Da se ne zaboravi

Gvozdeni puk i Crna ruka: istorijske činjenice, ideološke zablude i falsifikati (1)

Oklevetani heroji

Neumrli duh pučista, revolucionara i zavereničkih organizacija, nikada nije prestao da plaši vlastodršce u Srbiji. U novijoj istoriji, ovaj strah potpalilo je sećanje na organizaciju "Crna ruka", koja je presudila vladavini poslednjeg Obrenovića i koja je dovela ponovo Karađorđeviće na vlast. O uzrocima i tragičnim posledicama tih događaja, ulozi srpskih četnika, bugarskih komita i drugih, često pogrešno definisanih vojno - političkih organizacija, piše Ivan Ivanović, poslednji srpski književnik i disident.

Ivan Ivanović

Najavljujući moje izlaganje (na jednom skupu o Topličkom ustanku) predsedavajući skupa, g. Ratko Zečević, mi je nehotice dao šlagvort kako da počnem svoj govor. Naime, on je rekao da sam ja pisac romana o Topličkom ustanku, pod naslovom "Komitska država". Pravi naslov mog romana je "Toplička država", radi se o Zečevićevoj omaški (Frojd). Razume se da ja ne bih mogao da dam ovakav epitet ustaničkoj tvorevini iz početka 1917. godine, iz prostog razloga što reč komita nije u srpskom književnom jeziku, iako se sreće u kolokvijalnom govoru. Izraz je nastao iz šireg pojma komitet, što je oznaka za odbor koji je među svojim članovima izabrala neka šira organizacija da rukovodi njenim poslovima. Komunisti su pojam komitet usvojili iz komunističkog vokabulara (Centralni komitet, Gradski komitet, Fabrički komitet...) ali nikad nijednog pripadnika ovog tela nisu nazvali komitom. U Vujaklijinom "Leksikonu stranih reči i izraza" (izdanje iz 1961. godine) ovaj termin ne postoji. U "Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika" iz 1967. godine kaže se da je "komita pripadnik oružanih formacija koje nisu sastavni delovi regularne vojske, neregularni borac", što je oznaka za gerilskog borca. Pandan ovom izrazu je srpska reč četnik. U Vujaklijinom rečniku ova reč ne postoji (sic!).

U Matičinom rečniku izrazu četnik data je politička konotacija: a) to je član dobrovoljne neregularne vojne organizacije s nacionalističkim ciljem... b) pripadnik reakcionarne i desno orijentisane političke grupacije u bivšoj Jugoslaviji... v) pripadnik oružanih formacija koje su se za vreme NOB-a borile na strani nemačkih i italijanskih fašističkih okupatora.

Jasno je da su ove formulacije prevaziđene, Narodna skupština Srbije priznala je 2006. godine Mihailovićevim četnicima status antifašističkih boraca. Uostalom, u pogledu legitimiteta, Dražini četnici imaju veću argumentaciju nego Titovi partizani; već od 16. septembra 1941. godine Simovićeva Jugoslovenska vlada u Londonu priznala je pukovniku Draži Mihailoviću kontinuitet prethodne vojske, pa je ovaj gerilac postao vojni lider Jugoslovenske vojske u otadžbini; za Tita se to može govoriti tek od 16. avgusta 1944. godine, kad je partizanski vođa ušao u antihitlerovsku koaliciju.

Ovo sam naveo da bih pokazao do koje mere su ovi termini neprecizni i politički zloupotrebljeni. Treći termin je partizan, internacionalni pojam (francuski partizani, italijanski partizani...), ime koje su Napoleonovi zavojevači na Rusiju 1912. godine dali ustanicima u pozadini pokorenih oblasti. Termin je često u oznaci partijske vojske.

Pošto sve ovo stvara zbrku, neka mi bude dozvoljeno da definišem pojmove koje upotrebljavam: a) Komite su bugarski gerilci, koje je bugarska armija planski ubacivala u Tursku, na osnovu sporazuma ove države sa Rusijom u San Stefanu o pripadnosti cele Južne Srbije (Makedonije i Kosova i Metohije) novostvorenoj Velikoj Bugarskoj; separatni sporazum su onemogućile velike sile na Berlinskom kongresu 1878. godine, kada je Kneževina Srbija priznata za državu.

Ta novostvorena Bugarska kraljevina je nastojala da ilegalnim sredstvima ostvari svoj sanstefanski san, preko crkve i preko vojske; u Južnoj Srbiji je formirala bugarsku autokefalnu crkvu Egzarhiju, ujedno i školu, koja je propovedala bugarsku dominaciju nad slovenskim stanovništvom severno od Soluna. Bugarska regularna vojska je formirala specijalne gerilske jedinice, komitete, na čelu sa oficirima (pukovnik Protegerov, general Kutinčev...) i ubacivala ih u Tursku, sa zadatkom da pobugare srpski živalj u ovoj oblasti. Od reči komitet stvoren je izraz komitadžija, komita, pripadnik ilegalnih komiteta. Reč je, dakle, bugarskog porekla i ne može se koristiti u srpskom književnom jeziku. Kad su Bugari u Prvom svetskom ratu, stavljajući se na stranu sila Osovine, okupirali Južnu Srbiju, nastojali su da ubede Srbe ove oblasti da su Bugari i da govore njihovim jezikom. Između ostalih, u kolokvijalnu upotrebu je ušla i reč komita. b) Slaba Srpska država nije se usuđivala da odgovori istom merom, tim pre što je Bugarska imala rusku sanstefansku zaštitu. Ipak, bogatiji i viđeniji Srbi finansirali su dobrovoljačke čete, koje su se ubacivale u Tursku da bi zaštitile srpski živalj, koje od turskog ugnjetavnja, koje od bugarske asimilacije. Pripadnici ovih četa nazivali su se četnicima, a njihove starešine vojvodama. Prvi i najpoznatiji vojvoda bio je Micko Krstić, a sledili su daskali (učitelji) Dovezenski i Babunski, zatim Gligor Sokolović, koji je na prevaru ubijen. Najpoznatiji vojvoda, šef Gorskog štaba, bio je sveštenik iz Istočne Slavonije Vasilije Trbić. Važnu ulogu u pripremi za oslobođenje Južne Srbije imao je i Kosta Milovanović Pećanac, najmlađi vojvoda i član Gorskog štaba, koji je delovao u oblasti Karadaga (Skopska Crna gora).

Kako je jezik odraz misli, ove nedoumice sam morao da razjasnim. Bio sam zbunjen kako je pisac Milisav Savić mogao da nazove svoj roman, koji se nominalno vezuje za Toplički ustanak, a suštinski je opšti, "Ćup komitskog vojvode", bez obzira na slobodu umetničkog izražavanja i upotrebu narodne legende. Ne može se za Kostu Vojinovića reći da je bio komitski vojvoda, kao što se ne bi moglo reći da je bio bugarski oficir. Vojinović je, dakle, bio četnički vojvoda i srpski oficir, što je on s ponosom isticao otpisujući bugarskim komitskim vojvodama, koji su došli u Toplicu da ga love kao retku zver.

Izraz komita bio je uvezen od strane okupatora u Prvom, a izraz četnik zabranjen od strane pobednika u Drugom svetskom ratu. Tako smo ostali bez važne reči u srpskom jeziku.

Toplica je, moguće je, najistorijskija srpska oblast. U njoj se začela misao o samostalnoj srpskoj državi (veliki župan Stefan Nemanja je stolovao u Beloj crkvi (današnja Kuršumlija); u njoj je izvojevana najveća srpska pobeda nad turskim osvajačem (Pločnik); ona je najduže odolevala muslimanskom okupatoru (vidi roman Stojana Novakovića "Kaluđer i hajduk"); u njoj je pružen poslednji otpor nemačko-austro-ugarskom zavojevaču (Stepa Stepanović na Pustoj reci); u njoj je podignut jedinstven i jedini autohtoni ustanak protiv germanskog porobljivača 1917. godine. Posebno ističem da su u Toplici počeli Balkanski ratovi za oslobođenje od Turaka 1912. godine. Ali, tome prethodi čuveni manevar na Prepolcu kapetana Vukoja Todorovića.

Jedan učesnik manevra ovako je opisao taj događaj: "Iste te jeseni - godine 1896. - imali smo veliki vojni manevar na Prepolcu. Pri izvođenju tog manevra razvila se strašna pucnjava, koja je trajala od ponoći do zore. Od nje su se prolamale gore i planine, a jeka je dopirala sve do Prištine. Manevrom je komandovao kapetan Vukoje Todorović.

Tursko stanovništvo, zaprepašćeno pucnjavom, pomislilo je da je izbio rat. Uvereno da je na granici sve propalo, počelo je bežati navrat nanos ka Prištini, kako je ko mogao. U samoj Prištini zavladala je panika, vlasti su počele praviti puškarnice za uličnu borbu i odmah telegramom izvestile Skoplje da je srpska vojska prešla granicu i da je već na Kosovu. Skoplje brže bolje dostavi tu vest u Carigrad i o tome bude obavešten sam sultan. Sultan, uplašen da je rat već počeo, odmah pozove našeg poslanika u Carigradu i zamoli ga da telegrafiše srpskom kralju i da mu prenese da ga sultan moli da izda naredbu da se Srbi vrate natrag, a on će sa svoje strane sve da učini da srpske molbe i predstavke o vladikama, popovima i učiteljima budu zadovoljene. I zbilja, još te jeseni, umesto Grka, za vladiku u Prizrenu bude postavljen Srbin. Tako je naš manevar doprineo rešenju jednog važnog nacionalnog pitanja!

Kapetan Vukoje je naredio da pucnjava prestane tek u zoru. Tad nas je postrojio na karauli i pokazao nam Šar-planinu kako se beli pod snegom, Prizren i ostala mesta po Staroj Srbiji, do kojih je pogled mogao da dopre sa Prepolca, naročito Mazgit na Kosovu, gde je vođena Kosovska bitka.

Onda nas je upitao šta se radi kad se sahranjuje neko ko je poginuo u ratu. "Puca se preko groba plotunom!" povikasmo mi u glas. A on nas upita: "...A da li je opaljen plotun caru Lazaru i njegovim vojnicima?" Pošto smo mi ćutali, on nastavi: "Nije, jer u to vreme nije bilo puške, ni baruta, i zato ćemo mi sada da im odamo počast plotunskom paljbom!" Onda komandova: "Puške uvis! Gotovs! Caru Lazaru, nišani, pali! Jug Bogdanu i Jugovićima, nišani, pali! Milošu Obiliću i njegovim pobratimima Ivanu Kosančiću i Milanu Toplici, nišan, pali!" Plotuni su bili silni i kao da je jedna puška pukla a ne hiljadu i dve stotine! Zatim su puške uzete na pozdrav i tek tad se bataljon vratio u Kuršumliju na varen grah..."

Ovde moram da kažem nekoliko reči o Kapetanu Vukoju, za koga se s pravom govorilo da je legenda Toplice. Ko je bio Kapetan Vukoje? Preci Vukoja Todorovića živeli su u Labu, u selu Dvorištu, podno planinskog vrha Oštrog koplja, na Kosovu. Tu dođu u sukob s Arbanasima, koje tu doseli prištinski paša. Ovi Arbanasi su bili katolici, jer su sa sobom dognali svinje. Srbima to ne bude pravo, dođe do oružanog obračuna i tu pogine sedam Arbanasa. Posle toga Todorovići pobegnu na Kopaonik, u selo Koporiće. Baš u to vreme dođe Karađorđeva buna, pa se prebezi priključe srpskoj vojsci sa ukupno trinaest ljudi. Svi se oni odlikuju u bojevima a jedan postane čak barjaktar. Po slomu ustanka 1813. godine, oni Arbanasi, koji su se u međuvremenu poturčili, iznenade Todoroviće na Kopaoniku i ubiju četvoricu članova familije. Kad je po Srpsko-turskom ratu, 1879. godine, došlo do naseljavanja Toplice, Vukojeva familija se naseli u selo Grgure podno Kopaonika.

Kapetan Vukoje je izučio azbuku čuvajući koze na Kopaoniku. Pomagao mu je ujak koji je bio pop. Odatle je otišao u Prokuplje gde je učio škole. U ratovima 1876 - 78. godine Vukoje je učestvovao kao dobrovoljac i veoma se odlikovao, tako da je postao bataljonski ađutant. Po završetku rata obrazovano je krstareće odeljenje za čuvanje nove granice i javne bezbednosti u pustoj i uskomešanoj Toplici i Vukoje Todorović bude postavljen za komandanta tog odeljenja. Čuvajući granicu, Vukoje je položio oficirski ispit i bio proizveden u čin potporučnika. U ratu sa Bugarima 1885. godine, Vukoje je komandovao četom i bio proizveden u čin poručnika. Potom je položio kapetanski ispit i dobio čin kapetana. To mu je postao nadimak, pa je za narod Toplice bio i ostao Kapetan Vukoje, čak i kad je postao pukovnik. Kad je ustanovljena specijalna granična trupa za čuvanje granice prema Turskoj, Kapetan Vukoje je postavljen za komandanta Moravskog odseka. Od tada je počeo njegov nacionalni rad u Staroj Srbiji, gde se njegovo ime pominje i danas s najvećim poštovanjem. Kao sposoban srpski oficir postao je miljenik vojvode Radomira Putnika. Učestvovao je u oba balkanska rata i dobio čin majora. Više puta je ranjavan. U Prvom svetskom ratu dobio je čin potpukovnika. Iako je bio već star i bolestan, komandovao je pukom na Solunskom frontu. Posle rata je penzionisan u činu pukovnika i stalno se nastanio u Kuršumliji, gde je dočekao svoj kraj. Sve do smrti bio je aktivan i učestvovao je u javnom životu Toplice. Ostao je upamćen kao Kapetan s Prepolca!

Uoči Balkanskih ratova Prokuplje je ličilo s proleća i leta 1912. godine na veliki vojni logor. U grad su svakodnevno dolazili dobrovoljci sa svih strana gde živi srpski narod i upisivali se u četničke redove. Po ceo dan je grmelo i pucalo na Borovnjaku i Gubi. Uveče su četnici punili kafane a ne retko su u gradu ložili logorske vatre. Po gradu su pevane nacionalne četničke pesme, slavio se skori dolazak rata. Oko logorskih vatri su igrana narodna kola. Guslari su pevali pesme o topličkim junacima, Milošu Obiliću, Milanu Toplici, Ivanu Kosančiću. Rat je visio u vazduhu. Svi su bili ubeđeni da je kucnuo čas osvete Kosova!

Obukom četnika je rukovodio kapetan (kasnije major) Vojislav Tankosić Šilja. Rođen je 1881. godine u Užicu. Bio je učesnik zavere 1903. godine protiv kralja Aleksandra Obrenovića. Učestvovao je u atentatu na kralja i kraljicu 29. maja. Pročuo se kad su vojnici pod njegovom komandom, neposredno posle atentata na kralja, ubili oba brata kraljice Drage Mašin, Nikolu i Nikodija Lunjevicu. Ovaj zločin je pravdan time da je kraljica planirala da mlađeg Lunjevicu proglasi prestolonaslednikom, budući da je bila nerotkinja. Posle prevrata, zaverenici su izvršili čistku u oficirskom koru i udaljili iz vojske sve one koji nisu podržali njihovo delo. Među prvima je bio penzionisan Živojin Mišić. Kad je formirao radikalsku Vladu, Nikola Pašić je nastojao da Mišića vrati u aktivnu službu. To je bilo u martu 1907. godine, kad je Živojin Mišić bio potpuno odbačen. "Svi su se od nekog đavola bojali", napisao je kasnije Mišić u svojim sećanjima, "...da mi čak i pored kuće prođu, a kamoli da me posete iako su me pre toga posećivali i o većim praznicima. Izbegavali su me čak i neki oficiri moji srodnici, s motivacijom da se motri sa strane ko me posećuje i sa mnom se sastaje…" Pašić nije mogao da sprovede svoj naum zbog protivljenja ministra vojnog Radomira Putnika, koji nikako nije hteo da pristane da se Mišiću vrati rang koji je pre penzionisanja imao. Tek 1909. godine, kad je aneksiona kriza bila dostigla svoj vrhunac i Putnik istupio sa položaja vojnog ministra, Pašiću je uspelo da ostvari Mišićev povratak u vojsku.

Za Vojislava Tankosića se ponovo čulo kad je obelodanjeno da je u vojsci formirano tajno udruženje Ujedinjenje ili smrt, 9. maja 1911. godine, koje je od samog osnivanja nastojalo da utiče na Vladu kako u spoljnoj tako i u unutrašnjoj politici. Prema dnevniku majora Velimira Vemića, koji je u majskom atentatu 1903. godine učestvovao na strani zaverenika kao pripadnik niškog garnizona i kome se pripisuje da je otkrio tajni ulaz u kraljevo sklonište, razgovori o osnivanju tajnog oficirskog udruženja vođeni su još u proleće 1909. godine i u njima su ispred vojske učestvovali Vojislav Tankosić i Petar Živković. Dragutinu Dimitrijeviću Apisu je ponuđeno da se priključi tek 6. marta 1911. godine, ali je on vrlo brzo preuzeo vodeću ulogu u organizaciji. On je bio taj koji je lično obavestio Pašića o postojanju konspirativnog društva. Iako se radilo o tajnom udruženju, za njega se vrlo brzo saznalo u javnosti; ono je prozvano Crna ruka po jednom kriminalnom romanu koji je tad izlazio u nastavcima u novinama i bio vrlo popularan. Vemić tvrdi da je najradikalniji crnorukac bio Vojislav Tankosić, koji je još tad zagovarao atentate na poznate ličnosti.

Kao glavni neprijatelji Crne ruke označeni su predsednik Vlade Nikola Pašić i njegov ministar unutrašnjih dela Stojan Protić. Pričalo se da ih je Crna ruka osudila na smrt! Voja Tankosić je javno pretio Protiću da će mu dići u vazduh kuću ako se ne povinuje diktatu Crne ruke. On je jednoga dana 1912. godine uskočio u fijaker kojim se vozio ministar inostranih dela Milovan Milovanović i pod pretnjom prisilio ministra na razgovor sa Apisom. Bojažljivi ministar, koji je postao predsednik Vlade, nije imao kud nego da pristane na Apisov diktat. Sam Apis je ovako opisao razgovor sa ministrom Milovanovićem: "...Ja sam mu kazao da su srpski oficiri posle aneksije u strahovitom bolu i očajanju za sudbinu Srpstva, da je njegovo, Milovanovićevo ime, na žalost, vezano za tu aneksiju, da su neki oficiri udruženi na čisto patriotskoj osnovi i da je njihova želja da se te nacionalne stvari povedu jedanput putem uspeha...Onda mi je gospodin Milovanović kazao: Stavite vi meni, mladi prijatelju, tu vašu organizaciju na raspolaganje i nemojte da učinite ništa što bi mene moglo da uznemiri u mojim planovima, pa ću vam ja pokazati šta Milovanović može učiniti za Srpstvo..."

Kako je Crna ruka nastojala ne samo da uzme sva glavna mesta u vojsci nego i da ovlada državom, nije isključeno da je upravo po toj osnovi kapetan Vojislav Tankosić poslan u Prokuplje. Crnorukcima je bilo važno da stave pod svoju komandu mnogobrojne dobrovoljce koji su bili spremni da ginu za Srpstvo. Bilo je jasno da onaj ko ovlada dobrovoljcima gospodari vojskom! Kapetan Vojislav Tankosić je bio pravi čovek za taj pothvat. Ostaje zabeleženo kao kuriozitet da je Voja Tankosić odbio da primi u četnike učenika gimnazije Gavrila Principa, jer je bio kržljav i nerazvijen!

Septembra 1912. godine mobilizacija je tekla uveliko. Svakodnevno je kroz Prokuplje prolazila ogromna vojska i odlazila na granicu ka Prepolcu, Merdaru, Vasiljevcu i Lisici. Moravski puk se postrojio u centru Prokuplja, na pijaci, 6. oktobra i pod punom ratnom spremom bio ispraćen na front prema Kosovu.

Zbor četnika Voje Tankosića zbio se u hotelu Raponja, kojom prilikom umalo nije poginuo od njihove pucnjave prokupački sveštenik prota Tasa Urošević. Četnici su već 1. oktobra bili na karaulama Merdare, Dubica, Vasiljevac i pridružili se graničnoj jedinici kojom je komandovao Kapetan Vukoje. Ovoj četi je bio dodeljen zadatak da prva izazove sukob sa Turcima, kako bi primorala Turke da stupe u borbu radi odbrane, a time da prisili srpsku Vladu da objavi rat Turskoj. Naime, u vojsci su se plašili da srpska Vlada ne odustane od objave rata pod pritiskom velikih sila, koje nisu bile za rat. Ovim napadom srpska Vlada, a samim tim i velike sile, bile su stavljene pred svršen čin. Četnici su započeli Turski rat 1. oktobra 1912. godine!

Prvu ratnu pušku ispalio je na Dubici Dragoljub Džilić Stric. Njegovi četnici su se neopaženo privukli turskoj karauli, a Stric je ciljao stražara ispred karaule. Ovim pucnjem zapraštale su eksplozije bombi koje su četnici bacali na turski bunker. Na to su krenuli četnički napadi i na drugim karaulama, započeo je prvi Balkanski rat. Srpski četnici ušli su u Tursku. Bili smo duboko u dotadašnjoj Turskoj državi kad je 6. oktobra srpska Vlada objavila rat Turskoj. Već 22. oktobra ušli su Prištinu.

Srpsku vojsku je ispred Prištine čekala delegacija građana, na čelu sa sveštenicima. Tu su bili pravoslavni popovi, ali i muftije, hodže i derviši. Prota Josif Popović držao je jevanđelje i veliki zlatni krst u rukama, a sa njegove velike bele brade kapale su suze radosnice. On je dočekao srpsku vojsku sa pogačom i solju. Muftije i hodže su drhtali od straha, ali su stajali uz protu Josifa. Svi su pozdravili komandanta puka potpukovnika Dušana Pešića i zakleli se na lojalnost Srpskoj državi i vernost kralju Petru I Karađorđeviću.

Dok se vršila ceromonija na ulazu u grad, Kosta Pećanac je po zadatku sa nekoliko svojih ljudi ušao u Prištinu. Cilj je bio da srpsku vojsku dočekaju zvona sa pravoslavne crkve. Sa saborcima je ušao u portu crkve, ali na zvonari nije bilo zvona. Turci nisu dozvoljavali Srbima da zvonjavom oglašavaju svoju službu. Pećančevi ljudi su pronašli zvona u nekoj šupi i digli ih na bagrem koji je rastao u porti. Razlegla se zvonjava Prištinom posle pet vekova!

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Vojin Tankosić je stradao prilikom odbrane Beograda 1915. godine i tad je tajno sahranjen. Austrijanci su ipak pronašli njegov grob, otkopali leš, slikali ga i objavili uz tekst: „Demon svetskog rata je mrtav"