propali. Kvartalni izveštaj NBS dalje pokazuje da je neto profit za prvih devet meseci 2017.godine bio 53,5 milijardi dinara, što je 63,1% veći neto profit nego u istom periodu prošle godine.Ako znamo da je privredni rast, bolje reći stagnacija i tavorenje u siromaštvu, prošle godine iznosio jedva - 1,8%, kako je onda moguće da su banke povećale neto profit za tako neverovatno veliki iznos? Odakle su banke izvukle toliko rast svog profita? Iz uništene privrede i otimanjem od osiromašenih građana. Ako znamo da banke za držanje računa mesečno uzimaju i do 3 evra, što je najpodlija prevara, jer banke žive od klijenata koji moraju da imaju otvorene račune, to je pre skoro tri decenije, kada sam bio privatni bankar, bilo nezamislivo, onda je to najbolji dokaz pohlepe parazitskih banaka, koje, kada im tražite neku bankarsku uslugu da izvrše, zahtevaju od klijenata i laboratorijsku analizu krvne slike. Kada su tako okrutne prema svojim klijentima, pogledajmo onda kakva je finansijska slika bilanasa naših nemilosrdnih i gramzivih banaka.Uzeću glavne parametre koji pokazuju u kakvom su stanju banke u Srbiji.

Ukupna kreditna aktivnost banaka je 2.028,6 milijardi evra i najviše kredita je odobreno privredi 912,4 milijardi, dok je stanovništvu odobreno 790,3 milijardi dinara. Približavanje ova dva iznosa pokazuju nam da se bankama mnogo više isplati da rade sa građanima, nego sa posrnulom privredom, jer od građana mogu, putem reketiranja javih izvršitelja, da naplate svoja potraživanja, makar građani završili na ulici kao socijalni slučajevi. Videli smo u javnosti potresne scene kada građane izbacuju iz njihovih stanova, uz asistenciju izvršitelja i policije, pa je stoga potrebno da se donese zakon, kao što se doneo u Španiji odmah posle izbijanja finansijske krize, da banke ne mogu, radi naplate svojih promašenih kredita, da izbacuju građane na ulicu, jer to postaje veliki društveni problem.

Krediti su većinskim delom od 64% obezbeđeni deviznom klauzulom, dok je 31% kredita u dinarima, pa će svako ,ma koliko malo bilo, pomeranja kursa dinara, dovesti privredu i građane u velike probleme. Ročna struktura sredstava pokazuje da su banke plasirale 1.480 miliona dinara ili 73% preko jedne godine, dok su ostali plasmani na rok do jedne godine.

Kada ročnu strukturu plasmana uporedimo sa izvorima bankarskih sredstava, onda možemo da vidimo da stanovništvo drži u bankama 1.202,3 miliona dinara ili 53%, preduzeća -662,3 milina dinara ili 29%, dok strana lica imaju samo 8%, što je dokaz da su banke nastale na novčanim sredstvima građana i naše privrede.Nisu donele svoj kapital.Poseban problem predstavljaju ročna struktura depozita, gde možemo da vidimo da je 1.772 milijarde dinara ili 77% oročenih sredstava do tri meseca, a samo 8% preko jedne godine.To jasno pokazuje da banke iz kratkoročnih izvora sredstava do tri meseca i depozita po viđenju finansiraju kredite preko jedne godine, pa je takvo stanje bankarske aktive neodrživo i dovoljno je samo da građani, uplašeni zbog ovakvih podataka, počnu da dižu svoje novčane uloge do tri meseca iz banaka, pa će banke odmah da bankrotiraju, jer ne mogu da vrate uzete kratkoročne depozite iz datih dugoročnih kredita.

Klimavu poziciju nadobudnih banaka još više ugrožava činjenica da banke ne mogu da naplate, to su zvanično prikazale, iznos od 381,4 milijarde dinara, što je skoro 20% ukupno plasiranih kredita, ali su procene da je nenaplativost bankarskih kredita mnogo veća i da je čak duplo veća nego što se prikazuje.Ukupne obaveze prezaduženih banaka iznose -2.631 milion dinara ili 22,3 milijarde evra, zaduženost po kreditima -234,8 milijardi dinara ili 1,98 milijardi evra, zaduženost u inostranstvu -150 milijardi dinara ili 1,27 milijardi evra i vanbilansne stavke koje se smatraju rizičnim,ko određuje šta je rizično u neverovatnoj cifri od 7.143 milijarde dinara ostaje da se vidi, iznose nekih 17% ili 788,5 milijardi dinara-6,68 milijardi evra. Kada sve ove cifre obaveza, zaduženosti i rizičnih vanbilansnih stavki saberemo dobijemo da su banke ukupno zadužene - 32,23 milijarde evra.

Kako će banke da vrate tolike obaveze sa svojim fiktivnim i naduvanim kapitalom od 5,6 milijardi evra? Niko o tome ne sme da govori. Ovo je zabranjena tema. Estradni ekonomisti ne smeju ni jedne reči da kažu o velikoj opasnosti u kome se nalazi naš bankarski sistem, koji, zbog velikih obaveza, može da ugrozi čitav finansijski sistem države, pa je smisao ovog pisanja da se ukaže javnosti na veliku nevolju koja može da nam se dogodi. Naročito će biti pogođeni građani koji u bankama drže 8,6 milijardi evra i kojima država garantuje depozit do 50.000 evra, ali problem je u tome što država neće imati odakle da isplati tu preuzetu obavezu, pa će morati te depozite da proglasi ponovo za staru deviznu štednju koju će isplaćivati decenijama.

Smatram da je moja moralna i profesionalna obaveza da ukažem srpskoj javnosti na problem u kome se banke nalaze i zato tražim da nezavisna stručna ekipa finansijskih stručnjaka i bankara, spreman sam da napravim taj tim, detaljno pregledaju bilanse banaka i da građane Srbije obaveste o tome. Ujedno koristim ovu priliku, da zamolim one koji rade u bankama da budu tolerantnije prema svojim klijentima, jer vidimo da su banke najveći dužnici i da nije pristojno da budu tako brutalni u svom radu, jer postoji velika opasnost da se točak okrene i da ih zgazi, pa da ostanu bez radnog mesta. Videli smo u našoj bliskoj bankarskoj istoriji da je takav scenario sasvim moguć.

FITEP - Pisao sam već o akcionarima VARNOST-FITEPA iz Zemuna i mojim neprijatnim iskustvom sa većinskim vlasnikom iz Slovenije.Sada su mi akcionari dostavili pismo koje su dobili od MUP Policijska uprava za grad Beograd,Uprava za upravne poslove, u kome se Policija obraća lično akcionaru da ih je većinski akcionar zamolio da „dostave obaveštenje manjinskim akcionarima o ponudi akcija od strane većinskog vlasnika", pa MUP obaveštava akcionare kome mogu u kompaniji da se obrate, kojoj brokerskoj kući i na koje telefone i emailove za prodaju svojih akcija.

Ne mogu da verujem! Šta se to sa nama dešava? Da li bi slovenačka policija ovo uradila u Ljubljani za mene, da sam , kojim slučajem, privatizovao slovenačku kompaniju, pa mi pomažu da otkupim akcije? Akcije su privatno vlasništvo i policija nema pravo da šalje jedan ovakav dopis akcionarima. To nije dozvoljena radnja na finansijskom tržištu, gospodo policajci! To se smatra psihološkim pritiskom na vlasnike kapitala. Šta radi Komisija za hartije od vrednosti? Šta rade vajni stručnjaci na Beogradskoj berzi

Ako ponuda za preuzimanje nije uspela, zašto većinski vlasnik sada koristi policiju da bi zastrašio preostale manjinske akcionare, koji su već preplašeni dnevnim političkim nasiljem izdajničkog i totaliranog režima? Ponavljam, gospodo iz policije, to nije dozvoljeno da se radi ni u jednoj civilizovanoj zemlji u svetu, jer se smatra psihološkim pritiskom na vlasnike akcija. Akcije su imovina i niko nema prava da pritiska nekoga da proda svoju imovinu. Zapamtite, nije dozvoljena radnja na finansijskom tržištu trgovanja akcijama od vrednosti. Nemojte to više da radite! Slovenačka policija nikada to ne bi uradila za srpske većinske vlasnike. Zašto se mi stalno uvlačimo i puzimo pred stranim investitorima kada oni to nisu zaslužili? Nisu oni došli ovde da nam pomognu, nego da zarade. Policija ne sme da učestvuje u uvećavanju profita stranaca.