Tabloid istražuje

Mafija u centrima za socijalni rad

Državna trgovina decom

Dokumenti koje je službenik norveškog sistema otimanja i prodaje dece dostavio članovima novinarsko-istraživačkog tima koji sarađuje sa Magazinom Tabloid pokazuju da u svakom Centru za socijalni rad u Srbiji radi najmanje jedan plaćenik neke od stranih agencija čiji je zadatak da pronađe dete koje odgovara stranom usvojitelju i da, po potrebi, sprovede ceo postupak otimanja deteta od bioloških roditelja. Ovakav način rada usavršavan je od kraja Drugog svetskog rata i samo u delu Evrope donosi čist godišnji prihod od jedne milijarde evra. Polovinu poslova obavlja pet velikih konzorcijuma od kojih jedan, onaj koji je sve započeo novcem dobijenim od nacista, zarađuje koliko ostala četiri zajedno.

Milan Malenović

„Barnevernet" je više od običnog sistema „zaštite" dece, to je odlično osmišljen i organizovan skup različitih privatnih preduzeća koja zarađuju na prodaji u belo roblje dece iz siromašnih zemalja. Sistem je potekao u Norveškoj, ali se u međuvremenu primenjuje i u drugim zemljama, kao što su Švedska i Nemačka, a u Srbiji je aktivan „ispod žita", odnosno preko dobro plaćenih lobista koji pokušavaju da izdejstvuju promene zakona kako bi i naša deca mogla još lakše da budu prodavana zainteresovanim pojedincima, parovima i organizacijama u inostranstvu.

Kako navodi zvanični sajt američke organizacije za usvajanje dece „Hopscotch Adoptions" dovoljno je da zainteresovani roditelji iz SAD odaberu dete iz Srbije, zatraže ulaznu vizu pošto im se javi da je pronađeno dete koje se uklapa u njihove želje i već posle tri nedelje boravka u našoj zemlji u svoju se vraćaju obogaćeni za jedno dete.

Kako tvrdi francuski sudija i svekar Mile Alečković, ovakvo usvojenje košta najčešće do 30.000 evra, nešto skuplja su ona gde usvojitelj ima posebne zahteve ili potrebe (na primer u slučajevima kada su „roditelji" istopolni supružnici), a od 300.000 evra pa naviše plaćaju satanističke organizacije koje decu koriste za svoje bestijalne rituale.

U Srbiji je „Barnevernet" razvio izuzetno gustu mrežu saradnika, zaposlenih u našim centrima za socijalni rad, na sudovima i u drugim službama državne administracije. Kako se vidi iz dokumenta koje je prikupio novinarsko-istraživački tim okupljen oko Dušana Velkovskog, koji na ovom projektu sarađuje sa Magazinom Tabloid, zainteresovani usvojitelji iz „Barnevernet"-a lokalnom predstavništvu ove organizacije predaju spisak želja u vezi deteta koje žele da usvoje i koji se u vidu kompjuterski obrađenog formulara prosleđuje takozvanim „agentima na terenu", odnosno plaćenicima koji imaju zadatak da takvo dete pronađu i, po potrebi, organizuju njegovo oduzimanje od bioloških roditelja.

Ne samo „Barnevernet", već i sve ostale organizacije koje se bave „zaštitom dečijih prava", bukvalno otimaju decu uz pomoć podmićenih zvaničnika zemlje porekla, kao što je Srbija, i prodaju ih bogatim usvojiteljima sa Zapada.

Samo na prvih pedesetak stranica dokumentacije koju je Velkovskom dostavio insajder, službenik u „Barnevernet"-u, poimence je pomenuto čak 27 „agenata na terenu" iz Srbije koji su skoro svi zaposleni i već primaju platu od ovdašnjih Centara za socijalni rad, a honorano se bave prodajom u belo roblje dece čija su prava dužni da štite.

Polovina prodaje dece u Zapadnoj Evropi odvija se preko firmi u vlasništvu pet korporacija, koje su u 2016. ostvarile na ovaj način poslovne prihode od 3,2 milijarde evra, dok su kao čistu zaradu prijavile nešto preko jedne milijarde evra. Radi se, međutim, samo o poslovima takozvane „zaštite prava deteta" (prodaja u belo roblje), dok su prateći poslovi (školovanje, lečenje i slične usluge za ovu decu) pomenutim grupacijama donele još najmanje toliko para.

Problem kod izračunavanja tačne čiste zarade predstavlja činjenica da najveći deo novca završava na nekom od poreskih rajeva, a zatim se oslobođen poreza tajno vraća nazad na račun neke od korporacija. Pretpostavlja se zato da je ukupna dobit u 2016. ostvarena na ovaj način daleko veća od „skromnih" dve milijarde evra.

Jedan od najvažnijih krajnjih vlasnika ovih sistema prodaje dece jeste švedska porodica Valenberg, od koje je, najverovatnije, svojevremeno sve i krenulo.

Valenberzi su izuzetno bogata porodica čije se prvo pominjanje dogodilo još u 17. veku. Na vrhuncu moći, sedamdesetih godina 20. veka, 40 odsto svih radnika zaposlenih u švedkoj industriji radilo je za neku kompaniju u vlasništvu ove porodice. Postoji više ogranaka ove porodice koja se u osnovi deli na Valenberge i daleko manje uspešne Valberge, ali svi oni u poslovima međusobno sarađuju.

„Stockholms Enskilda" banka (SEB) osnovana je od i danas je u većinskom vlasništvu porodice Valenberg koja, tradicionalno, postavlja i njene najvažnije direktore. Tokom Drugog svetskog rata potomci Jakoba Valenberga bili su na čelu pomenute banke, koja je tesno sarađivala sa nacističkim režimom u Nemačkoj. Ne samo da je čuvala i plasirala novac koji su najeminentniji nacisti oteli poubijanim Jevrejima, već je kupila i nemačkog giganta „Boš" i to pod uslovom da posle rata ova kompanija pod istim uslovima može nazad da dobije svoje akcije. Na taj način je sprečeno oduzimanje „Bošovog" zastupništva u SAD nakon što je ovoj zemlji Treći Rajh objavio rat.

Zbog svega ovoga američke vlasti su SEB-u uvele sankcije i drastično joj ograničile rad, a to je potrajalo i posle rata, tačnije sve do 1947. godine.

Sa druge strane, jedan od najpoznatijih predstavnika pomenute porodice bio je Raul Valenberg, diplomata u švedskoj ambasadi u Budimpešti. Kada su nacisti smenili mađarskog predsednika Mikloša Hortija 1944. i direktno preuzeli vlast u toj panonskoj državi, počeo je progon Jevreja kao i u samom Trećem Rajhu. Kako bi ih spasao, Valenberg je izdao desetine hiljada lažnih švedskih pasoša bogatim Jevrejima ne samo iz Mađarske, već i iz drugih zemalja pod nemačkom okupacijom, koji su, zauzvrat, bogato darivali „Stockholms Enskilda" banku. Zbog toga je jevrejski lobi posle Drugog svetskog rata izdejstvovao ukidanje sankcija američke države, budući da je u banci bilo zarobljeno dosta jevrejskog kapitala.

Porodica Valenberg je danas, između ostalih, vlasnik švedske investicione kompanije „Investor" koja kontroliše norvešku kompaniju „Aleris Ungplan & BOI", najveći konzorcijum preko koga se sprovodi takozvana "zaštita dečijih prava". „Aleris" je samo u 2016. ostvario poslovni prihod od dve milijarde evra, od čega oko 60 odsto direktno dolazi od takozvane „brige o deci". Ova korporacija je tako ostvarila isto onoliko prihoda koliko i četiri preostale članice "Velike petorke" zajedno.

Porodica Valenberg je u ovaj posao ušla odmah posle Drugog svetskog rata, kada je osnovala više kompanija i agencija koje su bogatim jevrejskim porodicama koje su svoje potomke izgubile u Holokaustu prodavala decu (mahom nejevrejskog porekla) koja su u ratu ostala bez roditelja.

Švedsku „Humana" poslovnu grupu do nedavno je kontrolisala američka kompanija „Humana Inc", ali je danas najveći vlasnik njenih akcija „Argan Capital", investicioni fond iz Londona, jedna od pet najjačih korporacija na ovom polju koja je, istovremeno, već aktivna i u Srbiji.

„Humana" je najviše poznata po svom istoimenom brendu, hrani za bebe, ali najviše zarađuje u zdravstvu, u oblastima privatnog zdravstvenog osiguranja i nege dece i odraslih lica. U 2016. je švedska „Humana" za 190 miliona evra kupila uspešnu KOA grupu i tako nastavila svoju ekspanziju.

Slično „Humani" posluje i britanski akviziterski fond „G Square Capital", koji kontroliše niz zdravstvenih i kompanija za brigu o deci i negu lica, a sve preko i kroz „Care Holdco AS".

Švedska kompanija za socijalnu zaštitu „Team Olivia Ab" kontroliše čak šest norveških preduzeća iz domena nege lica i zaštite dece. Sa svoje strane „Team" kontroliše fond „Procuritas" koji je 1986. osnovan u Kopenhagenu, Danska, dok mu je danas sedište u Švedskoj.

Ovo su u ovom trenutku najbitnije korporacije koje kontrolišu tržište trgovine decom u Skandinaviji i drugim državama u kojima deluje „Barnevernet". Pošto se kod svih njih, osim porodice Valenberg, radi o investicionim fondovima, pitanje je čiji kapital njih kontroliše.

Centar za hraniteljstvo i usvojenje Beograd saopštio je zvanično 2015. kako je još 2013. započeo intenzivnu saradnju sa američkom agecijom „An open door", osnovane 1987. godine, kada je od Amerikanaca na poklon dobio osam laptop računara, dva desktop računara i tri štampača. Zauzvrat je američka agencija dobila mogućnost pristupa informacijama o deci koja bi mogla da budu usvojena pod istim uslovima pod kojima to pravo imaju agencije iz sistema „Barnevernet", odnosno mogu da ih kupe. Zanimljivo je da je u ovu donaciju bio uključen i ovdašnji Rotari klub, koji se smatra predsobljem masonerije.

Specijalitet pomenute agencije, na koji je ona izuzetno ponosna, jeste namensko rađanje dece radi davanja na usvajanje. Na svom sajtu ona obaveštava zainteresovane kako to izgleda i pomaže budućim majkama da se lakše odluče na ovaj korak nudeći im finansijsku korist.

Druga američka agencija koja je veoma aktivna u Srbiji je već pominjana „Hopscotch Adoptions" koja se specijalizovala za sledeće zemlje: Jermeniju, Bugarsku, Gruziju, Ganu, Gvajanu, Ukrajinu, Maroko i Srbiju. Na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji ona ističe kako je posebno uspešna u pronalaženju dece za istopolne parove. Iako zakoni u Srbiji ne dozvoljavaju ni istopolne brakove niti mogućnost da takvi partneri usvoje dete, kada je u pitanju prodaja naše dece strancima sve je dozvoljeno i moguće. Najvažnije je da se sve to dobro plati.

A 1. "Saradnici na terenu"

Pregledajući samo jedan manji deo materijala dobijenih iz Norveške, novinarsko-istraživački tim Dušana Velkovskog je na uzorku od pedesetak elektronskih kartica „Barnevernet"-a i agencija koje posluju u okviru ovog sistema, otkrio 27 lica iz Srbije koja se tretiraju kao „saradnici na terenu", iako su već zaposleni u ovdašnjim centrima za socijalni rad.

Radi se o sledećim osobama (u zagradi je stranice na kojoj je kartica gde se osoba pominje): Tadija Đurović (1. strana), Vladimir Trajković (2.str ), Smilja Igić (3.str), Ivana Ivanović (4.str ), Dušan Vukašinović (4.str ), Andrija Virijević (5.str), Marko Minić (5.str), Goran Jakšić (6.str), Jovan Bošković (6.str), Marina Martinović (6.str), Miloš Mutavdžić (7.str), Jasmina Jelić (7.str), Daniela Tišma (8.str), Mladen Voćkić (9.str), Dragomir Ćurčić (10.str), Slađana Veselinović (10.str), Stanislav Nikolić (10.str), Ivana Ilić (13.str), Lazar Radojković (13.str), (nema ime) Joksimović (15.str), Sandra Kočić (15.str), Marko Minić (20.str), Mirjana Derić (20.str), Igor Stojanović (30.str), Gordana Ilić (30.str), Marija Basta (31.str), Sanja Adić (46.str).

Da bi zaslužili svoj honorar, osim što odgovaraju na upit osoba iz Skandinavije zainteresovanih da usvoje određeno dete iz Srbije, ovi službenici moraju i da sprovedu postupak oduzimanja deteta od bioloških roditelja u slučaju da isti još nije sproveden.

Pošto se u takvim slučajevima radi o pravom otimanju dece od svojih pravih roditelja, službenici Centra za socijalni rad moraju da pokažu zavidnu maštu pri izmišljanju razloga kojima bi opravdali ovo nasilje, pa tako dolazi do slučajeva kada se oduzimanje deteta na koje već čeka bogati usvojitelj sa Zapada, objašnjava time da živi u stanu u kome prozori nedovoljno dobro dihtuju?!?

A 2. Pranje novca u mutnom kanalu

Čak tri od pet velikih korporacija koje dominiraju skandinavskim tržištem „brige o deci" svoje krajnje vlasnike imaju na ostrvu Gernzi u Lamanšu i to iz nekoliko razloga.

Ovo ostrvo zajedno sa dosta poznatijim susedom Džersijem pripada grupi takozvanih Kanalskih ostrva koje nije ni u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, niti Evropske Unije, već se tretira kao privatno vlasništvo britanskog monarha. Na ostrvu ne postoje porezi, a ni banke nisu u obavezi da objavljuju imena vlasnika računa koje vode. Zbog toga je ostrvo pravi raj za kriminalce svih vrsta koji bi da operu svoj novac.

Iz ovih razloga skoro ni jedna država Evropske Unije ne priznaje transakcije ka pravnim licima na Gernziju, pa je u tom slučaju potrebno uključiti neku od zemalja posrednika. Često je to Srbija.

Na primer, ako bi neka kompanija iz Italije uplatila novac direktno preduzeću sa računom na Gernziju, to bi se tretiralo kao uplata na sopstveni račun i platio bi se porez na kapital. Zbog toga italijanska kompanija novac prvo uplaćuje svojoj ćerki u Srbiji, zemlji koja ne pravi problem oko transakcija sa poreskim rajevima, koja zatim transferiše sredstva na Gernzi odakle se mali deo kao provizija tajnim kanalima vraća u Srbiju, dok veći deo odlazi nazad kompaniji iz Italije koja uplatu na račun srpskog preduzeća knjiži kao trošak i za toliko umanjuje osnovicu za plaćanje poreza.

Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković i ministar finansija Dušan Vujović već su nekoliko puta od strane nadležnih u Evropskoj komisiji bili upozoreni da na ovaj način Srbija pomaže međunarodno pranje novca, zbog čega bi i sama mogla da se nađe na crnoj listi Evropske Unije, ali se ništa nije promenilo.

Razlog za ovu neaktivnost je činjenica da sve transakcije ka poreskim rajevima od određene sume naviše nadgleda klan braće Vučić, koji na taj način dobija korisne informacije pomoću kojih reketira uplatioca.

Ovakvo slobodno poslovanje sa Gernzijem koristili su i službenici Ministarstva za zapošljavanje, rad, boračka i socijalna pitanja, u čijoj nadležnosti su i Centri za socijalni rad, pokušavajući da u Srbiju privuku što je moguće više svetskih kompanija za „brigu o deci". Zbog toga ne treba da čude povremeno „naduvani" računi za sredstva koja se uplaćuju ovdašnjem posredniku pri kupovini dece, jer jedan deo para treba samo da se preko Srbije transferiše dalje na Gernzi i tamo opere.

Problem je nastao kada je Aleksandar Vulin zamenio mesto sa svojim kolegom Zoranom Đorđevićem, koji od tada pokušava da istisne kadrove Pokreta socijalista i da na njihova mesta dovede naprednjake. Na taj način bi SNS stekao kompletnu kontrolu nad novcem dobijenim od trgovine decom.