Povodom

Ekološki kolaps: vlastodršci i "đubretarska mafija" potrošili i novac iz EU za upravljanje deponijama, separaciju i reciklažu đubreta

Srbija na otpadu

Jedna od najmoćnijih industrija u današnjem svetu je industrija otpada, koja samo u zemljama Evropske unije ostvaruje 24 milijarde evra godišnje i zapošljava najmanje pola miliona ljudi. Srbija je, zbog kriminalnog odnosa vlasti prema ekologiji, postala država koja doslovno živi na đubrištu, jer ima oko 5.000 divljih deponija, a istovremeno, nema ni naznaka da bi u skorije vreme krenula putem ćišćenja ovih "Augijevih štala", primenom savremenih metoda separacije otpada i reciklaže i prelazak sa deponija na modernu industriju otpada

N. Vlahović

Još 2010. godine, Srbija je usvojila takozvanu nacionalnu Strategiju upravljanja otpadom, koja važi do 2019. godine i koji predviđa samoodrživost 110 deponija smeća, koliko ih je zvanično prijavljeno. Mada su evropske ekološke organizacije registrovale čak oko 5.000 divljih deponija širom Srbije, taj problem za svaku ovdašnju vlast, kao da ne postoji. "Samoodrživi" Aleksandar Vučić, još u vreme dok je bio prvi potpredsednik Vlade Srbije, 2012. godine, lično je ukinuo fond za ekologiju pravdajući to nenamenskim trošenjem sredstava, a onda su i on i njegova stranka i bez tog fonda nastavili da troše pare nenamenski, što je radila i prethodna vlast.

Direktiva Evropskog parlamenta iz aprila meseca 2004. godine, o odgovornosti za ekološku štetu, u vezi sa zaštitom i otklanjanjem ekološke štete, kojom se propisuju mere koje države članice treba da preduzmu u oblasti krivičnog prava, a radi efikasnije zaštite životne sredine, za Vučićev režim ne znači ništa. U oblasti ekologije vlada potpuni haos, a novac namenjen za te svrhe iz evropskih fondova, odavno je otišao u džepove lokalnih i regionalnih prevaranata i njihovih zaštitnika iz vladajuće koalicije.

Koliko je važno ovo pitanje, najbolje govori podatak da skoro pola Vojvodine ima arsena u vodi, da u centralnoj Srbiji u vodi često ima žive, mangana, paladijuma i drugih otrova i teških metala. Uprkos svemu tome, nijedan dinar ili evro nije potrošen na uklanjanje ove smrtne opasnosti. Uzred, treba reći da, prema evropskim standardima, u 40 odsto gradskih sredina u Srbiji, voda iz vodovodnih mreža zbog zagađenosti, ima karakter "tehničke vode". Gradovi poput Zaječara, Bora, Majdanpeka ili Kruševca, nemaju nijedno postrojenje za preradu otpadnih voda, a u celoj Srbiji nijedna fabrika nema kolektor. Beograd je jedan od retkih evropskih gradova koji nema postrojenje za reciklažu otpadnih voda. Duboko kriminalizovane firme, kao što su one za preradu mesa, poput "Matijevića" ili "Zlatiborca", izlivaju svoje otpadne vode direktno u reke, koje su takođe postale svojevrsne pokretne deponije. Distribucija ovog otrovnog otpada traje neometano već godinama.

Prema izveštajima pojedinih ekoloških monitoring-organizacija iz EU i sveta, Srbija je preplavljena smećem, i to onim opasnim, koje je podloga za masovne zarazne bolesti ali i kancerogena oboljenja.

Srbija je upravljanje otpadima shvatila kao odlaganje smeća na lokalne deponije, mada je civilizovani svet odavno razvio takve savršene sisteme reciklaže da je danas neshvatljivo kako jedna država, koja pretenduje na članstvo u EU, nije mrdnula napred u ovoj oblasti. Naime, reciklažom je kod nas obuhvaćeno samo deset odsto ukupnog otpada, od čega medicinski otpad ima čak 600.000 tona otrovnih materija! Sve izgleda još gore ako se zna da Srbija dva puta mora da plati za istu stvar: prvi put kad uvozi određene opasne medicinske materijale, a drugi put kad iskorišteni deo tih materijala mora po međunarodnom propisu da uništi na tuđoj teritoriji, jer kod nas ne postoje uslovi za to. Mada proizvođač treba da finansira uništavanje medicinskog otpada, nikome u Srbiji ne pada na pamet da takvo nešto zahteva. Jer, onaj ko to uvozi, potplaćen je od strane proizvođača povelikom provizijom, pa bi takav zahtev izašao iz okvira "dobrih poslovnih odnosa". Zdravlje građana i ekološki propisi tu nisu bitni.

Lokalne deponije u Srbiji, uglavnom ne zadovoljavaju ni osnovne higijenske i tehničko-tehnološke uslove. Većina njih nije locirana prema standardima, a neka od postojećih odlagališta odavno su prezagušena i neupotrebljiva. Dovoljan dokaz da nešto nije u redu sa državom i njenim odnosom prema sebi, je činjenica da je kod nas identifikovano 164 opštinske deponija koje koriste opštinska javno komunalna preduzeća, a na drugoj strani, pšostoji i oko 4.500 do 5.000 divljih deponija! Srbija ne može ni da pomisli na članstvo u Evropskoj uniji dok ne reši ovo pitanje, a gradovi poput Zrenjanina, Kruševca, Kraljeva, Sombora, Novog Sada, Vranja ili najvećeg urbanog centra, Beograda, nemaju ni naznaka da bi u narednim godinama dobili moderno, samoodrživo upravljanje otpadom, koje podrazumeva prelazak sa deponija na modernu industriju otpada.

Kad su 2014. godine, katastrofalne majske poplave zahvatile 10 od ukupno 11 lokalnih samouprava sa područja Kolubarskog regiona, osam kontrolisanih (opštinskih) i oko 208 nekontrolisanih smetlišta sa ukupnom zapreminom od preko 100.000 kubnih metara, krenuli su prema vodotokovima. Više od polovine otpada sa tih smetlišta završilo je u slivu Kolubare.

Delegacija Evropske unije pobesnela je zbog toga, jer je Srbiji, godinu dana pre toga, iz pristupnih (IPA) fondova isplaćeno oko 17. miliona evra, namenjena za izgradnju objekata Regionalnog sistema sa deponijom „Kalenić". Pare su u velikoj meri otišle za potrebe "održivosti" režima Aleksandra Vučića.

Predviđena je bila izgradnja 26 regionalnih centara za upravljanje komunalnim otpadom (regionalne deponije, postrojenja za separaciju otpada, postrojenja za biološki tretman otpada i transfer stanice u svakom regionu). Na predviđanjima je i stalo.

Zanimljiv je i slučaj najvećeg centra za reciklažu vozila u Srbiji, koji se nalazi u beogradskom naselju Železnik. U vlasništvu je Nemačke kompanije Šolc (Scholz). Kad je lokalna "smetlarska" mafija videla da će ova firma da im "otme posao", krenule su opstrukcije i nelojalna konkurencija uz podršku političke mafije. Naime, "Šolc" raspolaže postrojenjem veličine petospratne zgrade koje je u stanju da u potpunosti iz automobila razdvoji metal, plastiku i staklo i pošalje ih u posebne pogone za dalju reciklažu. Tako nema opasnog otpada koji ostaje na zemlji što je slučaj na divljim deponijama koje odgovaraju armiji kriminalaca koji se bave ilegalnom reciklažom auto otpada. Inspekcija Ministarstva životne sredine ne kontroliše njihovo "poslovanje", ali su predviđeni kad se deli "dobit". Zakon o zajedničkoj inspekciji o inspekcijskom nadzoru omogućava nadležnoj inspekciji da uđe i u neregistrovane objekte, ali oni tamo dolaze samo "po pozivu", kad treba da dobiju svoj deo zarade od nelegalnih poslova.

Kompanija „Holcim Srbija", već duže vremena najavljuje da će cementara u Paraćinu izgraditi najsavremeniji sistem za recikliranje komunalnog otpada u Evropi, vredan nekoliko miliona evra kojim bi se izdvajala tri tipa materijala: onaj koji može da se upotrebi u industriji reciklaže, bazu za alternativna goriva i ostatak koji se odlaže na deponije. Vučićeva vlada je već odavno nenamenski potrošila novac dobijen iz EU za ekološku zaštitu, reciklažu, upravljanje otpadima, a on lično dobro zna da od takvog posla ne bi imao koristi.

Takođe, i njegovo primitivno stranačko pleme koje se bavi tim poslovima, ne želi ni modernizaciju ni promene, jer bi izgubili značajan izvor zarade. Zato, kad strane kompanije u Srbiji, poput "Holcima", krenu samostalno da rešavaju ova pitanja, tragajući za novim izvorima svojih profita, onda im naprednjačka vlast uskraćuje dozvole i pravi birokratske komplikacije. Gde nema za njih, neće biti ni za koga...

Osim što stenje pod teškim teretom divljih deponija, Srbija još i uvozi otpad, u industrijske svrhe. Tako, umesto da iskoristi savremenu tehnologiju separacije otpada i izdvoji staklenu ambalažu za recikliranje, fabrika za reciklažu iz Grejača kod Aleksinca (inače, jedina firma u regionu koja se bavi preradom ove ambalaže), godišnje uveze i do 3.000 tona otpadnog stakla! Istovremeno, domaće privatne firme izvoze iz Srbije velike količine otpadnog stakla, umesto da ga ovde recikliraju i tako dostignu veću cenu na tržištu u inostranstvu! Neverovatno, neshvatljivo, ali ipak moguće.

Treba takođe podsetiti i na činjenicu da je 2010. i 2011. godine, Evropska unija odobrila Srbiji veliku novčanu donaciju za 36 savremenih regionalnih deponija koje su inspektori iz EU trebali da ocene na kraju projekta. Potom je trebalo ugasiti sve ostale divlje deponije, rešiti problem nuklearne deponije u Vinči i još nekoliko gorućih problema u vezi sa otpadom. Inspektori iz EU su čekali, ali od toga nije bilo ništa...

Ali, novac koji je EU poslala je potrošen, a samo deponija kod Užica koja radi pod imenom "Duboka", ocenjena je kao deponija koja ispunjava standarde. Na terenu 35 deponija i danas se šire otrovne materije i odlaze u podzemne vode...Padavine koje se filtriraju kroz masu deponovanog otpada rastvaraju štetne materije, čime se zagađuju i zemljište i podzemne vode. Dodatni problem je taj što zagađivanje tla nema isključivo lokalni karakter, nego dolazi do zagađivanja tla i podzemnih i površinskih voda na širem prostoru, a posredno i do ugrožavanja flore i faune u i na tlu. Kao dodatni problem javlja se zagađivanje zemljišta u okolini, otpadom nošenim vetrom.

Na koliko niskom nivou se nalazi svest odgovornih lica, zaduženih za kontrolu životne sredine, zemljišta i pijaće vode u Srbiji, govori i drama koja se dešavala početkom ove godine, tačnije, u noći između 1. i 2. januara, u Prokuplju, gde je zamalo došlo do masovnog pomora stanovništva. Naime, u akumulaciji Bresnica (iz koje se vodom snabdeva 80 odsto Prokuplja), tačnije u rezervoaru, "greškom" je sipano oko 1.500 litara tečnog hlora, što je višestruko uvećano od dozvoljene koncentracije. U pijaćoj vodi je u tom trenutku bilo 2,5 miligrama hlora po litru, a dozvoljeno je najviše do 0,6 miligrama po litru. Samo je puki slučaj i brzo reagovanje dvoje ljudi, spasilo Prokuplje od masovnih trovanja i umiranja.

Prošle godine, u avgustu mesecu, prilikom naglog opadanja nivoa vode u Južnoj Moravi, pojavila se zastrašujuća slika: iz rečnog mulja se pojavilo na desetine tona đubreta. Od Ibra i Nišave na jugu Srbije do obala Save i Dunava kod Beograda, rečna korita su prepuna otpada a mnoge gradske deponije na periferijama gradova spojene su sa obalama reka ili jezera. Čak su i urbani centri zatrpani smećem, od najvećih opština poput Novog Beograda pa do najmanjih poput Tutina. Srbija se polako pretvara u jedan veliki kontejner prepun neseparisanog otpada. Svi su u njemu, i živi ljudi i mrtva priroda.

Đubre po evropskim standardima

U Srbiji toga nema, ali u zemljama EU postoji termička prerada otpada. U Nemačkoj, postoji oko 6.000 postrojenja za termički preradu otpada. Izgradnja adekvatnih regionalnih deponija u skladu sa EU je potrebna da bi se sasvim uklonile opasnosti po životnu sredinu nastale odlaganjem otpada. Evropski standardi nalažu da se količina biorazgradivog otpada na deponijama mora smanjiti za četvrtinu (do kraja ove 2016. godine), tačnije, da se prepolovi do 2019. godine. Krajnji cilj je potpuna likvidacija takvog otpada.

Glosa

Reciklažom je u Srbiji obuhvaćeno tek deset odsto ukupnog otpada