Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića
Milentije Pešaković
Jedanaesta teza o Fojerbahu! (Je li tako beše jedan Marksov spis!?). Šala na stranu, ali pod ovom jedanaestom tačkom ispisujem neke dramatične trenutke iz Penezićevog života poslednjih njegovih dana. I pitam se: da li bi bio mrtav da sve nije bilo kako je bilo, a počelo je 28. Oktobra 1964. godine , dakle nedelju dana pre pogibije Krcuna.
Najkraće: na sednici Izvršnog komiteta CK SK Jugoslavije, koja je održana 28. oktobra 1964. godine, Tito je optužio Slobodana Penezića da priča okolo da on (Tito) i Bakarić razbijaju srpsko rukovodstvo. "To je" , naglasio je Tito, "gnusna i opasna izmišljotina". Još je dodao: "...Naša ambasadorka u Švedskoj, drugarica Stana Tomašević, bila je na godišnjem odmoru u Jugoslaviji. Na povratku za Štokholm, posetila me je i tom prilikom ispričala da je njoj jedan visoki funkcioner Srbije, član Izvršnog komiteta CK SK Srbije kazao kako Tito i Bakarić rade na razbijanju srpskog rukovodstva..."
Tito na sednici CK SKJ nije pomenuo ime Slobodana Penezića, ali su svi pomislili na Krcuna, prosto zbog toga što su znali da se Stana jedino s njim od Srba sreće, druži, isključivo zbog toga što se Stana sa Krcunovom suprugom Grozdanom Belić, poznatom po partizanskom imenu "Zina" , druži iz mladosti-obe su jedno vreme bile članovi CK SKOJ-a , sekretar im je bio Rato Dugonjić.
Odjeknula je ta Titova izjava kao tempirana bomba! Odmah da napišem par rečenica o tome šta je Stana kasnije izjavila o ovome, pa zatim šta se sve i kako dešavalo sa Penezićem. Na pismo Rista Antunovića od 5. novembra 1964., tada organizacionog sekretara CK SK Srbije, u kome je Rista, u ime CK SK Srbije, moli da objasni detalje, Stana je sa čuđenjem reagovala i izjavila da ona pojma o tome nema, da ona ništa ni sličnoga nije kazala u razgovoru s Titom.
Pred smrt, bila je u stanu svoga brata Nebojše-Bate Tomaševića, koji je živeo blizu Londona. Zamolila je brata da joj kupi magnetofon, trake i diktafon. Diktiraće svoja sećanja. Bata ju je poslušao. Stana je bolesna ležala u krevetu i izdiktirala svoja sećanja na sedam magnetofonskih traka. Na šestoj traci je sećanje o citiranom razgovoru sa Titom i navodnom pominjanju Penezića. Ponovila je: "...To nije istina, Tito je to izmislio, ništa slično nije vezano sa mojim imenom". Sve mi je to ispričao u hotelu "Mažestik" Stanin brat, inače moj odlični drugar iz studentskih dana: bili smo zajedno na novinarskoj i diplomatskoj visokoj školi 1948-1952.
Bata je kasnije bio glavni urednik "Revije", publikacije za inostranstvo, u kojoj sam i ja povremeno sarađivao. Uz sve to, moja snaha, supruga moga brata, Desa, bila je 10-15 godina Stanina frizerka. Dakle, po nekoliko osnova znali smo se u trouglu, kako bi se to kazalo. Stanin brat je još živ, koliko znam, i on bi mogao sve ove navode i lično da potvrdi. Nadam se da traka sa Staninim svedočenjem još čuva.
Umro je Tito. Stana je tada bila predsednica jedne komisije (za negovanje revolucionarnih tradicija) Saveznog odbora socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Na stadionu JNA 25. maja te godine održan je slet u čast Titovog rođendana. Program je bio dosta obojen religioznim natruhama. Stana je u "Borbi" tu priredbu, posebno scenografiju, žestoko napala. Bio sam tada sa sinom Veljkom na Jadranu, u Starome gradu na Hvaru. Stanin tekst protumačio sam i kao Stanin "revanš" Titu što ju je lažno optužio u vezi sa Krcunom. Čestitao sam joj i poslao preporučeno pismo.
Stavio sam moju beogradsku adresu, u slučaju da mi se pismo vrati. Stana nije primila moje pismo, a ni meni se nije vratilo! Za mene je to bio znak da neko kontroliše šta Stana i od koga prima. Obratio sam se pošti i molio za odgovor. Posle nekoliko dana, dobio sam odgovor na crvenom memorandum, od pošte. Odgovor je glasio: "...Vaše pismo primljeno je na pošti u Starom gradu na Hvaru...toga dana, u toliko sati...Sutradan stiglo je i zavedeno u pošti br. 6 kod železničke stanice u Beogradu i od tada mu se gubi svaki trag..." To obaveštenje čuvam u nekim papirima još uvek i ono mi je dokaz da je Staninu poštu neko kontrolisao i "selekcionirao".
Šta se dešavalo posle pomenute sednice Izvršnog komiteta CK SKJ I Titove optužbe Penezića, čije ime, ponavljam, Tito nije pomenut u svojoj optužbi?
Tragičan slučaj ili savršen zločin?
Zakazana je sednica Izvršnoga komiteta CK SK Srbije za četvrti novembar u 17 sati u zgradi CK SK Srbije. Na toj sednici, Jovan Veselinov je trebalo je iscrpnije da obavesti članove IK SK Srbije o pomenutoj optužbi, tj. šta i kako dalje. Odmah sam se pitao: zašto je sednica zakazana za 17 sati (dakle, posle podne) kad su sednice IK CK SK Srbije uvek održavane sa početkom u 8 sati ujutro i pauzom od 10. do 11. sati, kada je Krcun uvek dolazio u moju kancelariju!?
Sam sebi sam odgovorio: možda zbog konspirativnosti, tajnosti razgovora o temi i kad u zgradi nema službenika, koji rade u CK SK Srbije, osim dva službenika iz milicije i jedan iz UDB-e za Srbiju, koji je bio i Veselinovljev lični pratilac.
Sednici nisam prisustvovao niti je tok sednice sniman na magnetofonske trake, što je inače bila redovna praksa. Te trake je ponekad upotrebljavao sekretar Organizacionog-političkog sekretarijata, koji je vodio zapisnike na sednicama IK CK SK Srbije.
Sekretar organizacionog-političkog sekretarijata CK SK Srbije bio je tada Mirko Popović, Užičanin. On je uvek posle sednice sastavio zapisnik, pisan rukom, koji je zatim prekucala njegova sekretarica, daktilografkinja Radmila Dražić, Rankovićeva zemljakinja iz Draževca, kraj Obrenovca. Mirko je iza toga, pre nego podnese zapisnik Jovanu Veselinovu, zapisnik predavao meni, da bih ja sa stilsko-jezičke strane, gramatike i sintakse, ponekad i zbog materijalnih činjenica ("četiri oka više vide nego dva") pročitao, ispravio. Tako je uradio i petoga novembra 1964. godine. U zapisniku na celoj stranici bila je Krcunova diskusija na sinoćnoj sednici IK CK SK Srbije.
Uvodno sa dosta emocija i uzbuđenja, u nastavku ukratko o osnovnim tadašnjim neslaganjima Izvršnog veća Srbije, čiji je predsednik bio Penezić, i Saveznog izvršnog veća, čiji je predsednik bio Petar Stambolić. Dakle, o najaktuelnijim privrednim i političkim temama i dilemama u zemlji i stavovima Srbije. Posle dva sata Mirko Popović mi donosi drugu verziju zapisnika-Penezićeva diskusija je skraćena na polovinu! Bili su izostavljeni delovi oko različitih pogleda o trenutnoj situaciji, ali i nekoliko rečenica iz Krcunove "emocijama nabijene reči" . Konačno, posle dva sata, Mirko Popović mi predaje treću verziju zapisnika, izostavljena je Penezićeva diskusija u celini!
Znao sam , to je delo Jovana Veselinova, ali ni tada, ni danas, nisam načisto da li samo njegovo ili je Veselinov specijalnim telefonom konsultovao Petra Stambolića , ili možda čak i Rankovića!?
Ima više razloga da verujem da je konsultovao samo Petra Stambolića. U zapisniku je ostavljena Penezićeva rečenica, izjava da će on telefonom pozvati Stanu Tomašević i razgovarati šta je ona to govorila Titu, pozvaće Stanu kad se prekosutra vrati iz Užica.
Bile su tih dana sreske partijske konferencije u Srbiji i radi izbora delegate za predstojeći Osmi kongres SKJ, koji je održan sledećeg meseca u Beogradu. Po rasporedu: na sresku konferenciju u Smederevu 2. novembra, trebalo je u ime CK SK Srbije da ide i govori, Risto Antunović, a na konferenciju u Užice, 6. Novembra 1964., Mihajlo Švabić, član Izvršnog komiteta CK SK Srbije i predsednik Glavnog odbora Socijalističkog saveza Srbije.
Krcun, je odmah po saznanju za Titovu optužbu, zamolio Švabića da umesto njega, on, Krcun, ide na konferencijuu Užice 6. Novembra, da sa svojim Užičanima provede ove teške časove. Švabić je prihvatio Krcunov predlog.
Iznenadno, neočekivano, 1. novembra, javlja se Antunoviću Petar Stambolić i obaveštava ga da bi on, Petar, išao sutra s njim, Ristom, u Smederevo i na konferenciji govorio o aktuelnim, pre svega, privrednim problemima. Antunović je tu molbu primio k znanju i sutradan su obojica otputovali u Smederevo.
Stambolić je govorio na konferenciji, Antunović je samo pozdravio učesnike u ime CK SK Srbije. Sada je zanimljivo sledeće: trećega novembra "Borba" i "Politika" donose na celoj prvoj i polovini druge stranice, Stambolićev govor na konferenciji. Tu privilegiju imao je uglavnom Tito; njegovi su govori u celini, In extensor, objavljivani na prve dve stranice dnevnih listova. Tekst Stambolićevog govora, po mome novinarskom sudu, nije mogao niti jedan novinar koji je prisustvovao konferenciji, da stenografiše ili od Stambolića dobije i javi dvema redakcijama. Verujem da je Stambolić, kako je inače bivalo, svoj napisani govor predao ranije Tanjugu, a agencija je prosledila novinama sa napomenom da govor treba objaviti u celini. Ili je, pak, Stambolić tekst svoga govora direktno poslao direktorima "Borbe" i "Politike" sa napomenom: tekst objaviti u celini , na prvoj i drugoj stranici zbog aktuelne važnosti, itd.
Bilo kako bilo, sve je ovo za mene bilo neubičajeno, vrlo značajno. Pitao sam se tada, još više danas, da možda Stambolić nije išao u Smederevo i zahtevao da celi njegov obiman govor objave "Borba" i "Politika" , a da bi time "izvukao asuru ispod nogu" Peneziću, jer je znao za zakazanu sednicu IK CK SK Srbije za 4. novembar, na kojoj će sigurno govoriti Penezić i verovatno najviše o aktuelnoj privrednoj problematici pa i neslaganjima sa SIV-om, dakle i Stambolićem!? Drugo, posle sastanka IK CK SK Srbije, Penezić se petoga novembra dogovorio sa Svetislavom Stefanovićem -Ćećom, da zajedno putuju za Užice sutradan, dakle 6. novembra, i to sa Ćećinim kolima. Penezićev šofer "drug Lomić" , bio se tih dana sudski rastavio sa suprugom i bio je vrlo depresivan, pa je Krcun želeo da ga poštedi putovanja u Užice.
Međutim, 6. novembra, dosta rano, Stambolić telefonom obaveštava Ćeću da „...danas mora biti na jednom sastanku u SIV-u". Ćeća iza toga obaveštava Penezića da neće moći da s njim putuje u Užice i navodi razlog te iznenadne odluke. Penezić je u mukama: mora putovati svojim kolima i svojim vozačem Lomićem, ali s kim? U Skupštini Srbije dogovori se da sa njim pođe za Užice Svetolik Lazarević, njegov drugar iz Druge proleterske brigade i iz OZN-e i UDB-e za Srbiju, i njegovi Užičani: Olga Živković i Ljubo Mijatović. I oni su iza toga krenuli za Užice. Krcun je sedeo napred, pored šofera, iza njega Lazarević, u sredini Olga Živković i iza šofera Ljubo Mijatović. I kod Lazarevca, na ibarskoj magistrali, upravo gde je Mišić jurio Poćereka, dešava se „saobraćajka", ginu Krcun, šofer i Lazarević, Olga i Ljubo bivaju malo ugruvani, ali nepovređeni. Ostali su živi, eto možda i da bi svedočili šta se i kako desilo tih nesrećnih minuta!
Siguran sam da je Penezić putovao kako se ranije dogovorio sa Svetislavom Stefanovićem-Ćećom, sa Ćećinim kolima i šoferom, do nesreće ne bi došlo! Takođe sam siguran, hoće da verujem da sam siguran, Petar Stambolić nije želeo Penezićevu pogibiju. Ali, iz mnogo razloga verujem da je on, sprečavajući Ćeću da putuje sa Penezićem, želeo da dekoncentriše Penezića, da Penezić ne bi na partijskoj konferenciji u Užicu, svome Užicu, izgovorio koješta nepovoljno o Stamboliću i posebno o neosnovanim Titovim optužbama. Kad kažem neosnovanim Titovim optužbama, mislim isključivo da je Titu koješta o Peneziću govorila Stana Tomašević. Inače, ne isključujem da je tu i tamo nekome govorio o sumnji da Tito i Bakarić razbijaju srpsko rukovodstvo. Znam nekoliko eklatantnih primera i dokaza da je Tito, "zabadao parmake u točkove jedinstva srpskoga rukovodostva". I da je Krcun to znao i osećao bolje od mene. Konkretnih dokaza za Bakarićevu akciju u istome cilju-ne znam, ali znam da je on veoma želeo problem u jedinstvu Srba, pa razume se i srpskog rukovodstva.
Bilo bi opširno da navodim konkretne primere na osnovu kojih sve ovo govorim, pa i tvrdim. O tome eventualno konkretnije drugom prilikom.
Žene i sahrane
Zbog svih ovih i brojnih drugih okolnosti Krcunove pogibije, imala je dosta kontradiktornih objašnjenja, sumnji u zvanična saopštenja. Zbog svega toga je Penezićeva supruga Grozdana bila uznemirena, nesigurna.
Grozdana-"Zina", partizanka-Dalmatinka, rodom sa ostrva Brača, bila je pre rata i neku godinu za vreme rata lična sekretarica Aleksandra Rankovića. Poznavala se, razumljivo, sa Titovom sekretaricom Davorjankom Paunović, pa i samim Titom.
Ali, prethodno par rečenica o još jednoj drugarici, članu Centralnog komiteta SKOJ-a Ranki Stefanović, Ćećinoj supruzi, inače rođenoj Dalmatinki. Pravo ime joj je bilo Neda Marodić. S njom sam razgovarao u njenome novome stanu: Šajkaška br. 2, (ugao Šajkaške i ondašnje ulice 29. Novembra, preko puta Gradskoga SUP-a).
Kazala mi je, pored ostaloga: "...Kao i uvek, tako sam i petoga novembra 1964. u putni neseser Ćećin upakovala Ćeći veš, nekoliko maramica, kravatu i brijaći pribor. Međutim, iznenadno, kao nikada ranije, ujutru rano. telefonom je Stambolić pozvao Ćeću i kazao mu da toga dana, 6. novembra, mora biti u SIV-u na jednom sastanku. Ja ne znam o kakvom je sastanku reč, da li je taj sastanak održan ..."
Mene je kopkala istina o svemu tome, ali nisam tragao: da li je toga sastanka bilo, o čemu se radilo. To bi možda moglo i danas da se ustanovi u arhivu Jugoslavije, u papirima Saveznog izvršnog veća!
Grozdanu Belić-Zumu, koja je takođe bila član Centralnog komiteta SKOJ-a, poznavao sam. Posebno dok je bila sekretar SIV-a za informacije. Često je organizovala konferencije za štampu u prostorijama Sekretarijata, Nemanjina 34. na Slaviji, kojima sam ja redovno prisustvovao i na njima aktivno učestvovao. Jednom sam otišao k njoj u posetu, bejaše se tada preselila u novi stan (Strahinjića bana, mislim da bejaše broj 22.). Za 70 minuta koliko sam bio u njenom stanu ispušila je tri cigarete , uglavnom je siktala i nervozno grdila aktuelnu vlast što ne poklanja veću pažnju tada teško obolelome Ratu Dugonjiću, njenom sekretaru SKOJ-a . Govorila mi je: "...Pa oni ne znaju ko je i šta je Rato Dugonjić".
Meni su godile te njene reči, jer sam i ja bio prosto zaljubljen u Ratu Dugonjića. On je bio i predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije. U toj funkciji prisustvovao je i jednom sastanku FIFE u Parizu 1945. godine. FIFA je tada tražila od nas da podnesemo molbu za članstvo u njenim redovima , jer smo mi nova država. To bi za nas bilo nepovoljno pa i neizvesno, da li bi nas FIFA odmah primila u članstvo ili bi nas ucenjivala. Rato Dugonjić je tada izašao sa tezom: "...Nismo mi nova država. Mi smo samo novi režim. Mi smo i dalje Jugoslavija, istina sa nešto proširenim granicama (deo Istre i neka ostrva)".
Dugonjićeva argumentacija je "upalila" - nismo morali da podnosimo molbu za prijem u članstvo FIFE. Ja sam tada bio na jednom kursu za SKOJ-evske rukovodioce, u Beogradu, Kosmajska 49., preko puta hotela "Palas" . Kako smo se veselili! Ah deco da znate, kako su nam tada zbog toga skočile plate!
I Zina je jednom zamolila prijem kod Tita i on ju je ubrzo primio. Zina je izložila svoje muke: svašta se priča o pogibiji njenog supruga, ona ne zna pravi istinu, pita se šta se zapravo zbivalo, otkuda toliko kontradiktornih komentara o Krcunovoj pogibiji...Tito joj je odgovorio da je Krcuna ubio Aleksandar Ranković!
To je meni sve ispričao Krcunov rođeni brat Sreten, s kim sam se ranije poznavao i češće smo šetali Tašmajdanom. Na jednom ručku u bašti restorana "Madera" Sreten to meni ispriča i napomenu: "...Zina je sa tim uverenjem umrla!"
Niti je Sreten meni govorio, niti sam ga ja sada pitao s kojim argumentima, dokazima je Tito sve to govorio Zini.
I danas je za mene to velika nepoznanica i prosto-neuverljivo! Ali, kad mi je Sreten rekao: "...Zina je sa tim uverenjem umrla" setio sam se jednoga ili nekoliko detalja: umro je moj višegodišnji šef Jovan Veselinov. Sahranjen je na novosadskom groblju, u aleji narodnih heroja. Njegova supruga Stanka nekoliko godina kasnije bila je na samrti. Njihova deca Brankica i Dušan (Dule) nameravali su da majku sahrane pored oca. Međutim, Novosađani im to nisu dozvoljavali, sa obrazloženjem: "...Stanka nije narodni heroj, ne može da počiva u aleji narodnih heroja".
Dule jedno veče banu u moj stan, sav usplahiren i reče: "...Druže Pešakoviću, vi odlično poznajete biografije mojih roditelja, sve znate o njima. Hoćemo da mamu sahranimo pred njenoga supruga u Novom Sadu, ali to nam ne odobravaju, govoreći da Stanka nije narodni heroj i da ne može ona u aleju narodnih heroja. Rešio sam da noćas ilegalno otkopam kosti svoga oca, prenesem ih na Novo groblje u Beograd i u zajedničku grobnicu sahranim oba svoja roditelja. Šta mi Vi savetujete ?" Kazao sam mu:"...Dule, vrlo je to nezgodno, ilegalno, noću otkopavati kosti Žarkove, sačekaj da sutra pokušamo neki izlaz, časniji..."
Sutradan sam telefonom pozvao Pokrajinski komitet i razgovarao, mislim sa drugom Nikšićem ili nekim drugim-ne sećam se tačno, i našli su izlaz. Pokopaće Stankino telo pored njenog supruga narodnog heroja Jovana Veselinova-Žarka, ali na ploči neće biti ispisano Stankino ime pored imena druga Žarka. Ploča je na svim grobovima položena horizontalno na zemlju i na njima ispisana imena narodnih heroja. Stankino ime biće ispisano na ivici ploče po dužini. Trebalo je stajati na istoj strani na kojoj je ispisano Stankino ime, napregnuti oči i pročitati njeno ime i prezime.
Moguće da je Grozdana Belić-Zina, Krcunova supruga, znala za ove peripetije, pa onda nije želela da se gomba, ili je iz strogo ličnih razloga ostavila poruku (i ona je poštovana) da bude sahranjena pored njenih roditelja i druge rodbine na groblju na ostrvu Braču, na kome je bila i rođena.
Jer, Krcun je bio sahranjen na novobeogradskom groblju u Aleji narodnih heroja, a Zina nije bila narodni heroj.
Mnogi čitaoci ovoga teksta će se setiti: Bilo je "povuci-potegni" kad je umrla Jovanka Broz, Titova supruga. Oni su, kako se to kaže, bili "rastavljeni od stola i postelje" ali su i dalje bili u braku, nisu bili formalno razvedeni. Konačno je prevladalo mišljenje i Jovanka je sahranjena pored Tita, u Kući cveća na Dedinju. Bio sam na toj sahrani i u živom sećanju mi je jedan njen Ličanin, koji je na dugačkoj motki, nosio prikovani široki karton i na njemu ispisano: "...Jovanka Broz, koju su Hrvati, Slovenci i naročito Srbi šikanirali..."
Na Jovankinoj sahrani bilo je nekoliko hiljada prisutnih.
Kasnije je umrla Rankovićeva supruga Slavka. Ni ona nije bila narodni heroj, ali je bez većih problema (tražili su i dobili odobrenje nadležnih beogradskih vlasti) da bude sahranjena pored supruga Aleksandra Rankovića, koji je počivao u aleji narodnih heroja. Slavka je umrla kad su prilike bile dosta drugačije, liberalnija shvatanja.
Kada bi moja majka, da je živa, sve ovo čitala i moje teškoće doživljavala, lupila bi se dlanom desne ruke o levo koleno i meni kazala: "...Dete moje, ne muči svoj mozak. Nečastivi se u sve upleo i zamrsio svima njima puteve. Nema drugoga.." A šta da ja ateista na sve ovo kažem ? Da kliknem: Sic transit Gloria mandi? Ili ono: O, tempore, o mores!
(Nastavak u sledećem broju)