Postdemokratija

 

Kosovo nije samo srpska stvar

 

Treba pregovarati, ali ne treba se zanositi da će kosovski problem konačno biti rešen. Potrajaće to. Ako je neko poradio na konačnom rešenju onda je to bio Hitler, pa ipak, Jevreji su preživeli a njihov uticaj u svetu je ojačao. A napravili su i svoju državu, baš tamo gde su uvek govorili da će se vratiti.  Istina, nismo mi k’o Jevreji, ali bar možemo nešto naučiti na njihovom primeru, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

 Piše Mile Isakov

 

Jednom prilikom, dugogodišnji savetnik izraelskog premijera, koji je imao dva kabineta, jedan u Jerusalemu a drugi u Vašingtonu, izneo mi je zanimljivo stanovište povodom višedecenijske bliskoistočne krize. Taj problem jeste naše veliko breme i balast, kaže Dov Vajsglas, a opet to nas drži u životu. Kada bi jednog dana bio rešen, svi bi zaboravili za nas i lako bi mogao da nas pojede mrak. Dakle, dokle god postoji bliskoistočna kriza i Izrael će biti važan, i sve važniji što je ona veća. Jednom kad bude rešena, Izrael bi mogao biti prepušten sam sebi u izrazito neprijateljskom okruženju, kao ostrvce koje svaki čas može potopiti plima radikalnog islamizma.

Ne kažem da je situacija sa Kosovom ista, ali niko ne može da tvrdi da nema baš nikakve sličnosti. I Jevreji su bili proterani sa svete zemlje, ali nikad se sa time nisu pomirili, pa je vekovima, njihov pozdrav, ma gde se sreli u belom svetu, bio: Vidimo se u Jerusalemu! I vratili su se i osnovali svoju državu na svojoj zemlji, uprkos protivljenju svih suseda i većine najmoćnijih svetskih sila. Za sve to vreme, takozvana realnost nije im davala gotovo nikakve šanse.

I još jedna aktuelna sličnost. Mnogi su se ovih dana zabrinuli zbog najave Egipta da prizna Kosovo, jer moglo bi to uticati na mnoge arapske i nesvrstane zemlje. Podsećanja radi, isti taj Egipat je do juče bio najveći prijatelj Izraela, a jedan njegov predsednik platio je i glavom zbog toga. Sada je realnost drugačija, Egipat danas ima predsednika kojem je bliže Muslimansko bratstvo, ali koji zbog toga ima i ozbiljnu pobunu u zemlji. Ko zna kako će se to završiti, ali svakako ne treba se svakodnevno prilagođavati varljivoj „realnosti", jer onaj ko tako radi neće imati svoju, ni realnost, ni budućnost. 

Drugi zanimljiv i poučan razgovor o Kosovu imao sam sa Igorom Ivanovim, bivšim ministrom spoljnih poslova (1998-2004), tada sekretarom Saveta za bezbednost Rusije (do 2007. godine). Na moje pitanje, šta znače učestale izjave ruskih zvaničnika da Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba, da li je to poruka da mi sami ne branimo dovoljno srpske interese i da previše očekujemo od Rusije,  Ivanov mi je odgovorio da ne može da tumači tuđe izjave ali može da garantuje da Rusija neće popustiti oko Kosova ako mi ne pokleknemo.

Na sva moja ubeđivanja da to nikome u Srbiji ne pada na pamet, da to prosto ne može biti ni zbog Ustava, ni zbog raspoloženja javnosti, on je uporno ponavljao: mi nećemo popustiti, ako vi ne odustanete! Kada je to ponovio i treći ili četvrti put, bilo je jasno da kod njega postoji sumnja, ili čak da možda ima i neke informacije da je neko iz Srbije ipak spreman da odustane, pa sam ga to i direktno upitao.

Ne znam ja to, samo znam da mi nećemo popustiti, ako vi ne popustite. Ali to nije moguće! A kako ste odustali od Crne Gore, mi se sa time nikad ne bismo saglasili, ali kada ste vi pristali, mi nismo imali kud. Pošto je pitanje zazvučalo kao prekor, postalo je jasno da mu nisu bile potrebne nikakve informacije da bi sumnjao, bilo je dovoljno loše iskustvo sa našim vlastima koje su najpre tražile rusku podršku za slučaj Crne Gore, a onda, kada su Rusi založili svoj autoritet protiv referenduma na kojem će odlučivati manje od 50% birača, ipak to prihvatile. Njegovo uporno ponavljanje mantre, mi nećemo ako vi ne budete, bilo je, dakle, izraz nepoverenja. I državničkog i ličnog, jer ko zna šta mu je sve obećano pa iznevereno i onomad, kad je ubedjivao Miloševića da prizna poraz na izborima i verovatno mu dao neke garancije, koje kasnije nisu ispoštovane. To je takođe naša realnost.

Sve u svemu, realnost je da Kosovo nije samo naša stvar, kao što ni naša stvar nije samo naša. Odavno o tome odlučuju drugi, više nego mi. Odavno je to problem i SAD i Evrope,kao i svih država koje nisu priznale Kosovo jer ne prihvataju takvu praksu samovoljnog proglašenja nezavisnosti. Oni to ne rade zbog nas, zbog toga što smo im simpatični i posebno bliski, nego zato što taj presedan vide kao ozbiljnu opasnost i za sebe i generalno za međunarodni poredak. Međutim, kod nas je svest o tome prisutna samo polovično, svi vidimo da su zapadne sile, na čelu sa SAD, odlučile da nam ga oduzmu i da od njega naprave posebnu državu, na silu i protivno međunarodnom pravu i pravdi. Pošto im se može, to je realnost. I svi samo o tome razmišljamo, šta biva ako im se suprotstavimo.

Sa druge strane, mada znamo da u toj borbi imamo snažnu podršku sa istoka, pre svega Rusije i Kine, koje su takvo nastojanje zapada i učinile nelegalnim, ne postoji jasna svest o tome da je i to realnost. Da dve velike sile, sve snažnije i značajnije na međunarodnom planu, ne pristaju na politiku svršenog čina u slučaju Kosova i da samo zahvaljujući tome to još uvek nije konačno. Da mi imamo šansu da se tome suprotstavljamo zato što oni ne dozvoljavaju da se to legalizuje, ali da ni oni to ne mogu bez nas. Naime, i Rusija i Kina imaju šansu da to drže otvorenim, samo dok mi to ne prihvatamo. Oni to rade iz svojih razloga, ponajviše zato što ne žele da dozvole da NATO otima teritorije suvrenim državama i pravi svoje državice gde god im se prohte, ali ako se te države saglase, to više nije otimačina i oni gube povod i pravo da se bore protiv toga. A troše svoj autoritet i kredit.

Dakle, pored toga što moramo imati na umu da iza nezavisnosti Kosova stoje interesi Amerike i vodećih evropskih zemalja, sa kojima nije pametno svađati se, mi moramo voditi računa i o interesima onih koji su se tome suprotstavili, jer nije se ni njima zamerati. Logika koja podrazumeva da su nam to prijatelji koji će nas razumeti, prosto ne drži vodu jer ne rade oni to zbog prijateljstva, nego zbog interesa. Mi smo u pravu i oni braneći to naše pravo, brane princip po kojem će sutra sprečavati i neke druge slične pokušaje.

Mi smo tu nažalost u položaju zamorčića, ali ipak važni,  jer braneći svoje pravo mi branimo i princip.  Odustajanjem od toga, nećemo izneveriti samo sebe i Srbe na Kosovu, nego i princip, kao i sve one koji su zalegli za njegovu odbranu. Svojim odustajanjem izbijamo im iz ruku najsnažniji argument. Znači, jednako kao što brinemo o tome kako će reagovati  naši protivnici, morali bismo voditi računa i o reakciji naših saveznika u tom slučaju, onih koji se uzdaju u nas, koliko i mi u njih.

Kako bismo sutra, na primer, pogledali u oči onih pet članica EU, koje nisu priznale Kosovo i tako sprečile zvanično priznanje Brisela. Samo zahvaljujući njima mi još uvek pregovaramo o ulasku u EU, mada odbijamo da priznamo Kosovo, jer to ne bi bilo moguće da ga je EU priznala. Kako će oni na nas gledati, ako ih ostavimo na cedilu. Hoće li nas ikad više ozbiljno shvatiti i podržati u bilo čemu?

Kako ćemo uopšte biti tretirani u EU, ako u nju uđemo posle odustajanja od svojih legitimnih prava. Oni koji nas slome i ponize, svakako nas neće poštovati, ali ni oni koji su nas podržavali i zbog toga ispali smešni. Naravno da nije lako biti u toj poziciji, da se preko naših leđa kola lome, ali sami smo tome značajno doprineli. 

Mi svakako imamo pravo i obavezu da brinemo pre svega o svojim interesima, o tome kako da našem narodu i ovde i na Kosovu omogućimo da bolje živi, ali kad pri tom govorimo i o budućim pokolenjima, moramo biti obazriviji i mudriji.  To često nije isto i najčešće ne ide jedno s drugim ruku pod ruku. Nemamo mi pravo da našim naslednicima ostavimo problem ako možemo da ga rešimo, ali nemamo pravo ni da im natovarimo nove zarad prilagođavanja svojoj realnosti. Dužni smo da pristanemo na sva moguća odricanja, da bi ih oslobodili balasta i osigurali im što bolje perspektive, ali za to aktuelna realnost nije uvek najpametniji razlog.

Dakle, ja ne mislim da treba da branimo Kosovo po svaku cenu, naročito ne zbog prošlosti, ali da, treba ga braniti kao princip zbog budućnosti. Za mene nije pravo pitanje, hoće li nam vratiti Kosovo ako ne uđemo u EU, kao što Dačić pita Patrijarha, nego hoće li biti bolje ako uđemo pod uslovom da odustanemo.

Neokolonijalna struktura EU nije više nikakva tajna, pa ni položaj njenog juga u odnosu na razvijeni sever, tako da nije teško predvideti ni kakav će biti naš položaj u njoj, posebno ako zbog učlanjenja pristanemo na zakon jačeg i status države drugog ili trećeg reda. Ne sumnjam ja da su i oni koji bi da se nekako nagode i oni koji nikako ne pristaju na kompromis, spremni da se žrtvuju za budućnost Srbije, samo je pitanje svrsishodnosti tog žrtvovanja. Koje ima, a koje nema smisla. Pitanje je šta više doprinosi boljoj poziciji budućih generacija. Bojim se da na to pitanje nemamo odgovor, a da to svakako nije samo uvažavanje realnosti za koju svi znamo da ne valja. Realnost je relativna i promenljiva veličina, a kao što znamo nije baš zasnovana na pravdi i pravičnosti. Neće ni sutrašnja biti mnogo bolja, a za nas posebno ako sad pristanemo da nam ova presudi.

Sve govori da ne treba srljati i prelamati preko kolena. Pregovori upravo tome i služe, da se problem sagleda sa svih strana i uporno i strpljivo traga za najoptimalnijim rešenjima. Ni EU ne sme biti razlog za žurbu, jer i do nje je još dug put pred nama. A i pred njom su mnoga iskušenja. Još će mnogo vode proteći i Dunavom i Ibrom dok se ne slože sve kockice za  konačno rešenje. Ako je ono uopšte moguće.