Podela Kosovske Mitrovice na dva dela, 1999. godine, severni i južni, podigla je branu otmanju Kosova i Metohije, iako gotovo na njegovom obodu. Odbrana te „granice" sprečavala je da se sklopi stisak oko vrata srpske pokrajine i srpstvo je nepobedivo disalo još deceniju i po prkoseći najvećoj ratnoj mašineriji sveta. Sluteći čak da odnese pobedu nad njom. Sve dok grad nije iznenada i s leđa napala stara i podmukla bolest - izdaja, u transformisanom obliku i pod nazivom „Briselski sporazum". Koliko god da se borio, nesrećni grad nije imao nikakve šanse protiv autoimune pošasti koja mu je već iskopala grob.
Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)
Svetska ratna mašinerija, NATO pakt, koju uspešno vodi i prilično samostalno kontroliše Vašington, čekala je (u vreme raspleta ranih događaja 1999) pogodan tenutak da zada konačni udarac srpskoj odbrani na Kosovu i Metohiji, bez obzira na sve uključujući i eventualne žrtve koje tada postaju legitimne. Do toga ipak nije došlo, ne na način kako je tadašnja administracija u Vašingotnu zamišljala.
„Pre deset godina, rekli smo Kosovarima da nam veruju - pustite nas da preuzmemo situaciju i mi ćemo vas zaštititi "- a sada vlada nezavisnog Kosova sve više pita kada ćemo ispuniti to obećanje" navodi se u dopisu Kristofera Dela, američkog predstavnika u Prištini, iz 2010. godine a objavljenom na Vikiliksu pod oznakom „Poverljivo" i rednim brojem: 10PRISTINA48_a
Ovaj dokument jedan je od najznačajnih za razumevanje preokreta koji je nastao i onoga što će se događati do danas. U dopisu adresiranom na Pariz, Berlin, Rim, NATO, američko Ministarstvo inostranih poslova (Stejt department), Beograd, London i Ujedinjene nacije besprizornom i imperijalistički nadobudnom tonu, američki diplomata iz Prištine se obraća izvesnom Filu pred sastanak sa britanskim diplomatom Robertom Kuperom februara 2010. i izražava žešću uskiptelost prema neporaženom severu Kosova nazivajući ga „truležom"...
„Integrisanje kosovskih Srba u kosovsko društvo i očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje je od centralnog značaja za Kosovo i dugoročnu stabilnost regiona i jeste jezgro i glavni cilj politike SAD-a od 1999." ističe se na samom početku dopisa. Kristofer Del navodi da su novembra 2009. postigli proboj koji je „okončao deset godina bezizlaznog zastoja Beograda kada su hiljade Srba na jugu Kosova učestvovale na izborima za Skupštinu Kosova. Želimo da taj uspeh ponovimo na severu i okončamo zastoj koji ostavlja budućnost Kosova neizvesnom". Potvrđuje se da je to pravi momenat jer KFOR upravo planira da prepolovi svoje snage koje samo u postojećem broju mogu uspešno da se nose sa svakom situacijom. U to vreme u Srbiji je na vlasti Demokratska stranka (od 2008. do 2012.) a funkciju predsednika vršio je Boris Tadić.
Pišući o ovom dopisu, britanski Gardijan krajem 2010. godine navodi da se „...Visoki američki zvaničnik žestoko protivi onome što vidi kao usklađenu i strpljivu kampanju predsednika Srbije Borisa Tadića za podelu Kosova, koja će, ako bude uspešna, odneti pobedu nad decenijom američke spoljne politike". Ovo je ipak malo pogrešno preneto oslanjajući se na tumačenje dokumenta kroz opšta mesta jer autor dopisa, u stvari, ukazuje na protivljenje ranijih srpskih vlada dok sada preporučuje da se u razgovoru sa Kuperom, koji će ovim povodom izraziti bojazan, naglase tri tačke:
Prvo, da strategija za sever nije radikalna, a Međunarodna zajednica i EU su već spremne da se posvete tom pitanju. Drugo da su stvorene okolnosti za konstruktivno ostvarenje ambicija ka severu, uključujući spremnost Hašima Tačija (tada na poziciji „premijera" albanskih separatista) da ponudi određene benificije Srbima koji prihvate da se uključe u njihove institucije, i treće - „sada imamo legitimne srpske partnere (vlast, izabranu od strane naroda) koji su spremni da nam pomognu na severu.To su elementi blagog pristupa, a to je vodeća prednost strategije" precizira se u dopisu.
Tadašnji savetnik Borisa Tadića za spoljnu politiku, Jovan Ratković, za koga Gardijan kaže da je „ključni službenik koji pregovara o Kosovu sa zapadnim diplomatama" rekao je američkom ambasadoru u Beogradu, Meri Vorlik, da Srbi sa severa Kosova nikada neće prihvatiti albansku vlast. Ratković je takođe naveo da Beograd „neće menjati albansku realnost na Kosovu ali da bi i promena realnosti za Srbe na severu mogla da izazove sukobe" piše ovaj list. Takođe, Ratković je dodao da su SAD i EU razmatrale "vojnu intervenciju" da sever Kosova nasilno svedu pod kontrolu separatista iz Prištine u čemu su nemački i američki kontigent KFOR-a preuzeli odlučno vođstvo u nekoliko navrata čak pucajući bez povoda po nenaoružanim srpskim civilima kada ih je nekoliko i ranjeno.
Ratković, koji je inače diplomirao na Univerzitetu "Ist Anglia" (UEA) u Noriču, u Velikoj Britaniji, alumnista je "Bucerius" škole globalnog upravljanja u Hamburgu kao i programa Mladih lidera Minhenske bezbednosne konferencije. Pre rada u državnoj službi bio je „aktivan u prodemokratskom pokretu, kao suosnivač pokreta" Otpor "i Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI) i kao član Upravnog odbora Srpskog informativnog centra (SIC), nevladine organizacije sa sedištem u Londonu".
Gardijan, oslanjajući se na drugu depešu obavljenu na Vikiliksu u to vreme, navodi da je „Ratković još eksplicitnije rekao da dok Beograd treba da prihvati da više upravljati Kosovom, dotle Kosovo mora da shvati da neće biti u stanju da efektivno proširi svoju upravu severno od reke Ibar". Ovim je zvanično izvršena podela Kosova i Metohije 2010. godine a o kojoj se poslednjih meseci sve više govori.
Mesec dana pre tog upozorenja, scenario koji predviđa podelu Kosova i Metohije, Ratković je izneo Robertu Kuperu, britanskom posredniku u rešavanju problema na Balkanu, i političkom savetniku Ketrin Ešton, takođe iz britanije, ali na poziciji visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku koja će nekoliko meseci nakon ovoga započeti Briselski dijalog i proglasiti velikim istorijskim uspehom njegovo parafiranje aprila 2013. Setićemo se, „nagrada" za taj čin Srbiji bio je datum za početak pregovora o učlanjenju u Evropsku uniju a upravo su to štap i šargarepa kojom je Kristofer Del i preporučio da Srbija bude izvedena sa Kosova i Metohije. Del je u dopisu naveo: „...Naša poruka Kuperu bi trebalo da bude to da mi (SAD) želimo da koordiniramo i konsultujemo se o svakom koraku sa Briselom u ovom procesu. Na kraju krajeva, Brisel da jasno poruči Beogradu da njihova budućnost u EU zavisi od konkretne saradnje sa Kosovom".
Dosledne ovoj politici SAD i EU su ostale do danas što je potvrdio i Robert Kuper na osmom Beogradskom bezbednosnom forumu oktobra prošle godine pod nazivom "Zajednički do odgovora na novu normalnost" održanom u Beogradu.
"...Mislim da bi bilo dobro da Beograd ima politiku za Kosovo, na kraju krajeva, to je vaš sused! I na kraju, nećete uspeti u tome ako ih ne priznate, kako i kada ćete to uraditi to je vaš problem, ali to mora da se uradi u nekom trenutku i za to je potrebno odlučno vođstvo", poručio je Robert Kuper u izjavi za N1 a u tonu koji ji preporučio američki diplomate još od početka kampanje slamanja srpskog otpora na severu pokrajine.
Da bi albanski separatisti uspostavili bilo kakvu vlast, bili su neophodni izbori. Njih je takozvana „predsednica Kosova" Atifete Jahjaga raspisala sredinom 2013. a prema Briselskom sporazumu, srpska Vlada je bila dužna da ih sprovede i tamo gde žive isključivo Srbi što je i učinićeno izuzetno brutalnim metodama kojima pribegava do danas držeći srpsko stanovništvo u strahu i primoravajući ga da prihvati albanske kvazi-institucije.
Ipak, Srbi su bojkotovali separatističke izbore novembra 2013. godine i baš to je bila najveća pretnja postizanju cilja koji američki diplomata navodi. Na mnogo načina, u to vreme već vodeća figura srpske politike Aleksandar Vučić, je privlačio i primoravao Srbe na pokornost. U samoj Kosovskoj Mitrovici, osim tadašnjeg predsednika opštine Krstimira Pantića i malog broja Srba koji se bez ličnog obezbeđenja nisu kretali ulicama grada, nije bilo Srba koji su imali želju da učestvuju u osnivanju separatističkih institucija. Jedini među njima, takođe bez ikakve podrške u narodu, bio je predsednik građanske inicijative „Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović, kome nedovoljno upućena javnost zbog surovog atentata i ubistva posthumno odaje mnogo više poštovanja nego kada se nalazio usamljen, na samoj margini političkog života na Kosovu i Metohiji.
Jula, 2013. godine neposredno pred raspisivanje separatističkih izbora, Oliver Ivanović je izjavio „da ako ne bude izbora na severu Kosova, odnosno izbori budu bojkotovani, onda postoji opasnost od imenovanja, što znači da će skupštine opština na severu pokrajine biti sastavljene od imenovanih lica". On je naglasio da ta imenovanja neće obaviti Beograd već Priština i da to „treba da bude jasno svima onima koji se protive eventualnoj odluci Vlade da se ovde organizuju (kvazi)izbori".
Koga god da su Albanci ili Srbi imenovali, ne bi imao legitimitet niti kredibilitet da obavlja posao koji mu je poveren. Ni građani se ne bi interesovali za rad te „institucije" pa bi njen opstanak bio osuđen na propast. Očigledno da je u želji da ostvari lične ambicije Ivanović zastrašivanjem pokušao da utiče na Srbe kako bi njihovim učešćem pomogao da ti izbori uspeju.
Nasuprot ovom „diplomatskom" i politički prihvatljivom zastrašivanju koje ne zahteva mnogo inteligencije da bude razobličeno, neupredivo strašnije, agresivnije i efektivnije Srbe su zastrašivali Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin i to pretnjama, otkazima, ukidanjem socijalne pomoći pa i fizičkim prebijanjima, podmetanjem eksploziva i paljenjem automobila u vlasništvu protivnika tih separatističkih izbora.
Uprkos vemu Srbi su masovno bojkotovali taj proces ali je koordinacijom svih prisutnih službi na terenu, uključujući OEBS, EULEKS, Žandarmeriju, policije domaće i strane, KFOR... lažirano nasilje kojim je obezbeđeno da neuspelo glasanje bude proglašeno nevažećim i ponovljeno, što je na kraju i učinjeno.
Međutim, do danas je odziv građana minimalan pa se i dalje lažiranjem čitavog procesa predstavnici Srba ipak imenuju iz Beograda a ne biraju od naroda. I koliko god da je stanje teže nego pre Briselskog sporazuma, ostao je privid da severni deo grada kontrolišu Srbi veštim prikrivanjem činjenice da oni funkcionišu u okviru sistema čija je krovna institucija separatistička Vlada u Prištini, a ne Beograd.
Opasnost koja je time počinjena, široj janosti je razotkrivena iznenada tek novembra prošle godine nakon što su članovi „Srpske liste" sa severa pokrajine, u znak protesta zbog povećanja taksi na proizvode iz centralne Srbije, podneli ostavke.
Koristeći priliku, gradonačelnik južnog dela Kosovske Mitrovice po sistemu takozvane „republike Kosovo", Agim Bahtiri, pokrenuo je inicijativu za izmenu njihovog zakona o administrativnim granicama izmeru lokalnih zajednica s ciljem spajanja severnog i jućnog dela Kosovske Mitrovice u jedan grad. Lokalni albanski mediji su naveli da je ta inicijativa nezakonita i da odluka nije u nadlećnosti opljtine pa je Bahtiri pokrenuo peticiju i prikupio potpise građana koji su je podržali i nju predao predsedniku separatističkog parlamenta Kadri Veseljiju koji je obećao da že se peticija ubrzo naći na dnevnom redu njihovog parlamenta.
Nedavno se, nakon sastanka sa Bahtirijem, oglasio i Hašim Tači ocenivši da su „građani rekli svoju reč" i da je „ proces za ujedinjenje Mitrovice nezaustavljiv".
Kao jedan od razloga za pokretanje peticije Bahtiri je naveo i to što glavni most preko Ibra još uvek nije otvoren za saobraćaj iako je to već ranije dogovoreno a glavni uzrok jeste strah kod Srba usled olakšanog pristupa Albancima da stignu do srpskih sredina u kojima mogu da izvedu napad i brzo se povuku, što bi ohrabrilo i podstaklo novi talas nasilja sa nesagledivim posledicama po Srbe.
Sada je ogoljena činjenica da vlast koja je shodno Briselskom sporazumu uspostavljena, a u koju je Srbe veštački, silom i mimo svoje volje ugurao Aleksandar Vučić, nema nikakvu moć da ih zaštiti od opasnosti koju ovakva inicijativa Albanaca može da predstavlja! Suštinski, Kosovska Mitrovica je predstavljala ruku spasa ne samo na severu već i za Srbe južno od Ibra kojih je u stvari čak 70% od ukupnog broja Srba na Kosovu i Metohiji nakon 1999. godine. Istraživali smo kakve bi posledice to ostavilo na njih.
Naš sagovornik sa juga tvrdi da ih Albanci mogu okružiti za sat vremena u svakom mestu gde Srbi žive, dok podrške Vlade iz Beograda apsolutno nema u praksi.
„...Prost primer, vraćam se iz ambulante i video sam da oni tamo nemaju ni špric i iglu. Kad' ne možemo ni običnu prehladu da zalečimo, a o čemu dragom da pričamo? Škola je još uvek kao u našim rukama ali o tome kakvo je tu stanje, bolje da ćutim. Mi smo već deset godina, u odsustvu bilo kakve podrške iz Beograda, prinuđeni da registrujemo vozila na albanske tablice, da pribavljamo njihova dokumenta, plaćamo porez i račune... Šta još treba da uradimo da bi poštovali njihovu državu?...Mi to već živimo, teško bi bilo ovima na severu. Što se konretnog upravljanja tiče, meni se čini da nama upravlja mafija sa severa i najviše bih voleo da se toga oslobodim, kad me već pitaš. Meni se čini da je sve ovo u dogovoru, kao i do sada, i da se priprema velika izdaja svih Srba na Kosovu i Metohiji" kaže sagovornik Magazina Tabloid sa juga pokrajine.
Iz istog razloga ni Srbi u Gračanici nisu mnogo uznemireni. „Ne znam šta su očekivali. Da uđu u sistem „republike Kosovo" i da odatle grade Srbiju? Ovde se gradonačelnik (Srđan Popović, „Srpska lista"), oduzeo od straha. Zapošljava samo one sa Radoičićevom (Milan) dozvolom za posao, isto tako dodeljuje i tendere. Bez njega ne sme ništa ozbiljnije da uradi. A to što je uradio, bolje i da nije. Jedini koji pružaju mogućnost zapošljenja su Albanci u svojim institucijama a u njima zapošljava gradonačelnik pa sada ovde imamo 90% zaposlenih Srba koji žive na severu Kosova, što je još gore po nas nego što je bilo. A nama je to bio cilj, da ovdašnje Srbe zaposlimo kako se ne bi iseljavali..." kaže za Magazin Tabloid stanovnik Gračanice, takođe bez posla.
Srbi na severu pokrajine u neverici, još uvek ne mogu da shvate da je mogućnost potpunog prelaska vlasti u ruke Albanaca, realna. „Mogu samo da preuzmu zdravstvo i prosvetu, jedino nam je to ostalo sve drugo su im dali u Briselu" kaže taksista iz Kosovske Mitrovice koji na podpitanje da li bi to podstaklo iseljavanje Srba, kratko potvrđuje sa „nego šta bi? Odmah".
Albanci bi pokušali da uzurpirane stanove, u kojima se mahom nalaze Srbi proterani iz južnog dela, oslobode i u njih vrate raseljene Albance. Za njima bi odmah došli drugi koji bi počeli da kupuju stanove u vlasništvu Srba i tako pokrenut proces iseljavanja bio bi okončan munjevito usled premorenosti i napuštenosti Srba od strane vlasti iz Beograda.
Sagovornici Magazina Tabloid su mišljenja da je to možda samo politička igra i da ona neće uspeti jer su prepreke i političke i proceduralne tako komplikovane da to uopšte nije jednostavno, takođe o tome se pitaju i međunarodni predstavnici. Ali kada se osvrnete oko sebe i pogledate koliki je dosadašnji „uspeh" Albanaca na severu pokrajine, ništa se ne može isključiti.
Odbijanje Srba da se suoče sa realnošću usled straha pred egzodusom i užasom koji im preti, sprečava ih da objektivno sagledaju situaciju. Možda je za sada najbolji opis onoga što može uslediti izjava Ivice Dačića odmah nakon lažiranog neuspeha separatističkih izbora 2013. godine. Dačić je pokušao da zaplaši pre svega Srbe iz Kosovske Mitrovice i natera ih da izađu na separatističke izbore naglaavajući ono najgore što može da se desi.
„Ako ne izađe dovoljno Srba, biće izabran Albanac za gradonačelnika. To izaziva i može izazvati spiralu... kako će se onda dogoditi preuzimanje te vlasti? Hoće li biti konfilkata na severu? Hoće. Sukobi se mogu očekivati čak i oružani. Hoće li to izazvati nestabilnost? Hoće. Kako Srbija može da pomogne? Ne može nikako" objasnio je Dačić upravo ono što je zahvaljujući politikom i činjenjem Vlade u kojoj je tada bio premijer, sada pred vratima da se zaista dogodi.
Sa druge strane Aleksandar Vučić je bio na korak od toga da preduzme konkretne akcije u tom trenutku.
„...Budući da je znao šta se sprema i da je imao odgovarajuće informacije, već u pola tri je zahtevao od Međunarodne zajednice da se dopusti našim organima gonjenja i bezbednosti, da nam se da rok od 45 minuta, ne duže, da zavedemo red i omogućimo potpunu regularnost izbora" izjavio je tadašnji direktor Kancelarije za KiM Aleksandar Vulin neposredno po lomljenju glasačkih kutija koje su zbog bojkota upravo i izveli organi srpskih snaga bezbednosti, odnosno Žandarmerija.
Vulin je danas Ministar odbrane, ima odgovarajuće informacije ali se klanja i poklanja pripadnicima KFOR-a koji su pokazali svoju naklonost i namenu. Dačić i dalje peva pa kao takav o zlu ne može da misli. Što se Aleksandra Vučića tiče, on je trenutno u sve većem problemu od narastajuće mogućnosti da i sam bude disciplinovan od naroda u kome je narastao gnev prema njemu.
A Srbi sa Kosova i Metohije? Pa... šteta. Kolaterarna.