Ekonomija

Neoliberalno razaranje privrede i društva: od "države blagostanja" do koruptivnih finansijskih piramida (3)

Zarobljeni u zoni sumraka

Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka ma vlasti. Treba posebno naglasiti da se kod nas radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase - stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva, kroz privatizaciju kolektivnog, vodila je u socijalnu dramu i tektonsko pomeranje odnosa rada (zaposlenih) i kapitala, zaključuje prof. Dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista, u svom osvrtu na državu, rad i kapital u okolnostima nove krize

prof. Dr Slobodan Komazec

Prihvaćeni neoliberalni model kod nas doveo je do svih navedenih negativnih posledica - razaranje privrede i društva, uz potpunu dominaciju stranog bankarsko-finansijskog kapitala. Razvija se i proces otuđenosti radnika od kapitala i rezultata razvoja, a s druge strane otuđenosti države od interesa radnika i nezaposlenih (slom socijalne države). Partokratski sistem, koji je uzurpirao javni i politički život, ruši moralnu osnovu društva.

Napadnuti su nam porodica, moral, sloboda mišljenja, socijalna pravda, država kao institucija, a sada i crkva, a prevladava nemoral, ponašanje postojećih stranaka kao na pijaci, sve se kupuje i prodaje (samo je pitanje cene i interesa). Uništavaju se sve kapitalne vrednosti društva. Ne postoji poverenje ni u jednu političku stranku. Kriminal je prodro u sve pore društva i njegovih institucija. Svemoć novca je prodrla u svest i određuje ponašanje gotovo svih struktura i pojedinaca.

Može li se na njihovom modelu i makroekonomskoj politici izaći iz tekuće krize i rešiti nagomilani problemi? Ne može! Ekipa koja nas je uvukla u krizu i ogromnu nezaposlenost ne može ponuditi druga rešenja, jer je podredila nacionalne i državne sopstvenim interesima i krupnom finansijskom kapitalu, a radnike i osiromašeno stanovništvo gurnuli na marginu društva i pretvorili u običnu glasačku mašinu u nemaštini i beznađu. Na izborima se kupuju za bezvredne stvari i lažna obećanja. Treba li nam taj splet interesa, gušenje razvoja i uništavanje nacije?

Da li ste videli onu deprimirajuću, tužnu i gorku socijalnu sliku na TV Palmi (30.12.2017.) kada masa naroda čeka u redu da dobije 2.000 - 3.000 dinara Palmine socijalne pomoći. Kako vam je delovalo to „oduševljenje" onih u razgovoru s novinarom, za dobijenu mizeriju koja mnogima „život znači", jer im niko u porodici ne radi, nikakvih primanja nemaju, a bolest i godine sustižu. Uz svaku pohvalu za ovakav potez Palme, ide i nekoliko pitanja : da li vlast zna pravo socijalno stanje nacije, gde su najavljene socijalne karte, zašto se sistematski ne reši položaj gladnih i bednih u državi ; kako dalje traje (zakonski) ovakvo raslojavanje društva. Socijalna i materijalna slika društva je potpuno drugačija od TV- predstavljanja u javnosti. Dok jedan uži sloj obogaćeni u „tranziciji" kupuje banke, preduzeća, banje, zemljišne komplekse, jahte, avione, kamione, ogromne kuće i stanove, ne znaju šta sve imaju od bogatstva, ne plaćaju poreze i doprinose, totalno eksploatiše zaposlene i sl., na drugoj strani je masa osiromašenog i izgladnjelog stanovništva.

Prema jednom nedavnom istraživanju („Starenje u gradovima - izazovi savremenog društva", 2017) preko 92 odsto starijih u gradovima imaju prihode u proseku 25.650 dinara, dok 8-10 odsto živi na granici apsolutnog siromaštva, 46 posto teško sastavlja kraj s krajem. Kod grupe penzionera polovina ima penziju ispod prosečne, a skoro polovina prosečnu. Oni koji imaju penzije ispod prosečne, a ipak iznad granice apsolutnog siromaštva, čine čak 28 odsto.

Nezaposlenih ima daleko više u odnosu na zvanične podatke. Koliko je socijalno raslojavanje vidi se iz podatka da ispod 200 evra preživljava dva miliona građana. Od ukupnog broja penzionera čak 990 hiljada ima ispod 22.000. dinara (što čini gotovo 60 odsto). Poljoprivredni penzioneri primaju prosečno 9.373.dinara. Socijalna slika društva je izuzetno loša i nabijena brojnim životnim traumama.

Nema i ne može biti socijalne pravde i „socijalne ravnoteže" u društvu s dominantno privatnim vlasništvom i motivom profita, uz ogromnu preraspodelu dohotka u ruke nosilaca kapitala , gde su zaposleni postali goli privezak kapitala , „dodatak" kapitalu i gotovo nepotreban trošak. Pri tome se nastoji da ga treba „maksimalno nacionalizovati" i smanjivati u ceni koštanja.

Očuvanje nacionalnog identiteta političke kulture , poverenja građana u institucije sistema i sl. veoma je teško u uslovima kada se najveći deo stanovništva nalazi na ivici gole egzistencije i svakodnevnoj bici za preživljavanje (uz sve veća odricanja).

Male države u otklanjanju navedenih slabosti sistema treba da jačaju javne institucije (države), da se vrate nacionalnom ekonomskom suverenitetu, radu i kvalitetu, kreativnosti, tradiciji i kulturi. Da se vrate „moralnim normama" i odgovornosti, dakle sređenoj, uređenoj i odgovornoj državi, bez koje se socijalni i ekonomski sistem i razvoj ne mogu održati

Dakle, videli smo kako se rasprodaje društveno bogatstvo, razara država i drugi suverenitet. Sve se to odvija programirano i sistematski pod parolom demokratije, slobodnog tržišta i ljudskih prava i sloboda.

Ima autora koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike razvoja izaziva gnušanje, jer po njima „država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je" i sl. Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i dalje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i monetarizma - kojim i stoji u osnovi, dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije i rezultate neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili i naučili, a državno-monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema prezaduženim i nerazvijenim privredama i ne vide.

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma nažalost i dalje su na sceni savremene ekonomije, mada su doživeli potpuni potpuni slom u svim segmentima. Jasno je postalo da je „uspon fundamentalizma slobodnog tržišta doveo do narastanja rušilačkog kapitalizma".

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa. Razvoj je postavljen na osnovne „poluge" neoliberalizma: privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna, liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta), decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opštedecentralizacije i regionalizacije).; ravnoteža budžeta i platnobilasnih odnosa. Tržišni fundamentalizam je kao filozofija zadominirao, uz dominatan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i „uvoz razvoja". Stvara se model „zavisnog razvoja", „nadzirane ekonomije"od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija) , a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

Tržišni fundamentalizam i šok terapija - put u kolonijalni položaj nerazvijenih privreda

Neoliberalne dogme, koje su se nametnule društvu, ne dozvoljavaju ekonomiju opšteg blagostanja i države blagostanja. Siromaštvo se povećava, vrši veliko raslojavanje društva, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika , enormno zaduživanje u inostranstvu, oduzimanje vlasničkih prava i ekonomsko-socijalne sigurnosti. Nametanje novog Zakona o radu u cilju „usklađivanja" sa EU, samo do kraja otkriva ovaj sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Nažalost, uz posredničku ulogu država koje su se stavile na stranu krupnog kapitala i napustile koncept „države blagostanja" ili socijalne države. Narasta problem isplata penzija, socijalnih usluga, razaranje sistema obrazovanja, kulture i zdravog načina života i komunikacija. To je u osnovi rušilački kapitalizam potčinjavanja i zavisnosti (eksploatacije). Eksperimenti sa šok-terapijom dovode do sve širih međusobnih konflikata, otuđenosti, kriminala, korupcije - dakle traumatične situacije koje postaju svakodnevnica. Time se brišu sve perspektive bolje sutrašnjice. Cvetanje endemske korupcije ruši sve stubove pravne države i socijalne politike. Funkcionisanje radikalne kapitalističke ekonomije sa šok terapijom se i dalje nastavlja kroz permanentnu dugoročnu krizu. Političari i vlasti koriste stanje straha i dezorjentacije nastale šokom i neizvesnošću da proguraju šok terapiju radikalnim „bolnim programom privređivanja" je „teška" operacija bez anestezije. Strah je postao moćna poluga u rukama korumpiranih političara, koji čine sve da uterivanjem straha uguše svaki oblik otpora i kritike sistema.

Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) zamenjena je mantrom (svetom formulom) slobodnog tržišta. Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacije privrede). Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma.

Socijalno raslojavanje dobija neslućene razmere

Sve to ukazuje na teške probleme s kojima se suočavaju sve privrede u tranziciji, koje su redom ušle u krizu razvoja, te da se mora pronaći novi poslovni razvojni model. Izbor strategije razvoja na restrukcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji ili nekontrolisanoj ekspanziji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova" zaposlenih iz privatizovanih ili likvidiranih preduzeća, uz neto odliv kapitala, smatramo, strategija je produbljivanja krize, a ne dinamičkog razvoja.

Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno pripremu za izvoz i sam izvoz (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz, već njen manji deo, ostala je za domaće tržište), kao i domaće investicije.

Naravno, problem je šta izvoziti i pod kojim uslovima.

To je potpuno drugačija koncepcija od preporuka MMF - tog zagovornika interesa krupnog finansijskog kapitala. Sve zemlje koje su dosledno provodile njegove preporuke (u pogledu monetarne politike, kamate, kursa, budžetske i platno-bilansne politike) doživele su kolaps proizvodnje, visoku nezaposlenost, oštru deflaciju, visoke kamate, uz veštačku stabilnost cena i deviznog kursa. To ne može biti osnovni cilj makroekonomske politike, posebno u jednoj nerazvijenoj i krizom slomljenoj privredi. Taj „univerzalni lek" MMF u najvećem broju zemalja je pravi „otrov razvoja". Neoliberalna doktrina omogućava da razvijene zemlje u procesu globalizacije povećaju svoje bogatstvo i ostvaruju dominaciju nad manje razvijenim privredama. To je poseban oblik ekonomskog imperijalizma.

Nametnuta finansijska deregulacija oduzima državama moć kontrole nad kamatnim stopama - koja je poverena navodno, nezavisnim centralnim bankama (koje su pod kontrolom MMF i svetskih bankara), a to predstavlja i kraj samostalne monetarne politike. Fluktuacija kamatnih stopa (date osamostaljenim stranim bankama na domaćem tržištu na odlučivanje), fluktuacija kursa, liberalna poreska stopa, laka i slobodna repatrijacija profita na finansijskim ulaganjima - dovode do sumanute trke za profitom i finansijskim spekulacijama. Širi se raskorak (neravnoteža) između finansijske i realne sfere ekonomije, uz eksplozivan rast finansijske sfere. Finansijski i bankarski inženjering kombinuju, mešaju i čine sve složenijim mešavinu međusobnog uticaja deviznog kursa, kamatne stope, berzanskog kursa, indeksacije, kredite...

Brzo se razvija spekulativna ekonomija s novim instrumentima i derivatima (prvog, drugog i trećeg reda), odnosno „bankarskim proizvodima". Time su finansijska tržišta postala velika i nekontrolisana arena za masovne spekulacije. Berze su postale specifične kockarnice s ogromnim tuđim novcem. Stvaraju se globalizovane finansije. Štetni karakter berzanskog poslovanja postao je duboko antiekonomski i otežava normalno funkcionisanje privreda. To je sistem ogromnih spekulativnih preraspodela, ali i stvaranja sve veće mase spekulativnog virtuelnog ili fiktivnog kapitala. Stvoren je mehanizam za enormno bogaćenja uskog kruga špekulanata, ali i za izbijanje povremenih kriza kada berze ovakvim poslovanjem postaju epicentri nastajanja kriza.

Ovaj pogubni proces predstavlja ključni kredo neoliberalizma - ekstremna koncentracija finansijskog kapitala, uz veliku gramzivost kroz finansijske spekulacije vlasnika kapitala.

Realna ekonomija se istovremeno napušta i prepušta procesu stalnog propadanja. Ogromnim finansijskim sredstvima (derivatima novca) i emisionim injekcijama sistem kapitalizma je doveden do ruba propasti. Sve se čini da se sačuva srž zapadnog (bankstersko-spekulativnog) kapitalizma. Traže se nekakve „oplemenjene" verzije atlantskog kapitalizma, tip „kreativnog kapitalizma" (Bil Gejts), ali i „kapitalizma sa savešću" (Dejvid Kameron) ili čak „moralnog kapitalizma" (Sarkozi). Svi polaze od toga da je „sebičnom" kapitalizmu odzvonilo.

Posebno se zagovara „nordijski kapitalizam" - koji umesto protekcionizma (koji narasta) i nacionalizacije (banaka i strateških korporacija) zagovara kapitalizam otvoren globalizaciji (dakle, i dalja promocija neoliberalizma) sa privremenom presudnom ulogom države (još značajno prisutna „socijalna država" ili država blagostanja). Traži se nekakav model „idealnog kapitalizma", mada on kao svet dominacije novca i finansijskog kapitala, profita i otuđenja, jednostavno nije moguć. Dolazimo do interesantnog stava da je „kapitalizam bolest čovečanstva" (Alen Badju, filozof).

Sve su brojniji kritičari doktrine o slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u 2014. godini je francuski ekonomista Žan Tirol (Jean Tirole). Nagrada je data „za analizu tržišne moći i regulativa". Oblast njegovog istraživanja je industrijska organizacija i bankarski i finansijski sektor, „s posebnim interesom na regulisanje velikih korporacija i neuravnoteženih tržišta". Regulativa (veća) se odnosi na banke i druge finansijske institucije. Ova nagrada se vezuje za dva aktuelna problema savremene krize i regulisanja:

1) Svetska finansijska kriza je najvećim delom rezultat neregulisanih finansijskih tržišta i bankarskog poslovanja , koje je praćeno socijalizacijom gubitaka u propalim bankama, bez kažnjavanja njihovih menadžera (čak i uz dodelu ogromnih bonusa),

2) Nastajanje razvijenih privreda da rigoroznom regulativom poslovanja banaka i finansijskih tržišta spreče izbijanje nove finansijske krize, odnosno ako u nekoj državi izbije kriza da se spreči efekat prelivanja krize preko finansijskog tržišta na druge države. Gubitke će snositi akcionari banaka, a ne budžeti kroz direktne intervencije u spasavanju velikih banaka, odnosno stanovništvo kroz visoku inflaciju izazvanu enormnim upumpavanjem novca centralne banke. Sve se radi u cilju sprečavanja kolapsa bankarskog sektora i finansijskog sistema u celini, ali i izbijanja nove, razornije svetske ekonomsko - finansijske krize čije su pretpostavke potpuno ostvarene.

Finansijske operacije, spekulativna ekonomija i sukobi u „svetu rada"

Banke širom sveta ubacuju sada ogroman jeftin novac u propale ekonomije u krizi. U tom „bankizmu" finansijske spekulacije se podstiču vladama i bankama, dok nametnuti program štednje i ogromna socijalna nejednakost uništavaju finansijsku stabilnost stanovništva. „Povratak" u surovi i eksploatatorski kapitalizam, kojim se političke strukture hvale, je u osnovi društvo kapitala i duboko socijalno nepravedno društvo.

„Bolja budućnost i vera u nju je osnovno ljudsko pravo. Privatizujući sve resurse, raslojavajući društveno tkivo i brišući sve nade u pravedniji život, ultraliberalizam direktno i trajno ugrožava ljudska prava" i društvo u celini i njegovu budućnost.

Jednakost se ne ograničava na teoretska prava građana pred zakonom: ako demokratija zaista želi zaštititi ljudska prava i obezbediti građanima osnovnu ekonomsku slobodu, solidarnost se nameće kao jedino rešenje. Upravo neoliberalizam poništava solidarnost i zajedništvo, a individualizam i profit stavlja na pijedestal uspešnosti. Kapitalizam, da bi opstao, mora podrediti brutalne zakone konkurencije superiornim zakonima života i omogućiti svakome „dostupnost sredstava da efektivno upravlja svojom sudbinom". Evropska unija, kojoj se nekritički teži, je neoliberalni kapitalizam, sistem eksploatacije, otuđene birokratije, sve češćih masovnih pobuna radnika i sve većeg broja nezaposlenih. Ovo se posebno odnosi na nametanje novog Zakona o radu u tim zemljama i gubitka radničkih prava. Porast cena energenata i hrane i dr. do čega će ubrzo doći, zaoštriće pobune obespravljenih i nezaposlenih do krajnjih granica. Obrnuta socijalna piramida tih država je vrlo nestabilna, sklona rušenju (padu) uz velike socijalno-političke potrese.

Uz sve navedeno, savremena društva doživljavaju velike transformacije. Istina je da je danas rad (radna snaga) u najvećoj krizi od nastanka kapitalizma.

„Krivci" za to su i sledeće velike promene:

1) - Globalizacija (seljenje, kapitala iz države u državu i begstvo kapitala), što stvara dugoročnu nesigurnost i slabu „vezanost" kapitala za nacionalnu ekonomiju. Internacionalizacija kapitala stvara veliku neizvesnost nacionalnim državama,

2) - Automatizacija ( i „istiskivanje" masovnog rada),

3) - Digitalizacija,

4) - Robotizacija procesa rada u novoj tehnološkoj revoluciji,

5) - Internet,

6) - Besomučna jurnjava za profitom i proces finansijalizacije,

7) - Opšta kriminalizacija i spekulativna ekonomija (begstvo od realne ekonomije i proizvodnje).

Na udaru novih tehnologija našao se klasičan rad (i radnik). Kapitalizam je otkrio novi tehnološki uzlet i ogromnu preraspodelu između rada i kapitala, između profita i nadnica, a u okviru ostvarenog profita njegovo ulaganje u finansijske operacije i spekulativnu (a ne realnu) ekonomiju. Unutar „sveta rada" narastao je životni sukob između klasičnog masovnog fizičkog rada (industrijski radnik) i zaposlenih u novim sferama (usluge, informatika, komunikacije, propaganda, trgovina finansijskim proizvodima i sl.). Unutar „sveta rads" jačaju suprotnosti na sledećim relacijama: zaposleni - nezaposleni, zaposleni u javnom - zaposleni u privatnom sektoru, domaća radna snaga - uvezeni radnici, obaranje plata i najamnina preko uvezene jevtine radne snage , suprotstavljanje unutar same strukture zaposlenih u jednom otuđenom, individualiziranom i „vučijem" sistemu očuvanja radnog mesta i zaposlenosti i dr.

Nametanje primitivnog i surovog kapitalizma eksploatacije i otuđenja

Nosioci makroekonomske politike uvode nam kapitalizam primitivnog oblika, gotovo prvobitne akumulacije kapitala. Otvoreno se hvale „povratkom u kapitalizam". Uveden je neoliberalni oligarhijski sistem. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava, bez sindikalnog organizovanja, nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena, pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu. Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru za određene poslove, (posebno preko Agencije za posredovanje) na probu, volonterski rad, neplaćeni rad i sl. Većina građana pretvorena je u moderne robove. Alternativa tome je ako se pobune i traže svoja prava,članstvo u armiji nezaposlenih. Sretni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikako plaćen. Pri tome, vlada i osećanje nesigurnosti i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom - takvom poslu strahuju da lako ostanu bez posla. Jednom kada se ostane bez posla drugi se teško nalazi. Velika je istorijska prevara bila kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo. Sada se otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim kao državna obezvređena, prodata ili gotovo poklonjena, uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. „Finansijske pirane" su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem državno-radničko vlasništvo i navukle divovski spoljni dug i dugove kod banaka - koje ne vraćaju. Sada nastaje faza kada su realni i privatizovani kapital prenose u ruke stranog kapitala.

Na sceni je debakl ekonomije i društva i narastanje novog ekonomsko-finansijskog kolonijalizma. Istovremeno je to i koncept socijalnog polarizovanja i velike diferencijacije u pristupu novcu i kapitalu, a to je upravo nova strategija finansijskog kapitala. Na sceni je regresivni kapitalizam koji vodi u haos i sunovrat privrede i društva. Istovremeno se razvija i duhovno zagađenje društva.

Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom, ali u funkciji destrukcije, a ne razvoja. Kriminal je eksplodirao. Korupcija je postala sastavni deo svih operacija kapitalom.

Nastalo je vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa, teško ruinirana privreda, nemoćna država i gotovo panika i nemoć vlasti koja ne vidi izlaz. Nema ni vizije, ni strategije dugoročnog društvenog, nacionalnog i ekonomskog razvoja.

Socijalni pesimizam i nezadovoljstvo masa

Nije ništa neobično da socijalni pesimizam stalno raste i da je nezadovoljstvo uslovima života masovno. Varljivi i površinski socijalni mir povremeno narušavan pojedinačnim (a ne masovnim i sinhronizovanim) štrajkovima, nepovezanim demonstracijama socijalno ugroženog ogromnog dela populacije - za sada ne ugrožava instalirane političke strukture i stranačke pozicije. Masovno nezadovoljstvo i gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti, dopunjeni su osećajem masovne manipulacije, propagande i medijskog spinovanja javnosti. Stoga raste nepoverenje u stranke, javne institucije i sredstva informacija.

U potpuno alternativnoj politici razvoja više solidarnoj i kolektivnoj (ne individualističko-neoleiberalnoj) ekonomiji, koja vodi brzom ekonomskom rastu i ravnomernoj raspodeli nacionalnog dohotka i bogatstva, mogući su potpuno drugi instrumenti razvoja. Nasuprot tome, koda nas se vodi i dalje liberalna ekonomija oruđenja i masovne eksploatacije.

Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i legalizuje nehuman odnos prema radnicima. U merama Vlade je više elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i dalju privatizaciju javnih preduzeća. Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će dovesti do porasta nezaposlenosti i nesigurnosti, pa i socijalne neizvesnosti, sve do uslova gotovo robovskog rada.

Neoliberalizam je izgubio do sada najveći deo svog političkog legitimiteta i privlačnost širokim slojevima stanovništva. Apologija privatizacije, fiskalne konsolidacije, visokih kamata, liberalizacije tržišta rada i svih finansijskih tokova, uz razbijanje snage sindikata - jasna je strategija zavisnog razvoja.

Demaskiranje regresivne prirode neoliberalnog projekta, korupcijski skandali, uska izvorna povezanost neoliberalizma s rekonstrukcijom američkog imperijalizma, drugim državama mora biti jasna poruka. Dosadašnji razvoj Srbije proizvod je apologeta nesputanog (slobodnog) kapitalizma. Razaranje privrede, društva i investicija njihov je proizvod.

Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) izgleda da se i dalje nastavljaju. Reintegracijom radničke klase u svet kapotala preko visoke nezaposlenosti s malom tolerancijom na delovanje sindikata, a zatim koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja - stvoreno je pravo okruženje za potrebne stvarne dubinske ekonomske reforme. I dalje apologete neoliberalizma i stranog kapitala smatraju da država samo marginalno i indirektno može intervenisati u privredi uglavnom u redistribuciju dohodaka.

Poznato je da se po kejnzijanskoj teoriji iz recesije može izaći i povećanjem zaposlenosti, smanjenjem poreza i povećanjem javnih izdvajanja , niskom kamatom. Raspodela dohotka i moći sada odlazi u korist kapitala, ali je to uglavnom spekulativni, često i fiktivni, a ne proizvodni kapital, pri čemu je kamata na finansijskim spekulacijama (i brzom obrtu kapitala) gotovo deset puta veća od profitne stope u proizvodnom sektoru.

Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. Preko Sporazuma socijalnih partnera , uz posredovanje „neutralne države", uglavnom je odraz potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog kapitala.

Osnovni cilj neoliberalne hegemonije nije podsticanje rasta i redukcija inflacije. Cilj je potčiniti radničku klasu (kao da su najamnine previsoke), prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje.

Imperativ je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja međunarodne konkurentnosti i urednog servisiranja spoljnih dugova - da bi se ponovo ušlo u novi dug. Koncentracija dohotka kroz raspodelu u malo ruku, uskom sloju bogatih spekulanata, vodi neproduktivnoj koncentraciji kapitala i moći i sve većem odvajanju rada od kapitala i njegov potpuno potčinjeni i nesigurni položaj.

Nesposobnost neoliberalnih reformi da osiguraju visok nivo investicija, stopu rasta i visoku zaposlenost postaje sve jasnija. Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, potčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima. Otvorena je opasna integracija tokova kapitala preko kontrolisanog finansijskog sektora (državne finansije, domaća štednja i spajanje domaćeg i dominantnog međunarodnog kapitala), što vodi u prezaduženost i poslovanje ukupne privrede samo za kamatu na inostrani kapital..

Država blagostanja (s razvijenom socijalnom funkcijom) pretvorila se u kriminalizovanu organizaciju s takvim institucijama, a u tesnoj sprezi sa finansijskim i bankarskim kapitalom. Država zastupa interese krupnog finansijskog kapitala (bankstera), i poslodavaca, a na štetu dela radničke klase, koja se razdvaja na nekoliko delova, međusobno suprotstavljenih:

1) Deo zaposlenih u javnom (državnom) sektoru koji koristi ovu novu partijsku transformaciju države,

2) Deo u privatnom sektoru, koji ima sve slabije sindikate (ili ih uopšte nema) i koji je gubitnik, nesiguran i bez stvarnih (radničkih ) prava,

3) Deo nezaposlenih radno sposobnih delova stanovništva, van uticaja na društvene tokove ( „zarobljeni u zoni sumraka"),

4) Penzioneri i socijalno izdržavano stanovništvo.

Državna administracija se pretvorila u partijsku mašineriju sa sopstvenim profitnim, finansijskim, informacionim interesima, usko povezana sa nosiocima finansijskog i bankarskog aparata. Smanjenje nejednakosti u raspodeli nacionalnog dohotka, bogatstva i moći je bitan faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja i štednje, uz porast optimizma i sigurnosti u društvu. Represija nad radničkim primanjima (zakidanja plata i penzija, da bi se stranim bankama uplatio dug) guši ekonomski rast i otežava otplatu javnog duga. Na sceni je provođenje politike pritiska na nadnice i uslove rada. Veliki deo stanovništva je predmet fleksibilne eksploatacije. Sigurno je samo jedno - velika nesigurnost i neizvesnost.

Jasne bolesti neoliberalnog kapitalizma su nesigurnost i gubitak radnih mesta, dok je distribucija nacionalnog dohotka sve neravnomernija. Poznato je da i Komisija EU zagovara povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija uz povećanje starosne granice za penzionisanje. Uvodi se regulacija radi lakšeg otpuštanja, ograničavanje naknada, a to znači slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države. Umesto evropskog socijalno - tržišnog sistema prihvaćen je američki tržišni fundamentalizam.

Velikom deindustrijalizacijom nacionalne vlade su izgubile mogućnost vođenja nacionalne ekonomske politike i investicija, a time i sopstvenog koncepta ekonomskog rasta.

Srbiji nema spasa bez ozbiljnog rada i izgradnje novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa „trona" parazitskog sloja političkih partijskih (nesposobnih) kadrova o kome je bilo reči. Sveobuhvatne ekonomsko - socijalne reforme , ako se stvarno računa na njihov uspeh, treba početi od korenitih rezova u vezi sa njim. Dovoljno je uvesti jasna pravila igre i kontrolisati njihovo sprovođenje, na krajnje legalnim i legitimnim temeljima.

Ono što smatraju „reformama" jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, posebno promenama Zakona o radu, uz prebacivanje najvećeg tereta na radničku klasu Srbije. Predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji i dalje se razvija. Čovek je mnogo manje zaštićen nego do sada. Tu treba tražiti i odgovor na naš zahtev za spajanje rada i kapitala u preduzećima u opštoj razvojnoj funkciji.

Na sceni je dakle, turbokapitalizam u Srbiji, kao "teror antiekonomije", uz poništavanje radničkih prava, obaranje potrošnje, "stabilizacija" u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. To je potpuno antikejnzijanski model totalno slobodnog tržišta i permanentne krize.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak: