Stav

OKUPACIJA

Branko Dragaš

Srbija je okupirana! Okupirani smo iznutra. Unutrašnji okupator je za nas gore rešenje od stranog okupatora. Zašto? Strani okupator je nasilno zauzimao našu državu i vladao je putem oružane sile. Ali, vladao je neko, ograničeno vreme, bez obzira koliko ono nekada bilo dugo, primer našeg porobljavanja od Turaka, da bi onda propadao. Sve velike imperije su propale, ali Srbi traju već 7527. godina i imaju svoj najstariji kalendar na svetu. Propašće i ova američka Imperija u rastrojstvu. Uveliko smo u periodu njene dekadencije, posle koje sledi raspad.

Unutrašnji okupator je doveden na vlast iz rezervoara političkog ološa u zemlji, na osnovu naloga stranaca, naših vekovnih neprijatelja i progonitelja, koji nameravaju da porobe Srbe kao remetilački narod u Evropi, pa su, iz tog razloga, doveli na vlast domaće izdajnike, poslušnike, konvertite i neokolonijalne namesnike, koji sprovode planove stranih osvajača i rade za njihove interese.

Sve se to prikriva, da se zavedene narodne mase ne dosete, propagandnom demagogijom o demokratiji. Ustvari, radi se o špekulativnoj predstavničkoj demokratiji u kojoj vladajuća nomenklatura dobija na nameštenim i izrežiranim izborima, gde kradu, potkupljuju, otimaju, ucenjuju i prete, jedva oko 23% glasova svih građana i onda, nemajući nikakav legitimitet, jer nemaju potrebnu većinu, kupuju preletače iz opozicije i potkupljuju uobraženu, malograđanersku, palanačku kvazielitu, sve u nameri da sprovedu nametnuti, pogrešan i štetan program za uništavanja države i nacije. Najveći neprijatelj globalnom neoliberalnom, korporativnom fašizmu su države i narodi koji su sačuvali nacionalni identitet.

Strani okupatori su promenili taktiku, više nas ne osvajaju oružjem i nasiljem, zbog kojih su pokretali kolonijalne i eksploatatorske ratove u poslednjih nekoliko vekova, nego osvajaju zemlje i narode dovođenjem unutrašnjih okupatora na vlast. Naravno,ukoliko im neko smeta ili stane na putu ostvarivanja njihovih imperijalnih osvajanja, oni ga brzo fizički odstrane, jer cilj mora da opravda primenu svih kriminalnih sredstava.

Na ovaj način, strani okupatori više ne žrtvuju svoje resurse, ne ginu njihovi ljudi i ne troše budžetska sredstva svojih poreskih obveznika za osvajanja država i naroda, što je opasno po njih same jer tako mogu da izazovu nezadovoljstvo u svojim državama,nego porobljavanje novih kolonija pada na teret država koje su pod unutrašnjom okupacijom.

Istovremeno, uvođenjem unutrašnje okupacije strani osvajači izbegavaju bilo kakvu mogućnost da bilo kada plaćaju ratnu oštetu kada propadne njihova megalomanska imperijalna moć. Pošto se uvodi unutrašnja okupacija, onda su za uništavanje države odgovorni isključivo domaći političari koji su pristali da sprovode neokolonijalnu osvajačku politiku pljačkanja države i građana. Odgovor na ovako podao smišljen plan neprestalnog zaduživanja države i izvlačenje velikih profita za multinacionalne korporacije, izvlačenje velikih zarada iz uništavanja domaćih privrednih i prirodnih resursa, smislio je predsednik Ekvadora - Rafael Korea, koji je, za divno čudo, mada školovan na prestižnim američkim univerzitetima, bio nacionalista koji nije prihvatio da bude izdajnik svoje države i naroda, nije prihvatio da primeni štetnu šok-terapiju i operaciju bez anastezije u neoliberalnom ekonomskom modelu za pljačkanje nerazvijenih država, nego se odupro tim američkim imperijalnim moćnicima i odbacio je, čim je 2006.godine stupio na vlast, da isplaćuje narasle obaveze međunarodnih kreditora, koji su pravili zelenaške kreditne aranžmane i koji su tražili da se sprovodi politika stalnog zaduživanja, rasprodaje nacionalnih resursa i opšte privatizacije.

Korea je taj narasli spoljni dug, koji je kulminirao u decembru 2008.godine, iznosio je 17,4 milijarde dolara, zbog čega je Ekvador morao da proglasi bankrot, nazvao - nemoralni dug! Došavši na vlast doneo je odluku da neće da plaća ni jedan dolar tog naraslog državnog duga iz razloga što je taj dug odlazio za neverovatno velike profite stranih banaka i multinacionalnih korporacija, umesto da je odlazio za pokretanje proizvodnje, zapošljavanje radnika i podizanje životnog standarda sve siromašnijih građana. Otkazao je poslušnost MMF-u i Svetskoj banci. Odbio je da sluša njihove pogubne, ucenjivačke ekonomske mere. Smatrao je da su upravo te mere dovele do propasti države i do tolike zaduženosti. Optužio je međunarodne institucije da će protiv njih da podigne tužbu pred međunarodnim sudovima, jer su primoravali političare izdajnike da vode pogrešnu ekonomsku politiku po Ekvador i da sklapaju štetne ugovore, koji su državu doveli do bankrotstva.

Rafael Korea se držao starog jevrejskog pravila da za mali dug brine dužnik, ali za veliki dug, koji ne može da se vrati, mora da brine poverilac. Zašto ste davali novac prezaduženim državama? Zašto ste korumpirane političare navodili da se neprestano kao narkomani zadužuju? Zašto ste primoravali te političke skotove da vode ekonomsku politiku na štetu države? Zašto nešto niste preduzelu da to sprečite? Pošto su bili saučesnici u zločinu namernog zaduživanja države, predsednik Rafael Korea im je poručio : „ako inostrani dug guši državu,on mora biti reprogramiran i kreditori moraju razumeti da će ili reprogramirati dug pod najboljim uslovima za sebe ili neće dobiti ništa.

Jedna zemlja se ne može odreći obrazovanja, zdravstvenog i sistema javnih službi, samo zbog toga da bi vratila dug."Ovo je bio neverovatno hrabar potez mudrog Rafaela Korea. Potez koji je upalio. Mali Ekvador se suprotstavio moćnim finansijskim lešinarima i orijentisao svoj razvoj na sopstvene snage. Ta politika - u se i u svoje kljuse - donela je rezultate. Zašto sam naveo ovaj poučan primer? U isto vreme kada se ovo dešavalo u Ekvadoru, ne znajući za to, predlagao sam da Srbija proglasi bankrot, da se pogubna neoliberalna ekonomska politika odmah prekine i da se otkaže poslušnost MMF i SB, te da se iz svih državnih institucija izbace stranci, koji su špijuni i čiji rad šteti našim nacionalnim interesima. Takođe, na istom ovom mestu, predložio sam 25 političkih mera i 101 ekonomsko mere koje moraju da se preduzmu ako hoćemo da spasimo zemlju sigurne propasti.

Postavilo se ključno pitanje - ko će to u okupiranoj zemlji to da uradi? Ako znamo šta treba da uradimo i ako imamo ljude u zemlji i rasejanju koji su kvalifikovani da to urade, postavlja se pitanje - kako ti ljudi da dođu u političku priliku da pokažu šta znaju.Ali, mi u Srbiji, nažalost, nismo imali na političkoj sceni harizmatičnog i odvažnog lidera kao što je to bio Rafael Korea.

Nastavljena je naša unutrašnja okupacija, koja danas kulminira u Dramoserovoj nameri da ispuni ono zbog čega su ga krstaši i doveli na vlast - da prizna na Vidovdan nezavisnost Kosova i tako otcepi deo naše državne teritoriji. Mada je to sve protiv ustava, objasnio sam to sve u prošlom broju, mada preambula izričito govori da je Kosmet sastavni deo teritorije Srbije i da svi državni organi moraju da rade na njegovoj zaštiti, prisustvujemo neviđenom driblanju i kuvanju javnosti da predsednik države mora da potpiše nešto što ne sme da potpiše. Njegova navodna borba da izvuče najviše što se može izvući je obična farsa, lagarija i gebelsovsko spinovanje utrnule javnosti, koja, uplašena od tolike pretnje i medijske manipulacije, sistem kuvane žabe, počinje sve više da se povlači kao da je sve ovo što se radi završeno i kao da nema nikakvih drugi rešenja.

Ponavljam, jedini način da Dramoser i njegov kriminalni klan legalizuje svoju izdaju je da izvrše promenu ustava i izbrišu preambulu. Ako u tome uspeju, onda on može da kroji novi Ustav kako hoće. Ali, politički gledano, to je velika opasnost za odmetnutog predsednika koji stalno krši sadašnji ustav. Ulazak u promenu ustava mu smanjuje manevarski prostor za današnje laži i podmetanja i to ga onda dovodi na jedan vrlo opasan i klizav politički teren. Da li će ucenjeni i pritisnuti uz zid predsednik Srbije potpisati neki međunarodni sporazum koji je protivan Ustavu? Hoće! Mora ili će ga krstaši surovo kazniti. Kada potpiše, krši ustav. Onaj koji krši ustav, mora da odgovara pred zakonom zbog kršenja ustava. Kazna ga sigurno čeka. Njegov potpis ništa ne važi. Prekršen je ustav. Predsednik nam svaki dan kuka kako ga pritiskaju i lome. Nevažeći su međunarodni sporazumi koji su plod ucena, pritisaka i pretnji.

Dramoser je u velikoj nevolji Otuda njegova tako velika diplomatska aktivnost. Pritisnut je da završi ono što je svojim nalogodavcima i obećao. Izlaz za njega je, evo mu besplatan savet, da odmah podnese ostavku i raspiše izbore po novom Zakonu o izborima. To mu je najmudriji način da se izvuče iz nevolje u kojoj se našao. Kako se već metiljavi i pokvareni smutljivac Saša Janković sam u javnosti nameće da je spreman da prizna nezavisnost Kosova,onda se Dramoserov prostor za neku novu kupovinu vremena drastično smanjuje,padaju mu akcije na tržištu veleizdajnika jer se pojavila opasna konkurencija, koja je mnogo jeftinija, obara mu cenu, pa će pragmatični krstaši vrlo brzo, bez velike priče i otezanja, zameniti prolupalog Dramosera sa mekušastim poltronom i birokratom bez svojstava, koji je na sve spreman da bi se po svaku cenu dokopao vlasti.

Besmislenost srpske politike se najbolje vidi u tome da je Đilas dobio zadatak da okuplja prozapadnu opoziciju koja treba da se suprostavi prozapadnoj vlasti.Obračun u porodici veleizdajnika odigrava se oko toga ko će dobiti namesničko mesto da dalje uništava Srbiju. Totalitarni i podanički sistem unutrašnje okupacije ostaje kao jedini politički projekat i vlasti i opozicije. Kako njih, kao što dobro znamo, interesuje isključivo novac, onda će oni sve da urade da bi ostvarili svoje lične interese. Kosmet je za te politike skotove i nitkove prošlost i oni će, bez griže savesti, uraditi sve što Veliki Inkvizitor bude od njih tražio. Ključno, demokratsko pitanje za sve opljačkane i prevarene građane Srbije danas je - kako da se oslobodimo unutrašnje okupacije?

Pogledajmo jednu istorijsku paralelu. Dobro mi je poznato stanje u Rusiji u avgustu 1998.godine, kada su državne finansije potpuno bankrotirale, državna kasa opljačkana i ispražnjena, kada je rublja samo za nekoliko časova propala 400%, kada je Rusija doživela, posle osam godina unutrašnje okupacije, kulminaciju svoje veleizdajničke politike i kada krstaši, zbog gubljenja vremena sa kurčevitim i nepokornim Srbima, nisu mogli da se dovoljno dobro posvete Rusiji, da je brzo porobe, podele i kolonizuju, jer im je Rusija ležala na leđima i mogli su da je siluju i da se iživljavaju, lečeći svoje vekovno nedosanjane cezaropapističke komplekse i frustracije. U tim prelomnim i teškim trenucima za spas Rusije, pojavila se u Sankt Peterburgu jedna istorijski odgovorna i hrabra grupa prosvećenih, hrabrih, rodoljubivih i dobro organizovanih visokih oficira KGB-a , predvođenih profesorom Anatolijem Sobčakom, koji su, danas je to potpuno dokazano, izvršili tihi, unutrašnji državni udar i najurili odmetnutog pijanca Jeljcina sa vlasti kako bi spasili državu i narod. Putin nije, dakle, došao na vlast kroz izbornu proceduru i demokratsku kandidaturu, nego je bukvalno doveden da zaustavi dalju propast Rusije.

Iza Putina je stajala prosvećeni deo državne službe bezbednosti koji više nije mogao da gleda dalje urušavanje i uništavanje Rusije, koja je čitavom svetu, zbog ponašanja Jeljcina, služila za sprdanje i izrugivanje. Tada je krstašima Rusija bila dobra i uživali su dok su je pljačkali i pravili planove da je podele na šest novih država. U znak zahvalnosti za doprinos u spas države i naroda, podignut je spomenik profesoru Anatoliju Sobčaku, koji je odbio ponudu da on bude predsednik države, nego je procenio da je njegov, nepoznat ruskoj javnosti, pulen V.V. Putin mnogo bolje rešenje. Sve ostalo znate.

Naveo sam dva primera iz Ekvadora i Rusije samo da pokažem da postoje rešenja i kada je najteže za spas države i da se možemo osloboditi unutrašnje okupacije. Kako su za to oslobađanje najviše zainteresovani upravo sami građani, jer je to jedini način da dođu do boljeg standarda i humanijeg života, da prestanu da se iseljavaju iz zemlje u koju više ne veruju zbog svega što su nam uradili političari od 1990. godine do danas, onda je obaveza svakog našeg građanina da se pobuni i da otkaže poslušnost svim političkim strankama, svi su već bili na vlasti, da se organizujemo u zajedničkoj borbi da oteramo unutrašnjeg okupatora. Gospodo drugovi, nema drugog puta da se oslobodimo okupatora. Pobuna građana! Rušenje parazitskog totalitarnog sistema! Novi politički sistem! Novi ljudi! Koji neće biti profesionalni političari. Ima li Srbija snage za prave promene? Imaju li Srbi snage da pobede sami sebe?