Nismo mi od juče

Gvojzeni mos'

Zoran D. Milojević

Kad je pre dve godine udarila velika voda na Srbiju, videlo se da ta voda ne ističe iz velikih srpskih reka, već iz reka koje su „sirotinja" među vodama. Kao iz epske pesme „niče raja k'o iz zemlje trava", tako se male srpske vode, gotovo iz presahlih korita pojaviše iz zemlje, spojiše se i poplaviše Srbiju.

I diže se srpski narod „na noge lagane", zaboraviše Srbi koliko mrze jedni druge i što su svi, i jedni i drugi, Srbi, te potekoše na nasipe i živim štitom braniše, što se braniti moglo. A kad se vratiše svojim kućama, Srbi opraše vodom svo rodoljublje otoič pokazano i nastaviše da „vidaju opanke" svakom ko na Srbe baca omrazu, podsmeh i nemoral.

Kad sam bio mali, podno mog Baira, i zimi i leti, proticala je Sitnica detetu do članaka. A onda, jednog kišnog oktobra, krenula Sitnica van sebe, proguta sve od pruge do susednog brda. Mi, deca, gledali smo i čudom se čudili kako to da ona mala i nečujna, ali najlepšom srpskom pesmom opevana, majušna i milenijumska Sitnica tako zagrli jug, istok i sever Mitrovice da se i starom oku činilo da se nebo u Sitnicu ulilo.

Mitrovicom je kišilo kroz prohladno veče. Otac je stigao sa popodnevne nastave potpuno mokrih nogu. Morao je preko mostića kojim je zavodenila malena Ljušta! Kad je imao suvu odeću, sede do mene i podastre mi knjigu na kojoj je pisalo „Most na Žepi"! „Andrić", obasja me zadovoljstvo!

Iste večeri sam počeo da je čitam.

Posle nekog vremena otac me je pitao šta sam iz knjige naučio. Odgovorio sam:

- Mostovi spajaju obale reka da ljudi ne bi razdvojeni živeli jedni od drugih. Niko ne može sam da živi!

Na očevom licu sam video mali osmeh, pa je dodao:

- Kad god naiđeš na most u životu, pređi preko njega! Mostovi postoje da ljudi gaze preko njih!

Otada je naš „gvojzeni mos'" preko Ibra za mene postao simbol života. Kad god bih stupio na njega, to je za mene bila mala svečanost.

Kad je srušen, sa njim je u Ibar potonulo i bezbroj mojih snova u kojima sam snivao ono što sam želeo da mi se ostvari.

Novi most nikada nije zauzeo mesto u mom srcu. Kad god ga vidim, budan sanjam dvadeset šesti oktobar devetsto dvanaeste kada su Srbi u junačkom jurišu, pedesetak metara nizvodno, pregazili Ibar.

Sačuvajmo most na Ibru! Kakav je, takav je, naš je! Valja nama „preko Ibra", a to je sada na njegovoj desnoj obali.

Mi ćemo se vratiti!

Kao i sila iz „sirotinjskih" reka, kosovsko-metohijski Srbi će nabujati i svoja suva i presahla korita „zavodeniti" i poteći u slobodu!

Srbi su kao voda, uvek nađu put! Srbi sa Kosova i Metohije, udavljeni u zagađenoj vodi života, očistiće svoja korita, prizvati svoje bistre izvore i srpska reka će oživeti! Tamo gde je reka jednom tekla, opet će poteći! Vodu ne možeš udaviti!

Razgovor sa ocem u snu

(u Kosovskoj Mitrovici, posle dve godine)

-Bole li te batine, oče?

- Ne bole, telo je trošno, ne oseća više ništa! Važno je da duša nije satrulela pre tela!

- Bole li te poniženja, oče?

- Ne bole, odavno sam ih oprostio, još dok sam hodao zemljom Srbijom!

- Bole li te laži, oče?

- Ne bole, istina peva svoju pesmu!

- A zašto mene glava boli ovoliko boli?

- Kupio si moj bol!

- Kako si ti uspevao da razumeš mitrovački svet i okolinu?

- Gledao sam kako ko radi. Kako radi pojedinac, narod, ljudi u ime države, tako će svima biti. Niko nije radio po volji Božijoj, pa smo tako i prošli. Gde zlo ore, dobro ne niče!

- A žene oko tebe!

- Žene su da zbore, a ljudi da tvore!

- Nikada nisam pisao molbe, da bih radio svoj posao!

- A tvoje kolege oko tebe?

- Uglavnom članovi kompartije, a svi stvoreni dva dana pre lisice!

- Da li te je plašilo njihovo zlo?

- Uvek sam im uz osmeh odgovarao na zlo, uz naglasak: „ Ne plašite vuka ovčijom kožom"!

- Kako si zle prepoznavao?

- Čovek ti je kao hrana, prvo ga jedu oči. Čitao sam im poglede i prepoznavao ih. Bolji je đavo koga znaš, nego đavo koga ne znaš!

- Zašto si se glasno smejao, kad god su ti ponudili da uđeš u partiju?

- Ne umem i, ne umem da budem koristan idiot!

- Koji je bio prvi razlog razlog za batine u mitrovačkoj policiji?

- Prijavio me je školski inspektor kada je na času geografije čuo da pitam đake da li bi deo Srbije van pokrajine, mogao da se zove „Srbija van sebe"? Bilo je proleće pedeset i treće. Tukao me je major Lakićević, uz pomoć dva policajca. Prisutni su bili Milija Cvetnić, Spasoje Đaković i Rasim Čerkez!

- Kada si dobio najteže batine?

- Pedeset osme me prijavio moj kolega profesor istorije Milovan Sekulić, jer sam povodom ideje o stvaranju prištinskog univerziteta, pitao za koju to državu Srbija o svom trošku školuje mlade Šiptare koji po diplomiranju na fakultetu neće govoriti srpski?!

- A šta je bio konačan povod za rešenje od 6. Aprila 1963. kojim si izbačen iz prosvete bez prava na povratak?

- U to vreme je zapadna štampa već pisala kako su Srbi okupirali Šiptare u X veku. Pitao sam kako se zvala ta šiptarska država i kako se zvao šiptarski vladar čiju državu su Srbi okupirali? Opet je Milovan Sekulić to ispričao lažnom istoričaru, svom mentoru Ali Hadriju, ovaj priču prosledio srpskom ministarstvu prosvete u Beogradu, a braća Srbi jedva dočekali da mi napišu rešenje o otkazu.

- Kako su se ponašale tvoje kolege tih dana?

- Krili su se kao miševi, plašili se svojih senki, a onda počeli da beže od mene. Jedino nije bežao tada mladi profesor gimnazije Miladin Raspopović!

- Kakav savet imaš za mene?

- Tebe, kao i mene, boli duša za Kosovom i Metohijom, a taj se bol dugo otplaćuje, ide kamata na kamatu. Zato ne brini koliko si puta pao, važno je da uvek ustaneš! I...

- I?

- Poruči našim Kosovcima: Srbin sa Kosova sto puta boluje, samo jednom umire. Čuvajte se, Kosovci, na preživelima svet ostaje!