Istinom do pravde

Iz knjige "Sedam Njegoševih sahrana" Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića (2)

Porobljavanje pesnikovog groba

Publicističko delo "Sedam Njegoševih sahrana", autora Slobodana Kljakića novinara "Politike" i Ratka Pekovića, književnog istoričara (1942 - 2014. godine), izdata je 2013. godine, u vreme kad su Srbija i Crna Gora trebali zajedno da slave veliki jubilej, 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša. Ali, u vreme velikih deoba, ni taj jubilej nije slavljen kako treba. Knjiga "Sedam Njegoševih sahrana" govori o neverovatnoj sudbini lovćenske kapele, mesta gde je Njegoš sahranjen po svojoj izričitoj želji 27. avgusta 1855. godine. Od tog momenta, do današnjih dana, ne prestaju obračuni i sa njegovim delom i sa tako neobičnim mestom gde veliki pesnik i državnik počiva. Danas, skoro vek i po kasnije, Njegoša i dalje čereče i "tumače" prema prolaznim političkim i ideološkim potrebama. Magazin Tabloid objavljuje u nastavcima odabrane delove iz ovog izvanrednog publicističkog dela, uz saglasnot izdavača

Slobodan Kljakić i Ratko Peković

Između 5. i 11. januara 1916. godine vođene su odsudne bitke za odbranu Lovćena, ali je crnogorska vojska morala da kapitulira, iako je njena artiljerija, tvrde izvori, ubila 1.260 austrougarskih vojnika. K. und K. armije ušle su na Cetinje, da bi se potom austro-ugarski feldmaršal Ignac Trolman na svojoj fotografiji potpisao kao Bezwinger des Lovcen (u prevodu: Osvajač Lovćena).

Zapovednik austrougarskih trupa bio je mađarski general Herman Keveš fon Kevšehaza, koji je posle okupacije Crne Gore dobio srebrnu medalju (Signum Laudis) sa natpisom „Pobednički general Keveš, osvajač Lovćena dana 11. januara 1916", što jasno svedoči o važnosti Lovćena u strategijskim planovima Austrougarske monarhije. Keveš inače ne bi bio unapređen iz čina generala pešadije u čin general-pukovnika 1. marta 1916. godine.

Istina, Keveš se odrekao prava prvenstva na titulu barona, koja je podrazumevala da mu austrijski car dodeli zvanje „fon Lovćen". Budući da je već bio baron, on je to pravo ustupio generalima Stjepanu Sarkotiću i Ignacu Trolmanu, komandantima okupatorskih jedinica koje su osvojile Lovćen. Tako je Stjepan postao Sarkotić fon Lovćen a Ignac Trolman fon Lovćenberg.

Austrougarska i kvislinška štampa su odmah počele naveliko da slave osvajanje Lovćena, čiju važnost za okupatora potvrđuju gotovo letimično izabrani izvori. Okupatorski list Beogradske novine, koji je štampan latinicom i izlazio tri puta nedeljno u okupiranoj prestonici Kraljevine Srbije, u broju od 13. januara 1916. godine, piše: „..Nijedan događaj, ovog u uspesima plodonosnog rata za centralne vlasti, nije nas ispunio takvom radošću, kao ovaj zaista historijski rijedak događaj. Probijanje ruskog fronta na Dunajcu, koji je imao za posljedicu ruske poraze i povlačenje iz Galicije, ni pad sviju ruskih tvrđava, koje su podignute sa toliko milijardi francuskog novca, ni potpuno uništenje vladavine Petra Karađorđevića, nije nas tako zadovoljilo kao pad Lovćena..."

"...Lovćen je prkosio kao ogromni barjak zaboden u stijenu Kraljevine Crne Gore, koja je izazivala našu monarhiju, baš kao neko poslanstvo silnog ruskog carstva, kad bi god za to došao mig iz Petrograda. Svaki je barjak oboren i sa svih strana bliže se borci da istrijebe hajdučko gnijezdo...", likovao je bečki Neue Freie Presse.

„...Pišu nam iz Kotora, po oblastima cenzurisanja, pola godine je minulo, da nam se svalila sa prsa teška mora, koja nas je morila za punih osamnaest mjeseci. Pola godine je da su naše čete razvile svoj barjak na gordom Lovćenu. Svanuli su bolji dani i Boki Kotorskoj...", izveštavao je zagrebački Obzor.

U Istorijskom leksikonu Crne Gore, o onome što je zadesilo kapelu i Vladičnin grob tokom okupacije, navedeno je sledeće:

„...Austrijanci su u Prvom svjetskom ratu, primaknuvši se Lovćenu, topovskom granatom pogodili kapelu, ali je nijesu srušili. Napravili su otvor u njenom gornjem dijelu, između vrata i istočnog prozora, otprilike metar prečnika. Austrijanci su nakon okupacije Crne Gore, 1916. godine, naredili ekshumaciju Njegoševih kostiju iz grobnice i ponudili crnogorskom mitropolitu, Mitrofanu Banu, da se izvrše radovi na obnovi kapele. Mitropolit je samo pristao na ekshumaciju, pod uslovom da je obave njegovi sveštenici po crkvenom obredu. Poslije crkvenog obreda, kovčeg s Njegoševim kostima stavljen je u Riznicu Cetinjskog manastira..."

A šta se i zašto se to, u stvari, dogodilo?

Prvenstveni strateški vojnopolitički cilj Austrougarske, od priznavanja nezavisnosti Srbiji i Crnoj Gori na Berlinskom kongresu, 1878. godine, bio je da, osloncem na rimokatolike na granici Crne Gore, linijom od Bara do Metohije, blokira napore Cetinja i Beograda u daljim akcijama oslobođenja i ujedinjenja Srba. Austrija je nastojala da otme Lovćen Crnoj Gori „kako bi obezbedila Boku Kotorsku i u njoj ratnu luku, kao i da bi, imajući Lovćen, gospodarila Crnom Gorom, i preko nje otvorila vrata u Albaniju i u Metohiju, gde bi se oslanjala i na rimokatolički živalj. Krajnji joj je bio cilj, da ne dozvoli Srbima, da se ujedine i izađu na Jadran".

S takvim ambicijama Beč je počeo otvorenije da nastupa posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, nastojeći da se domogne Lovćena „na tanjiru", tako što bi mu bio ustupljen dobrom voljom crnogorskog vladara, knjaza Nikole. O tome su pisale srpska i hrvatska štampa, dok su novine na Cetinju ocenjivale te vesti kao „tendenciozne".

Otvorenu ambiciju da anektira Lovćen Austrougarska je pokazala 1909. godine, kada je, preteći, pokrenula ratne brodove ka Crnoj Gori, o čemu su u martu, odnosno aprilu, pisali beogradska Samouprava i cetinjski Vjesnik. Zahtev za ustupanje Lovćena obnovljen je i tokom 1912, i naredne godine, dakle u vreme dva balkanska rata, što je pokrenulo diplomatije Rusije i Italije da se tome neposrednije suprotstave. Stvari u vezi s tim su utihnule, ali je istorijski sat 28. jula 1914. godine otkucao početak Prvog svetskog rata, započetog napadom Austrougarske na Srbiju a onda i na Crnu Goru.

Tajna akcija okupatorske uprave

Nepunih šest meseci posle osvajanja Lovćena, 11. januara 1916. godine, ministar spoljnih poslova Austrougarske i savetnik Carsko-kraljevskog doma, Ištvan fon Burijan, uputio je 16. juna svom izaslaniku na Cetinju Eduardu Otu ovaj telegram: „...Vlada se nosi namjerom da naloži prenos ostataka Vladike Rada na Cetinje i smatra da bi time Lovćen izgubio oreol svetilišta koji sada ima, što bi samo doprinijelo budućoj aneksiji tog kraja..."

Slična uputstva Burijan upućuje i grofu Turnu, njegovom predstavniku u Vrhovnoj vojnoj komandi, da bi uskoro, 6. jula, guverner okupirane Crne Gore feldmaršal- lajtnant Viktor Veber poručio crnogorskom mitropolitu Mitrofanu Banu: „...Pozivom na pitanje potaknuto u svoje vrijeme od moga šefa Generalnog štaba, da se kosti Vladike Rada prenesu sa Jezerskog vrha na Cetinje, da bi se izbjegla kakva profanacija, molim Vaše Visokopreosveštenstvo da mi izvoli saopštiti na koji način i u koje vrijeme bi Vaše Visokopreosveštenstvo željelo da se u tišini ovaj prenos u djelo provede. Takođe Vas molim da mi dostavite imena onih osoba od povjerenja za koje bi željeli da prisustvuju ekshumaciji i prenosu..."

Dobivši ovu poruku, mitropolit Mitrofan Ban je odmah pozvao na savetovanje bivše crnogorske ministre i velikodostojnike: dr Laza Tomanovića, Marka Radulovića, Filipa Jergovića, Ljuba Bakića, Dušana Vukotića, Jovana Plamenca i druge uglednike, među kojima je bio i Živko Dragović, koji je sećanja na taj događaj objavio u Srpskom književnom glasniku 1925. godine.

„Ovakva iznenadna odluka neprijateljskih vlasti porazila je sve prisutne. Dugo se vijećalo o držanju koje treba zauzeti. Definitivni predlog nije niko za dugo ni mogao ni htio dati. Najposlije jedan od prisutnijeh rekao je: "...Za sve nas, Vladika Rade je uvijek na Lovćenu. Lovćen i Vladika Rade tako su srasli, da se razdvojiti ne mogu. Mi u njegove kosti dirati nećemo, i ne smijemo. Austrijanci neka čine što hoće. Oni danas, na žalost, imaju moć u rukama. U ovome duhu ja bih poslao poruku Austrijancima...Ove riječi prihvaćene su od sviju prisutnih i Mitropolit je tako poručio Austrijancima..."

„Prošao je od tada čitav mjesec. Zvanično nije se ništa preduzimalo od strane okupatora. Možda su austrijske vlasti odustale od svoje namjere? No ta je nada izgubljena kada je pred svoj savjet Mitropolit iznio, mjesec dana docnije, drugo pismo Guvernerstva", a „sada je to bila konačna naredba", svedoči Dragović.

Viktor Veber je tog 7. avgusta kategorično stavio do znanja mitropolitu Mitrofanu Banu da je austrijska Vrhovna komanda 5. avgusta naredila ekshumaciju kostiju vladike Rada i njihov prenos na Cetinje: „...Ovaj prenos ima se izvršiti između 12. i 13. avgusta u prisustvu dvojice vojničkih zastupnika, kao i zastupnika koje odredi Vaše Visokopreosveštenstvo, i dvojice sveštenika."

Suočen s ovom naredbom, koju mu je preneo ćesarski oficir i činovnik, Mitropolit je opet sazvao iste ljude na savetovanje i kad se „dvije krupne suze skotrljaše starom Mitropolitu niz sjedu bradu", on se zakratko udalji, a kada se vratio, reče:

„Mora se narušiti vječni mir Njegoševog praha. Takva je volja jačega. Povjeriti staranju nelojalnog neprijatelja te kosti, to bi značilo izložiti tu narodnu svetinju još većem skrnavljenju i opasnosti", navodi Živko Dragović. Prisutni na savetovanju saglasili su se sa ovim stavom i odlučili da mitropolit Mitrofan Ban ipak ode kod Vebera, koga će umoliti da se Njegoševe kosti ne diraju.

„...Uputim se Veberu i iznesem molbu građana, nagoveštavajući da je Njegoš bio ne samo Gospodar Crne Gore, već i pesnik Srpstva, i da će taj čin tužno odjeknuti u svim srpskim sredinama. Veber mi reče: Na sve to ne mogu vam dati nikakav odgovor, dok ne upitam više vojne vlasti...", svedoči mitropolit Mitrofan.

Oluje besne, gromovi ruše crkvicu

Kakav je odgovor „viših vlasti" bio govori činjenica da su ekshumacija i prenos Njegoševih kostiju započeti u sumrak 12. avgusta 1916. godine, u 19.30 sati. Za svoje predstavnike mitropolit je odredio protojereja Sima M. Martinovića i protođakona Filipa Radičevića. Zapisnik o počinjenom vandalskom činu potpisali su predstavnici okupatorske vlasti, a ispod njihovih imena i zastupnici mitropolitovi. U tom dokumentu je konstatovano da je komisija pristigla na Jezerski vrh u četiri sata posle podne i da je našla crkvu i grob u potpunom redu.

„Najprije bio zid, a poslije toga kamene ploče sa grobnice podignute, i na taj način bila je otvorena. U grobnici nalazili su se smrtni ostaci blaženopočivšeg mitropolita Petra II, u jednom drvenom sanduku, omotani u arhijerejskom odjejaniju.

Osim toga nađen je jedan srebrni krst i limeni ostaci od arhijerejske mitre.

Nakon što su sveštenici parastos obavili bijahu smrtni ostaci, sa pronađenim stvarima, iz groba izvađeni i u pripremljeni sanduk položeni. Iza toga bio je sanduk zatvoren i nađeni ostaci arhijerejskog odjejajnija, kao i sanduk, sveštenicima predati.

Komisija je sanduk od Cetinja pratila, i u 10 sati u veče bijaše isto nj. v. g. mitropolitu lično predat."

„...Grob je ostao otvoren. Oluje su bijesnile preko Jezerskoga vrha, a gromovi rušili crkvicu nad praznim Njegoševim grobom."

Podrobniji opis ove tajne vojnopolitičke akcije bečkog dvora, izvedene pod okriljem noći, ostavio je dr Lazo Tomanović, pisac koji je jednu knjigu o Njegošu objavio još 1896. godine: „Tačno u podne 30. jula (po starom) 1916, na dan Sv. Majke Angeline, seli smo u jedan automobil nas dvojica (on i Mihailo Popović, dvorski savetnik u penziji, u ime Dvora - primedba autora) sa popom Simom Martinovićem i đakonom Ivom Kaluđerovićem, koji će crkveni obred izvršiti. U drugom automobilu bili su baron Šternbak, civilni komesar za svu Crnu Goru, sa njegovim pomoćnikom baronom Šmitom, ma po za nama. Krenuli smo ispred Vladina doma. Za nama je odma malo docnije treći teretni automobil sa skrinjom, u kojoj će se smestiti kosti Vladičine. To se naše kretanje zbilo u najvećoj tajnosti. Kako je naredba glasila...

Za nama su išla četiri vojnika sa škrinjicama. Crkvica na Lovćenu je vazda bila zatvorena, pa se ključ čuvao u Cetinjskom manastiru, a ko je želeo grobu da se pokloni, obraćao se mitropolitu. (…)

Grob zauzima, na desnoj strani, svu trećinu prostora ispred templa od prostih bojadisanih dasaka. Iznad grobne ploče, grob se podizao čitav metar, izidan tesanim kamenom. Ona četiri vojnika koja su nam došli, uložili su skoro dva sata, razvaljujući gvozdenim polugama kamen po kamen, dok su do grobne ploče došli. Ja se nisam od groba odmicao, i kad sam jednom bio sam, jedan od vojnika obrnu mi se s pitanjem: 'Zašto se ovo čini?' - 'Tko zna ko zapovijeda!' - bio je moj odgovor. Po čistom srpskom jeziku, video sam da je naš čovek, da i njega boli, što se radi, pa sam ga zapitao odakle je. Odgovorio mi je, da je on i još jedan mu drug iz makarskog okruga, treći iz Dubrovnika, a četvrti iz Vitaljine (selu u dubrovačkom zaleđu).

Kad sam čuo da su sva četvorica naši ljudi, čisto mi je lakše bilo. Da su taj rad vršili Crnogorci nisu mogli većom pažnjom, jedan od njih izađe pa odnese dva busa požnjevena viša, koji izgledahu kao dve četke, pa njima pažljivo očistiše i prašinu sa grobnog ruba, da ne bi u grob padala, kad se stane podizati ploča, koja je bila u dva komada, od koje jedan beše po sredini pukao, pa je pod one pukotine ploče bila preprečena gvozdena poluga, koja je tu ploču pridržavala.

Kad je grob otvoren, pristupi grobu pop Simo, sa đakonom Ivom, u novim zlatotkanim odeždama i nad grobom izvršiše crkveni obred, pa je Simo sišao u grob i prvo prihvatio lobanju, dodavši je đakonu, koju je obložio pamukom, pa je platno zavio i položio u škrinjicu, takođe pamukom zastrtu. Tako je pop Simo kost po kost kupio i đakonu davao, koji ih je u onu škrinjicu slagao u pamuku.

Vladičino odjejanije bilo je sve istrulilo, osim stihara od rujnocrvene svile. Od mitre su se našli metalni delovi. Ručni srebrni krst nije se našao na svom mestu, nego pri samom zidu i to ne ceo, nego mu je bio jedan krak odvojen. To nismo mogli razumeti. Lubanja je stajala na svom mestu, gola. Ostale kosti pokrivene trulim odjejanijem, ispod koje je bio onaj rujnocrveni od svile stihar.

Pa još nešto nismo mogli razumeti. Od mrtvačke skrinje nije se našao zaklopac, nego samo daske pri zemlji ispod trulog odjejanija!

Crkvicu su vazda dva gromobrana branila i odbranili je nepovređenu. Jesu li mogli gromovi, koje su gromobrani sprovodili, išta u grob učiniti?"

Crnjanski o vandalskom činu i lomačama na Lovćenu

Opskurnu akciju rušenja kapele i prenošenja Njegoševih zemnih ostataka sa Lovćena na Cetinje opisao je devet godina docnije (1925) svojim osobenim ironičnim stilom Miloš Crnjanski, pozivajući se na jednog drugog svedoka, zbog čega je njegov opis u nekim detaljima različit od svedočenja dr Laza Tomanovića. Osamnaestog avgusta 1916, piše Crnjanski, Austrija je htela pošto-poto da proslavi dan svog ćesara, veličanstveno, u porobljenim kraljevinama Srbiji i Crnoj Gori.

„...Uoči carskog dana velike lomače obasjale su sa visova Lovćena Jadransko More. Ali je zver, u austrijskoj uniformi, želela još više. Htela je da uništi onu grobnicu, munjama bijenu, što je kao neki anđeo od kamena klečala pod nebom, u oblacima na vrhu Lovćena. Hiljade vojnika počelo je, osam dana prije ćesarovog dana, da sprema lomaču na vrhovima Jezerskog, na Žabljaku, i trešteniku. (…)

Izađe rpa oficira te vojske, što je uvek zaudarala grobarski i čije su uniforme imale uvek nečeg grobarskog, pa se uputi s nekim popovima na Jezerski vrh. Prošli su Bostun bez reči, kao grobari, nemi od straha. Hotimice su kasnili, da bi se vratili, ka vrane, pred sam mrak. Gore, nad njima pojaviše se plavi dimovi, oblaci što su sevali i tutnjali polako. Zastali su i nisu smeli napred. Bili su sitni na stenovitom putu, kao mravi. Vratili su se u polumrak i prolazili krišom kao lopovi. Jedan vojnik nosio je neki sanduk od dasaka, u kome su možda bile kosti Njegoševe. Drugi je nosio jedno šatorsko krilo i u njemu neke istrulele svilene odežde. Možda to niko danas ne bi ni znao da to veče nije sedeo, pod onom osamljenom starom bukvom, kod kolibe Markove, očevidac svega toga, Lazar Matković, tada austrijski oficir, docnije sreski poglavar u Duvnu.

Sutradan se po austrijskim logorima pričalo sa cerekanjem koliko su kosti bile teške, kakvih je sve svilenih odežda nađeno, da su čitavog Vladiku pretresli.

Ali je bilo vojnika, koji su glasno mrmljali zašto se, kad se već učinilo, to nije dalo na izvršenje vojnicima iz porobljenih krajeva. Za prenos kostiju upotrebljeni su sve sami Mađari i Švabe. Prenos je bio pred veče 12. avgusta. 42 SEDAM NjEGOŠEVIH SAHRANA

U neredu, sutradan, taj isti očevidac uzeo je svoga pisara i jednog zastavnika, Vrbu, obojicu Čehe i zamolio ih da se popnu na Jezerski vrh i vide kako je razrušen grob Vladike Rada.

Austrijanci su na razrušenom grobu spremali lomaču da odatle naročito zasvetle Crnoj Gori i da grobu nestane i traga a kamene rasture. Oko groba razrušenog našli su treskotine istrulelog drveta od mrtvačkog odra. U sami grob bile su srušene i prelomljene ploče. Crni gnjilaci drveta, otpaci rublja, zarđani ekseri bili su ispremeštani sa crnom zemljom. Raka je bila duboka. Čim je Matković skočio unutra, našao je jedan kralješak, koji je virio iz zemlje. Kostur Vladike Rada bio je rasut. Prekopavši gnjilu zemlju, ti ljudi nađoše sa otpacima drveta - petu i zatiljak Vladike pesnika i vladara. Tri kosti poneli su iz groba. Tri kosti koje su bile ostale tamo rasute i oskrnavljene, uvređene i izgubljene. Valjalo je ćutati i taj Srbin i dva Čeha ćutali su i umeli su da ćute..."

Treća sahrana, ponovo na Cetinju

Pod nadzorom austrougarske vlasti prenete su Njegoševe kosti u Cetinjski manastir, a na Lovćenu je Beč namerio da podigne kolosalni spomenik u znak pobede svoje armije i osvajanja ovog „Gibraltara Adrije". Dubrovački list Prava crvena Hrvatska, iz pera B. Vihtića, već u broju od 16. septembra 1916. godine izveštava da je pre dva meseca raspisan konkurs za model spomenika austrougarskog „Genija pobede i slave" na Lovćenu, a „u slavu zauzeća ovoga jadranskog Gibraltara a potomcima na izgled". Ako je grob Njegošev oskrnavljen 12. avgusta, a konkurs raspisan dva meseca pre 16. septembra, kada je ta vest objavljena, očigledno je jedno - umetnici su pozvani na nadmetanje u ovom poslu mesec dana pre nego što je kapela razorena, a Njegoševe kosti prenete na Cetinje. Plan je očigledno skovan ranije, a podrobnija istraživanja bi možda odgovorila i na pitanje ko je taj plan osmislio i koliko je dugo on čamio u fiokama osvajačkih stratega iz Beča.

Na konkurs se javilo 17 umetnika, o čijoj prilježnosti govori detalj da su izradili više od 100 objekata koji su izložbeno predstavljeni javnosti u „Hrvatskom domu" u Herceg Novom. Petočlani žiri, na čelu sa guvernerom Veberom, doneo je jednoglasnu odluku da prvu nagradu za spomenik austrijskom „Geniju pobede i slave" dodeli akademskom slikaru Marku Rašici, o čijem je radu za buduća pokolenja ostavljen podroban opis.

„...Spomenik je arhitektonsko-kiparske naravi, a bit će zidan od bijelog kamena sa crvenkastim kamenim umecima. Kako će spomenik stajati na ogromnoj visini od 1.759 m i to će biti građen od prilično surova materijala, da kompaktnije djeluje. Svi nepotrebni detalji bili su ispušteni. Spomenik će strčati u visini od 16 dotično 32 metra.

Spomenik predstavlja genija pobjede i slave. Obzirom na veliku visinu genij je kazan u jednoj vrsti tunike sa kacigom. Ovaj, stigavši na najveću visinu Lovćena (Stirovnik), osovio se na vječna vremena prekriživ ruke na maču. Na vrhu mača je monogram FJI (simbol vojske našega Ćesara), a na donjoj strani mača je uklesan historijski datum: 11/ I 1916 t. j. dan osvojenja Lovćena od naše nepobjedive vojske. Genija ovjenčava okolo glave, niz tijelo i preko mača lovor-vijenac (simbol slave). Ovaj vijenac kao i pismena bit će samo od crvenoga kamena, da ih svaka zastava na Jadranu uzmogne vidjeti i pokloniti se koliko onome monogramu toliko sretnome historijskome datumu. Genij će biti okrenut prema jadranskoj pučini i protivno italskoj obali. On je straža Jadrana i istočne jadranske obale. Geniju otraga priljubljena je uz tijelo trokutna kula kao obrana proti zavrletnim navalama. U spomeniku je dakle reinkorporisana snaga, obrana, slava i pobjeda pod jedinstvenim monogramom našega viteškog vladara Frana Josipa I..."

Okupatorske Cetinjske novine tim povodom likuju: "...Uskoro će se na Lovćenu podići ogroman spomenik u znak osvajanja ovog 'Gibraltara Adrije'. Na balčaku mača nalaziće se inicijali FJI, a na maču historijski datum 11. 1 1916., kad su naše pobjedonosne čete osvojile Lovćen..."

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

Do sada najiscrpnija knjiga o gradnjama i rasturanjima kapele na Lovćenu, tokom skoro jednog stoleća. Spor crkve i države koji traje do danas.

Uloga Vatikana, Josipa Broza i crnogorskog rukovodstva u rušenju kapele. Knjiga sadrži niz do sada neobjavljenih dokumenata.

Narudžbine na adresu izdavačke kuće "Jasen", ul. Dečanska 12/II, Beograd, ili telefonom na brojeve 011/32-86-339, 064/12-42-626, 064/94-40-061