Kosovo i Metohija

Vučić je lažnoj albanskoj državi na Kosovu i Metohiji dao najviše novca!

Evropa je umrla u Prištini

Nametnuta ideja o nezavisnosti Kosova i Metohije jača sve više ali, kako izgleda, samo - u Srbiji. Zločini kojima je okupacija južne srpske pokrajine sprovedena i do danas traje, kod svih časnih i pravdoljubivih ljudi čije su zemlje učestvovale u tome, izaziva stid koji ne mogu a da ne priznaju u razgovoru sa Srbima. Međutim, način vođenja politike od dolaska Aleksandra Vučića na vlast, kao i domaće stručne i šire javnosti koja to podržava ili nemo posmatra, najbolji su način da savest Zapadnjaka ponovo postane mirna. Bez obzira na to oni ipak ne mogu da podlegnu uticaju režimskih medija u Srbiji te stanje na Kosovu i Metohiji vide onako kako jeste.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Prema Kumanovskom sporazumu iz juna 1999. godine i Rezoluciji UN 1244, srpske bezbednosne snage su se povukle u potpunosti sa KiM ali je puni suverenitet države Srbije potvrđen. Po nalogu Zapada Albanci su u Prištini februara 2008. godine ilegalno proglasili nezavisnost okupirane teritorije. Decenija koja je protekla od tada i skoro punih 19 godina od NATO agresije, sasvim je dovoljno vremena da sagledamo u kojoj meri i da li je taj i u kojoj meri taj projekat uspešan ili ne. Naročito u očima javnosti čije su Vlade i vojno i civilno učestvovale ili prisutne u tom procesu.

Vlasnik i glavni urednik jedinog privatnog vojnog časopisa u Kanadi „Esprit de Korps" koji izlazi već duže od 25 godina, Skot Tejlor, profesionalni je izveštač sa ratom zahvaćenih područja koji je obišao veći deo sveta. Kao novinar dolazi 1992. u Hrvatsku i Bosnu a na Kosovu i Metohiji je boravio u vreme napada terorista „OVK" na srpske snage bezbednosti, NATO agresije, zatim albansko - makedonskog sukoba ali i u vreme samoproglašenja nezavisnosti povodom koga je, na protestu u Torontu te godine, rekao da Srbi nikada nisu tražili da piše u njihovu korist, već samo da piše istinu. O svom iskustvu i saznanjima o događajima u kojima su se Srbi našli napisao je čak dve knjige a za Magazin Tabloid komentariše trenutno stanje.

U martu 1999. godine snage NATO-a, uključujući i Kanadu, intervenisale su na Kosovu na strani separatista OVK-a, vodeći kampanju bombardovanja 78 dana kako bi prisilile Jugoslaviju na kapitulaciju. Nakon gotovo devet godina vojne okupacije NATO-a, Kosovo je najavilo jednostrano proglašenje nezavisnosti 17. februara 2008. Međutim, do sada je Kosovo bilo sve osim "nezavisnog", kaže naš sagovornik koji kao vodeće probleme na KiM ističe izuzetno lošu ekonomsku i bezbednosnu situaciju.

Uprkos činjenici da su Sjedinjene Američke Države odmah priznale ovu novu „državu" i izvršile snažan pritisak na druge zemlje, kao i na Kanadu, da to učine isto, veto Rusije u Savetu bezbednosti UN nastavlja da sprečava zvanično članstvo i priznanje Kosova i Metohija koje su trenutno druga najsiromašnija teritorija u Evropi, i nalaze se ispred potpuno osiromašene Moldavije. Njihov BDP po glavi stanovnika 2016. iznosi samo 10.000 dolara, ako uporedimo sa Kanadom gde on iznosi 46.400 američkih dolara. Nezaposlenost je preko 33 odsto, a nezaposlenost mladih iznosi 60 odsto. Od samoproglašenja nezavisnosti 2008. godine, desetine hiljada Albanaca sa Kosova pridružilo se kolonama migranata koje su se slivale u Zapadnu Evropu. "Ekonomski to je propala država" kaže Skot Tejlor.

U to vreme svet je obišla vest da je Ragip Mustafa, brat tadašnjeg tzv. "premijera" Kosova Ise Mustafe, zatražio ekonomski azil u Nemačkoj. Isa je to pravdao njegovim zdravstvenim stanjem i potrebom za lekovima koje ne može da nađe na Kosovu i Metohiji te njavio da će se Ragip uskoro vratiti kući. Međutim, mediji su došli do saznanja da je još nekoliko drugih članova prorodice Ise Mustafe takođe zatražilo ekonomski azil u Nemačkoj.

Po glavi stanovnika, okupirano Kosovo je primilo najveću sumu ekonomske pomoći koji je ikada distribuiran zemljama u razvoju: međunarodna zajednica donirala je dvadeset pet puta više novca i poslala pedeset puta više trupa po glavi stanovnika na Kosovo posle rata nego u Avganistan. Uprkos tome „međunarodna zajednica nije ponudila ubedljivu političku perspektivu društvima u regionu" i to do 2005. godine, kaže se u izveštaju Međunarodne komisije za Balkan o njegovoj evropskoj budućnosti.

Ovo isto kao vodeći problem vidi i francuski pravnik mlađe generacije Žulijan Filip koji podseća da za dve decenije na Kosovu nije uspelo stvaranje stabilne ekonomije, iako su privatizovali srpske firme, imaju plodno zemljište, i bitan strateški položaj.

„...U međuvremenu, Kosovo se suočava sa dubokim ekonomskim problemima. Više od 100.000 kosovskih Albanaca napustilo je pokrajinu od 2014. zbog loše perspektive i porasta koeficijenta nezaposlenosti. Srbija još uvek plaća deo spoljnog duga Jugoslavije za Kosovo i Metohiju, a ipak bi ovakvo Kosovo doživelo kolaps bez pomoći iz inostranstva i albanske dijaspore. Samo 2016. godine Kosovo je primilo gotovo 500 miliona dolara strane pomoći (ekvivalentno 10% BDP-a), dok je albanska dijaspora poslala 691 milion evra Kosovu (što iznosi 15% BDP-a)" navodi Žulijan.

Kada se o ekonomiji radi prihodi od carina su izuzetno i višestruko značajni ali se o tome do sada nije govorilo u srpskoj javnosti.

„...Uspostavljanje carina se uvek vidi kao uspeh (u stvaranju albanske države na Kosovu) uprkos stalnom političkom uplitanju nad imenovanjem. Prihodi od carina su od vitalnog značaja za funkcionisanje kosovske vlade, s obzirom na žalosnu ekonomsku zavisnost zemlje od uvoza. Samo 2013. kosovske carine činile su oko tri četvrtine svih lokalnih prihoda za budžet" navodi Greg Mils ekonomista iz Južne Afrike u svojoj knjizi „Zašto se države oporavljaju" iz 2014. godine.

Upravo te 2013., početkom decembra, po sporazumu iz Brisela na Jarinju i Brnjaku uspostavljena su još dva nova prelaza na kojima je počela da funkcioniše i carinska služba kosovskih separatista. Prelaze, po svom izgledu klasične granične, izgradio je režim SNS-a čiji je premijer tada bio Ivica Dačić a na kontejnerima za potrebe funkcionisanja ove službe i danas se nalaze nalepnice sa srpskim zastavama i adresom firme, kao podsetnik ko je izgradio granicu između Kosova i Metohije i ostatka Srbije. To su jedini detalji koje albanski službenici nisu uklonili a koji podsećaju na bilo šta srpsko.

Već krajem 2014. godine carina kosovskih separatista ostvarila je prihod od 868,570 miliona evra što je bilo za 34,520 miliona više nego prethodne godine. Prošle, 2017. godine, prihod je dostigao milijardu i šest miliona evra! A to je vrlo blizu ukupnoj sumi stranih donacija i onoj koja stiže iz dijaspore. Izgradnja još dva nova prelaza dogovorena je juna 2016. godine u Briselu. Posle svega, očigledno je da je jednu od najsnažnijih ekonomskih injekcija lažnoj državi na Kosovu ubrizgala upravo Vlada Aleksandra Vučića.

Ipak, čini se da ni to nije dovoljno da separatiste izvuče iz problema sa čime se slaže i francuski pukovnik Žak Ogar koji je tokom 1999. godine, kao pripadnik francuskog kontigenta KFOR-a na KiM, zbog svog truda da osigura mir i zaštiti ekstremno ugroženi srpski narod smenjen već posle manje od mesec dana. I to je bilo dovoljno da učini i da dovoljno vidi što je zapisao i maja meseca 2014. godine objavio u knjizi „Evropa je umrla u Prištini".

„Situacija na Kosovu i Metohiji je izuzetno katastrofalna" sažeto objašnjava Ogar u razgovoru za Magazin Tabloid.

„Čak i francuski novinari koji su veličali nezavisnost Kosova 2008. godine, danas priznaju da je ova "nezavisnost" mamac i fijasko. Tzv. "republika Kosovo" je marionetska država, igračka u rukama Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije, NATO-a i naročito albanskih mafijaških klanova koji danas vladaju srpskom pokrajinom. Ekonomska i socijalna situacija su izuzetno loši. Pokrajina živi na curenju finansija iz EU i, naravno, svih vrsta trgovine u rukama albanske „OVK „ mafije", tvrdi francuski pukovnik.

Po okupaciji KiM okruženje u kome se stvarala nova ekonomija, a u kome vlada organizovani kriminal i klanovski koji vode trgovinu narkoticima, oružjem i ljudima, neizbežno je bilo da se naročito korupcija i ostali nelegalni vidovi kontrole, široko rasprostrane. U nastaloj situaciji omalovažavanje i nedostatak perspektive postali su uobičajena društvena pojava.

Kod mladih se javila velika želja da napuste Kosovo i Metohiju ili da se prepuste nekoj od islamskih fundamentalističkih struja čije je učenje sve zastupljenije među osiromašenim kosovskim Albancima i javlja se kao jedan od vidova zarade.

Kombinovanje verske propagande sa obimnim finansiranjem i regrutovanjem terorističkih ćelija još jedan je od elemenata iz grupe hibridnih pretnji koje su izražene na ovom prostoru. Pre nešto više od desetak godina Saudijska Arabija je otvoreno plaćala za nošenje brade bez brkova, pantalona sa kraćim nogavicama, ženske glave prekrivene feradžama i druge vizuelne karakteristike fundamentalnih islamskih shvatanja u proseku do 100 evra. Mnogi mladi ljudi su prihvatili taj „posao" vrlo naivno ali je on podrazumevao i redovne odlaske u džamiju gde su aktivno i planski izlagani radikalnim učenjima. Do danas taj problem je ekstremno narastao pa su Albanci dospeli na vrh liste po učešću u terorističkim jedinicama prema glavi stanovnika.

Naravno, kosovski Albanci „najjasnije" vide pretnju koja „dolazi" iz ostatka srpske države pa idu dotle da tvrde da su deo rusko - srpske propagande čak i video snimci na kojima Albanci iz sastava ISIS-a odsecaju glave zarobljenicima i prete u kameru.

Prema podacima do kojih je došao novinar „Jedinstva" Zoran Vlašković, u Siriji i Iraku za takozvanu Islamsku državu ratovalo je više od 320 albanskih terorista sa KiM, od kojih su 42 žene, 77 ih je tamo poginulo, među kojima i četiri bombaša samoubice, a do sada, 130 ih se vratilo na KiM! Ipak, tvrdi on, sumnja se da je ovaj broj mnogostruko veći pa čak i da je premašio hiljadu tokom ovih godina.

Kristian Kaš, norveški oficir zadužen za medijske izveštaje NATO pakta koji je u terorističkom napadu na autobus „Niš - ekspresa" 2001. u Livadicama kod Podujeva u kome je 12 Srba poginulo a njih preko 40 ranjeno, shvatio ko je zločinac a ko žrtva te sam pokrenuo kampanju za širenje istine o Kosovu i Metohiji pod nazivom "Sorry Serbia" (Srbijo, izvini), ocenjuje da je „takozvana Međunarodna zajednica stvorila neuspešnu državu na Kosovu".

Dugogodišnji slogan je bio "standardi pre statusa". Videli smo kakvi standardi postoje na Kosovu 17. i 18. marta 2004. godine. A onda, 2008. godine, videli smo da su Albanci imali koristi od etničkog čišćenja i ubistava Srba 2004. Sramota je da moja zemlja Norveška i mnoge druge zapadne zemlje danas priznaju Kosovo kao nezavisno. Da je bezbednost više nego ugrožena tvrdi i Skot Tejlor.

„...Što se tiče bezednosti, hiljade pripadnika stranih trupa i dalje ostaje na Kosovu, najviše da bi zaštitilo Srbe od albanskog etničkog čišćenja i novih pogroma. Korumpirano rukovodstvo separatista sa Kosova, u Prištini, je samo lutkarski režim pod kontrolom međunarodnih nadzornika" ocenjuje naš sagovornik.

Žak Ogar dodaje da je „sudbina svih manjina osim albanske bez ikakvog dostojanstva. U stvarnosti, srpske enklave su kao pod opsadom, takođe i manastiri, slobode manjka u svakom smislu a etničko čišćenje se nastavlja pred samozadovoljavajućim okom "međunarodne zajednice". Jedino poboljšanje je što sve više ljudi u Evropi shvata da je agresija NATO-a protiv Srbije 1999. godine bila flagrantna nepravda, fundamentalni napad na međunarodno pravo, protiv načela suvereniteta i nezavisnosti država" objašnjava Ogar.

Da se istina o Kosovu i Metohiji širi Evopom tvrdi i Žulijan Filip, poznavalac međunarodnih odnosa, Međunarodnog i evropskog prava a koji naročito izučava događaje na Balkanu poslednjih 30 godina.

Za Magazin Tabloid Žulijan navodi da 19 godina nakon agresije NATO-a protiv Srbije i deset godina nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, teško je kvalifikovati iskustvo kao uspeh.

Bivši lider OVK Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, osumnjičeni za ratne zločine, i dalje vode Kosovo pod patronatom Amerike i EU. Pravda za progon i ubistva Srba nakon rata nije zadovoljena, a od tada se vratilo na samo nekoliko hiljada srpskih izbeglica. A desetine uništenih pravoslavnih crkava samo 2004. godine na celom Kosovu i Metohiji, kao i brojni nasilni incidenti nad Srbima i njihovom imovinom, ne govore u korist takozvanog "multietničkog" Kosova, koje meni izgleda kao mala Albanija, sa namerom da kasnije postane Velika Albanija" reči su Žulijana Filipa.

Ciničan odnos Zapada, pre svega Amerike da zatvara oči pred ovako ekstremnim pretnjama pa čak i da ih promoviše kao sredstvo za postizanje sopstvenih ciljeva, postaje sve otvoreniji, čak banalan. Na vlast na Kosovu i Metohiji u okviru sistema separatista došla je takozvana „ratna koalicija" i to baš u trenutku kada svet sve glasnije zagovara osnivanje suda za ratne zločine „OVK". Jedan od elemenata koji olakšava Zapadu ovakav pristup svakako je i bezezervna podrška Vučićeve „Srpske liste" upravo ratnim zločincima za koje i sam Vučić tvdi da su baš to, poput Ramuša Haradinaja ali i Hašima Tačija već izvesno vreme. Njihove rekacije na pominjanje tog Suda ocenjene za kao sukob najvećeg intenziteta i nivoa sa Zapadom do sada.

„Kada vidimo očajničke pokušaje lidera OVK da se oslobode svoje odgovornosti kao ratnih zločinaca, dominaciju crvenih albanskih zastava u pokrajini (a ne plavu koja bi trebalo da bude zastava 'republike Kosova'), deklaracije o zbližavanju sa Albanijom, očigledno je da SAD, NATO i Evropska unija nisu ni jednog trenutka verovale u 'nezavisnost' Kosova od ostatka države i da je njihov cilj jednostavno bio stvaranje "Velike Albanije ", starog sna Prizrenske lige s kraja 19. veka" izričit je Žak Ogar i dodaje: „Međutim, ono što mi se čini veoma ozbiljnim je ucena Srbije, od strane EU, da se odrekne Kosova i Metohije u zamenu za eventualni prijem u EU. To je neprihvatljivo. Ali sudbina Kosova tek treba da bude rešena. A to jedino može biti, ako se žele mir i stabilnost, primenom Rezolucije 1244 UN koja definitivno podseća na članstvo pokrajine u Srbiji".

Ova Rezolucija je osnov koga Srbija treba da se drži slažu se svi naši sagovornici.

„Ustav Republike Srbije i Rezolucija 1244 UN još uvek priznaju Kosovo kao pokrajinu Republike Srbije. Briselski sporazum iz 2013. godine potvrđuje sve veću autonomiju Kosova, ali ne i nezavisnost, uprkos tome što je Srbija verovatno previše dala kao na primer međunarodni pozivni broj različit od onog koji je u upotrebi za državu Srbiju. A i SAD i Evropska unija žele da nateraju Srbiju da odobri nezavisnost Kosova, i to u zamenu za integraciju Srbije u Uniju" kaže Žulijan koji ističe da bez obzira na sve Srbija ne sme da prizna nezavisnost kosovskih secesionista.

„Srbija mora da ostane jaka i ne sme da prihvati da se ponaša po diktatu. Srbija je jedina legitimna država na svojoj teritoriji, uključujući i Kosovo".

Ne samo zato što su Kosovo i Metohija istorijski centar srpske nacionalnog bića, srpske državnosti uopšte, a posebno Srpske pravoslavne crkve, barem od vremena dinastije Nemanjića. Ne samo zato što su Kosovo i Metohija de jure deo njene suverene teritorije, niti zato što Srbija ima dužnost da zaštiti svoje građane uopšte, a posebno Srbe na Kosovu. Već i zbog toga, jer se Srbija brani, izvan sopstvenih interesa, međunarodnog prava, svog kredibiliteta a delom i same sudbine. Braneći svoja legitimna prava na Kosovu, Srbija brani osnovna načela Ujedinjenih nacija: Saradnja, a ne agresija. Mir, a ne rat. Poštovanje državnog suvereniteta i granica njenih članova. I... samoopredeljenje jedino putem pregovora i mirnim sredstavima.

Mnoge zemlje u svetu suočavaju se sa vojnom agresijom neke moćnije strane (Avganistan, Irak, Sirija, Libija, Ukrajina...), kao i sa domaći terorizmom. Ove zemlje, kao i mnogi narodi i pojedinci širom sveta, pa i u Srbiji ... gledaju na snagu i odlučnost Srbije da se ne pokloni svojim agresorima, niti prizna njihove postupke" obrazlaže Žulijan trenutak u širem opsegu.

„Kakav je budući status Kosova, ne znam, ali Srbija nikada ne bi trebala priznati Kosovo kao nezavisnu državu" poručuje i Kristian Kaš.

„Nadamo se da će u Srbiji biti izabrani nacionalno svesni lideri. Međutim, ako bi antidemokratski globalisti pobedili na izborima u Srbiji, mogli bi se odreći Kosova da stvore mogućnost da postanu deo EU. Sve dok je Srbija jaka i odlučna, zemlje poput Rusije i Kine će stajati uz njih, ali ako srpski političari odluče da žele da se pridruže korumpiranoj Evropskoj uniji, to će biti kraj kosovske priče" navodi Kaš.

„Međunarodno pravo podseća na nepovredivost država i granica. Prava Srbije su eksplicitno priznata Rezolucijom UN-a 1244 od juna 1999. godine. Ujedinjene nacije nikada nisu priznale nezavisnost tzv. "republike Kosovo", koja nije ništa drugo do tragična farsa i neizbrisiva sramota za zemlje koje su ga priznale" podseća pukovnik Ogar koji predlaže konkretne i produktivne poteze ukoliko se iskeno želi postići trajni mir.

Na Ujedinjenim nacijama je da zahtevaju od svojih članova poštovanje sopstvene Rezolucija i, na taj način, da priznaju potpuni i kompletni suverenitet Srbije nad svojom pokrajinom.

U suprotnom, završićemo sa stavom da su Ujedinjene nacije samo "stvar" - kako je rekao general de Gol, i da bi bilo bolje onda da države same sprovode pravdu: što nikada nije pravo rešenje za mir i blagostanje naroda. Na "međunarodnoj zajednici" je da popraviti vrlo ozbiljnu štetu nanetu Srbiji od 1999. godine" izričit je pukovnik Ogar.

Ejdan Heir sa Univerzitetau u Vestminser, London, u svom autorskom tekstu iz 2016. godine "Kako je Zapad izgradio propalu državu Kosovo" kaže da međunarodna zajednica prinuđena da pojave poput korupcije i organizovanog kriminala toleriše dok na mikronivou upravlja projektima kako bi prikazala Kosovo kao uspešan projekat. Drugim rečima Kosovo I Metohija su jedino mesto na planeti gde se protiv organizovanog kriminala ne bori već se uzgaja.

"Ne iznenađuje da zbog toga javno raspoloženje pati. Poslednje istraživanje UNDP-a na Kosovu ukazalo je na to da je samo 7% stanovnika bilo "zadovoljno" ili "veoma zadovoljno" sadašnjim političkim pravcem Kosova, dok je 70% "nezadovoljno". Zadovoljstvo javnosti sa svakom novom kosovskom ključnom izvršnom, zakonodavnom i pravosudnom institucijama je danas manje nego pre nego što je proglašena nezavisnost 2008. godine" piše Heir.

Šteta se može popraviti i to na jednostavan način objašnjava pukovnik Ogar.

„Dakle, hajde da implementiramo odredbe Rezolucije 1244 u potpunosti, kako bismo u potpunosti obnovili suverenitet srpske države nad njenom pokrajinom Kosovo i Metohija. To je uslov za povratak vladavini prava, miru i stabilnosti. Vođe „OVK" će morati da budu dovedeni pred srpski sud da bi odgovorili za počinjene zločine. To je stvar pravde" kaže on.

I Skot Tejlor posredno prepoznaje glavne krivce za ovakvo stanje I takođe navod kao problem nepoštovanje Kumanovskog sporazuma gde bi „prema uslovima Rezolucije UN 1244, ovo trebalo da bude privremena mera, a Kosovo bi trebalo da ostane autonomni region u Srbiji. To se promenilo čim su vojnici NATO kročili na teritoriju. Kaže se da je „posedovanje devet desetina zakona", i u ovom slučaju NATO je taj koji vojno poseduje Kosovo. Malo je verovatno da bi Srbija ikada mogla pokrenuti vojnu kampanju za povratak Kosova sve dok je ono pod američkom i evropskom zaštitom. Međutim, niko nije predvideo ni kolaps Sovjetskog Saveza 1991. godine a tokom kratkog perioda od 1939. do 1941. Hitler i Staljin bili su nezgodni saveznici. Drugim rečima, budući glavni strateški pomaci u promenljivom savezništvu svetskih sila mogu da budu početak eventualnog povratka Srba na Kosovo. Istorijska bitka na Kosovu vodila se 1389. godine, Srbi su pretrpeli teške posledice i vekovnu okupaciju ali nikada nisu odustali od Kosova u njihovim srcima".

Aleksandar Vučić čak i na vrhuncu predizborne kampanje za beogradske izbore, gde vidimo i na najeftinijim omotima pašteta i mesnih narezaka, izlaže negativnom raspoloženju glasača i iz petnih žila trudi da javnost Srbije ubedi u to da je bitka za Kosovo i Metohiju izgubljena uprkos činjenici da su svi aduti u rukama Srbije. Skoro svi, osim onih koje je do sada u Briselu njegov režim dobrovoljno predao kosovskim separatistima.

Istovremeno svi van Srbije su svesni da problem nije rešen i da Kosovo i Metohijane mogu da budu nezavisna država sve dok Vlada Srbije ali sam srpski narod ne postanu saglasni sa tim, pokazao je i Vučićev koalicioni partner Ramuš Haradinaj koji je neposredno pred obeležavanje decenije lažne nezavisnosti bio u poseti Americi nakon što je morao da premosti više problema kako bi dobio američku vizu.

„Za Kosovo, Vašington je adresa. Za bilo koju veliku odluku na Balkanu, potrebna nam je uloga Vašingtona. A mi imamo nezavršen posao. Činjenica da Kosovo i Srbija nisu priznali jedno drugo, još uvek je deo otvorenog problema koji treba da bude rešen" izjavio je Ramuš Haradinaj Vašington postu.

„Nekada davno, Jugoslavija se borila za pravo nesvrstanih zemalja da samostalno zastupaju svoje interese bez pokroviteljstva SAD ili Sovjetskog saveza. To se nije zaboravilo" kaže Žulijan Filip i dodjae da jeste teško ali da Srbija nije po prvi put u takvoj položaju.

„Još jednom, kroz teškoće i uprkos teškim diplomatskim i ekonomskim pritiscima, Srbija mora da bude viđena kao primer međunarodnoj zajednici kroz protivljenje nekima od njenih najmoćnijih članova. To znači da mora da odbije da preda svoju južnu pokrajinu bivšoj terorističkoj organizaciji „OVK", danas prerušenu u "državnu vlast". Ovo, čak i ako su ovi "vladari" direktno sponzorisani od SAD i njihovih evropskih saveznika.

Moćne zemlje poput Rusije, Kine, Indije, Brazila, Španije i mnogih drugih zemalja podržavaju Srbiju iz sopstvenih razloga. Svet je veći od SAD-a, Evrope i njihovih saveznika. Srbija nije sama. Srbija mora da zadrži snažan stav i... njen teritorijalni integritet. Srbija mora da brani Kosovo. Jer ... Kosovo je Srbija".