Beli mantili
Institut za
rehabilitaciju neće da ode iz centra pažnje
Kim il Milica
Ako otvorite zvaničnu
internet-prezentaciju Instituta za rehabilitaciju prvo će da vas zaslepi
predimenzionirano hvalospevno obaveštenje o tome ko je direktorka i čime je sve
zadužila ovaj naš balkanski narod
Igor Milanović
U leto 2009. godine Institut za rehabilitaciju u Sokobanjskoj
ulici u Beogradu je sproveo referendum na kome se 98 odsto zaposlenih izjasnilo
za odvajanje od banje Selters u Mladenovcu. I pored toga, predsednik
Upravnog odbora dr Mirko Grajić raspisuje konkurs za novog
direktora združenih medicinskih ustanova.
Na čelno mesto tada dolazi dr Milica Lazović, profesorka na
Katedri za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Nišu. Iako je napravila
munjevitu karijeru kao odani član JUL-a, Milica je na vreme promenila dres i
prebegla u G17 plus, pa su joj stari gresi zaboravljeni. I sa ovako opranom
biografijom Milica je bila loše rešenje za Institut za rehabilitaciju, jer je
njen životni san suprotan od želje radnika.
Milica ne samo da nema nameru da razvede brak između Sokobanjske i
Mladenovca već, naprotiv, planira da osnuje nacionalni institut za
rehabilitaciju sa sedištem u Beogradu. Zbog toga ona ni ne ide u Selters, osim
u najboljem slučaju jednom nedeljno, već svoje radne dane provodi na Dedinju
sanjareći o sebi kao direktorki i osnivaču nacionalnog rehabilitacionog centra.
Možda Milica u Mladenovac ne ide jer zna da tamo ništa nije u redu, ali joj
taj javašluk odgovara, budući da sve što zaradi beogradski Institut to
mladenovačka banja potroši. Tehnika rada računovodstva, koje je za oba
instituta smešteno u Mladenovcu, veoma je jednostavna: umanjiti potraživanja
Beograda i za toliko naduvati fakture Seltersa, kako se ne bi probio budžetski
okvir. U pojedinim slučajevima je poslovanje Instituta iz Sokobanjske
prikazivano umanjeno i preko 50 odsto!
Sa druge strane, radnici iz Mladenovca su daleko manje bundžije od onih
beogradskih, pa i direktorki Milici odgovara da muva preko njih. Probni balon
je direktorka pustila samo dva ili tri meseca pošto je u leto 2009. zasela u
direktorsku fotelju. Tada je u Institut u Sokobanjskoj stigla isporuka kolica
za lekove u vrednosti od oko 1.700 evra koje niko nije naručio.
Uprkos tome, isporuka je uredno plaćena Gorenju DOO, a
faktura je na volšeban način nestala iz beogradskog Instituta čiji su radnici
glasno pitali rukovodstvo kome su, zapravo, otišle te pare. Pošto je tako
videla da Beograđani nisu nimalo mutavi kada se radi o finansijskim mućkama,
Milica se oslonila na mladenovačke kolege.
Za razliku od Beograđana Mladenovčani nikada Milicu, a javnost još manje,
nisu pitali ni za sudbinu fitnes-sale u Seltersu, koja je, iako opremljena,
mesecima stajala neiskorišćena. Istini za volju, sala je ideja prethodne
direktorke dr Stanke Vidaković, ali je oprema nabavljena od
preduzeća Medicolain iza koga zaposleni pretpostavljaju samu
direktorku Milicu iako je firma registrovana na jednu njenu rođaku. Od pomenute
firme i dalje se nabavlja raznorazna oprema potrebna za banju u Mladenovcu.
Jedna druga Miličina rođaka je vlasnik turističke agencije Mondorama,
koja je ekskluzivni organizator svih savetovanja i simpozijuma koji se
organizuju u okviru Instituta ili banje Selters. Zaposleni u Beogradu
pretpostavljaju da je isto preduzeće i jedino zaduženo za organizovanje
putovanja i boravka u odmaralištu u crnogorskom Prčnju koje i pripada, a i ne
pripada Institutu, kao što smo već pisali. U svakom slučaju, od dolaska Milice
za direktora ni sa jednim drugim turističkim preduzećem nije potpisan novi ili
produžen stari ugovor o saradnji, osim sa Mondoramom.
Da li zbog ove porodične veze preko koje se poslovalo i pre Miličinog
dolaska na mesto direktorke, ili zato što je jedno vreme u Institutu kao
direktorka sektora za ekonomska pitanja radila i sadašnje direktorka
beogradskog fonda za zdravstveno osiguranje Danica Radosavljević,
tek Milici ni na kraj pameti nije bilo da proverava finansijske izveštaje iz
vremena svojih prethodnika.
Zaposleni u beogradskom Institutu već duže vremena skreću pažnju direktorki
da su im kapaciteti popunjeni do krajnjih granica i da bi trebalo poraditi na
proširenju. U Institutu ima 80 kreveta, ali ponekad u njemu boravi više
pacijenata, pa se prekobrojni smeštaju u pomoćne prostorije!
Osim što ima bundžije koji postavljaju nezgodna pitanja u vezi s
poslovanjem, Milica ima i odane sledbenike spremne da stvore pravi kult
ličnosti svoje mile direktorke. Tako, ako otvorite zvaničnu
internet-prezentaciju Instituta za rehabilitaciju prvo će da vas zaslepi
predimenzionirano hvalospevno obaveštenje o tome ko je direktorka i čime je sve
zadužila ovaj naš balkanski narod. Posle toga, daleko manje upadljivo i nekako
stidljivo moći ćete da pročitate i nekoliko rečenica o Institutu u Sokobanjskoj
ili banji u Mladenovcu.
Ni Kim Il Sung ne bi umeo bolje.
Slučaj
u Kruševcu
Naša čitateljka iz Kruševca javlja kako, po svemu sudeći,
naše Ministarstvo zdravlja nastavlja sa eksperimentima nad narodom za potrebe
belosvetskih farma-koncerna.
Ona je, naime, od nadležnog lekara dobila prepisan lek
pod nazivom kreon. U državnoj apoteci u Kruševcu su joj izdali lek i
rekli da za njega ne mora ništa da plati, čak ni participaciju. Istovremeno je
naša čitateljka morala da da sve svoje podatke, "samo što joj težinu nisu
zapisali".
Našom proverom utvrdili
smo da leka
pod ovim nazivom nema ni u registru
ni u šifrarniku, niti je poznat bilo kom lekaru
opšte prakse sa kojim smo
razgovarali. Očigledno je, dakle, da se radi
o sredstvu potpuno nepoznatog delovanja sa kontraindikacijama koje mogu da
budu i fatalne
za korisnika.
Da li
domaće zdravstvo služi da bi lečilo
ovaj narod, ili da bi nad
njim sprovodilo pokuse u korist nečijeg džepa i
proizvođača lekova kojima na pamet
ne bi palo da ovo pokušaju
u svojoj zemlji? I ko je uopšte dozvolio
uvoz i distribuciju
tog kreona?