Polemika

 

Prometeji i laureati: uzroci i posledice nedostižnih ideala srpske književne palanke

 

Jahači Bucefalosa

 

Ugledni srpski književnik i publicista, Marinko Arsić Ivkov, u svojoj knjizi  Zapisi književnog patologa, piše o žilavom i dugovečnom palanačkom duhu, o tragikomičnom nastojanju srpske provincijske misli da uobrazilju o svom elitizmu i prometejstvu, nametne kao gotovu stvar. I kod kuće i u svetu. Na primeru opsednutosti Nobelovom nagradom, autor razobličava mitologiju ovdašnje palanke, pozivajući Nušićeve junake da svedoče o njenim neprolaznim vašarskim načelima.

 

Marinko Arsić Ivkov

 

Palanački mentalitet je česta tema i u svetskoj i u srpskoj književnosti. U pripoveci „Ona svinja Moren", Gi de Mopasan daje radikalnu anatomiju palanačkog poimanja sveta. Za palanačkog apotekara Morena, Pariz nije ni grad svetlosti, ni kulturni centar sveta, nego središte lakog života i razuzdanosti. Dok palanka čuva moral i čestitost, prestonica ih kvari. U Morenovoj „palanačkoj filozofiji" od Pariza je poročnija bila samo željeznica. Prema palanačkim izvorima, vozovi su dušu dali za ljubavne avanture i rušenje lažnog devojačkog morala. Sa takvim pogledima na svet, Moren je ta dva velika dostignuća civilizacije, Pariz i željeznicu, stavio u službu svog ličnog zadovoljstva. Pošto se podrazumeva da devojke koje iz Pariza same putuju vozom očekuju avanturu, on je u kupeu nasrnuo na svoju saputnicu. Sve se završilo velikom brukom, a zgađeni sugrađani palanačkog avanturistu od tada nisu nazivali nikako drugačije do - „Ona svinja Moren".

Servantes u Don Kihotu na moderan način ismeva palanački duh, jer nagoveštava njegovu dominaciju tamo gde bi trebalo da ga ima najmanje - u književnosti, izdavaštvu i književnoj kritici. Servantes je upravo tu otkrio palanku i njen pogubni uticaj ovaplotio u liku provincijskog sitnog plemića. Don Kihot je, u stvari, žrtva palančkog mentaliteta, plasiranog kroz književnost, ili nazovi književnost, ili, današnjim jezikom rečeno, kroz šund i bestselere. Zaražen „pogledom na svet" i duhom viteških romana, on izlazi u svet i nastoji da mu nametne pravila i norme palanačke filozofije i palanačkog načina života. Servantes je našao gotovo idealan ključ za ismevanje tog duha - stvorio je lik Don Kihota, koji je pomerio pameću od čitanja viteških, anahronih, palanačkih romana, i pustio ga u svet, u pustolovine, u viteškom oklopu, u vreme kad su vitezovi odavno nestali. Ono što je sa našeg stanovišta najvažnije, to je da su u Don Kihotu nosioci i propagatori palanačkog duha pisci, izdavači, kritičari, dakle onaj sloj ljudi koji bi trebalo da budu pokretači i propagatori novog, najveći borci protiv palanke, intelektualci. Servantes je „otkrio" da duh palanke ne dolazi obavezno iz nižih, konzervativnih slojeva društva, nego da su njegovi tvorci i zaštitnici, iz pukog interesa, i oni koji bi to najmanje trebalo da budu. Dakle, ovde je podsmehu izložena određena društvena, interesna, grupa kao nosilac palanačkog duha.

Za kraj ove male panorame podsmevača duhu palanke, jedan značajan roman srpske književnosti - Vukadin, Stevana Sremca. U njemu je podsmehu izložen palanački duh čitavog jednog naroda. Naoko beznačajnom epizodom kroćenja cirkuskog magarca, Sremac je pokazao suštinu funkcionisanja „javnog mnjenja", kao udarne pesnice palanačkog mentaliteta. Karijera i usponi na društvenoj lestvici nisu niukakvoj vezi sa stručnošću, radom, znanjem ili talentom. Važno je biti naš.

 

 

Lakodajke u kupeu

 

 

Ali šta su za palanački duh čednost jedne devojke, divovi (tj. krila vetrenjača), upravljanje carinarnicom. Šta je Nobelova nagrada. Luk i voda. I Moren, i Don Kihot, i Vukadin, i pretendenti na Nobela, jurišaju kao da je ceo svet njihovo dvorište. Ovi potonji i ne haju što je samo jedan od svih njih mogao svojima da javi onu radosnu vest: „Ja odvalik za ukaznog đumrugdžiju". (Nije li Stevan Sremac takvim završetkom svog romana prorokovao žilavost i dugovečnost srpskog palanačkog mentaliteta i nagovestio najezdu vukadina sve do današnjih dana?)

Iako za ukaznog nobelovca ne odvali baš niko, ni s Bucefalosom, ni bez njega, to jurišanje pokazuje da je palanački duh mnogo žilaviji i fleksibilniji no što čovek može da zamisli.

Odlika palanačkog mentaliteta je osećaj, uverenje, da su palanačke, naše, vrednosti - svetske vrednosti. U svojoj mentalnoj izolovanosti, palančani sebe doživljavaju kao kosmos, čija lestvica vrednosti je apsolutna - na svetu nema ništa veće. (Jedan od naših kandidata, bolje reći pretendenata na Nobela, skromno je izjavio: „Siguran sam da bi nekoliko značajnih autora moderne srpske književnosti sa pravom mogli da zauzmu moje mesto".)

Naš književni život je jedna od najtvrđih palanki. Pokazuju to književne nagrade, književne vrednosti, školski programi, udruženja, izdavači, a najviše njeni glavni akteri. To je jedan palanački vašar, na kojem sve šatre sa belim mišem koji deli sreću drže isti ljudi. I srećnici su uvek isti ljudi. Načelo je vašarsko, ringišpilsko: ja tebi u šatri broj 3, ti meni u šatri broj 2.

Pošto je vašar ipak palanački, on vremenom tim srećnicima postane tesan, zasite ga se i onda poput Morena, Don Kihota i Vukadina kreću u svet, ne znajući da palanački duh u susretu sa svetom završi kao Moren u kupeu pariskog voza. Srećnici jednostavno zaborave na prvi član palanačkog zakona: palančani, ne dalje od svog atara!

I šta bi drugo za pisce ovenčane tolikim nagradama svet mogao da bude do Nobelova nagrada. Nije valjda svet učenje stranih jezika, čitanje svetskih pisaca na izvornom jeziku, suočavanje (i upoređivanje) sa drugim književnostima...Koliko je daleko od njih razmišljanje jednog autentičnog ruskog pesnika, Viktora Sosnore, suočenog sa postojanjem nedostižnih književnih velikana: „Još uvek nisam uveren da sam pisac. Ako su Homer, Šekspir i Gogolj pisci, onda ja nisam...".

Kakva Nobelova nagrada! Sosnora ne samo da ne sme sebe da poredi sa ovim klasicima, nego se pita da li uopšte sme sebe da smatra piscem. Naše laureate ne muče Sosnorine muke. Oni bi Šekspira, da je živ, nazivali kolegom (kao što je svojevremeno, u ono vreme srpski, novinar i pisac Dževad Sabljaković, braneći Tita od ruskog nobelovca, u otvorenom pismu Aleksandra Solženjicina nazvao: „kolega Saša").

Kad je Sioranu ponuđena kandidatura za Nobelovu nagradu, on je to odbio. Ali Sioran je svetski pisac.

Zašto bi jedna nagrada, makar se nazivala i Nobelova, i makar dodeljivana daleko od palanke, bila drugačija od palanačkih nagrada. U palanačkoj svesti ceo svet je palanka. Kao što su za palančanina Morena sve devojke koje same putuju iz Pariz lakodajke, za naše buduće nobelovce takve su sve svetske književne nagrade. Oni su Nobelovu nagradu odmah smandrljali među sijaset onih svojih nagrada, nadajući se da i u tom svetu (ma bio i on palanka, što u dobroj meri i jeste) važe ista načela koja važe i za naše nagrade - ti meni Nobela, ja tebi Servantesa. Ponekad samo, tamo daleko, u hladnoj Švedskoj, treba povući nekoga za rukav, učiniti mu neku uslugu ili bar kompliment, ugostiti ga, ili, ako baš treba, primeniti provereni metod: toliko mu dosađivati i pismima i lično dok mu se ne zgadi i ne kaže: evo ti Nobela, samo mi se skini s vrata.

 

Akcija kamarada i ulizica

 

Poslednje godine su među srpskim književnicima postale sezona lova na Nobelovu nagradu. Gotovo svake godine imali smo (samo)kandidata. A što je najveselije, lenji i neobrazovani novinari su te kandidature shvatali ozbiljno. Ne proveravajući čak ni proceduru „kandidovanja" za ovu nagradu, oni su objavljivali opširne vesti o kandidaturi tog i tog pisca, obmanjujući javnost. Sami „kandidati" bi prvi poverovali u tu vest. U njihovim (auto)biografijama vrlo brzo bi se pojavio podatak da su te i te godine bili kandidati za Nobelovu nagradu. Nije važno što Nobelov komitet nije znao ni za te kandidature ni za ambiciozne pretendente iz Srbije. Ali ako je svako ko ukroti Bucefalosa junak dana, zašto ne bi i svaka kandidatura za kandidata bila ravna bar polovini Nobela.

Zanimljivo je da se naši pretendenti veoma iznenade kad čuju i pročitaju da ih je neko kandidovao za Nobelovu nagradu. Začas zaborave na sav trud koji su uložili u „kandidaturu" i njeno objavljivanje u medijima („Meni je najvažnije da završim novi roman", izjavio je svojevremeno jedan od kandidata). U slučaju da cela ujdurma bude otkrivena, oni krivicu obično svaljuju na izdavača (koji je ovim „trikom" hteo da poboljša prodaju robe, koja na tržištu baš ne ide tako dobro kako su njeni autori i kritičari obećavali).

Naši putnici u kandidatskom vozu su u daleko boljem položaju od jadnog Morena. Ovaj je bio prepušten sam sebi. Sprečavan svojom stidljivošću (a možda i ostacima savesti), on je čitavu noć sam sebe nagovarao na „junaštvo", prizivajući u pomoć i Dantona i Miraboa. Šta tek reći za juriše samotnjaka Vukadina ili Don Kihota? A naše kandidate na taj odlučujući korak podstiču i sokole odredi kritičara.

Da je institucija pretendenta na Nobelovu nagradu duboko utemeljena u našoj književnoj palanci i da proističe iz njenog pogleda na svet pokazuje i slučaj, bolje reći komedija, sa kandidaturom Dobrice Ćosića. Njegova nobelijada prošla bi kao i sve prethodne, da nije bilo duhovitih „hakera", koji su se kasnije legitimisali kao „grupa neplaćenih, samoorganizovanih veb aktivista" i kojima je bilo do guše i te palanke, i njenog „oca (nacije)", a verovatno i tih palanačkih kandidatura za Nobela, koje su se zaređale kao prijave za trenutno popularnu populističku televizijsku akciju „Ja imam talenat". (U jednom predlogu da izvesni pisac bude predložen za kandidata stajalo je i ovo: „On na jedinog srpskog nobelovca Ivu Andrića najviše i podseća kao ličnost; pre svega po učtivoj rezervisanosti ophođenja, tihom, zamišljenom, lapidarnom govoru, sugestivnom jeziku, eksplicitnom argumentu".)

Nešto slično Ćosićevoj nobelijadi verovatno nije zabeleženo u subkulturi vezanoj za nobelovu nagradu. Ali ona se u srpskoj (sub)kulturi morala dogoditi, možda kao neka vrsta katarze. Ne može se ni u palanci karijera doveka graditi jahanjem Bucefalosa.

Kad je dobio NIN-ovu nagradu (videti tekst „Koreni NIN-ove nagrade" u ovim Zapisima), nazivali su ga tek srpski Šolohov i srpski Gorki. Ali kad je kasnije postao Otac nacije i kad je dobio svog Ekermana, logično je da je i njemu i njegovim kamaradima i udvoricama Srbija postala tesna - seli su u Morenov voz i zapucali na Nobela. Titulisali su ga najumnijim Srbinom. Sunce više nije bilo daleko.

I eto šta nam izraste iz onolickih Korena!

Baš sve kako je rekao, i želeo, komunistički prorok Mihiz. Ono što važi za nesreću, izgleda da važi i za glupost. Ni ona ne dolazi sama. Ćosić je pre ove, za sada, poslednje kandidature, već imao dve propale „nominacije" za Nobelovu nagradu (kandidovan je 1983. i 1989. godine). Doživeo je (i preživeo), dakle, dva neuspela napada na vetrenjače, ali ga ta nesreća nije obeshrabrila. (Ta, zar jedno od načela palanačke filozofije ne glasi: „treća - sreća"!)

Štampa je zato pomno pratila treću po redu kandidaturu „oca nacije" za Nobelovu nagradu, i sama se uzdajući u „treću - sreću". Ta i njoj je palanka na srcu kad je u pitanju Otac nacije.

 

 

Epilog "nobelijade"

 

 

Sama kandidatura, bar je tako izgledalo, bila je mnogo ozbiljnija od kandidatura ranijih pretendenata na Nobela, jer su u nju bile uključene sve one značajne institucije koje su Ćosića i ranije podržavale u svim njegovim duhovnim i političkim pustolovinama, ali i moćni pojedinci iz sveta politike, nauke, umetnosti, akademici, univerzitetski profesori. (Izostao je samo miting podrške, ali su tu prazninu popunili javni mediji.)

Ćosić se tobož protivio tom predlogu za Nobela, ali to nećkanje je ličilo na nećkanje nove mlade („Met'la nogu na potegu, pa sve veli neću, a na kuma namiguje da se kola kreću...").

(Novine su pisale: „Srpski pisac Dobrica Ćosić do kraja januara bi trebalo da, protiv svoje volje, bude nominovan za Nobelovu nagradu za književnost za 2011. godinu.") To nećkanje je tipičan palanački manir...Ćosić ga je praktikovao i nekoliko godina ranije, kad je predložen za (Miloševićevog) predsednika države. Njegova voljena Akademija ga je gurala, a on tobože nije hteo. Jedva je prihvatio iako su već svi znali da je izrekao sudbonosno da („Met'la nogu na potegu...").

Taj provincijalni, seljački, duh imao je udela i u izboru automobila, taksija, koji ga je iz Akademije dovezao do Skupštine. Bila je to neka olupina od taksija, neprimerena predsedniku države, ali njegov palanački duh je mislio da će time da pokaže kako je on narodni čovek, a ne gospodin, siromašan i nesrećan kao i taj narod, a ne bogat i srećan, itd. (Setimo se Staljinove skromnosti: prosta odeća, gvozdeni krevet na kojem spava, asketizam.)

Zvanično, pokretač kandidature je bio prof. dr Svetislav Jarić iz Novog Sada, za koga je „Dobrica Ćosić nesumnjivo najveći živi evropski pisac posle Solženjicina, a najverovatnije i najznačajniji srpski pisac uopšte". Novine su javljale: „Za nominaciju Nobelovom komitetu već je pripremljen pledoaje - knjiga, koja nosi naziv 'Dobrica Ćosić kao filosof'. (Kakvo otkriće za švedske akademike!) Profesor Jarić u ovom, kako kaže, trenutno samo radnom materijalu, pored duhovno-književnog portreta, razmatra slavnog srpskog pisca i kao filosofa i mislioca...Patrijarha Irineja, koji duboko razume delo Dobrice Ćosića, ali i nacionalni značaj ovog poduhvata, zamolićemo za blagoslov - objašnjava naš sagovornik."

Ne znam da li je ova sprdnja s blagoslovom ostvarena, ali je štampa obelodanila institucije i imena koje će i bez blagoslova stati iza kandidature. Među njima su Srpska akademija nauka i umetnosti i njeni članovi, među kojima su i Ljubomir Tadić, Milorad Ekmečić, Ljubiša Rakić, Matija Bećković, zatim rektor Beogradskog univerziteta, nekoliko uglednih stranaca (Jelena Guskova, Handke, Čomski, Moren).

Podršku su dali i čelnici dve političke stranke: Velja Ilić (Nova Srbija) i Dragan Todorović (Srpska radikalna stranka). I, naravno, Emir Kusturica, koji je za list Kurir izjavio: „Ćosić na mene ostavlja impresije velikog borca, velikog socijaldemokrate i velikog književnika. Ima moju punu podršku."

Sve ovo što se događalo početkom 2011. godine rezultiralo je vešću koju su u jutarnjim satima 6. oktobra 2011. godine pompezno objavili B92, RTS, Beta, Danas, čak i londonski Gardijan: „Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade za književnost".

Četvrt sata kasnije vest je demantovana. (Istog popodneva saopšteno je ime stvarnog dobitnika ovog priznanja.)

Šta se za tih petnaestak minuta događalo u srcima dobitnika i predlagača, može da bude predmet nekog romana...Verovatno je lepo i 15 minuta biti nobelovac. Ostali pretendenti mogu o tome samo da maštaju.

Krivica je posle svaljena na autore „lažnog sajta", na kojem je vest o nesuđenom dobitniku objavljena i pre no što je saopšteno ime istinskog dobitnika. Urednici i novinari su naseli, ali njihovu krivicu niko nije pomenuo, kao ni krivicu svih onih tvoraca Ćosićeve nobelijade, koji nikako nisu mogli da pretpostave da ona drugačije i ne može da se završi. Ali oni su na pameti imali Vukadina, koji je, uz daleko manju podršku, uspeo da "odvali za đumrukdžiju".

Pošto su uhvaćeni na delu, tvorci lažnog sajta su se oglasili saopštenjem, u kojem je između ostalog pisalo: „Cilj naše akcije je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića...Verujemo da su misli i političko delovanje Dobrice Ćosića duboko isprepletene sa tim opasnim sistemom vrednosti, koji ne prestaje da nam preti... Takođe verujemo da strahovite posledice višedecenijskog političkog, literarnog i javnog delovanja Dobrice Ćosića njegova zemlja i čitav region osećaju snažno i danas."

 

 

Savet Jovanče Micića

 

 

Palanačka nevinost nije ostala bez zaštite. Ćosićev „Nobelov štab" je uzvratio udarac. Čitavu komediju je digao na državni i nacionalni nivo i pretvorio je u tragediju.

"Ovo je još jedan u nizu napada na značajne institucije u Srbiji sa namerom da se društvene vrednosti u našoj zemlji izvrgnu ruglu", pisalo je u jednom saopštenju SANU. Emir Kusturica je za propast nobelijade okrivio saradnike obaveštajnih službi i vaskrsli drevni običaj ubijanja nemoćnih staraca - lapot: "U Srbiji mnogi rade na tom velikom istorijskom obaveštajnom zadatku, kako bi demontirali svakog ko je dao doprinos za opstanak našeg naroda. Tako ja vidim i ovu priču sa Ćosićem, u kojoj ti budući 'akademici', sistemom lapota, žele da otklone svakog uz koga ne mogu da žive, jer ih svojim talentom ugrožava."

To su dometi do kojih je 2011. stigao naš književni život.

Domete palanačkog duha Gogolj je najslikovitije predstavio u početnoj sceni Mrtvih duša, u kojoj dva seljaka pokušavaju da utvrde mogućnosti Čičikovljevih karuca (koje inače nisu izazvale nikakvu osobitu pažnju kad su ušle u grad), nagoveštavajući tako i izglede Čičikovljevog poduhvata. Sve ukazuje na osrednjost i ograničenost: Čičikovljev točak bi, zaključuju seljaci, mogao da stigne do Moskve, ali ne i do Kazana!

Nije li i sam Čičikov neka vrsta foto-robota palančanina koji hoće da zaseni i osvoji svet (odnosno Nobelovu nagradu), bezbrojnim mrtvim dušama (nagradama) koje kupuje od propalih plemića (književnih kritičara) kakav je i on sam.

Da završim, ipak, sa našom palankom.

Nušić je ismejao palanački mentalitet u „Putu oko sveta". Naši nobelovci, kad god požele, mogu da se prepoznaju u telegrafisti Miki. Oni hoće samo da se ubeleže u tefter kandidata za Nobela, i to im je dovoljno; san jagodinskog telegrafiste Mike je da njegovo ime bude upisano u telegrafsku ekspedicionu knjigu Buenos Airesa. A Jovanča Micić glavom, dao je našim kandidatima za Nobela jedan sasvim eksplicitan savet: „Ako i do Paraćina maknem, triput ću da se promislim".

Ali Jovanča je samo književni junak, a ne književnik.

 

 

GLOSA

 

Naš književni život je jedna od najtvrđih palanki

 

 

(Tekst je objavljen u knjizi Marinko Arsić Ivkov, Zapisi književnog patologa, Braničevo, Požarevac 2012.)