Budala
Preduzetnik Neša u zoni koalicionog sumraka
i privredne katastrofe
Nepoznati fond za poznatu žrtvu
Igrom slučaja
sam ih upoznao. Nešto smo trgovali. Raspričali se o unucima i
tako se upoznali malo bolje. Krenula priča o ovom o onom, pa naravno i o
poslu i politici. Sreli smo se još par puta. A priča je uvek ista,
samo malo proširena...
Piše: Neša (čita ko zna)
Čovek se bavi trgovinom. Kupio
je neku zadrugu za sve i svašta, sve zajedno sa zgradom opremom i ljudima.
Proširio je delatnost na sve gde može da se zaradi. A zna se gde
najviše može. Opremanje banaka koje su se u to vreme otvarale po
celoj Srbiji i to više desetina komada u jednom mestu. Razmišljam.
Uspešan čovek. Ništa stariji od mene, a nije ni mlađi.
Trebalo bi da i ja znam taj posao, pa pobogu bavim se privatnim poslom eto već
dvadeset i nešto godina. Ono nešto bi moglo da bude pet.
Kako to da ja nisam kupio nijednu
firmu?! Nijednu menjačnicu nisam snabdevao papirom, a kamoli opremao. A on ništa drugo do banke. A možda
je bila poneka i osiguravajuća kuća.
Zabrinem se.
Žena uporna.
- Šta ti radiš. Vidiš
kako su ljudi uspešni. Da li ti uopšte znaš bilo šta da
radiš osim da rintaš.
Ne znam. I opalim sam sebi šamar.
Nisam smeo da udarim ženu, jer
radimo u istoj firmi, tj. u mojoj firmi, pa bi mogla da me tuži za mobing.
Kad odeš na sud, onda te pitaju
jesi li tukao ženu privatno ili poslovno. Ako je privatno, to je u Srbiji
normalno. To je u redu. Ali tući rođenu ženu u rođenoj
firmi, pa još u radno vreme, tu brate ne može niko da te opere. Ima
da najebeš i to ti je.
Nastavim ja da mobingujem sam sebe, za to valjda ne mogu da
odgovaram, ali kakve sam kurate sreće, i ako me bude branio moj dosadašnji advokat, ima da zaglavim ćorku zato što
sam mobingovao glavom u zid.
Ej, i setim se.
U stvari lažem, ne setim se,
nego zvoni telefon, javlja se neka agencija iz Pazove. Stare ili Nove, nešto
se i ne sećam. Uglavnom javi se gospodin, taj i taj i kaže "Čujem
udarate glavom u zid, ali ništa ne brinite sad
smo mi tu da vam pomognemo".
Konačno. Spas. Ne moram više
sam da lupam glavom u zid. Sad mogu da se opustim. Stigla je pomoć, ima da mi izudaraju glavudžu o zid da
sve zvoni. Oni su ipak stručnjaci.
- Izvolite, rekoh.
Pozove se on na nekog. Preporučio ga taj i taj i tako
redom. A ko me je preporučio - nemam pojma o
kome se radi, čudim se i pravim se kao da znam. Da u redu je, kažem, izvolite.
I krenu priča, kaže, kako smo mi dobra i uspešna firma, o nama se priča i tak nas nahvali. Žena prisluškuje - to je valjda ženska boljka, a on
nastavlja, kako oni mogu
da nam urade biznis plan, srede papire, daju mišljenje i sve to tako, da
bi mi mogli da konkurišemo za neki razvojni kredit. Znate
kamate su povoljne. Rokovi otplate se dogovaraju i tako redom. Kažem znamo
mi to i sami da uradimo i konkurišemo za takav kredit.
- Da, odgovara glas s druge strane žice
(ili optičkog kabla, valjda to sad tako ide) možete da konkurišete, a da li će te da dobijete
kredit?!
- A, što pa ne bi dobili? -
pitam.
- Pa zato što su ti krediti za
naivne. Mi vam garantujemo da ćete kredit dobiti. Naravno
to će vas koštati 10-15 odsto, zavisno od iznosa kredita. Ne morate
dati ništa unapred. Sve regulišemo prilikom isplate.
- Ma, je l' to sigurno? - čudim
se.
- Naravno. Samo vi pripremite papire
i biće sve u redu. Naš čovek je na pravom mestu u Vladi.
Razmišljam. Valjda se to tako
radi. Daj i meni malo da krene. Oderaše me ove banke sa kamatama i kursnim razlikama, euriborom, obradom kredita, praćenjem kredita i
još bog te pita čim.
A u tim razvojnim kreditima ima
raznih kredita. Dobrih kredita, koji će pomoći naš usporeni put
u Evropu. Te za poljoprivredni razvoj - ap, te za zapošljavanje - ap, pa
start - ap. Jebote sve nešto ap, valjda skraćenica od apiti. (ko može).
Računam nešto na brzaka, kada bi
bar prošao od srpskih stočara koji ovih dana
prosipaju i bacaju mleko, kolju krave i ne znam šta sve rade, jer su ih
resorni ap ministri apili za kreditna muda pa zavrću.
Plati kredit, struju, porez. Narod
nema para za mleko. Mlekare imaju para, al' neće da plate seljacima, pa
usput obavestili nebeski narod da je
mleko pojeftinilo, al' na račun krava. Šta se tu seljaci tresu
kad se zna ko daje mleko, a ko premije.
Sav srećan omotam peškir oko izubijane krvave glave. Zovem ženu i kažem
joj:
- Krenulo nam je! Dobićemo razvojni ap kredit. Kupimo nove mašine i
idemo na evropsko tržište. Evropo, eve me. Ona me mrko gleda ne
veruje. Sve joj objasnim.
Ćuti. Nije dobro kad ona ćuti. Nešto ne valja. Dok se ne buni
verovatno ću morati da pristanem.
- Šta sad ne valja? Dignemo lepo
trista hiljada evrića kupimo mašinu i šta tu ne
valja?
- Ne valja to što nećeš
dobiti 300 nego dvesto pedeset. A gde ćeš da
nabaviš još tih 50?
Opet sam nešto zajeb'o.
Pojaviše se niotkud i novopoznati uspešni prijatelji. Pričam svoju
muku. Kad stiže i savet i pomoć.
Nemoj to da radiš tako. Srediću
ti ja taj kredit. Ja sam podigao već četiri komada.
- Uh jebote!
- Ženo dođi da čuješ.
I otvoriše karte.
Znaš, meni je ministar privrede (ili trgovine ne znam
koji) kum, a on je
predsednik tog odbora za dodelu razvojnih kredita. To mogu da ti sredim. Neće
puno da košta samo mi daj papire od firme. Na brzinu sredimo papire. Čekamo
da se jave.
Prođe dan, dva. Ništa.
Treći dan gledam RTS dnevnik, koji ima javnog direktora sa evropskom
srpskom platom od 250.000 dinara, kad ono, pala Koštuničina Vlada.
- Jebo vas Nušić. Zar sad
da padne kad ja treba da dobijem kredit
Zovem onu agenciju što mi nudila
kredit. Daj da vidim može li još šta da se uradi. Ništa.
Izabrali se nepostojeći broj.
Nema Vlade, nema ministra, nema
agencije, nema kredita.
Zovem novog prijatelja. Javi se
pitam, kako je šta radi. Kaže jebi ga, vidiš kakva su vremena
malo posla imam, a i ono što sam radio za ono ministarstvo ne plaćaju.
A nekad su plaćali i
unapred.
Najavljuju kreditnu
pomoć za oporavak pomoć od ovog monetarnog
udara, koji su sami napravili.
Sad vatam vezu kod novog kreditnog odbora i nove vlade. Ali, tu nema prijatelja i kumova. Nema
ni dobrih ljudi. Ovi brate rade sve za sebe i između sebe. A nas budale ko
j.... Zna se opet ko će dobiti kredit i po
kojoj ceni.
Pripremaju i neke
programe za rešenje svetske ekonomske krize. Šta ovi u svetu znaju mi
smo tu da im pokažemo kako se to radi.
Digli su cene benzina, oko cigareta se prejebavaju. A podići će i PDV. Dok su se oni
zaklinjali da neće - znači hoće. Na kraju očekujem da krenu u crnim
mantilima po kuća i da za jadnu državu priloži onoliko koliko im
treba. Već viđeno. Brkove sam za
svaki slučaj obrijao. Pričao mi deda da mnogo
boli kad vuku za njih.
U školi sam učio kako se narod pod
turcima patio i kao su turci uterivali porez. Zvali su ga Desetak (deset posto,
prim. aut.), pa se narod pobunio. Turci su za ove bili male bebe.
Elem, prave planove
koji će nas izvući iz krize.
Uh, koliko im verujem!
Verovatno opet smišljaju neku prevaru. Njima je najvažniji budžet,
pogotovo plate zaposlenih i poslanika koji se iz budžeta finansiraju, a
mala i srednja privreda, u koju se kunu i ruku u vatru stavljaju će završiti na dnu. Mator sam,
dugo pamtim. Još ovakvih nije bilo. Kad
nam ovi pripreme i uvedu mere za oporavak privrede, ima sve firme u Srbiji da
stanu pod jednu šljivu. I to ne mnogo razgranatu.