Na nišanu

Uoči sudnjeg dana - poslednjeg glasanja za diktatora

Srbija nema izbora

Izbori će biti održani 31. marta. Možda 14. aprila. Možda ih neće ni biti ove godine. Nije ni bitno, s ovakvim režimom i ovakvom opozicijom Srbija nema izbora. Aleksandar Vučić je za šest i po godina uništio sve što je stigao. Pogazio je Ustav i prigrabio svu vlast. Političkim i poslovnim partnerima Tačiju i Haradinaju pomogao je da učvrste nezavisnost albanske republike Kosovo. Državne institucije, uključujući policiju i pravosuđe, pretvorio je u servis za zaštitu ličnih interesa. Ugušio je medijske slobode. Opljačkao je penzionere, radnike je sveo na nivo robova, a više od 600.000 mladih i obrazovanih oterao je u inostranstvo. Oteo je i rasprodao firme, oranice, rudnike, parkove prirode, vodu i vazduh. Zaustavio je proces demokratizacije društva i zaveo diktaturu. Razbio je i usitnio opozicione stranke, a njihove lidere izložio stalnoj kampanji satanizacije. Stvorio je atmosferu straha i nasilja, zaključuje zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović

Predrag Popović

Taman kad je pomislio da je od Srbije napravio vlastiti kalifat, dogodio mu se narod. Već treći mesec, svake subote, na beogradskim ulicama protestuje pedesetak hiljada građana. Pokret otpora preneo se u još dvadesetak gradova, s tendencijom daljeg širenja. Iznenađen masovnošću protesta, Vučić je upotrebio sva mirnodopska sredstva da ih ograniči i sabotira. Po receptu Slobodana Miloševića, u početku ih je ingorisao i minimizirao, prepuštajući svim svojim Barbarama da demonstrante nazivaju šačicom fašista. Kad to nije pomoglo, pokušao je da ih uplaši mangupskim izjavama da neće prihvatiti nijedan njihov zahtev, taman da ih na ulice izađe pet miliona. Brzo je shvatio da time samo iritira normalne ljude, pa je promenio strategiju i naglašava spremnost da sasluša obične građane, da sazna čime su nezadovoljni, ali ne i tajkune, lopove i barabe, koji predvode proteste. Ni to mu nije upalilo, pa je posegnuo za još jednom idejom iz Miloševićevog aresanala. Posetu ruskog predsednika iskoristio je da organizuje kontramiting. I to je, kao sve što on radi, završilo fijaskom. Miloševića su ljudi voleli, verovali su mu i dobrovoljno su ga podržavali. Vučić je morao da podmićuje i preti ljudima kako bi ih doveo na vašar pred Hramom svetog Save.

U Vučićevoj laboratoriji laži i prevara više nema trikova kojima može da mirno, bez nasilja, zaustavi narodni ustanak protiv diktature.

Srbi već dvesta godina pokušavaju da naprave državu, ali nikako da maknu od početka. Civilizacijski i demokratski napredak opterećen je komplikovanim odnosom faktora koji kreiraju političke procese: vladarima, opozicionarima i stranim centrima moći. Ista nit nesreće, nasilja i borbe za slobodu proteže se od Prvog srpskog ustanka do danas.

Karađorđe se držao devize „mjesto prijetnje, iz kubure gađati". Kad se Teodosije Marićević suprotstavio njegovom apsolutizmu, vožd mu nije pretio, ubio ga je. Petar Dobrnjac i Milenko Stojković imali su više sreće, preživeli su optužbe za „mnoge greške", ali morali su da odu iz Srbije. Miloš Obrenović je imao drugačiji stil, koji je opisao Slobodan Jovanović: „Knjaz je bio jedan od onih opasnih ljudi čija je osveta hladna, on nije potezao na protivnika dok mu ovaj ne bi došao pod ruku, ali onda bi ga udario jednom za svagda". Tu strategiju primenio je na kumu Karađorđu. Problem s požarevačkim knezom Markom Todorovićem rešio je tako što ga je prvo uhapsio, pa mu oprostio pobunu, da bi, sledeće godine, poslao ubice da ga na spavanju eliminišu. I Miloje Popović Đak je ostao bez glave kad se suprotstavio vladaru. Po Miloševom naređenju, učesnicima Čarapića bune odsečene su ruke i jezici. Dva preživela pobunjenika stigla su do Beča, da se žale i ličnim primerom da dokažu da je knjaz „varvarin koji zaslužuje opšte gnušanje". I knez Aleksandar Karađorđević je u krvi gušio pobune u Valjevu i Šapcu. Hteo je da po kratkom postuku kazni i učesnike Tenkine zavere. Stefan Stefanović Tenka i ostali zaverenici osuđeni su na smrt, da bi im, pod pritiskom otomanske Porte, kazna bila preinačena u doživotnu robiju.

Spisku nikad kraja, a svaki primer liče jedan na drugi. Tako je do danas, ali uz jednu veliku razliku. U starim igrama oko prestola učestvovali su, svejedno da li kao pobednici ili pokojnici, uglavnom pretendenti na vlast. Običan svet, iako u stalnom trpnom stanju, mogao je da živi relativno normalno.

Danas to nije moguće, Vučić ne dozvoljava. Proširio je front, svakog građanina koji mu ne veruje i koji misli drugačije proglasio je za neprijatelja i stavio na listu za odstrel. Hiljade ljudi je, samo zbog političke nepodobnosti, ostalo bez posla, s ugroženom egzistencijom. Milionima je gurnuo ruku u džep, oteo plate i penzije, imovinu i poslove. Rasturio je stotine hiljada porodica, naterao je roditelje da se raduju kad im deca beže iz kazamata u koji je pretvorio celu Srbiju. Pri tom, još se iživljava nad žrtvama svog pljačkaškog pohoda. Srbija je, po svim merilima, pred bankrotom, većina stanovništva živi u bedi, a Vučić očajne građane naziva lažovima koji se pretvaraju da im je loše. Narod mu ne valja, vlast je dobra.

S tim bi mogli da se slože samo pojedinci iz vrha naprednjačkog kartela. Samo u ovakvim uslovima, u Vučićevoj Srbiji, oni mogu da kupe fakultetske diplome za 200 evra, a za malo veće pare da postanu ministri, direktori, predsednici koječega ili uspešni biznismeni. A, sve na teret većinske, normalne Srbije.

U ratu protiv naroda nikad nijedan diktator nije pobedio, neće ni Vučić. To i on zna, zato za protivnike bira pojedince iz opozicije.

Ulogu opozicionog lidera dodelio je Draganu Đilasu. Iz mnogo razloga, dobar izbor. Dobar za Vučića. Đilasa je lako kompromitovati. Osmogodišnji staž u vlasti iskoristio je za sticanje enormnog bogatstva, trgujući oglasima, medijima i uticajem. Napravio je ili kupio na desetine firmi, kuća, stanova i ljudi. Usput, kao totalni politički diletant, presudno je uticao na stvaranje naprednjačkog kartela.

Takav, Đilas je idealan vršilac dužnosti Vučićevog konkurenta na vlast. Naprednjačka medijska industrija laži ne mora da bude ni naročito maštovita, njega može da diskredituje bez po muke. Dovoljno je da se objavi spisak Đilasovih nekretnina ili kompanija, pa da prosečan glasač, koji balansira od danas do sutra, u njemu prepozna krivca za svoje nevolje. Ko nema za kiriju ili komunalije, padne u depresiju kad vidi takvu listu nekretnina. Ni mučenici koji nemaju sto dinara da svojoj deci daju za užinu, teško će se odlučiti da podrži Đilasa, čija deca se školuju u najskupljim školama u Londonu.

O Đilasu ništa bolje ne misle ni njegovi najbliži saradnici. Znaju s kim imaju posla, zato ga smatraju čovekolikim Vučićem. Za njega ne bi stavili ruku ni u vodu, a kamoli u vatru. Većina njih, već su na svojoj koži osetili koliko Đilas ume da bude nelojalan, nekorektan i agresivan. Neki ga trpe ga kao nužno zlo, jer samo uz njega mogu da opstanu na političkoj sceni i nadaju se nekoj funkciji u budućoj raspodeli vlasti. Drugi ga koriste kao gromobran, bolje im je da Vučić gruva po njemu, nego po njima. Treći su tu jer nemaju gde dalje.

Sa istančanim osećajem za populizam, Vučić relativno uspešno koristi Đilasov sporni imidž. Iako je ekspresno zgrnuo petostruko više novca od Đilasa, Vučić sirotinju uverava da nije normalno da podrže tajkuna. Isto tako, insajderskim poluistinama zbunjuje i Đilasove saradnike. Preko svojih ljudi i medija plasira lažne informacije o tajnim sastancima Đilasa i Andreja Vučića u beogradskom restoranu "Pastuv", pa i o njegovim poslovima s naprednjačkim tajkunima.

Iako je svestan da istina o zajedničkim finansijskim kombinacijama može i po njega da bude neprijatna, Vučić je procenio da će veću štetu pretrpeti Đilas, njegovi birači su veći puritanci. S namerom da ih dodatno sludi parolom "dok vi šetate i rizikujete, mi razvijamo biznis", diktator je dozvolio da se u njegovim medijima, na Pinku i Studiju B, nadugačko raspravlja o multikompanijskoj hobotnici koja je prekrila Srbiju, a čije krakove kontrolišu Đilas, Dragan Šolak, Nenad Kovač, Željko Mitrović, Sava Terzić, Nikola Petrović, pa čak i Dragan J. Vučićević. U toj mreži istaknuto mesto ima i Mladen Vuković, državljanin Bosne i Hercegovine, koji u Beogradu ima luksuznu vilu, marketinšku agenciju "Plus media", poslovnog partnera Nikolu kuma Petrovića i pravnog zastupnika Srđana Kovačevića. Novosadski advokat Kovačević bio je punomoćnik ofšor kompanije "Comodos Corporation LLC" iz Delevera, čiji je direktor Gojko Đilas, brat Dragana Đilasa. Istovremeno, Kovačević je poslovni parner Dragana J. Vučićevića u firmi "Zgrada Company".

U tom milionerskom klupku značajno mesto zauzima Gojko Đilas. U senci brata Dragana, Gojko učestvuje u svim unosnim poslovnim kombinacijama. Suvlasnik je firmi "Huge media" i "Sport media", koje se nalaze pod kontrolom "Multikom grupe". Preko "Comodos Corporation LLC" i agencije "Linea", koja je bila registrovana u Češkoj, Gojko Đilas je trgovao reklamama i televizijskim pravima. Pre četiri godine u Crnoj Gori je osnovao "Martech Industry", koja se takođe bavi marketingom. Pokrenuo je udruženje "Multikom" i trgovinsko preduzeće "Tarrad", ali ona su završila u stečaju.

Ti podaci, precizno selektovani i obrađeni, u režimskim medijima skiciraju lik Dragana Đilasa kao opskurnog tajkuna, koji se politikom bavi samo zato da stekne privilegije koje će mu omogućiti da nastavi s bogaćenjem. Vučić i njegovi trabanti svakodnevno, preko svih naslovnih strana i televizijskih vesti, ponavljaju optužbe na račun tajkuna, koji je u vreme dok je bio na vlasti zgrnuo 500 miliona evra. Iako se drže mantre u kojoj prete Đilasu zakonom i sudskim procesom, od toga nema ništa. Vučićeva vlast hapsi i zatvara džeparoše koji ukradu 500 dinara, ali ne i "lopova" koja sumnjiče za nezakonito sticanje 500 miliona evra.

- Hapsićemo i predstavnike bivše vlasti i tako ćemo dokazati da više ne važi pravilo "vrana vrani ne vadi oči" - rekao je nedavno Vučić.

Đilas je još na slobodi. Tu će i ostati. Ne zato što je Vučić milosrdan ili zato što je Đilas nevin, nego nijedan ne sme da naruši ravnotežu straha. Đilas jeste, pokazalo se, politički diletant, ali nije naivan kad treba da zaštiti svoje interese. Ako baš bude ugrožen, neće se uzdržavati u kontranapadu. A, oružje ima. Miodrag Miki Rakić ostavio mu je snimke tajnih pregovora u Vučićevom vinskom podrumu u Jajincima. Glavne uloge su, na jednom sastanku, imali Vučić, Tomislav Nikolić, Boris Tadić i Rakić. Celovečernji film mogao bi da nosi radni naslov "Vučić moli za 600.000 evra hitne pomoći". Drugi deo, u kome su akteri Vučić i Rakić, malo je tužniji: "Vučić dobio samo 250.000 evra". Zasad, svi učesnici te koruptivne sage, u kojoj je rođeno zlo zvano Srpska napredna stranka, ćutke kriju tragove. Međutim, svakog časa to može da se promeni, pa da u javnost izađe istina o političkom protivprirodnom bludu bivše i aktuelne vlasti. Dok je tako, Đilas je bezbedan. Da, trpeće medijske udare, ali ništa jače od toga.

Za razliku od njega, ozbiljno je ugrožen Boško Obradović.

- Dveri su u ovom trenutku jedina polička organizacija protiv koje je vlast pokrenula sve raspoložive državne mehanizme - Državnu revizorsku instituciju, Upravu kriminalističke policije, Agenciju za borbu protiv korupcije, a sada i inspektorat Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Sama činjenica da je unutar UKP-a formirano posebno odeljenje posvećeno samo Dverima i da se vodi nekoliko postupaka protiv funkcionera Dveri je ogroman pritisak. U ovom trenutku četiri člana Predsedništva Dveri su predmet tužilačkih i sudskih procesa iza kojih stoji vlast. Nije problem da bilo koja državna institucija ispituje rad Dveri, ako to radi i drugim političkim organizacijama, ali ne radi - rekao je nedavno Obradović.

Tačno je da Vučić zloupotrebljava državne institucije u borbi protiv Dveri, ali ne bez osnove. Od 2016. godine, zbog sumnje da su nezakonito finansirale političke aktivnosti, Agencija za borbu protiv korupcije pokrenula je prekršajne postupke protiv skoro svih stranaka, pa i SNS-a. Spisak se vremenom menjao, samo su Dveri ostajale na njemu. U avgustu prošle godine, Agencija je podnela krivičnu prijavu protiv Boška Obradovića, direktora Dveri Slobodana Dimovića i još sedmoro lica osumnjičenih za simulovane pravne poslove kojima je ostvaren fiktivni promet od najmanje 30.472.813 dinara. U prijavi se navodi da su predsednik i direktor Dveri "osmislili čitav plan i mehanizam raspolaganja stranačkim novcem, sa ciljem da se zaobiđu zakonska ograničenja", čime je izvršena i poreska utaja.

Na taj način Vučić je stavio omču oko Obradovićevog vrata. Stolicu će izmaknuti čim se steknu uslovi, kad proceni da mu je to korisno u kampanji. Prema tom planu, prvo će biti uhapšen Dimović, kako bi se ostali dverjani, umešani u sporno poslovanje, lakše odlučili da svedoče protiv njega i Obradovića. S kompletiranim predmetom, samo od Vučićeve volje zavisiće sudbina nekoliko vodećih ljudi Dveri.

Zloupotrebom državnih institucija i medijskim linčom, kome izlaže Đilasa, Obradovića i Vuka Jeremića, Vučić priprema uslove za poslednji adut koji ima u rukavu - raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Propali su mu svi prethodni pokušaji da ugasi proteste, ostalo mu je još samo da to pokuša izborima.

Već je počeo pripreme. Javnost zamajava pričom o tome da će odluku o raspisivanju izbora doneti u zavisnosti od toga da li će albanska vlast na Kosovu ukinuti takse na robu iz Srbije. Mogao je da tu dilemu reši u zavisnosti od toga ko će da pobedi u Zadruzi ili Parovima. Smisao je isti, samo traži izgovor da zaobiđe najbolniju temu - demonstracije protiv njegove tiranije.

Izveštaji, koje Vučić dobija dvaput nedeljno, pokazuju da protesti nisu bitno uticali na promenu rejtinga na političkoj sceni. Niti je SNS u padu, niti SzS raste. Međutim, problem mu predstavlja referendumska atmosfera u kojoj je nametnuto, po njega najneprijatnije pitanje - za ili protiv Vučića. Izborna kampanja, zasnovana na takvoj podeli na naprednjačku i normalnu Srbiju, lako bi mogla da izmakne kontroli i sruši režimsku kulu od karata. Taj rizik Vučić namerava da smanji primenom starog pravila - zavadi, raspiši izbore, pa vladaj. U toj disciplini, dosad je imao uspeha. Pred izbore 2014. zavadio je Tadića i Đilasa, kasnije Jankovića i Jeremića, a prošle godine Đilasa i Šutanovca. Sad ima malo teži zadatak. Svi lideri Saveza za Srbiju progutali su ponos, prešli preko starih razmirica i đubre, kojim su se ranije gađali, konačno su gurnuli pod tepih. Ipak, Vučić se uzda u lične manipulatorske sposobnosti. Očekuje da do razdora u SzS dođe po najosetljivijem pitanju - bojkotu izbora.

Za početak, privid legitimnosti izbora, na kojima ne bi učestvovao Savez za Srbiju, namerava da obezbedi uključivanjem u igru svojih omiljenih opozicionara Vojislava Šešelja, Čedomira Jovanovića, Aleksandra Šapića, Miroslava Parovića, Zavetnika i sličnih statističkih grešaka. Za potpun uspeh biće mu dovoljno da na izbore izvede bilo koju stranku iz Saveza. Za taj podvig, Vučiću će biti potrebna pomoć stranih centara moći.

Iako se još nisu stišale emocije, uzburkane spektaklom koji je priredio povodom posete Vladimira Putina, Vučić računa da će predstavnici Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije podržati njegove političke interese.

Vrlo samouvereno, saradnike ubeđuje da će američki i ostali zapadni ambasadori sugerisati Đilasu i Jeremiću da odustanu od bojkota. Vučić nije sklon popuštanju, ali za ovu priliku pristao bi da, tobože dobrovoljno, uredi birački spisak. Odrekao bi se glasova mrtvih duša, ali izbio bi glavni argument kojim opozicionari opravdavaju pretnju bojkotom. Vučića to ne bi skupo koštalo, morao bi samo malo više da krade, ali to mu ne bi teško palo. S druge strane, Savez bi, učešćem na izborima, osvojio tridesetak poslaničkih mandata, a izgubio bi podršku građana.

Tokom višenedeljnih protesta, građani su ispostavili zahteve za ostavkom Aleksandra Vučića i Ane Brnabić. Još energičnije od opozicije traže da bojkotuje izbore. Iako niko nema jasnu predstavu šta bi trebalo da se preduzme dan posle takvih krnjih izbora, vlada opšte uverenje da bi to zadalo najteži udarac Vučićevom mehanizmu za manipulacije. Antiizborna kampanja je uzela maha, u nju su se uključili obični glasači, opozicioni lideri i mnoge javne ličnosti. Posle svih izjava o neophodnosti bojkota, teško je pretpostaviti kakvu kampanju bi morali da povedu predstavnici Saveza za Srbiju, pa da uspešno objasne svojim aktivistima i biračima da su se stekli uslovi za izlazak na izbore. Kad, posle toga, osvoje samo 10 do 15 odsto, dobiće poslaničke mandate i šut-kartu s političke scene.

Sve predizborne kalkulacije - ko će i pod kakvim uslovima da nastupi ili bojkotuje - pokazuju nespremnost većine aktuelnih političara da shvate surovu realnost u kojoj se Srbija zaglibila. Naprosto, Srbija nema izbora, što pre mora da se izleči od opake naprednjačke bolesti. Niko, pa ni mudri lideri SzS, nema pravo da, zarad ličnih interesa, podržava Vučićeve pokušaje da opstane na vlasti. Bez obzira na biračke spiskove, zatvorene medije i otvorene policijske i pravosudne pritiske, opozicija ima obavezu da ispuni zahteve građana i dovede do promena. Pokret otpora, koji se širi svim gradovima, nije lokalna buna, koju knjaz Alek može da zaustavi sečom konkurenta. Građani nisu ustali da bi jednog vladara zamenili drugim, a da sve ostane isto. Pobunili su se u samoodbrani, s namerom da zaštite golu egzistenciju i elementarno ljudsko dostojanstvo. Ne gubeći iz vida taj cilj, čak su pokazali spremnost da podrže i kompromitovanu ekipu iz Saveza za Srbiju. Kakvi god bili, Đilas, Jeremić i Tadić, već su u praksi dokazali spremnost da mirno, bez sukoba, odu s vlasti.

Vučić to ne želi i ne može. Kad padne s trona, kad se završi ova mučna diktatorska epizoda, svi njegovi putevi vode na optuženičku klupa, pa u zatvor, da okajava grehe koje je učinio dok je mislio da je svemoćan i večan. Vučić će svim silama i svim sredstvima pokušavati da produži boravak na vlasti. Manipulisaće svojim saradnicima, političkim oponentima, stranim faktorima, glasačima, medijima... Ako mu ni to ne pomogne, posegnuće za otvorenim nasiljem.

- Srbija je danas pred krvavim građanskim ratom ili pred vojnim pučem - tvrdi Dragan Jovanović, doajen srpskog novinarstva, dugogodišnji kolumnista NIN-a.

Jovanović smatra da je "plišani, meki vojni puč" najbolje rešenje, posle koga će vlast preuzeti civilna vlada nacionalnog spasa u kojoj neće biti nikoga od aktuelnih režimskih i opozicionih političara.

- Državni udar zvuči strašno, ali sve krhke demokratije, koje su bile pred ekonomskim kolapsom, opredelile su se za to rešenje. U istoriji su poznati primeri Španije, Grške, Portugalije, Libije... Sve te vojne diktature pokazale su se kao efikasno sredstvo za brzo ozdravljenje društva, ekonomije, pa i demokratije. Svi koji se zgražavaju na pomen vojnog puča su licemeri ili kukavice, ili i jedno i drugo, i ne žele dobro ovoj zemlji - kaže Jovanović.

On nije jedini koji upozorava na nasilje koje preti Srbiji. Da bi se taj scenario izbegao neophodno je da se opozicioni lideri rasterete kukavičluka i licemerstva, pa da preuzmu odgovornost i nađu načina za mirne promene. To nije lak zadatak. Zaslepljen pohlepom i strahom, Vučić ne može da shvati da je došao kraj njegovoj tiraniji. U skladu sa svojim karakterom, pružiće otpor zdravom razumu, ali to neće sprečiti njegov transport na đubrište istorije. U suprotnom, tamo će završiti Srbija.