Životopis

"U traganju za izgubljenom adresom" - ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (12)

Privezan za žrtveni stub

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Posle hajke iz 1969. godine, morao sam da se primirim. Bilo je jasno da od „Crvenog kralja" nema ništa, da roman, kao i svi moji drugi rukopisi, mora u ladicu. Voja Krasić, kad mi je vratio rukopis, rekao mi je da je proverio, Ovo ne može da se objavi. Ne znam gde je proverio, imao je neku adresu. (Tad se nije izjasnio o romanu. Kad je sve prošlo, svuda je govorio da je to jedan od najboljih romana savremene srpske književnosti! A na mitinzima istine 1988. godine govorio je kako Prokuplje treba da se stidi što je sudilo piscu najboljeg srpskog romana! Mikojan je preživeo sve partijske turbulencije, konačno smo bili na istom!)

Pošto sam bacio indeks magistrature u kontejner, na pamet mi nije padalo da nastavim sa ovim studijama. Šta će mi magistratura, kad je izvesno da nišku univerzitetsku tvrđavu ne mogu da osvojim. Voja Krasić mi poručuje da ne potpirujem, vatra je zapretana ali nije ugašena. Borci samo čekaju da im dam novi povod da je ponovo zapale. A i Udba se raspituje za moje zdravlje, njega su zvali na razgovor i naložili mu da me burno prati. Sedi di si, ni za di si nisi!

Ali ne umem da sedim, ušla mi voda u uši, pišem novi roman! Bože, koji sam ja kreten, tri romana su mi propala a ja pišem četvrti! Književni patolog! (Marinko Arsić Ivkov). Pišem „Arizane", školske 1971/72. sam sklepao to remek delo, najbolji srpski roman o selu, najsrpskiji srpski roman ... (ovo su navodi iz književne kritike). Kako je do toga došlo?

Opet Saša Černov. Prosto me gura, ne da mi mira, voda me sa konkursa na konkurs. Tako, jednog lepog junskog nedeljnog prepodneva, sedimo na terasi novoizgrađenog hotela Hameum u centru Prokuplja (tad je hotel bio ponos grada, danas je pod stečajem, kao i Ambasador u Nišu, Beograd u Leskovcu, Grozd u Vlasotincu itd.), Saša me je pozvao da mi pročita priču koju je spremio za konkurs NIN-a. Glavna junakinja priče kobila Cujka! Kako mi se sviđa? Užasno! Gde kobila može da bude književni junak! Osim toga, ne znaš jezik kojim pišeš! (Moravski govor.)

Černov pobesni. Kažeš to zato što ne umeš da napišeš...Ako Žitnopotočanin zna bolje od Prokupčanina moravski govor, neka napiše...Prihvatam izazov, zovem kelnera da donese hartiju i olovku. Piši, Sašo!

Toplica nije bila moja adresa

Dok sam popio flašu piva, izdiktirao sam Černovu priču za konkurs NIN-a: „Moj brat Dinda Arizanović". Saša je otkucao, Saša je poslao na konkurs, priča je nagrađena! Pišem još dve tri priče, sve prolaze. Sastavljam radio dramu za konkurs Radio Beograda, dajem joj naslov ARIZANI. Dobijam otkup. Ostalo mi je još da od tih odlomaka napravim celinu, napišem roman.

Za ovu priču je važno objavljivanje teksta u NIN-u. Opet bomba, opet zemljotres! Borci Toplice, pojačani borcima Puste Reke i Jablanice, udruženi kao 1941, kreću na četničkog pisca (tad je prvi put skovana ova sintagma, Voja Krasić je samo preuzeo) koji im skrnavi Revoluciju! O čemu je, zapravo, reč? U Prokuplju je živeo izvesni major JNA sa imenom Radisav Arizanović, poreklom iz pustorečkog sela Brestovca.

Bio je šef regrutne komisije i nadimak mu je bio Dinda. Taj nadimak je jedina sličnost između mog fiktivnog junaka i stvarnog čoveka, ali borci su rekli da ja namerno kaljam svetao lik revolucionara, a samim tim unižavam njihovu Revoluciju. Borci pišu pisma, podnose krivične prijave, traže da se zabrani NIN, da se autor priče otpusti s posla i krivično goni... Ali kako je na čelu NIN-a bio jak čovek liberalne garniture SKS, Milojko Čiča Drulović, njihov metak je ispao ćorak.

Tužilaštvo odbacuje njihovu krivičnu prijavu, upućuje ih na privatnu tužbu. Kako da me tuže kad se moj junak u priči zove Stojadin Arizanović i nema nikakve veze sa njihovim majorom? Još jednom se sve stišalo, sloboda umetničkog stvaralaštva je ustavom zagarantovana!

Ja sad ne umem da kažem otkud mi je u magnovenju na terasi hotela Hameum u Prokuplju došlo to ime, verovatno sam ga izvukao iz podsvesti. O tom Dindi Arizanoviću nisam znao ama baš ništa, čak ni da je postojao. (U vreme moje regrutacije bio je otišao iz Prokuplja.) Kako sam mogao da vređam čoveka koji nije bio u mom znanju?

Tek na suđenju u Prokuplju saznao sam iz optužnice da je reč o nekom prvoborcu iz Puste Reke, koji u to vreme nije bio među živima. Da bi mene što više optužili, borci su tog majora digli na nivo generala, još je ispalo da ustanka u Pustoj Reci ne bi bilo da ga nije podigao Dinda Arizanović! Mnogo godina kasnije, kad se činilo da je komunizam otišao na đubrište istorije, saznao sam iz jedne knjige ponešto o tom revolucionaru. Naime, novinar iz Leskovca Sava Dimitrijević napisao je dokumentarnu hroniku o komunističkoj odmazdi nad civilima prilikom preuzimanja vlasti. Novinar je poimenice obradio više nevinih žrtava komunističkog terora, čiji broj doseže veliku cifru. Tom prilikom je u selu Slavniku u Pustoj Reci bio formiran koncentracioni logor u koji je Ozna dopremala osumnjičene ljude. Ko je u taj logor došao iz njega nije izišao! Zatvorenicima je sudio preki partizanski sud na čelu sa tada poručnikom Radisavom Dindom Arizanovićem. Sve presude su bile smrtne. Tako je Slavnik postao najveće stratište južnomoravskog regiona, masovna grobnica do danas neotkopana.

Razume se da mi je postalo jasno da u Toplici za mene nema leba, ali nisam imao gde da pobegnem. Jedino što imam to je posao, a njega nisam mogao da prenesem. Konkurišemo na sve strane, svuda nas odbijaju. Ne mogu da se oduprem utisku da je već tad Udba postala moja sudba, ali neću da haluciniram. Ne, Toplica nije bila moja adresa.

Pisac objavljuje knjigu, a izdavač-korice!

Godina 1971. bila je relativno mirna u mom životu. Raniji vetrovi su produvali, čak sam računao da neće da se ponove. Radiću u školi normalno, pisaću „Arizane" i učestvovati na konkursima.

Nisam znao da je to bilo zatišje pred buru, da će naredne godine da dune tornado koji će da me zbriše.

U januaru sam poslao „Crvenog kralja" privatnom izdavaču Slobodanu Mašiću, koji je tada važio za ekskluzivnog izdavača. Svi važni srpski pisci mlađe generacije štampali su kod njega. Ja sam za njega saznao iz novina, njegova izdanja zvala su se Nezavisna izdanja. Tek kasnije ću shvatiti o kakvom se pothvatu tu radi. U to vreme po našem zakonu nije bila dozvoljena privatna izdavačka delatnost. Taj posao je obavljala država preko svojih ovlašćenih institucija. Ali, u zakonu je postojala jedna rupa, koju je Mašić iskoristio. Naime, Jugoslavija je bila potpisnik nekakve međunarodne konvencije po kojoj pisac, kao nosilac autorskog prava, može sam da objavi svoju knjigu. I Mašić se dosetio: pisac je izdavač teksta a on korica! Lukavstvo uma! Pri tom je Mašić preuzimao sve poslove oko štampanja, promocije, distribucije itd. knjige, vlasti su to tolerisale. A moguće je da su vlasti dozvoljavale Mašićev pothvat da bi tako namirile kritičke pisce, koje nisu htele da imaju u državnom arsenalu. Bilo kako bilo, tek arhitekta Slobodan Mašić je bio veoma ugledan i popularan izdavač sedamdesetih godina Dvadesetog veka.

Desilo se čudo. Još se takoreći nisam vratio iz Niša, odakle sam poslao rukopis, a čekao me je telegram od Mašića: Izvanredan roman. Dođite kad možete u Beograd da se dogovorimo oko objavljivanja knjige . Sačekao sam zimski raspust i obreo se u kafani Mažestik u Beogradu, gde su me čekali elitni intelektualci te generacije. Zapamtio sam: Mihajlo Mihajlov, Danilo Kiš, Dejan Đurković, Slobodan Novaković...

Svi su došli da pozdrave Mašićevo otkriće, novog srpskog pisca...Za provincijskog profesora šok! Zar je moguće da neko drži do mene, da mi ne postavlja prepreke na putu. Posle toliko provincijskih progona, Beograd mi pruža ruku! Držim da sam bio na putu da pronađem svoju adresu. Čak se vodi razgovor da mi se pronađe neki posao u Beogradu, da se odlepim od provincije. Pisac se može postati samo u Beogradu! Od svih književnih adresa važi se samo beogradska!

Sa Mašićem sam se lako dogovorio. On je izdavač korica (pokazao mi je nacrt, to su one zelene korice sa belim slovima Crveni K.), ja teksta, učestvujemo u troškovima štampanja po pola.

Čim sam se vratio u Kuršumliju, posle dogovora sa suprugom, otišao sam u Niš, podigao u pošti svu našu ušteđevinu i poslao Mašiću. (U Kuršumliji to nisam smeo da uradim, znao sam da me u pošti špijuniraju, prate s kim se dopisujem, od koga primam poštu... i o tome obaveštavaju Udbu.) To je bilo u januaru 1971. godine, očekivao sam da knjiga izađe na proleće.

A onda Mašić čini odlučujuću grešku. Umesto da odmah objavi roman, budući da je dobio novac, on odugovlači gotovo dve godine! Ja sad ne umem da kažem o čemu se tu radilo. Neke insinuacije beogradske čaršije da je Mašić povezan sa Udbom, da ga komunisti finansiraju kako bi pokazali da su demokrate itd. - odbacujem. Pa Mašiću je država zabranila četiri knjige!

Verovatno Mašić nije imao svoj deo novca, odnosno moj novac je uložio u nekog etabliranog pisca (kao što su bili njegovi pisci Mirko Kovač, Milovan Danojlić...) kome je morao da plati celu štampu. A zatim, Mašić ne može da nađe štampariju! Čak četiri štamparije odbijaju da štampaju „Crvenog kralja" za koga je obezbeđen novac. Otkud štamparije znaju da se radi o političkoj diverziji?! Zašto je Mašić nudio rukopis niškoj Prosveti, kad je znao da je u Nišu epicentar napada na mene?

Bilo kako bilo, tek „Crveni kralj" se pojavio u septembru 1972. godine, u trenutku kad je već bilo napisano Titovo pismo, koje je označilo konačni obračun sa stvaralačkom inteligencijom.

Jedni hvale, drugi proganjaju

Još jedan događaj se odigrao u 1971. godini koji je učinio da poverujem da sam konačno pronašao svoju adresu. Objavio sam priču u Savremeniku.

Tu je komedijant slučaj (Crnjanski) odigrao ključnu ulogu. Naime, prilikom jednog boravka u Beogradu slučajno sam sreo ispred kafane Dušanov grad na Terazijama kolegu sa Svetske Dušana Puvačića. To traži malu priču. Puvačić je na Svetskoj bio u grupi onih studenata koji su redovno išli na predavanja, hvatali beleške, polagali ispite o roku i sa visokim ocenama.

U toj grupi su još bili Nikola Koljević, Predrag Protić, Bogdan Popović, Ostoja Đurić... Kad sam ja napustio Leskovac i došao u Beograd da diplomiram, imao sam problem sa Teorijom književnosti. Taj predmet, koji je držao Voja Đurić, mogao se spremiti samo po beleškama sa profesorovih predavanja. Ja te beleške, naravno, nisam imao.

A onda sam sreo na Terazijama Duška, upravo na istom mestu na kojem se odigrao ovaj novi susret. Ušli smo u kafanu da popijemo kafu i ja sam mu ispričao moju leskovačku avanturu. (On je bio diplomirao, zaposlio se u Književnim novinama.) Ne mogu da izađem na diplomski jer nemam one beleške. Ispostavilo se da ih Duško ima, odmah mi ih je ustupio, i ja sam diplomirao u januaru. To je bilo krajem 1960. godine.

Inače, još dok su bili studenti, Predrag Palavestra, koji je došao na čelo Književnih novina, pokupio je ovu grupu i doveo u novine da pišu prikaze novih knjiga. (Mislim da dotle uopšte nisu pisali?) Svi su oni sa ove adrese postigli značajnu karijeru: Nikola Koljević je postao univerzitetski profesor u Sarajevu, Dušan Puvačić je predavao na Londonskom univerzitetu, Bogdan Popović se zaposlio u redakciji Prosvete, Predrag Protić je pisao prikaze knjiga u Dugi i Ilustrovanoj Politici, Ostoja Đurić je dobio mesto direktora cirkusa Adrija. Mislim da sam od svih studenata Svetske književnosti samo ja otišao u provinciju za profesora?

Dakle, srećem Dušana Puvačića na istom mestu na Terazijama posle jedanaest godina. U međuvremenu se nismo videli, samo sam ja čitao njegove tekstove u Književnim novinama, pogotovo u NIN-u kad je postao stalni književni kritičar ovog tada najuglednijeg nedeljnika. Gotovo smo se mimoišli, kad je Duško zastao da se pozdravimo.

Opet smo ušli u Dušanov grad na šoljicu kafe. Šta je s tobom? Gde si se zagubio? Neko mi je rekao da si profesor u provinciji. Ispričao sam Puvačiću moju provincijsku odiseju, rekao sam mu da ponešto zapisujem i da su me zbog toga proglasili maltene neprijateljem, da mi se posao ljulja... Još sam mu rekao da mi je Mašić primio „Crvenog kralja", ali da s tim kilavi. Upravo sam i došao u Beograd da vidim šta je s tim. Čuj, pošalji mi nešto za Savremenik. Ja sam tamo sekretar. Urednik je Palavestra. Znao sam da je došlo do loma u Književnim novinama, da su vlasti najurile redakciju na čelu sa Tanasijem Mladenovićem, nisam znao da se Puvačić udomio u Savremeniku.

Čim sam se vratio u Kuršumliju, poslao sam Puvačiću „Švejku". „Švejka" je bila ona priča koja je propala na svim konkursima. (Kasnije sam je proširio u „Kozju krv".) Čini mi se da je objavljena u decembarskom broju Savremenika 1971. godine. Objaviti tada u Savremeniku značilo je ući u srpsku književnost. Više od toga, Duško mi je javio da moju priču svi hvale!

Godina 1972. bila je fatalna u mom životu. Sve što je moglo da mi se desi, desilo se te godine. Ono što sam ranije izbegao, sad me sustiglo. Zabrana knjige, otpuštanje s posla, progon iz zavičaja, krivično gonjenje.

„Crveni kralj" je ugledao svetlo dana krajem avgusta 1972. godine. Pojavljivanje romana predstavljalo je pravu bombu!

Još se boja u knjizi nije osušila, a već je počelo o romanu da se piše kao o važnom književnom događaju. Prvi tekst se pojavio 27. avgusta u Politici ekspres: Milosav Mirković Afera Ostojić ušla u roman! A onda, puna dva meseca, samo se o meni pisalo! Dobio sam književnu adresu kao malo koji pisac u srpskoj književnosti! Novinari su se prosto utrkivali da me predstave čitaocima.

Ko je taj Ivan Ivanović? Čak se pojavila teza da je moje ime u stvari pseudonim Miloša Crnjanskog! Po temi, po stilu, po lakoći pripovedanja, samo je Miloš Crnjanski mogao da napiše takav roman! Kad je otkriveno da je pisac anonimni profesor iz Kuršumlije, napisi su kulminirali tekstom Milana Vlajčića u Večernjim Novostima: Profesor predriblovao pisce! Što će reći nadmašio pisce!

Sve ovo se dešavalo u Beogradu. Ja sam sedeo u Kuršumliji, redovno obavljao nastavu, i kupovao novine u kojima je gotovo svaki dan nešto pisalo o meni. To, dotad, jednostavno nije bilo zabeleženo. Provincijski profesor u žiži srpske književnosti!

O „Crvenom kralju" se toliko pisalo, pa se ja ovde neću baviti time. Kad sam potpisao ugovor za pozorišnu predstavu, film i TV seriju činilo se da sam stekao čvrstu adresu. Odlepio sam se od Kuršumlije, digao sam se iznad Toplice, izmakao se lokalnim moćnicima, postao sam srpski pisac. Ne kažem Crnjanski, ali kritičari su me poredili sa Dragoslavom Mihailovićem, koji se digao od golootočanina do akademika!

Onda se dogodilo Titovo pismo. Istorija kaže da je u jesen 1972. godine svemoćni vladar Jugoslavije, vrhovni bog Zevs, Josip Broz Tito, napisao čuveno svoje Pismo, koje će vratiti srpsku istoriju nazad u 1945. godinu, u vreme partizanskog termidora. To Pismo je značilo partijski i državni udar na Srbiju i njeno rukovodstvo, pad liberala.

Konzervativci u Partiji su dobili priliku da se obračunaju sa svim jeresima koje su se bile otele njihovoj komunističkoj dogmi. U Srbiji je nastala još jedna seča knezova, ne znam koja po redu. Srpska inteligencija je stradala kao u ratovima.

Još u vreme slave (sic!) naslućivao sam da će mi se nešto strašno desiti. Da poređam te događaje...

Dana 23. septembra u Politici se pojavio tekst Milana Vlajčića, novinara i kritičara, uz čiju sam pomoć „predriblovao pisce": Neće svoga pisca. U tekstu se kaže da se „Crveni kralj" ne može kupiti u južnim gradovima Nišu, Prokuplju, Leskovcu, Kuršumliji...jer tamošnji knjižari odbijaju da naruče knjigu. Vlajčić zaključuje: Ako neko ne primećuje sopstvene vrednosti, nije ni zaslužio da ih ima! Nije teško odgonetnuti ko je sprečavao knjižare da naruče knjigu koja je u Beogradu bila best-seler?

Ugovor o dramatizaciji i ekranizaciji „Crvenog kralja" sam potpisao sa Dejanom Đurkovićem u Nišu. Tom prilikom me je napao čuveni glumac Ljuba Tadić. Ko si ti da pišeš o aferi Ostojić? Ko te je ovlastio za to! Derao se da ga čuje ceo Ambasador! Da se nije umešao Dejan Đurković, došlo bi do fizičkog obračuna! Posle je Ljuba Tadić objasnio Dejanu Đurkoviću da nije pročitao knjigu, ali da mu je Vuk Krnjević rekao da sam ga u njoj nagrdio. (Vuk Krnjević je u to vreme bio u svim mogućim žirijima, i u žiriju na Niškom festivalu glumca).

Na svečanom ručku u hotelu Sićevo, gde me je Dejan odveo, prišao mi je glumac Rade Šerbedžija. Crveni kralj, je li to on!

A niški pisac Vladimir Ilić Serdar, inače radnik Udbe, otvoreno mi je rekao: Ovi te glumci dižu u nebo! Ali srediće tebe Radovan Pantović! Dirnuo si u osinje gnezdo! (Radovan Pantović je bio predsednik Crvene zvezde i potpredsednik srpske Narodne skupštine, zadužen za bezbednost. U toj skupštini je Tito našao adresu za svoje Pismo, a pročitali su ga predsednik Draža Marković i potpredsednik Radovan Pantović. Otvoren je Slučaj „Crvenog kralja").

Pored pohvalnih napisa, javila su se dva napadajuća. Ljubiša Jeremić u Borbi prihvata da je roman atraktivan i analizira fudbalera buntovnika, ali zaključuje da jezik junaka ne proističe iz njegove psihologije! Prijava za Udbu! Iskoristio sam roman da naružim vlast! Risto Trifković u sarajevskom Odjeku mi takođe zamera da sam uveo politiku u literaturu.

A onda je u Politici 27. oktobra osvanuo napis iz pera novosadskog dopisnika Radovana Popovića, Crveni kralj je nemoralna knjiga! Vest me je zatekla u Kuršumliji, bio sam na času. Za vreme odmora, najpre direktor a potom i ostali profesori, ne bez zluradosti, požurili su da mi pokažu Politiku. U članku je citirano rešenje Okružnog javnog tužioca Pančeva o zabrani knjige.

Privremeno se zabranjuje rasturanje knjige „Crveni kralj" od pisca Ivana Ivanovića, profesora književnosti iz Kuršumlije, štampane u Grafičkom preduzeću 6. oktobar iz Pančeva u 1. 000 primeraka, a čiji je izdavač Slobodan Mašić iz Beograda. Tužilac ističe da je „knjiga amoralna i kao takva može imati negativan uticaj na građane a posebno na omladinu".

Da napomenem da je samo dan ranije celokupno srpsko političko rukovodstvo podnelo ostavku! Konzervativci su pobedili liberale, oduvali ih sa političke scene. Kao jedan od argumenata za politički štetno delovanje liberala poslužila je umetnost. Pogotovo se našao pod udarom film, proglašen je crni talas. Najbolji srpski reditelji (Živojin Pavlović, Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev...) označeni su kao antikomunisti i njihovi filmovi su povučeni iz distribucije. U književnosti za žrtveni stub sam privezan ja!

Evo dokle su nas dovele političke slobode, da mogu četnički sinovi da nas pod plaštom umetnosti neometano kritikuju!

Glosa

Srpska inteligencija je posle Titovog pisma stradala kao u ratovima