Postdemokratija

Početak kraja

Bez obzira kako će se sklopiti kockice posle sasvim neregularnih beogradskih izbora (što se ne zna dok pišem ovaj tekst), biće to početak kraja ovog režima. Vučić će svakako biti gubitnik jer jednostavno nema šta da dobije, pošto je već sve uzurpirao. Ako ipak izgubi kontrolu nad prestonicom, ludačka košulja, koju je navukao Srbiji, pocepaće se i nezaustavljivo nastaviti da se para. Ali, čak i da uspe da nekako skarabudži većinu u Skupštini Beograda i tako zadrži kakvu takvu vlast u glavnom gradu, biće to Pirova pobeda, koja će ga skupo koštati. Ovi izbori biće poslednja kap koja će preliti čašu žuči građana čiji će očaj prerasti u bes. Neki će to pokazati već sad, glasanjem na ovim izborima, a oni koji ne budu iskoristili taj ventil bukvalno će eksplodirati kad se suoče se posledicama. Sa druge strane, Vučić, koji je uspaničen ovom prilikom ispucao svu municiju bez većih rezultata, neće biti u stanju da obnovi autoritet neupitnog i nedodirljivog vođe., tvrdi novinra Miodrag Mile Isakov, podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše Mile Isakov

Nije zahvalno pisati o neizvesnom događaju koji tek treba da se desi, sa svešću da će u trenutku kad se tekst pojavi na internetu i kioscima, već proći i o njemu sve biti poznato. Posebno kada su izbori u zemlji Srbiji u pitanju. Ali, ne vredi kukati, jer takva je sudbina nezavisnih medija kao što je ''Magazin Tabloid", koji se zbog terora vlasti štampa u inostranstvu pa tekstovi moraju biti predati uredništvu nekoliko dana ranije.

O neregularnosti izbora nema potrebe posebno trošiti reči, dovoljna je informacija da je u poslednje vreme Beograd dobio nekoliko desetina hiljada novih stanovnika, odnosno glasača, kojima je vlast po hitnom postupku odobrila fiktivnu promenu prebivališta. Ili podsećanje kako je predsednik države, a to bi trebalo da znači predsednik svih građana, stao na čelo jedne liste, dakle jedne grupe građana, koristeći sva sredstva koja mu po funkciji stoje na raspolaganju ne bi li ta lista pobedila.

Za one koji ne vole da se bakću statistikom i formalnostima tu je RTS u čijim se programima i posebno predizbornim emisijama sve to može videti golim okom. Na primer, u emisiji "Upitnik" u kojoj su učestvovali Šešelj, Palma, Šapić i Boško Obradović, kada je ovaj poslednji uporno ućutkivan od voditeljke, Šešelja i Palme, čim pomene Vučića. Mogli su tako saznati da je već samo pominjanje imena predsednika od strane opozicije uvreda.

Kada je Obradović počeo da pokazuje papire koji dokazuju kako Vučić u Beogradu, koji toliko voli, ima sedam stanova, uknjiženih na oca, majku, brata, prvu, pa drugu ženu i jedan na njegovo ime, voditeljka je pokušala da mu oduzme reč sa objašnjenjem da ne može da vređa. Kada je ovaj zapitao o kakvom je vređanju reč kada se konstatuje da neko ima toliko stanova, ako ih je pošteno zaradio, pripomogao joj je Šešelj nazivajući ga lažovom što voditeljka nije ocenila kao vređanje.

Toj demokratskoj raspravi Palma je dao doprinos u svom catch as can stilu, ponudivši voditeljki fizičku zaštitu u obračunu sa Obradovićem, što za nju nije bila pretnja. U tom samo za RTS dijalogu, pobedio je Šapić ćutanjem. Kad je tako na javnom servisu građana, koji nam garantuje pravo da znamo sve, možete zamisliti kako je na Pinku i Hapiju, gde je Vučić tokom kampanje postao deo inventara. Kada se tome dodaju i brojne dnevne novine zadužene za linčovanje opozicije, jasno je onda da ne može biti reči o demokratskim i fer izborima.

Dakle, beogradski izbori, ma koliko bili neregularni, prosto se ne mogu zaobići zbog neodgovarajućeg tajminga. Glasanje će se dogoditi za dva dana a ovaj magazin će izaći tri dana kasnije, ali će posledice, bez obzira na rezultate, biti toliko velike da to ne može proći bez komentara. Već sama činjenica da je i u tako neravnopravnim uslovima, izborna trka bila neizvesna, poraz je Vučića i njegovog režima. Sve prognoze, naime, govore da je odnos snaga vlasti i svih lista opozicione orijentacije poprilično izjednačen, tako da su moguća oba ishoda. I da vlast još neko vreme nastavi da upravlja glavnim gradom i da opozicija preuzme kormilo Beograda na vodi.

Odlučiće autsajderi, kako oni koji pređu cenzus, u zavisnosti kojem carstvu će se privoleti, tako i oni koji će ostati ispod crte a njihovi glasovi podeljeni među najbolje plasiranim. Pošto će, nesumnjivo, najviše glasova osvojiti Vučićeva lista, jasno je da će oni koji su ušli u trku svesni da ne mogu proći, doprineti najviše njemu,namerno ili bez namere, svejedno. I među onima koji će se kao opozicionari provući kroz iglene uši ima onih koji će, uprkos obećanjima i zavetima, zbog sinekure i para, pretrčati na stranu jačega, tako da je logično očekivati da Vučić, uz pomoć štapa i šargarepe, ali i lažne opozicije, nategne većinu. Ipak, biće to Pirova pobeda koja nije stvarni uspeh i koja donosi više štete nego koristi, pa bi Vučić, baš kao Pir posle druge pobede nad Rimljanima, mogao da izjavi " Još jedna ovakva pobeda i ja sam propao".

Da ukratko obnovimo gradivo, Pirova pobeda je izraz koji opisuje situaciju u ratu, a ovi izbori jesu pravi rat, u kojoj je jedna strana u sukobu ostvarila pobedu u bici, odnosno ostvarila taktičke i operativne ciljeve u toj akciji, ali je pri tom toliko materijalno i moralno iscrpljena da nije u stanju ostvariti strateške ciljeve zbog kojih je ušla u tu bitku. Pir je bio epirski kralj tri veka pre nove ere, koji je u osvajačkom pohodu porazio Rimljane u dve bitke, ali je u njima pretrpeo tolike gubitke da je potpuno izgubio snagu tako da je posle toga bio potučen i proteran iz Rimskog carstva.

Imamo i mi u svojoj istoriji sličnih primera, kao što je čuveni boj na Kosovu, na primer. Istina, u njemu nismo pobedili ali nismo ni izgubili, jer Turci, koji su u njemu izgubili cara Murata, nisu tada ušli u Srbiju. Osvojili su je znatno kasnije pošto osakaćena u toj bici Srbija više nije mogla da se oporavi i nije imala snage da se odbrani. Dakle, glavni cilj, zbog kojeg se ušlo u boj na Kosovu, da se spreči prodor Osmanlija i porobljavanje zemlje, nije mogao biti ostvaren upravo zbog gubitaka u toj bici kojom je odbijen taj prvi udar. Situacija sa Vučićevim režimom danas je slična mada su motivi sasvim drugačiji. U bitku za Beograd je ušao da bi odbranio svoju vlast, ali i ako je sačuva u Beogradu izgubiće je u Srbiji. Glavni cilj mu je bio da, pod parolom sprečavanja povratka "Dosmanlija", zaustavi prodor demokratije i onemogući oslobađanje zemlje od diktature, ali će načinom na koji je to radio samo povećati svest o potrebi takvih promena. Tako će biti toliko oslabljen da to neće biti u stanju da ostvari, čak i ako tu bitku dobije.

Već sama činjenica da je bitka za Beograd između Davida i Golijata bila neizvesna, poraz je režima koji je imao svu silu ovoga sveta. Imao je apsolutnu vlast u zemlji i Beogradu, koju je apsolutno i koristio u izbornoj kampanji, personalno i materijalno. Zloupotrebljavajući svoj položaj i sve resurse vlasti, u izbornoj trci su na jednoj strani stoprocentno učestvovali predsednik države, gradonačelnik Glavnog grada sa svitom aparatčika, kompletna vlada Srbije i sva državna i gradska javna preduzeća, na čelu sa javnim servisom Srbije. A uključili su i svetske moćnike poput Sergeja Lavrova i Angele Merkel, sa ciljem da susrete sa njima u sred kampanje prikažu kao čin njihove podrške.

U toj, apsolutno neravnopravnoj bici za Beograd, u kojoj na drugoj strani bejaše kilava i razjedinjena opozicija, bez para i medija, sve osim apsolutne pobede je neuspeh koji će se već u narednom koraku pretvoriti u poraz. Potrošena je ogromna energija i sve zalihe kredibiliteta, iskorišćena su sva sredstva, iscrpljena sva moć. Su čim će sutra pred Miloša.

Sa druge strane, postignuta je jedna značajna pobeda opozicije svih boja i formata, a to je činjenica da je pobeđen strah. Strah od svemoćnog i sveprisutnog režima, ali i strah za taj režim.

Veliki je to strah bio koji je potpuno paralisao Srbiju. Režim se godinama služio svim sredstvima da ga utera u kosti i protivnicima i pristalicama, koje je zastrašivao katastrofom koja bi mogla da ih zadesi ako dođe do promene vlasti. Kao što je penzionere plašio mogućnošću da ostanu potpuno bez penzija ako im ne budu smanjene. Već sama mogućnost da se sruši vlast u glavnom gradu kao središtu svevlasti, koja je visila u vazduhu nekoliko meseci, osokolila je i ohrabrila sve istinske opozicionare, ali i one koji su podržavali vlast ubeđeni da od nje beznadežno zavise.

Čak i oni koji su bili zabrinuti za dan posle, videli su da se ništa posebno ne dešava ni kad se stane na put velikom vođi i počeli da se navikavaju na pomisao da svet neće propasti ni ako on bude zamenjen. Da ima života i posle Vučića.

Sve u svemu, ovi samo formalno lokalni izbori, ako ništa drugo, biće pokazatelj stanja u celoj zemlji, a stanje je takvo da je ubedljiva većina građana nezadovoljna uslovima života i stanjem u društvu. To se odnosi na sve one koji nisu glasali za Vučića i njegove satelite, ali i na one koji nisu izašli na glasanje. Po svim merenjima pokazaće se da takvih u Beogradu ima oko sedamdeset posto. To je ogromna energija koja je ovom prilikom samo delimično aktivirana, ali koja će nastaviti da zrači širom Srbije.

Kao što će Srbijom nastaviti da se širi i svest o ranjivosti režima, koji se dosad činio nepobedivim.