Gospodari novca

Neopravdanost postojanja ultra-bogatih

Stvarni gospodari sveta

Godišnja provera rasporeda svetskog bogatstva objavljena je povodom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Na veb stranici humanitarne organizacije Oksfam tvrdi se da je 2018. bila još jedna godina tokom koje su bogati postajali još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Konkretno: 26 najbogatijih ljudi na svetu, 26 milijardera, raspolagali su sa bogatstvom jednakim onom kojim raspolaže siromašnija polovina svetske populacije. Njih 3,8 milijardi. Ta je vest u surovim ciframa zaslužila udarne strane svih svetskih medija, a to i nije iznenađenje jer je poznato da siromašni vole da ispredaju priče o bogatim i da bogati nikad ne ćaskaju o siromašnima. Oksfam tvrdi da je bogatstvo koje poseduju nešto više od 2.200 milijardera na svetu prošle godine raslo 2,5 milijardi dolara na dan. Prethodne godine, u 2017, 43 milijardera imali su koliko i siromašna polovina svetske populacije, a prošle godine taj broj je spao na 26. Bogatstvo se koncentriše u rukama sve manjeg broja ljudi, zaključuje Milan Balinda, kolumnista Magazina Tabloid, bivši novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Ma deset godina od svetske finansijske krize iz 2008. broj milijardera skoro je udvostručen. Najbogatiji čovek na svetu, Džef Bezos, vlasnik kompanije Amazon, ima toliko da bi samo jedan (1) odsto njegovog bogatstva bilo na nivou budžeta za zdravstvo države Etiopije koja ima 105 miliona stanovnika.

Najsiromašnijih 10 odsto Britanaca plaća više u porezima nego 10 odsto najbogatijih. Istina je da svetski broj najsiromašnijih opada tokom poslednjih 25 godina, ali rastuća nejednakost već ugrožava budući napredak. Ogromna razlika u bogatstvu ne može da bude dobra ni za bogate ukoliko nisu ljubitelji življenja u svetu koji postaje sve neuhranjeniji, manje zdrav, manje obrazovan i sve skupa opasniji. Izveštaj Oksfama tvrdi da mnoge vlade prave nejednakost još gorom jer ne investiraju dovoljno u javni servis. A Svetski raport nejednakosti 2018, čiji je koautor poznati ekonomista Tomas Piketi, pokazuje da je između 1980. i 2016. najsiromašnija polovina stanovnika sveta prigrabila samo 12 centi od svakog dolara od svetskog rasta primanja. Poređenja radi, jedan odsto najbogatijih na svetu prisvojili su 27 centi od svakog dolara.

Količina novca, i bogatstva uopšte, kojim raspolažu ultra-bogati menja se iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, ali je njihovo bogatstvo poslednjih godina raslo prosečnom stopom od oko 11 odsto godišnje. Oksfam kaže da je metodologiju za procenu razlike u bogatstvu između bogatih i siromašnih bazirao na podacima koje objavljuje Kredit Svis global. Da su koristili te podatke u periodu od juna 2017. do juna 2018. godine. Bogatstvo milijardera izračunavano je na osnovu godišnje milijarderske liste Forbsa koja je objavljena marta meseca prošle godine. Inače, Forbs je ustanovio ko su 2.208 milijardera iz 72 države i teritorija sveta, uključujući i prvog ikad milijardera iz Mađarske i Zimbabvea. Prosečan milijarder ima vrednost u visini od 4,1 milijardu dolara i Amerikanci prednjače po broju tih ultra-bogatih. U toj zemlji ima 585 milijardera, sledi Kina sa 373. Bezos je na prvom mestu i razlika sa drugim na listi, to je Bil Gejts, nije bila veća još od 2001. godine. Bernard Arnault i porodica, Frncuz, sa 72 milijardi je najbogatiji Evropljanin, i nalazi se na četvrtom mestu po bogatstvu u svetu. Postoje nekoliko spiskova bogatih i nisu sve u dlaku jednake, ali razlika je samo u nekoliko milijardi. Po nekim kriterijuma da bi se neko nalazio na listi ultra-bogatih, morao bi da ima bogatstvo od najmanje 17 milijardi dolara. Iako je prošla godina bila uglavnom uspešna za bogataše, sa liste najbogatijih ispalo je 121 lice, od kojih 10 iz Saudijske Arabije.

Ima bogatih, a ima svetski najbogatijih bogatih. Za tu grupu potrebno je imati vrednosti od 17 milijardi dolara. Lista od 50 najbogatijih u 2019. godini zaključena je prošlog 4. januara. Većina milijardera sa liste sami su stekli svoje bogatstvo, ali ima i onih koji su svoju sreću nasledili. Listi Blumberg indeks milijardera, budući da ona ne sadrži Blumberg LP, dodat je i Majkl Blumberg, 14. na listi, na osnovu izveštaja časopisa Forbs. Na listi dominiraju svi oni likovi za koje se i pretpostavlja da su veoma bogati, ali neka imena su iz jednog ili drugog razloga posebno interesantna. Na primer, na 48. mestu se nalazi poslovna žena koja je ipak osnovu svog bogatstva nasledila. Lorin Povel Džobs, udovica osnivača Ejpl kompanije Stiva Džobsa. Ona ima 55 godina i 17,3 milijardi dolara. Rupert Murdok je čovek koji obaveštava dobar deo sveta kakvo je stanje stvari na ovoj planeti. On je iz Australije i direktor je Foks njuz kanala, a osim toga, njegova osnovna kompanije je vlasnik nekih 800 kompanija raspoređenih širom sveta. Ima 87 godina i 17,8 milijardi dolara.

Elon Mask, Amerikanac star 47 godina poseduje 22,8 milijardi dolara i nalazi se na 30. mestu po bogatstvu. On je direktor companije električnih automobila Tesla, ali i svemirske agencije SpejsX. On je sam stvorio svoje bogatstvo. Odnosno, ništa nije nasledio. Džek Ma, Kinez od 54 godine, vlasnik je Alibaba kompanije koju je sam stvorio i u koju je uložio 60.000 dolara. Sada ima 34,8 milijardi i 20. je na listi najbogatijih. Stiv Balmer je Amerikanac koji je napustio fakultet da bi postao prvi biznis menadžer Majkrosofta. Nalazi se na 19. mestu liste najbogatijih i ima 62 godine i 37,3 milijardi. Pomenuti Majkl Blumberg se nalazi na 14. mestu, a bio je gradonačelnik Njujorka tokom tri mandata. Bio je gradonačelnik u vreme kada je već bio milijarder. Star je 76 godina i po tvrđenju Forbsa ima 43.4 milijardi dolara. Sam je stvorio svoje bogatstvo. Potom, odnosno ispred, na 13. i 12. mestu, kao i još ponegde na listi bogatih, nalaze se članovi porodice Valton koji su vlasnici Valmarta. Svi su oni, mada i sami biznismeni, svoje bogatstvo nasledili. Na 11. mestu nalazi se Fransoa Betankur Mejers, Francuskinja od 64 godine koja ima 45,1 milijardu dolara. Ona je vlasnica 33 odsto kozmetičke kompanije L'Oreal i to nakon što je 2017. umrla njena majka.

Na začelju liste najbogatijih ultra-bogatih, na 10. mestu sa 48,9 milijardi nalazi se Leri Elison. On je osnivač i vlasnik Orakl korporacije koja je druga po veličini u softver biznisu, odmah iza Majkrosofta. Ima 74 godine i 48,9 milijardi dolara. Taj Amerikanac je svojevremeno sebi podigao ogromnu vilu u japanskom stilu u kojoj je živeo sa dve Japanke (budući da su „tako sitne"). Inače, nije ništa od vrednosti nasledio.

Na devetom mestu nalazi se Sergej Brin koji je kao dečak iz Rusije stigao u Ameriku u kojoj se školovao i sa Leri Pejdžom osnovao kompaniju Gugl. Sada ima 45 godina i nešto više milijardi, 49,1. Gugl je osnovan 1998, a sada je Sergej predsednik Alfabet kompanije koja je vlasnik Gugla.

Leri Pejdž nalazi se na osmom mestu sa 50,5 milijardi. Isto kao i njegov drug Sergej, ima 45 godina. Obojica su Amerikanci.

Na sedmom mestu dominira tvorac i vlasnik Fejsbuka, Mark Cukerberg koji ima 52,3 milijardi dolara i 34 godine života. Amerikanac je i ništa nije dobio u naslestvo.

Na šestom mestu nalazi se Meksikanac poreklom iz Libije Karlos Slim. On je vlasnik velikog broja kompanija u Meksiku. Inače, veliki novac je zaradio na mobilnoj telefoniji. Ima 56 milijardi i 78 godina. Takođe je samostalno započeo svoj biznis.

Na petom mestu nalazi se Španac Amansio Ortega. Ortega je u modnom biznisu i kontroliše kompaniju Inditeks koja ima u svom vlasništvu Zaru, Masimo Duti, Ojšo i neke druge. Ima 82 godine života i 57,7 milijardi dolara.

Četvrti na listi je Bernard Arnolt. Francuz je, ima 69 godine i 66,1 milijardu. Vlasnik je, između ostalog, i čuvene Kristijan Dior.

A na trećem mestu, nekako skoro uvek se nalazi na trećem mestu, je Varen Bafet koji je 88 godina star, a ima 78,7 milijardi dolara. Amerikanac je i živi još uvek u kući koju je kupio onda kad nije ni mogao da zamisli šta je jedan milion dolara. Inače, nije uspeo da se upiše na Harvard biznis školu i otišao je na Kolumbija univerzitet. Bavi se finansijama, odnosno ulaganjem u raznorazne kompanije i fondove. Jedan je od onih bogataša koji propagira se super-bogati moraju da plaćaju mnogo veće poreze.

Na drugom mestu nalazi se čuveni Bil Gejts koji je godinama dominirao na prvom. Osnivač je Majkrosoft kompanije, ima 63 godine i 89,5 milijardi dolara. Kompaniju je započeo u jednoj garaži, baš kao i mnogi drugi klinci Amerikanci od kojih su mnogi danas milioneri, a neki i milijarderi. Sa svojom suprugom osnivač je dobrotvorne fondacije kojoj doprinose mnogi bogati. Ta fondacija upravlja mnogim humanitarnim projektima širom sveta.

Džef Bezos ubedljivo se nalazi na prvom mestu koje će najverovatnije ubrzo izgubiti i to nakon što se razvede i podeli bogatstvo sa svojom sadašnjom ženom. Mada i tada će se nalaziti pri samom vrhu najbogatijih milijardera na svetu. Ima 125 milijardi, ali je imao u jednom trenutku i 150, a u drugom 112. On je vlasnik Amazona. On je najbogatiji pojedinac u modernoj istoriji. Ima 54 godine i zabavlja se sa jednom bivšom spikerkom TV kanala na španskom. Sam je napravio svoje bogatstvo, startujući iz garaže, a dosta njih koji su mu novčano pomogli, koji su uložili u posao onoliko koliko su hteli, mogli ili imali kada je pokretao biznis, danas su milioneri i to sa dosta miliona. Pre par godina kupio je Vašington post za jedan dolar, otplatio njihove dugove i ne meša se u uređivačku politiku. Tvrdi, a mnogi to potvrđuju, da je Post kupio da bi ga održao, da bi čuveni dnevnik nastavio nezavisno da izlazi.

Šta je potrebno da bi se postao bogat, pa i ultra-bogat? Na hiljade knjiga, novinskih članaka i video zapisa tvrdi da su otkrili tajnu bogaćenja. Čitanje tih uputstava uglavnom je gubljenje vremena, mada neke rečenice mogu da inspririšu. Jedna od najčuvenijih knjiga koja obrađuje tu temu objavljena je još pre mnogo decenija, doživela je bezbroj izdanja na većem broju jezika i napisao ju je Napoleon Hil. Naslov knjige je - Misli i obogati se. Autor knjige od samog početka kaže čitaocu da mu neće očigledno obelodaniti u čemu je tajna bogaćenja i da to on sam, čitalac, mora da shvati. Evo o čemu se radi: važno je izabrati čime čovek hoće da se bavi i da bude ekstremno uporan u sprovođenju svoje odluke. Ostatak knjige su „tehničke vežbe" koje mogu da pomognu ostvarenju cilja. Sve ostale knjige na temu bogaćenja su varijacije pisanja Napoleona Hila. A iz mnogobrojnih izjava današnjih milijardera, i milionera, koji su krenuli sa nulte pozicije moguće je izvući iskrene pouke. Neki ističu da su bili siromašni, da su bili i bogati i da poznaju oba stanja veoma dobro.

Bil Gejts je jednom rekao da „nije tvoja krivica ako si rođen siromašan, ali jeste ukoliko umreš siromašan". Kako čovek da zna da li je bogat ili siromašan? Jednostavno: ukoliko ne živiš u obilju, živiš u siromaštvu. Takođe, mnoga su tvrdnje da postoje fundamentalne razlike ponašanja, odnosa prema životu, kod onih koji postaju bogati i onih koji ostaju siromašni. Neke od značajnijih su:

1) Siromašni su skeptični, a bogati veruju ljudima.

2) Siromašni pronalaze probleme, a bogati rešenja i uspeh.

3) Siromašni pretpostavljaju, a bogati postavljaju pitanja.

4) Siromašni kažu „oni", bogati kažu „mi".

5) Siromašni traže najjeftiniji način, a bogati najbolji način.

6) Siromašni misle da je novac važniji od vremena, a bogati znaju da je vreme važnije od novca.

7) Siromašni se takmiče, a bogati kreiraju.

8) Siromašni se žale, osuđuju i kritikuju, a bogati hvale i uživaju svoju sreću.

9) Siromašni traže savete neukih, a bogati pitaju stručnjake.

10)Siromašni imaju televizore sa velikim ekranima, a bogati imaju velike biblioteke.

Da bi se postao bogat potrebno je obrazovanje koje nikako ne mora da bude i formalno obrazovanje već kako može da se vidi mnogi od ultra-bogatih je napustilo školovanje da bi se posvetili ostvarivanju svojih snova. Bez sumnje, svi su oni obrazovani jer se znanje stiče i van školskih klupa. Mnogi bogati su takođe pristojne ličnosti i normala ljudska bića, ali ima i drugačijih, ima i čudaka.

Uglavnom se ne čuje mnogo o lenjosti, zavisnosti od opojnih droga ili seksualne nezajažljivosti kada se radi o veoma bogatim i to je zato što oni veoma vode računa da zaštite svoje privatne živote od očiju sveta. Međutim, zanimanje menadžera bogatstva je dobra pozicija da se razotkrije bogataš u srži. Ti menadžeri, ljudi koji profesionalno upravljaju privatnim bogatstvima, često tvrde da postoje velike sličnosti između ultra-bogatih i ultra-siromašnih. Jedan od tih menadžera iz Ženeve kaže da neki njegovi klijenti „veruju da su potomci faraona i da im je sudbina da naslede zemljinu kuglu".

Iako postoji opšte mišljenje, naročito u Americi, da siromašni neće da rade i da su zato siromašni, oni koji su bolje informisani tvrde da i veoma bogati mogu da budu itekako lenji. Inače, bogati ne samo da imaju menadžere koji vode računa o njihovim posedima, već i zapošljavaju pojedince koji su zaduženi da „ubiju" u medijima svaku priču u kojoj se dotični bogataš pojavljuje u negativnom svetlu. Takođe, mnogi bogati se upiru da ne plate porez na svoja primanja. To je takvima postala najveća opsesija.

Bogatstvo samo po sebi ne mora da prestavlja društvenu smetnju, ali razlika u prihodima to definitivno jeste. Oni sa skromnim primanjima uglavnom su poredili svoju situaciju sa drugima koji se nalaze u njihovoj socijalnog grupi i tako su potiskivali svoju ljutnju. Globalizam je obelodanio istinu o nejednakosti. Nešto se jasno promenilo i sada deceniju nakon finansijske recesije iz 2008. godine iz zemlje u zemlju eksponira se bes uperen protiv vlade i „elite". Glasanje za Bregzit u Velikoj Britaniji juna 2016, a potom izbor Donalda Trampa za predsednika Amerike sledećeg novembra, a onda rastuće nacionalističke i anti-emigrantske partije na severu Evrope i nedavna pobuna „žutih prsluka" u Francuskoj, ukazuju na populističku reakciju na porast nejednakosti, stagnaciju prosečnih primanja i ekonomsku nesigurnost koja je postala dominantna tendencija u industrijalizovanim zemljama.

Tokom poslednjih 30 godina ekonomska nejednakost između zemalja se smanjila i to najviše zahvaljujući rapidnoj industrijalizaciji Kine, ali je ta nejednakost rasla unutar zemalja i to naročito u industrijalizovanim zemljama. Ekonomista Branko Milanović (rođen u Parizu, školovao se na Ekonomskom fakultetu u Beogradu), iz Svetske banke, bavi se tematikom nejednakosti i tu nejednakost opisao je „slonovskom krivom" koja pokazuje da su najviše izgubili oni koji su bili u srednjoj klasi u razvijenom svetu.

I zaista, u Americi 60 odsto ljudi, a koji se nalaze na u donjem delu primanja, nisu videli povećanje svog standarda života još od 1990. godine. Jedan odsto koji se nalazi na vrhu povećali su svoja primanja na za 18 odsto. Pobune su se prvo pojavile u tradicionalnim regionima radničke klase u Engleskoj i Velsu i u državama Velikih Jezera u Americi. Budući da su sindikati već dosta oslabljeni, ti radnici su kanalisali svoje nezadovoljstvo glasajući za Bregzit i Trampa. Nejednakost u primanjima tokom poslednjih 30 godina, pokazuju podaci, manja su u Francuskoj. Po ustanovljenom merenju nejednakosti, Džini koeficijent koji se kreće od nule do maksimuma jedinice, u Francuskoj ta cifra je 0,29 što je više od zemalja na severu Evrope, ali manje od evropskog proseka.

U Americi taj broj je visokih 0,4. Srbija je, uz Makedoniju, zemlja sa najvećim stepenom ekonomske nejednakosti u Evropi. Inače, mada je na protestima „žutih prsluka" u Francuskoj bilo poprilično nasilja, među demonstrantima krajnja desnica nije uspela da se infiltrira. Te proteste podržalo je 70 odsto stanovnika Francuske. Ti su protesti prvobitno pokrenuti zbog nameta na cenu benzina i zbog toga što 18 miliona ljudi, skoro 30 odsto stanovništva, nemaju mogućnost javnog prevoza i moraju da koriste svoje automobile. Prigradska naselja nisu adekvatno povezana sa urbanim centrima, a novi nameti za gorivo bilo je previše za već dosta nezadovoljne građane.

S druge strane, skoro 142 miliona Evropljana nalaze se u opasnoj zoni da postanu siromašni. Kada se granica siromaštva meri na evropskom nivou, onda su građani siromašnijih država Unije na pragu siromaštva bez obzira koliko dobro stoje u svojim zemljama. Tipičan primer su Rumunija i Bugarska. Praktično je svako domaćinstvo u te dve zemlje klasifikovano kao siromašno kada se koriste opšti evropski standardi merenja. Nejednakost je jedna od ključnih pokretača visoke emigracije koja u zemljama u koje emigranti stižu povećava osećanje nesigurnosti i straha i podiže nivo populizma. Imigracija je bila najveći faktor iz odluke na referendumu o Bregzitu i glavni pokretač ideologija mnogih populističkih partija u Evropi, uključujući u Skandinaviji, Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Italiji kao i u zemljama Centralne i Istočne Evrope.

Stručnjaci tvrde da bi u novom srednjoročnom finansijskom planu za period od 2021. do 2027. Evropska Unija morala da odredi visoki prioritet promovisanju ekonomskog rasta, zapošljavanja i socijalna osiguranja siromašnijim zemljama članicama koje se nalaze na periferiji Unije. Dalje stručnjaci ukazuju kojim metodama to može da se ostvari. Inače, u poslednje vreme siromaštvo i nejednakost u Evropi su smanjeni, ali smatra se da je to još uvek samo jedan mali korak. Takođe ima mišljenja među ekonomistima da je situacija u Evropi po pitanju preraspodele dobara u stvarnosti mnogo gora od one koju prikazuju zvanične cifre i da će morati nešto pod hitno da se uradi po tom pitanju jer u suprotnom svima će izaći na gore.

Izvestan broj bogatih nemaju osećaj za realnost, diskreciju i pristojnost. Čini se da je jedan od njih i Vilbur Ros, investicioni bankar i milijarder koji je takođe američki ministar trgovine. On je, nakon što je prošlog decembra već bila počela delimična blokada američke vlade, u jednom intervjuu za TV lanac CNBC izjavio da on „zaista ne razume" zašto neki federalni radnici koji nisu dobili svoje redovne plate pomoć traže u bankama hrane. Sugerisao im je da bi trebalo da zatraže kredit od banaka i sličnih institucija, već kad će svoje platne čekove vremenom dobiti. Inače, u federalne radnike spadaju od nuklearnog fizičara, preko tajnog agenta do automehaničara i kafe kuvarice. Mnogi, ali ne i svi, od tih 800.000 zaposlenih nisu imali novac da plate kiriju, hranu ili da pokriju medicinske troškove. Ministar Ross je takođe izračunao da ti uhvaćeni u blokadi vlade čine „samo mali deo nacionalne ekonomije". Izračunao je su oni samo treći deo jednog odsto nacionalnog bruto dohotka, „sve skupa to nije ogroman broj". Za njega je to jedna trećina jednog procenta, ali onima koji su ostali bez novca to je 100 odsto onoga što zarađuju i što im je preko potrebno.

A 1. Ne bi trebalo da postoje milijarderi

Aleksandria Okasio-Kortez je jedan od najnovijih kongres-žena u američkom poslaničkom domu, u Kongresu. Ona je, sa 32 godine, ujedno i najmlađa poslanica ikad izabrana. Prestavlja jednu izbornu jedinicu grada Njujorka. Zbog svoje mladosti, upornosti i rečitosti, a i izgleda, Okasio-Kortez je postala medijska zvezda i pre nego što je položila zakletvu. Nju konstantno napadaju iz tabora konzervativnih političkih i životnih pogleda, ali se ona veoma uspešno brani i uzvraća kontraćapadima.

U svojim prvim obraćanjima javnosti Okasio-Kortez iznela je svoje planove da bi super- bogati moraju da plaćaju marginalni porez od 70 odsto na svaki dolar iznad 10 miliona godišnje zarade. Podvlačila je da individualni milijarderi, kao što je Bil Gejtc, mogu zaista biti dobri ljudi, ali „sistem koji omogućava da postoje milijarderi kada u nekim delovima Alabame ljudi pate od lišajeva na koži jer nemaju pristup ustanovama javnog zdravlja, je pogrešan".

U doba predsednika Dvajta Ajzenhauera postojali su takvi marginalni porezi i dosezali su 90 odsto od „prekomerne zarade". Osobina Okasio-Kortez je talenat da sve teme o kojima govori obrađuje moralnim terminima. Istraživanja pokazuju da skoro 60 odsto Amerikanaca podržava njeno zalaganje za marginalne poreze, a među glasačima Republikanske partije taj broj iznosi neverovatnih 45 odsto. Bilo kako bilo, najmlađa američka kongresica tvrdi da milijarderi ne bi trebalo da postoje.