Da se ne zaboravi

Brionski plenum: okolnosti, uzroci i posledice (42)

Srbi na nišanu

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića. Ovo impresivno svedočanstvo jednog od poslednjih protagonista posleratnih zbivanja u vrhu jugoslovenske države, završavamo još jednim osvrtom na sam početak događaja opisanih u prvim nastavcima feljtona, a koji ovom prilikom objavljujemo

Milentije Pešaković

Godine 1963. bila je prva rotacija: Užičanin Milovan Đokanović, morao je da napusti mesto sekretara za opšte privredne poslove i analize i bio je predlog da mene postave na to mesto. Ja sam kategorički to odbio-ako sam funkcioner nisam slobodan, a ja hoću da upadnem i među navijače i pijance i u mnoge druge sredine, u kojima nije mesto za državnog funkcionera. Uvažili su moje argumente i na to mesto postavili Andru Stokića, Veselinovljevog šefa kabineta, a mene na njegovo mesto. Nije mi se menjalo mesto u RIV-u, ali partijska odluka se mora poštovati. Kad sam došao kod Veselinova-preporodio sam se: nije bilo one nervoze, međurepubličke zajedljivosti, nervoza do usijanja. Posebno, jer kada sam kazao Veselinovu „...Ja sam po profesiji novinar, uvek sam se slobodno izjašnjavao i pisao, pisao po savesti i znanju, tako ću i kod Vas raditi, a da li je to uvek na liniji Partije-Vi cenite!"

Veselinov mi je odgovorio: „...Pa takav čovek meni i treba, da mi se argumentima i raznim predlozima suprotstaviš, pa samo putem protivrečnosti dolazi do istine. Ako ti misliš o svemu kao ja-onda ti meni i ne trebaš!"

Dobio sam krila! I danas kažem: Hvala drugu Veselinovu za sve ovo i ono i lepo i tužno što sam proveo pored njega, službeno 7. godina, privatno još šest, sve do njegove smrti. Ali...o nečemu kasnije!

Kad je mene UDB-a saslušavala 1978. pitala me je kako sam ja došao na funkcije i RIV-u, posebno za šefa kabineta Veselinova. Kazao sam da su mi rekli: "...Druže Pešakoviću, dobro poznajete privrednu problematiku, slobodno i argumentovano iznosite svoja razmišljanja, upravo danas takav treba čovek drugu Žarku, sekretaru CK SK Srbije, članu Izvršnoga komiteta SK SKJ...".

Udbaš Velimir - Velja Dojčinović, Crnotravac-tako se legitimisao mi je odgovorio: "...Načitani ste, nije lako s Vama polemisati, razgovarati". I po nalazima lekara Zavoda za mentalno zdravlja dr. Jovana Bukelića, penzionisan sam u 49-toj godini života.

Tačno je: bio sam u teškoj depresiji! Sada konkretnije o razgovorima sa Slobodanom Penezićem, koji su se dešavali najčešće svakoga utorka od 10. do 11. časova u mojoj kancelariji u CK SK Srbije. Utorkom su održavane sednice Izvršnoga komiteta CK Srbije u zgradi CK, na Trgu Marksa i Engelsa. Počinjalo se u 8 časova, a u 10. do 11. sati bila je pauza. Veselinov, Švabić, Antunović i Drulović imali su kancelarije u zgradi CK, dolazili su "sa strane" Dušan Petrović-Šane i Slobodan Penezić-Krcun. Za vreme pauze Šane je obično prošetao parkom u blizini, Krcun je dolazio u moju kancelariju. Za taj sat boravka u mojoj kancelariji, Penezić bi popio crnu kafu i pojeo tvrdi đevrek-to mu je bio kao lek za čir u stomaku, i sa mnom divanio o svemu i svačemu. Najčešće: o čemu i kako obaveštavam šefa, tj. Veselinova. Na moje kazivanje često je imao komentar: "...Loptaju druga Žarka gore u CK SKJ i SIV-u, posebno oko daljeg razvoja privrednoga sistema, donošenja sedmogodišnjeg plana društvenoga i privrednoga razvoja Jugoslavije, itd..."

Prvi put u životu sam čuo za kvalifikativ: "Loptaju ga"! "Loptati" nekoga, značilo je upozoravati, kritikovati od jednoga, pa onda drugoga, trećega...Pitao bi šta ima novoga među novinarima, pa i među "Hajdukovim" navijačima u Beogradu, kojih, uzgred, nije malo bilo...

Konkretnije o pojedinim važnijim temama i pitanjima: nekako iznenadno penzionisana su tri Srbina, generala, legende iz rata, komandanti divizija u ratu: Miloje Milojević, Pavle Jakšić i Sredoje Urošević. Istovremeno i legendarni Crnogorac, general Radovan Vukanović. Dva-tri puta sam slušao Penezićevu kritiku tih penzionisanja, jednom detaljnije u mojoj kancelariji. Penezić je ta iznenadna penzionisanja kvalifikovao kao "čišćenje armije od srpskih generala", da to ne sluti na dobro, itd.

Ja sam pokušao da mu pariram tezom u dijalektičkom zakonu kada kvantitet u određenom momentu, na određenom stepenu, prerasta u nov kvalitet. Srbi su bili najbrojniji borci NOB, pa i Srbi oficiri i generali. Niko od njih nije dobio oficirski čin što je Srbin, nego zato što su mnogi od njih bili u partizanskim odredima još od jula-avgusta 1941. godine. Sada se u državi uvodi princip pariteta među republikama, u vojsci princip "srazmernosti" , a to je novi kvalitet, itd. Penezić je razumeo moj komentar, ali mi je kazao da rezonujem po poznatoj inerciji sledeće stavove KPJ/SKJ, i naglašavao da se o sasvim drugome radi, osvedočiću se, govorio mi je.

Mnogo godina kasnije, čitao sam u knjizi svoga kolege, urednika NIN-a Miloša Miloševića, da je Penezić jednom u salonu Plavoga voza, na putu od Beograda do Splita, slično govorio neposredno Titu, u prisutnosti Aleksandra Rankovića. I da je Tito zbog toga bio pomalo nervozan. A, videći to Ranković je prekinuo dalje Penezićeve argumente. Ovim povodom hoću da podvučem: jedina dva visoka funkcionera Srbije koji su se usudili da se ponekad suprotstave Titovom rezonovanju ili njegovim nameravanim ili već donetim odlukama bila su dr. Blagoje Nešković, sekretar CK KPJ za Srbiju i predsednik Vlade Srbije i Slobodan Penezić - Krcun, predsednik Izvršnog veća Srbije i član CK SKJ Srbije i Jugoslavije. Bilo bi opširno da ovu tvrdnju argumentišem konkretnim detaljima, samo da zaključim: i Nešković i Penezić osetili su Titov korbač, upravo zbog svoga slobodumlja i protivljenja generalnom sekretaru KPJ.

Posle Brionskoga plenum a bilo je silnih diskusija, nagađanja, špekulacija misaonih...Da li bi uopšte bilo moguće održati Brionski plenum da je Slobodan Penezić bio tada živ. Mnogi su tvrdili da je to bilo nemoguće, Krcun bi se uspešno odupreo takvom toku stvari, takvim ocenama, jer bi bio ubeđen da su laži u pitanju, cela kombinacija uperena ne protiv Rankovića, nego pre svega protiv Srbije. Drugi su bili mišljenja kako bi se Brionski plenum održao sa odlukama koje je doneo-Krcun bi se odmetnuo u šumu, osnovao nove partizanske jedinice. I tvrdili su ti - Krcun bi imao dosta pristalica i boraca u "novim partizanima".

Mihajlo Švabić bio je dobar poznavalac istorije KPJ I odnosa u vrhovima i meni je dva puta govorio u svojoj vili u ulici Puškinovoj br. 4 na Topčiderskom brdu: Titu je bilo važno da prvo skloni Krcuna, glavnoga majstora, e da bi se onda lakše obračunao sa Rankovićem, ustvari sa onima koji bi kasnije pružili legitiman otpor Titovim, Kardeljevim i Bakarićevim planovima o konfederaciji umesto federaciji Jugoslavije.

Tito, Ranković i Veselinov od najranije mladosti su bili članovi KPJ, Tito i Veselinov i đaci na školama Kominterne u Moskvi. Sva trojica su radničkoga "proleterskoga" porekla. Sva trojica bili su šegrti, kalfe, majstori: Tito i Veselinov bili su metalci, Ranković krojač narodnoga odela (abadžija). Sva trojica su bili robijaši u Kraljevini Jugoslaviji; Ranković i Veselinov godinama istovremeno u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Sva trojica su organizatori partizanskoga pokreta i njegovi visoki rukovodioci od 1941. (Tito vrhovni komandant Vrhovnoga štaba, Ranković član VŠ, Veselinov rukovodilac partizanske borbe u Sremu, u Vojvodini). Sva trojica su odmah posle oslobođenja u Beogradu, bili nerazdvojni drugovi, prijatelji. Ranković i Veselinov skoro svakodnevno su bili uveče u Klubu narodnih poslanika u Tolstojevoj ulici br. 2 a, na Dedinju. Sva trojica su bili strasni lovci, vrlo često zajedno u lovu širom planina i dolina, lovišta u Jugoslaviji. Sva trojica....

I odjednom: razlaz, Ranković i Tito, Ranković i Veselinov! Iznenađenje i zaprepašćenje kod miliona Jugoslovena, skoro svih članova Saveza komunista Jugoslavije. Međusobne optužbe, kako bi ti moja majka govorila: Što pas sam s maslom ne bi pojeo! Bruka i sramota!

Hoću odmah da podvučem: po mome saznanju, niko od njih nije bio nevin! Međusobno su podmetali - kako je Tito u drugom prilikom često govorio: klipove u točkove. Tito, Kardelj, Bakarić i ini-bili su u ofanzivi, izazivači konflikta! Ranković i "njegovi" bili su manje aktivni, ali uvek u defanzivi; sve što su činili činili su da se očuvaju na pozicijama, a istina je u tome na prvome mestu da očuvaju Jugoslaviju, tačnije da odbrane Srbiju od, po njima, očigledne loše perspektive.

Da ponovim: po mome saznanju razlaz Tita i Rankovića počeo je od 1961. godine i ja ću kasnije tu tezu dokazivati na nekoliko područja, detalja, po nekom vremenskom sledu. Bio sam sedam godina šef kabineta Jovana Veselinova, odmah zatim šef kabineta člana Biroa CK SKJ Stevana Doronjskog, pre toga u vrlo bliskim kontaktima sa ljudima iz Izvršnoga veća Srbije, posebno sa Slobodanom Penezićem.

Bio sam savetnik u Predsedništvu Saveza sindikata Jugoslavije. Na višemesečnim i jednogodišnjim partijskim i SKOJ-evskim kursevima i školama. I možda najvažnije za moje poznavanje i interesovanje privrednom problematikom u tome odnosu među republikama: nekoliko godina svakoga petka od 17. do 19. sati bio sam na sastancima u "Ekonomskoj politici" sa drugovima: Slavkom Komarom, Nikolom Minčevim, Kirom Gligorovim, Vojinom Guzinom, Zoranom Poličem, Stanetom Pavličem, Antom Raosom, Tomom Granfilom.

U kolektivnom razgovoru i sugestijama tih drugova: koje tamo i kako pisati i objaviti u sledećem broju "Ekonomske politike", kakva je situacija na ovom, na onom sektoru privrede, itd. Ovo moje "busanje u prsa" motivisano je isključivo kao moji dokazi da sam promtno "bio u kursu" o mnogim aktualnim i istoriskim temama i dilemama u Jugoslaviji, pa i svetskoj ekonomiji.

Ponavljam: jedini vrhovni funkcioner u Jugoslaviji s kojim nikada nisam bio, ništa s njim nisam razgovarao je Aleksandar Ranković. Tačnije: dva dana posle pogibije Penezića Ranković je došao u kancelariju Veselinova. Nije bilo tada sekretarice i Veselinov me pozvao da naručim posluženje za njega i Rankovića. Kad sam ušao u kancelariju, Veselinov je sedeo na svojoj stolici, Ranković je stajao. Veselinov rukom pokazuje na mene i veli Rankoviću: "Drug Pešaković, naše gore list!" Ranković mi pruža ruku i veli mi: "Milo mi je!"

Drugi detalj: nikada nisam pisao, objavljivao "iz rukava". Uvek sam proveravao u dokumentima da li tačno pominjem datume, mesta, ljude, zaključke sa sastanka. Još koliko je bilo i ima trzavica noću, ujutru...proveri ovo, ono.

Dve godine pre penzionisanja Jakšića, Milojevića, Uroševića i Vukanovića, penzionisan je i legendarni general Radivoje Jovanović- Bradonja. S njim sam se dobro poznavao, češće divanio, zahvaljujući njegovoj supruzi Fahriji, koja je samnom radila u "Borbi". Iz njegovih kazivanja upečatljivo su mi se urezala sećanja o nekim "devijacijama" u Armiji, ali to nije za ovaj tekst.

Pre rata vladalo je mišljenje u KPJ o Kraljevini Jugoslaviji kao "tamnici naroda".

O državi koja ugnjetava druge nacije i nacionalnosti, kako su "monarhistička kamarila", "beogradska buržoazija", "srbijanci-pukovnici i generali", itd. neprijateljski raspoloženi prema ostalima u Jugoslaviji i da je "sveta dužnost" komunista da likvidiraju te "eksploatatore". Ta teza je vrlo često, kako bi Penezić kazao, "natucana Srbina", pa sada i vlastima u Narodnoj, kasnije u Socijalističkoj federativnoj Jugoslaviji. Više puta na raznim skupovima, savetovanjima, nekima sam bio prisutan, Penezić je znao povišenim tonom da odbrusi: "...Dosta sa tim! Kraljevina Jugoslavija je trajala 23. godine, od 1918. do 1941. Tu Jugoslaviju smo pre svih mi Srbi srušili u ratu, stvorili novu državu, zajedno sa drugima, ravnopravnima. Naša država, evo upravo traje 23. godine, od 1941. do 1964. Ako smo bilo zašta kome dužni to smo višestruko odužili i nemoj niko više da mi zvoca o posebnoj odgovornosti nas srpskih komunista u borbi protiv takozvanog srpskog nacionalizma. Jer je on navodno najopasniji, podseća druge narode u Jugoslaviji na velikosrpsku vladavinu beogradske buržoazije, monarhističke kamarile u bivšoj Jugoslaviji, tzv. tamnici naroda...".

Verujem da su ove Penezićeve ocene i stavovi dopirali i do Tita! I znam: bilo je efekata! Prestalo je više podsećanja srpskih komunista na posebnu opasnost o srpskog nacionalizma jer on podseća ostale na predratnu situaciju, na YU kao "tamnicu za druge narode".

Ali s tim nije okončana "...posebna odgovornost Srba i srpskih komunista". Odmah je sa "vrha" lansirana druga teza: posebna je opasnost od srpskoga nacionalizma, jer je Srbija najveća republika, Srbi su u Jugoslaviji najbrojnija nacija. Pa argumenti (Lenjinovi ili koga drugoga, nisam siguran za prvi): „...Kad malo zagrebeš Ruse ispod kože-vidiš velikorusa", "...Na račun velike nacije bolje je presoliti, nego ne dosoliti...". I tako redom, sve sa istim ciljem: Srba i Srbiju stalno držati na nišanu!

Konačno , usvojeno je ustavno načelo o paritetu republike, sve su izjednačene bez obzira na veličinu teritorije , brojnost stanovništva, brojnost pripadnika jedne nacije.

Ali, idemo dalje: tada je na scenu sledilo treće pravilo o posebnoj ogovornosti Srba i srpskih komunista, pa i naroda u međunacionalnim odnosima. To pravilo je glasilo: u Srbiji živi najveći broj pripadnika drugih nacija i pripadnika brojnih nacionalnosti, zato Srbija i srpski komunisti imaju naglašenu odgovornost za skladan razvoj međunacionalnih i među republičkih odnosa.

Nisu mnogi u Srbiji i u redovima SK Srbije bili i protiv ovoga pravila , samo neka je mir i poredak u Jugoslaviji, sa obrazloženjem i uvrenjem: to je dobro za srpski narod, jer svi Srbi žive u jednoj državi, Jugoslaviji. Penezić je već bio mrtav kada se počelo zakuvavati u državi Jugoslaviji, ali nije teško " dešifrovati " kakvo bi njegovo mišljenje i ponašanje bilo. Samo jedan detalj: Tito je jednom kazao "...Da je Penezić živ ne bi ovako lako išlo sa Brionskim plenumom!"

To je citirani novinar NIN -a M. Mišović zabeležio i komentarisao u svojoj knjizi o Brionskom plenumu. Znam da je dosta Srba komentarisalo povodom Brionskog plenuma: "...Da je Krcun živ ovo ovako nikada ne bi moglo da bude! Krcun bi se odmetnuo u hajduke, u partizane..."

Otišao bi i Mihajlo Švabić, Krcunov drugar iz Druge proleterske brigade, njegov potpredsednik u RIV-u. Rekao mi je jednom, pored mnogo čega drugoga, i ovo: Tito je nastojao da prvo likvidira Penezića pa posle glavnoga majstora ( Aleksandra Rankovića). Koliko je ta Švabićeva teza tačna i šta ona sve implicira-široko je pitanje, ne bih se usudio da je odmah prihvatim , ali ni odbijem! Nas Srbe još pomalo uvažava Tito. Ali znaš li zašto - pita mene. Ja ćutim, jer ne znam šta da odgovorim. Penezić nastavlja: "...Samo zato što dajemo mnogo vojnika. Ovi drugi, Hrvati i Slovenci, mladi masovno odlaze na rad u inostranstvo, nema regruta, a još manje oficira iz tih nacija. A, Srbi po tradiciji uvažavaju vojsku. Tito sebe ne može da zamisli ako nema masovnu i jaku Armiju. A mi Srbi smo mu jedini i najsigurniji oslonac za to..."

Krcun je od prvoga dana upoznavanja sa mnom visoko cenio, kako je on govorio: "...Pešakovićeve strasti i Pešakovićevu iskrenost. Te dve prirodne osobine govore mnogo o čoveku. I ja volim da znam s kim posla imam!"

Tim povodom, u jednom brojnijem društvu, u Republičkom izvršnom veću, Krcun mi je prišao, zagrlio me, pozvao konobara Milenka, Dalmatinca, da za njega i mene donese još po jedan Martel! Svakoga ponedeljka od 10 do 11 sati Krcun je provodio samnom u mojoj kancelariji: popio bi kafu, popušio dve cigarete i pojeo jedan suvi đevrek. Pričao je on meni više, nego ja njemu i za ovu priliku pominjem relevantan detalj: Krcun mi je dva puta ponavljao, a to je i mnogima drugima govorio: "...Pera (Stambolić) Plavi (Mijalko Todorović), Milentije (Popović) i Koča (Popović), kao predstavnici Srbije sede gore u organima federacije, a nikad ništa ne rade u korist svoje republike..."

Svi iz drugih republika drugačije se ponašaju! Nijednom tom prilikom Krcun nije pominjao Aleksandra Rankovića. Ja sam to tumačio: bilo je to vreme silnih sukoba među republikama o ekonomskim pitanjima, Marko je imao drugi sektor: organizaciona pitanja, obaveštajni rad. Ne znam ni danas da li sam bio u pravu il ne. Vladimir Dedijer je pisao, objavio, kako je saznao da Ranković i Penezić godinu dana pre Krcunove pogibije nisu razgovarali. Dedijer ne pominje razloge takvih međusobnih odnosa Marka i Krcuna.

Rankovićeva knjiga "Dnevničke zabeleške", objavljena je 200l. godine. Dakle, 18.godina posle smrti Rankovića, i osam godina posle smrti (samoubistva) generala Veljka Kovačevića. Tek iz te knjige saznao sam da ga je KOS žestoko progonio, a kasnije sam saznao da su i svi članovi Veljkove porodice znali za te progone. Zbog toga nisam mogao da pitam Veljka zašto ga je KOS progonio a on to u razgovoru sa mnom nije pominjao.

Pridajem veliku važnost i činjenici o kojoj je Veljko Vlahović obavestio Aleksandra Rankovića, maja 1966., da KOS progoni i mnoge druge "crnogorske vojne kadrove." Pri tome pridajem veliku važnost onome što je Veljko Kadijević, ministar vojni, objavio 1993. u svojoj knjizi "Moje viđenje raspada". Kadijević piše i ovo: "...Tito je 1962. godine promenio svoje dotadašnje čvrsto stanovište o ulozi Armije u ukupnom društvenom životu, posebno o njenoj ulozi u slučaju agresije na Jugoslaviju. Priklonio se tezi o tzv. 'oružanom narodu', kao glavnom čuvaru granice i slobode zemlje od spoljne agresije. U toj novoj koncepciji sastavna komponentna je bila i tzv. srazmerna zastupljenost republika ii oficirskom koru JNA..."

Budući je među oficirima JNA, posebno sa višim činovima, bilo nesrazmerno mnogo Srba i posebno Crnogoraca. Njih je trebalo penzionisanjem i na druge načine otpustiti iz JNA. Pri tome nije bilo važno da Srbi i Crnogorci u odnosu na broj članova svojih nacija natprosečno učestvovali u partizanskim jedinicama.

Mnogi su od 1941. godine, po toj osnovi, a ne po nacionalnoj pripadnosti, bili toliko zastupljeni u oficirskom koru JNA. Još ranije, po nekoj brzini, bez dovoljno objašnjenja, penzionisani su Srbi generali: Pavle Jakšić, Sredoje Urošević i Radivoje Jovanović Bradonja, i Crnogorac Radovan Vukanović. Lično mi je poznato da je toj činjenici Slobodan Penezić Krcun, bio je tada predsednik Izvršnoga veća Srbije, pridavao veliku važnost, sa naglašenom sumnjom da to "ne sluti na dobro!"

Jednom mi je 1964. kazao: "...Nas Srbe, Tito još pomalo uvažava, ali samo zato što dajemo naročito mnogo vojnika i oficira. Hrvati, izbegavaju da idu u vojne i oficirske škole. A, Tito nije mogao da se zamisli bez velike i snažne armije..."

(Nastavak u sledećem broju)