Dežurna

Svedočenje Mirjane Marković u svom životopisu ''Bilo je to ovako''

Ljudi sa kanabeta

Ovih dana Vuk Drašković, po ko zna koji put arlauče i zavija da Srbija treba da se odrekne Kosova. Međe Vuka manitoga su sve bliže Beogradu. Ovaj veleizdajnik je sa svojom ženom Danicom i njenim plemenom opelješio Beograd za 200 miliona evra, dok su uz milost Miloševića, vladali glavnim gradom. Danica je godinama, a i danas to čini, klela Miloševiće... Mirjana Marković opisuje u svojim sećanjima tajne susrete sa Vukom Draškovićem, njegova pokajanja i udvorištvo, kao i susrete sa Đinđićem. Koje su tajne šifre koristili Mira i Vuk? Tadašnja opozicija, a današnja vlast, odnosno njeni čelni ljudi, rado su sedali na kanabe sa Miloševićem, služeći dikatoru izdajući jedni druge. Šta li su tek obećavali onima u inostranstvu? A to i dalje čine, što pokazuje nesrećni Vuk, žena njegova Danica oni čija imena su nam znana.

Mirjana Marković

U početku je glavni pritisak na Srbiju bio preko političkih partija koje su neke zapadne vlade finansirale, u priličnoj meri organizovale i u svakom smislu instruirale na koji način da svojom aktivnošću destabilizuju vlast u Srbiji.

Ta destabilizacija preko ovih partija, koje su se identifikovale kao opozicione, odvijala se preko sredstava informisanja koja su finansirana izvan zemlje i preko uličnih nereda i demonstracija.

Što se medija tiče, njih na samom početku devedesetih godina nije bilo naročito mnogo, nekoliko dnevnih i periodičnih listova i nekoliko televizija.

Najuticajniji i najpopularniji je bio nedeljnik Srpskog pokreta obnove „Srpska reč", čiji je glavni urednik bila žena predsednika partije, zatim Radio „B92" i TV „Studio B". Kasnije će se broj dnevne i periodične štampe opozicione orijentacije povećavati. U opozicione će se transformisati neke do tada neopozicione novine, kao na primer „NIN", ali će se pojaviti i veliki broj novih dnevnih i nedeljnih novina („Vreme", „Danas"...).

Medijska mreža, i kada je reč o štampi i kada je reč o elektronskim medijima, širiće se na unutrašnjost. Do kraja decenije, prema izveštaju Saveznog ministarstva za informisanje, u Srbiji će preko devedeset odsto medija biti u rukama opozicije.

Njihov zadatak uglavnom nije imao politički karakter.Ali, opozicioni mediji u Srbiji su punih deset godina uglavnom imali u programu grubo i uličarsko ruganje zvaničnoj politici i lično vređanje njenih predstavnika. Da li su takav zadatak dobili od svojih finansijera i instruktora ili za ozbiljniji, onaj praviopozicioni pristup nisu bili sposobni, nije se moglo znati, a nije bilo ni najvažnije.

I takav način donosio je rezultate. Naročito kod mladih ljudi koji su, u nedostatku reakcije vlasti na medijsku manipulaciju opozicije, imali na raspolaganju njihovu laku i dostupnu medijsku prisutnost. Osim toga, ti mediji su po svom sadržaju, senzacionističkom i intrigantskom, bili atraktivni za mlade ljude, koji po svojoj prirodi, i bar većina, nisu skloni složenijem, a naročito opširnijem pristupu u informisanju.

Na radoznalost takve, niske prirode, urednici i novinari ovih medija su računali naročito kada se radi o skromnije obrazovanim slojevima stanovništva. A zatim, nalazili su podršku i kod jednog sloja inteligencije, nacionalističke i desničarske, koja je čak i takvu pri- zemnu kritiku vlasti, u nedostatku ozbiljne i pametne, doživljavala kao prilog šansama da je zameni neka druga - manje jugoslovenska i sasvim desničarska...

Drugi oblik pritiska na vlast u Srbiji sa ciljem da se destabilizuje, a po mogućstvu i ukine, su bile permanentne demonstracije političkih partija, pojedinačno ili udruženo.

Počelo je demonstracijama SPO koje su održane godinu dana po što je nova vlast formirana, 9. marta 1991. godine u Beogradu. One su kreirane izvan zemlje, a realizator je bio Vuk Drašković, koji je zbog svoje nacionalističke orijentacije i nacionalističke aktivnosti sa kojima su nadležne službe zapadnih vlada bile upoznate, bio prinuđen da se stavi u njihovu službu, da ne bi snosio odgovornost za širenje nacionalizma i šovinizma, ako bi do pokretanja te odgovornosti došlo, ali i zbog organizovanja paravojnih formacija u Hrvatskoj, četničke i kriminalne prirode.

Ove demonstracije su trajale jedan dan, bile su usmerene na rušenje vlasti, doduše nije bilo jasno da li samo vlasti u Srbiji ili onog što je još od jugoslovenske vlasti 1991. godine formalno funkcionisalo.

Zbog nereda kojim su nanete materijalne štete gradu i bila ugrožena bezbednost građana (poginuli su jedan demonstrant i jedan milicioner) Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu, je doneo odluku da na ulice Beograda izvede jedinice JNA.

Tako su prve demonstracije okončane. A sama stranka i njen predsednik su u narednim godinama nastojali da ih učine kultnim datumom borbe za demokratiju.

Godinu dana posle pada Berlinskog zida i okončanja Hladnog rata, sve zemlje nekadašnjeg socijalizma su uvele demokratiju po obrascu koji je u svom interesu diktirao Zapad. Poslednja je ostala Jugoslavija, odnosno njena istočna polovina. Tamo se ta demokratija razumela kao ograničenje suvereniteta, prvi korak ka njegovom ukidanju, ustupak kolonijalizaciji koja je kucala na vrata planete već tada.

Posle dve godine, SPO će pokušati da ponovi demonstracije još jednom, sa manje entuzijazma i sa više agresivnosti prema organi- ma bezbednosti, koji se sami nisu služili nasiljem. Zbog toga će Vuk Drašković biti uhapšen i verovatno bi bili osuđeni i on i njegova žena, kao podstrekivači nemira u kojima su nanete materijalne štete građanima i gradu i izgubljen život jednog milicionera. Do suđenja nije došlo jer ih je Slobodan, na moju molbu, abolirao.

Neposredno pošto je uhapšen, Vuk Drašković mi je preko upravnika zatvora poslao pismo u kome je molio pomoć, direktno za ženu i indirektno za sebe. Ja sam to pismo pokazala Slobodanu. On me je pitao šta mislim. Mislila sam da ih treba pustiti na slobodu.

I Slobodan je doneo odluku o aboliciji.

Kada su izašli iz zatvora, Vukova žena je izjavila da ona pomoć nikada ne bi tražila i da je njen muž pogrešio što je to učinio. Ali, pomoć koja je stigla, nije odbila. Naprotiv. Požurila je na slobodu, što je, naravno, normalno. Samo nije bilo moralno da se tako stečenoj slobodi ruga.

Sam Drašković mi je poslao još jedno pismo, po istom čoveku, sa molbom da se vidimo da bi mi se zahvalio. Obećala sam da ću to učiniti posle godišnjih odmora, krajem leta. Razume se, uz Slobodanovu saglasnost.

I, zaista, kada smo se vratili u Beograd, krajem leta, poslala sam mu poruku da se jedne veoma kasne večeri nađemo u Privrednoj komori Srbije. Njen predsednik je tada bio Vlajko Stojiljković, moj i Slobodanov dobar drug. On je organizovao da te noći u zgradi, osim njega i devojke koja nas je poslužila kafom, ne bude niko drugi.

Ja sam došla prva, čekala sam ga u maloj sali za sednice. Bio je srdačan, prijatan. Ni traga od one ogromne kose i brade, izbečenih očiju i histeričnih pokreta iz 9. marta 1991.

Razgovarali smo dugo, do kasno u noć. On mi se, pre svega, zahvalio. A onda smo pričali o političkim temama. Kako ih vidi on, kako ih vidim ja. On je bio opširan, ja sam bila kratka. On je svoje mišljenje izlagao i obrazlagao, kako je vreme prolazilo, sve više epski, folklorno, kao u narodnim pesmama. Bio mi je zanimljiv taj rečnik i način mišljenja. Te večeri. Slušala sam ga pažljivo i on je bio zadovoljan mojom pažnjom. Nisam, naravno, znala kakav sam ja utisak ostavila na njega, ali mi se činilo da je razgovor tekao lako i gotovo prijateljski.

Nastavićemo da se viđamo narednih godinu i po dana na istom mestu i uvek kasno u noć. U početku smo samo pili kafu, a kasnije smo zajedno večerali. Mene je vremenom njegov epski pristup događajima u društvu na samom kraju dvadesetog veka počinjao malo da zamara. Ali sigurna sam da to nisam pokazala. Posle nekoliko susreta, on mi je prebacio da dok on govori ja zevam. Zaista, izgleda da je bilo tako. Ali, ja sam mislila da je to bilo zbog kasnih noćnih sati, a ne zbog toga što mi je on bio dosadan. I uveravala sam ga da je tako.

Predložio mi je da se, kad šaljemo poruke jedno drugom pejdžerom, potpisujemo - on kao „brat", ja kao „sestra". I da to bude šifra za eventualne telefonske pozive. I, kada sam ga jednom prilikom zvala telefonom, a sekretarica me pitala ko sam, ja sam po dogovoru rekla - sestra. Sekretarica je pitala: „Koja sestra?" Nisam znala da ima više sestara.

Rekla sam da mu prenese prosto - sestra. I on je odmah znao da sam ja. Prebacila sam mu da me nije upozorio na broj sestara koje ima, ali je on tvrdio da je ovakva formulacija dovoljna. Ponekad ću tako dobijati i pisma od njega potpisana sa „brat".

Za naše susrete nije znao niko osim Slobodana i Vlajka Stojiljkovića. Slobodana sam upoznavala sa našim razgovorima već te noći, ako je bio budan, ili sutradan. Nešto od tih razgovora su bile i prijateljske poruke za njega.

Jednog dana, idućeg proleća, vraćala sam se kući i ulazeći u dvorište videla sam Slobodana kako sedi ispred kuće i čula ga kako telefonom razgovara sa Vukom, tražio je mene, Slobodan se javio, pa su tako razgovarali prvi put. Kada sam ulazila u dvorište čula sam Slobodana kako mu kaže: „Mira kaže da ste vrlo prijatan sagovornik." A on odande, zadovoljan tom ocenom i samim razgovorom, odnosno, činjenicom da se tako jednostavno i lako čuo sa Slobodanom, poziva nas na večeru, njegova žena, tvrdi on, ume lepo da kuva.

Neposredno posle našeg prvog susreta, bio je neki manji miting SPO-a u nekom mestu u unutrašnjosti na kome je on govorio, sastav uobičajen vizuelno. Ali kada je trebalo da bude uobičajen i verbalno, došlo je do promene. Kada je neko iz mase pomenuo Slobodanovo ime i kada su počeli prvi urlici u vidu pretnji i kletvi, Drašković ih je prekinuo i na iznenađenje svih prisutnih rekao: „Ne tako. On je naš domaćin." Njegovi su disciplinovano zaćutali, ali potpuno zbunjeni.

A sam Vuk me je ujutro zvao i pitao me da li sam prethodne večeri gledala vesti i da li sam videla šta je rekao. Da, videla sam, kazala sam.

On se, u stvari, i ponašao i osećao ambivalentno. Njemu se, pogotovo kada je razgovarao sa mnom, dopadala Slobodanova politika i njegova ličnost. To sam lepo videla. Ali je u kontaktu sa svojim sagovornicima izvan zemlje, sa Zapada, najpre morao da se slaže sa njima, a onda je i ubedio sebe da se slaže sa njima. Te dve saglasnosti su bile potpuno protivurečne, savršeno inkompatibilne. Ne znam kako se snalazio sa njima.

I ne znam kako bi se stvari odvijale dalje, uprkos protivurečnih saglasnosti koje su oblikovale njegovu ličnost, da nije bilo jedne hladne snežne noći, dok je Slobodan bio u Dejtonu.

Bio je ponedeljak, ujutru, pozvao me je telefonom rano i predložio mi da se vidimo te večeri na uobičajenom mestu. Ja sam rekla da ne mogu. Imala sam, zaista, neku obavezu te večeri, a i nisam želela da se vidim sa njim kad Slobodan nije tu i bez dogovora sa njim. On je, međutim, veoma insistirao. Ja sam odbijala i odbijala. Ali je on onda rekao da ako ne dođem on će do podne organizovati velike demonstracije u centru grada. Mislila sam da nemam izbora i prihvatila sam da se vidimo.

Ali sam mu uveče, kad smo se sreli, rekla da je to ucena. On se srdačno smejao i rekao mi da je, naravno, ucena. „A Vi ste se pokazali kao sasvim naivna osoba. Kako sam mogao da sakupim ljude u velikom broju za samo nekoliko sati u jednom danu i po takvoj hladnoći."

Moja naivnost mu je bila simpatična. Ali se nije nadao da ću se ja naljutiti i da više neću želeti da se viđam sa njim. I nisam se sa njim videla naredne četiri godine. Sledeći put biće to za vreme bombardovanja. A sa Slobodanom će se on videti prvi put tri godine kasnije, posle tog poslednjeg susreta sa mnom.

Saglasnost

Posle vanrednih izbora, krajem 1992. godine, za koje je opozicija pokazivala cele godine toliko interesovanje, a Slobodan sam predložio da se vanredno održe, pokazalo se da su nade opozicije bile uzaludne. Iako su toliko insistirali na promeni vlasti, na vanrednim izbori- ma, vlast je ponovo dobila poverenje građana. A demokratska stranka je dobila samo šest poslanika.

Predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Zoran Đinđić je preko mog druga Zlatana Peručića tražio da se vidi sa mnom.

Zlatana Peručića sam znala iz Univerzitetskog komiteta. Bio je sredinom i krajem osamdesetih godina direktor Studentskog centra. Ta ustanova je brinula o materijalnim potrebama studenata u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Te potrebe su se, pre svega, odnosile na hranu, pa je restoran bio centralno mesto te ustanove. Zlatan je ponekad prisustvovao sednicama Predsedništva UK, uglavnom kada se dnevni red ticao studentskog standarda. U drugoj polovini osamdesetih godina, ponekad je bio i na drugim sednicama Predsedništva. Podržavao je politiku koja je dominirala u Univerzitetskom komitetu i koja je kasnije, na Osmoj sednici, pobedila.

Kao kadar te politike bio je predsednik Izvršnog saveta Skupštine grada Beograda. Kada je tom sastavu istekao mandat, jedno vreme je čekao novi posao. Ja sam mu pomogla da to bude u Beobanci. Postavljen je za njenog direktora, iako se bankarstvom nikada nije bavio. Ali, Srbija pod sankcijama od 1992. godine, nije ni imala uslove za bankarstvo.

Bio je na toj funkciji kada me je jednog dana obavestio da je Zoran Đinđić molio da se vidi sa mnom. Ja sam prihvatila.

Zlatan je predložio da to bude u jedno kasno popodne, u njegovoj kancelariji. Sačekao me je ispred sporednog ulaza, odvezli smo se nekim polutehničkim liftom do njegove kancelarije. Nisam baš razumela toliki stepen konspiracije. Ali sam ga prihvatila. Nisam znala da li je njegovom gostu stalo do diskrecije ili su obojica mislili da je stalo meni. Tek, bilo je tako, diskretno. I bilo mi je, naravno, čudno otkud Zlatan oficir za vezu. Bili smo dobri drugovi godinama i politički istomišljenici, ali mi nikada nije pomenuo da se lično zna sa Đinđićem. To nije bilo preterano važno, ali nije bilo ni nevažno. U okolnostima kada je opozicija toliko insistirala na rušenju vlasti, SPS-a i Miloševića. I sve to ne politički, već fizički.

A Zlatan je bio član rukovodstva SPS-a, moj drug, dolazio je i u našu kuću. Dakle, trebalo je da znamo, ili da bar ja znam da ima kontakt sa čovekom iz takve opozicije. I to takav kontakt da na njega padne izbor da obezbedi susret sa mnom. Nikada ga nisam kasnije pitala za razloge koji su ga učinili toliko poverljivim likom za nekog iz DS-a.

A tog dana sam se u njegovoj kancelariji srela sa Đinđićem. Došao je sa njim i Slobodan Radulović. Bio je član rukovodstva stranke.

Zlatan je bio sa obojicom na ti, napravio je neku malu aluziju na sumnjičavost koja vlada u političkom životu Srbije. Da bi je ilustrovao, rekao je: „...Eto, Mira ulazi na sporedan ulaz da ne bi bila sumnjiva, ti si (kaže Đinđiću) nemački špijun..."

To je zvučalo kao lako ruganje političkoj paranoji u kojoj on, Zlatan, naravno, ne učestvuje, on je, eto, normalan čovek. Zna Đinđića, druži se sa mnom. Sad smo svi tu. Sve je kako treba, takoreći.

One demonstracije iz juna 1992. godine, urlici i vešala, to sam sanjala? Ali, ne pominjem ih ni ja, ni Đinđić. Pričamo o boljim dani- ma koje bismo želeli. Da prestane rat u Bosni, da popravimo odnose sa svetom, da budemo u boljim odnosima jedni sa drugima u Srbiji...opšta, logična mesta. Izbori su bili, Skupština je konstituisana, Vlada je formirana, sve je praktično u redu. I on bi mogao da se vidi sa predsednikom. On to pita mene, srdačno. Ja ću pitati predsednika. A zatim, on mi se žali na Mićunovića da je star i nekoristan. Nekoliko rečenica na tu temu.

Slobodan se složio da se vidi sa njim kod nas u kući. I došao je, sa cvećem i Slobodanom Radulovićem. Osim onih ponovljenih opštih mesta iz razgovora sa mnom, opet se žalio na Dragoljuba Mićunovića. On je star i savršeno nekoristan. Đinđić sve radi.

Bilo bi, dakle, pravedno da on bude predsednik stranke. Interesuje se šta Slobodan misli. Slobodan ga pita da li to vide i drugi. Naravno da vide, tvrdi Đinđić. „...Pa, onda je to stvar rukovodstva i stranke", kaže Slobodan. Đinđić kaže da u Glavnom odboru ima sasvim komotnu većinu, skoro svi su za promenu predsednika i on bi da to bude što pre. Nema razloga da se odugovlači. Slobodan mu kaže da razmisli još malo i da urade onako kako Glavni odbor misli da treba. Tako mu je otprilike rekao.

Nismo znali zašto je Đinđić, u stvari, tražio podršku od Slobodana. Ne formalnu, razume se. Ali neku psihološku, nešto tako. Očigledno nije bio dovoljno siguran u svoju odluku. Imao je potrebu da ga neko ohrabri. Pritom, nije tog nekog tražio među svojim političkim istomišljenicima na desnici, u opoziciji, ili van zemlje, tamo odakle su dolazili novac, sugestije i ostalo. Doduše, ko zna. Možda i jeste konsultovao i te adrese. Ali, po svemu, do ove mu je mnogo stalo kad je mišljenje i podršku tražio od čoveka koga je smatrao za glavnu prepreku društvenim promenama za koje su se on i opozicija zalagali.

A, onda, prošlo je neko vreme. Slobodan i ja smo bili kod kuće, javlja se Aleksandar Tijanić. Prenosi poruku za predsednika: „...Da li Glavni odbor one stranke može da se održi u prvu subotu? Radi se o onoj smeni." ( O smeni Dragoljuba Mićunovića, predsednika DS-a, napomena redakcije)

Slobodan je blizu mene. Pomeram malo slušalicu i kažem mu da Tijanić prenosi poruku, kažem kakvo je pitanje. Slobodan kaže: „...Ne ove subote. Neka pomere za nedelju-dve." Rekla sam to Tijaniću, on se zahvaljuje.

Valjda se ta smena i desila u tom periodu.