Nasilje

Zamenik glavnog urednika Tabloida zbog navodnih pretnji Vučiću i dalje bez optužnice

Utamničen u svom stanu

Mada je već dva meseca u kućnom pritvoru (nakon prethodnog hapšenja 18. avgusta i boravka u beogradskom Centralnom zatvoru), zamenik glavnog urednika Tabloida Milan Malenović i dalje čeka da tužilac sastavi optužni predlog, zbog navodnih pretnji premijeru Vučiću na svom fejsbuk profilu, ali uzalud, jer ono što mu se stavlja na teret nije krivično delo. Ipak, Vučićeva vlast je odlučila da ga uz pomoću poslušnih sudija osudi na smrt i bez suđenja.

Milan Malenović

Mesec dana nisam smeo iz stana da izlazim, uprkos tome što mi zakon garantuje pravo na redovne svakodnevne šetnje od najmanje pola sata. Ne smem ni danas da idem u kupovinu, niti u poštu da predam neki dopis sudu. Ne smem ni na Internet. Ukratko - ne smem da živim. Na odobrenje za odlazak kod lekara čekam i po deset dana. Za dozvolu da odem u banku i platim račune čekao sam duže od mesec dana. Ova agonija može da traje do okončanja postupka koji ni posle dva meseca uopšte nije pokrenut, a sa ovakvim pravosuđem trajaće desetak godina.

Rešenje o upućivanju u kućni pritvor dobio sam u petak, 28. avgusta u poslepodnevnim satima. Maricom su me prebacili iz CZ-a do zgrade u kojoj živim. Parkirali su kola na deset metara od ulaza, gde su me već čekali iz Odeljenja za alternativne sankcije. Topao avgustovski dan, sunce još sija iako je pet posle podne. Tada, dok sam prelazio razdaljinu od kola iz kojih sam izašao do ulaska u zgradu i pozdravljao komšije koje su se mom povratku radovale koliko i ja, nisam ni pomišljao da će to za dugo biti moj poslednji susret sa Suncem.

U stanu mi stavljaju "nanogicu" i objašnjavaju da ne smem da napuštam prostorije u kojima boravim. Kako ću po hleb, pitam ih. Moja nadzornica Zorica Petrović sleže ramenima i kaže mi da nekog šaljem u kupovinu. Ali ja živim sam, uzvraćam, a ona me "savetuje" da se vratim u CZ, ako mi kućni pritvor ne odgovara.

Rešenje o određivanju kućnog pritvora doneo je sudija Zoran Šešić uz obrazloženje da je to lakša sankcija od boravka u zatvoru. Pozvao se pri tom i na nalaz načelnika internog odeljenja Specijalne zatvorske bolnice da mi je zdravlje kritično narušeno i da bi dalji boravak u pritvoru mogao da ima fatalne posledice. Samo, tu postoji jedna bitna okolnost na koju Šešić nije mislio, ili ju je namerno prevideo: u CZ-u sam bio smešten u bolnicu, imao sam celodnevnu lekarsku negu i sve neophodne lekove, a nisam morao da brinem ni o kupovini, jer sam dobijao tri obroka dnevno. A smeo sam i svakog dana da idem u šetnju.

Mora da je sudija Šešić sve to znao, zato me je i uputio u kućni pritvor, jer ima naređenje da me što pre likvidira. Zna vlast da sudski postupak ne može da dobije na drugi način.

A i sami razlozi za određivanje pritvora su idiotski. Ne postoji opasnost da ću da pobegnem, niti da utičem na svedoke kojih u ovom postupku nema, već smatraju da ću da ponovim krivično delo za koje još nije ni utvrđeno da sam ga počinio! Nije utvrđeno ni da postoji bilo kakvo krivično delo u mojim postupcima, ali eto, postoji opasnost od ponavljanja nepostojećeg krivičnog dela! To samo može u Srbiji pod diktaturom Aleksandra Vučića.

Još dok smo u Palati pravde sedeli u hodniku i čekali odluku tužioca za visoko tehnološki kriminal Ratka Markovića da li će da traži određivanje pritvora za mene, moj advokat Milorad Konstantinović je izbrojao da je tužilac pet puta u roku od sat vremena izlazio iz svoje kancelarije i negde odlazio. Bilo je jasno da ide na konsultacije, a da se čeka signal iz vrha vlasti šta da rade sa mnom. Nije ovo vladavina prava, već vladavina nad pravom.

Koliko su stručni tužioci za visoko tehnološki kriminal, i koliko se razumeju u kompjutere i Internet vidi se iz obrazloženja rešenja za određivanje pritvora. Naime, ukoliko bih imao slobodu kretanja mogao bih da pristupim Internetu i ponovim krivično delo?!?

Ljudi koji treba da procenjuju postojanje dela u sferi visoke tehnologije smatraju da je Internet park ili kafana gde korisnik samo ušeta. Uz to, nikada nisu ni čuli za postojanje prenosivih računara, a ne znaju ni da na Internet može da se pristupi preko većine mobilnih telefona. Da hoću, mogao bih bilo koga da zamolim da mi pozajmi svoj lap top ili tablet, odnosno smart-fon i da iz svog stana surfujem po internetu preko tuđeg naloga.

Čim su mi stavili nanogicu dali su mi jedan dokument u kome je na dve strane ispisano šta smem, a šta ne smem da radim. Ne smem ništa, sažeto rečeno. Stan smem da napustim samo uz prethodno odobrenje sudije Verice Vasojević Stajić, ili ako mi je život ugrožen. A, to da li mi je život ugrožen, opet procenjuje pomenuti sudija?!?

Pošto mi je tog vikenda bilo loše, pa je morala da interveniše hitna pomoć, 1. septembra sam podneo zahtev Višem sudu da mi se odobre redovne dnevne šetnje na koje kao pritvorenik imam pravo. Naveo sam i da imam slabo srce, nizak pritisak i visok nivo šećera, tako da šetnje za mene imaju i terapeutski značaj. Kako ni posle dve nedelje nisam dobio nikakav odgovor, telefonom sam pozvao kabinet sudije Vasojević Stajić da proverim da nije zahtev zagubljen. Nepoznati ženski glas je, kada sam se predstavio, rekao kako ja ne smem da zovem sudiju i spustio slušalicu. Pa stvarno, ko sam ja da tražim neka svoja prava?

Pošto ni posle tri nedelje nisam dobio odgovor na moj zahtev, pišem pritužbu na rad sudije. Zamenica predsednika Višeg suda sudija Natalija Bobot obaveštava me 28. septembra kako je moja pritužba osnovana, i da je sudiji Vasojević Stajić naloženo da u najkraćem roku donese rešenje po mojoj molbi od 1. septembra. Do danas nisam dobio nikakvo rešenje, već me je mobilnim telefonom zvala nadzornica Petrovićeva i saopštila mi da sam dobio pravo da šetam dva puta nedeljno u terminu od 9. do 10. časova pre podne. Ja sam mogao jedino da biram kojim ću danima to da radim.

U međuvremenu me je zvao i zamenik zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode Miloš Janković da proveri da li je istina da mi je uskraćeno pravo na šetnju, odnosno izlazak na svež vazduh. On je, iz nekog razloga, ubeđen kako ja imam pravo na šetnju od dva sata svakog dana. Verovatno su ga tako slagali u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Kažem mu da mesec dana nisam smeo ni do poštanskog sandučića da izađem, a kamo li da se prošetam makar i u sopstvenom dvorištu. Krstio se čovek i levom i desnom rukom od čuda.

Da mi je odobreno ono na šta imam po zakonu pravo, a to je da se svakodnevno šetam, mogao bih da odlazim i do prodavnice i kupujem svež hleb. Da nema dobrih ljudi oko mene, na prvom mestu kolega iz redakcije, u međuvremenu bih umro od gladi ili bih u najmanju ruku zaboravio ukus svežeg hleba, jer se on za tri dana, koliki je razmak između dve šetnje, ubajati.

U CZ-u se podnesci za sud predaju straži koja ih dalje prosleđuje, a pritvoreniku vraća treći primerak sa potvrdom o predaji. Kome ja iz kućnog pritvora da predajem pismena za sud? Golubu pismonoši? Objašnjenje Uprave za alternativne sankcije je groteskno: da bih otišao do pošte da predam neki dopis sudu moram da dobijem odobrenje sudije da napustim stan, a to odobrenje mogu da dobijem ako mi se odobri da napustim stan da predam molbu za napuštanje stana i tako u nedogled. I to sve samo zato da ne bih pristupio internetu kome ionako mogu tajno da pristupim da to hoću.

Kućni pritvor mi je sudija Šešić odredio najduže do okončanja postupka, koji može da traje i deset godina. Ni posle dva meseca od privođenja, tužilac nije uspeo da sastavi optužni predlog, jer ono šta mi se stavlja na teret nije krivično delo. Slučaj je više nego jednostavan (nema nikakvih svedoka koje treba ispitati, niti potrebe za komplikovanim veštačenjima, a i ja sam priznao da sam autor spornih tekstova), ali tužilac Marković ima težak zadatak da sa onako skromnim znanjima o visokoj tehnologiji sklepa bilo kakvu optužnicu da bi zadovoljio svoje nalogodavce.

Vlast čeka da priroda i moje slabo srce umesto njih odrade posao i da se slučaj tako okonča. Da bi to ubrzala vlast preko poslušnih sudija bez integriteta i digniteta određuje mi uslove života koji pospešuju razvoj moje bolesti. Ne pita se sudija ni kako ću niti od čega ću da živim, jer i kada bih imao pravo na odlazak u kupovinu ne znam kako da platim robu ako dobijem otkaz zato što ne mogu da se pojavljujem na poslu. Ustvari, sudije se upravo tome i nadaju: da će maltretirajući me mimo zakona uspeti da oslabe poslednji slobodni medij u Srbiji.

Na poslednjem lekarskom pregledu pre par nedelja lekar mi je prepisao Xanax, lek koji pre toga nikada u životu nisam uzimao. Primetila je i doktorka da sam uznemiren. Kako da ne budem uznemiren kada sam i pre bilo kakvog suđenja osuđen na smrt.

A 1. Kakve veze ima hard disk sa internetom?

Prilikom pretresa stana i privođenja 18. avgusta oduzeta su mi dva hard diska, navodno da bi se utvrdilo da li sam počinio delo koje mi se stavlja na teret. Ne znam kakve veze ima hard disk sa internetom? Ako tako posmatramo stvari, onda svaki deo u kompjuteru ima veze sa internetom, pa su mogli i ceo kompjuter da mi zaplene. U svakom slučaju, ako su želeli da me spreče da ponovim delo za koje smatraju da je krivično, trebali su da mi oduzmu tastaturu pomoću koje sam pisao inkriminisane tekstove. Međutim, tastature su jeftine i država ih ima dovoljno, a hard disk je nešto vredniji. Siromašne građane pljačkaju i snabdevaju državu.

Pre dve nedelje sam podneo zahtev Višem sudu da mi se vrati makar jedan hard disk, jer sam ono što mi se stavlja na teret mogao da počinim samo sa jednog kompjutera (onog ispravnog), tako da je oduzimanje drugog hard diska apsolutno nezakonito. Još uvek čekam odgovor. Verovatno ću čekati dok sudija ne prođe kratak kurs na kome treba da nauči kako se koristi internet i šta je za to sve potrebno.