Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (7)

SRBIJA NEMA MESA ZA IZVOZ

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, novinar, književnik i publicista, koji se pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja

Branislav Gulan

Raskorak obećanja i mogućnosti!

Nema napretka da Srbija izvozi meso u daleke zemlje, jer u našim oborima nema dovoljno stoke. Potrebno bar pet godina ozbiljnog ulaganja u svinjarstvo i govedarstvo da bi obnovili stočni fond. Da bi ispunili kvotu izvoza od 5.000 tona junećeg mesa, potrebno je da se zakolje 12.000 junadi! A, samo toliko ih danas ima u Srbiji! Zato se i postavlja pitanje samo od sebe zašto vlasti u Srbiji svetu prodaju ono što nemaju!

Dok je na pašnjacima i u štalama sve manje stoke, na papirima i u priči sve su veće mogućnosti za izvoz mesa iz Srbije. Država uklanja administrativne prepreke, kako bi domaće meso stiglo do daleke Kine, Turske i Rusije, a srpski stočari sve češće prazne obore i okreću se ka biljnoj proizvodnji i ratarstvu. Tako, ni od najavljenog izvoza jagnjetine za Kinu, sredinom 2017. godine, nije bilo ništa. Stručnjaci objašnjavaju da izvoza nema i da ga još dugo neće biti, jer Srbija nema dovoljno stoke. Da bi ispunili kvotu izvoza junećeg mesa u Tursku potrebno je da se pokolju sva junad u zemlji, a imamo ih 12.000!

Srbija, inače, ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini i izvozu mesa sa dalekim zemljama. Između ostalog, za Tursku, bez carine, može da ode 5.000 tona goveđeg mesa godišnje, a u Kinu, ta kvota je oko 500.000 tona goveđeg i jagnjećeg mesa na godišnjem nivou. Sve te mogućnosti Srbija je imala i pre jednu, dve ili tri decenije. Ali, nije imala stoke, u ovom slučlaju junadi. Nema je ni dans. Smešne su brojke o izvozu koje iznose aktuelni nerealni tvorci agroekonomske politike u Srbiji. Da bi se izvezlo 5.000 tona junećeg mesa u Tursku potrebno je da se pokolju sva junad u Srbiji koja sad postoje, a to je 12.000 grla. Tada bi ostale i onako prazne staje. Ili još jedan nerealan i netačan podatak. Aktuelne agroenomske vlasti se ovih dana hvale sa ponovnim otvaranjem nekada ugledne klanice u Šidu. To je dobro, hvale se da će se u njoj dnevno klati 400 junadi?! To je nemoguće jer, ako se izračuna da u godini ima 365 dana i to se pomnoži sa klanjem 400 junadi dnevno, dolazi se do brojke o klanju od 146.000 junadi! Gde će pronaći toliku junad za klanje kada u celoj Srbiji imamo ukupo 12.000 junadi! Dakle, vest privlačna u javnosti ali samo za nepoznavaoce prilika u srpskom stočarstvu koje decenijama godišnje opada za dva do tri odsto! Jedino povoljno u tome je da je na osnovu te vesti skočila cena junećeg mesa koje se otkupljuje od vlasnika stoke. Dakle,mesa iz domaćeg tova ima veoma malo, a reeksport nije dozvoljen. Odnosno, to se radi dok se neotkrije, a kasnije su kazne veoma visoke i dugoročno će da traju. Bez obzira iz kog dela sveta stignu!

Dakle, za poznavaoce prilika nema obećanog optimizma kada je reč o najavljenom izvozu mesa za Kinu, Indiju i Tursku. Te destinacije su toliko daleko da bi cena mesa morala biti zlata vredna kako bi se pokrili samo troškovi transporta. Odavno pratim kinesko tržište i jedino što smo imali jeste neki manji izvoz semena, jer to ima visoku vrednost. To je daleko tržište i najmnogoljudnija zemlja, a mi ne da nemamo kapacitet u stočarstvu, već je ta grana kod nas u ozbiljnoj krizi. Sada imamo dva miliona svinja manje nego što ih je bilo devedesetih godina. U oborima ima 3,1 miliona. Imamo i milion goveda manje, nego pre dve decenije. Sad ih ukupno ima 893.000. Jednostavno, nije lako nadoknaditi vremenski sve ono što smo izgubili. Potrebno je najmanje pet godina ozbiljnog ulaganja u govedarstvo i svinjarstvo da bi se vratili na grane kada smo izvozili svinjsku šunku u Ameriku i bebi-bif u Evropsku uniju. Na kraju 1990. godine Jugoslavija je izvezla 50.000 tona bebi - bifa, a od toga je iz Srbije bilo 30.000 tona. U Srbiji se troši samo tri kilograma junećeg mesa godišnje po stanovniku, što govori da nam je tanka domaća šnicla. A da se i ne govori o izvozu. Jer, godišnje se u Srbiji proizvede manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, dok se potrošnja po stanovniku kreće oko 30 kilograma godišnje. Kada je reč o proizvodnji mesa, svinjsko se prosečno proizvodi oko 270.000 tona, junećeg 75.000 tona, živinskog više od 100.000 tona... Gde se po tome nalazimo najbolji dokaz je činjenica da se u Srbiji 1990. godine proizvodilo više od 650.000 tona svih vrsta mesa i po stanovniku trošilo 65 kilograma.

Koliko je devastirana poljoprivreda, ponajviše stočarstvo, govori činjenica da je iz Srbije 2015. godine izvezeno 315 tona bebi - bifa, godinu dana kasnije oko 420 tona, a u 2017. godini oko 480 tona! Dakle, prazne su staje, pa zato i izvozimo ovog mesa za 100 puta manje nego pre dve decenije! Uz to od 1996. godine, nakon ukidanja sankcija Srbija ima dozvolu za godišnji izvoiz bebi - bifa u EU od 8.875 tona. Toj brojci se nikada nismo ni približili. Nismo jer nema stoke u stajama. Za oporavak poljoprivrede da bi imali prirodnog gnojiva, za bolje snabdevanje tržišta i izvoz bebi - bifa u EU hitno nam je potrebno 100.000 junica. Ovo je i šansa Srbije, jer EU godišnje uvozi iz Brazila i Argentine po 700.000 tona junećeg mesa. Kreatorima agroekonomske politike u Srbiji su nudili da proizvode i u narednih pola veka da godišnje izvoze po 50.000 tona bebi - bifa. Ali, oni su ostali gluvi na to. Jer, veća zarada je ako uvoze to meso nego da ga proizvodimo i izvozimo. A, u zemlji imamo oko 200.000 praznih kuća i isto toliko praznih staja za tov stoke. Dakle, bez novih investicija u objekte samo da se staje napune govedima, mogli bi da nađemo izlaz iz krize. To bi na početku samo bio spas za srpsku poljoprivredu i srpsko selo.

Početni koraci su učinjeni sa akcijom ,,500 zadruga u 500 sela''. Veruje se da će program Ministarstva za regionalni razvoj, koje vodi ministar Milan Krkobabić, u naredne tri godine, dodelom 25 miliona evra, pokrenuti razvoj u srpskim selima, delimično napuniti staje... Ali, ta akcija je dugoročan zadatak za oproavak srpskih sela. Jer, nisu ni osiromašena preko noći. Dakle, uz najbolju volju i ovu retku odluku Vlade da podrži posrnulo i opustelo selo, treba decenije da prođu. Jer, toliko opada broj stoke i proizvodnja mesa. I akcija je pokrenula razvoj sela u Srbiji. Vraćen je zadružni duh i vera u povratak poverenja. To je novo zadrugarstvo. Razlika je u odnosu na ono posle Drugog svetskog rata. Tada se u zadrugu unosila zemlja, imovina, njiva, stoka... Sve što je seljak imao. Danas je drugačije. Udružuju se da bi opstali i ostali. U zadrugu unose samo svoj proizvod da bi ga prodali i naplatili. Znači i preživeli jer je akcija zamišljena za najsiromašnije, a pre svega na jugu Srbije, koji imaju u proseku po 2,5 hektara zemlje. Cilj je da se udruže i tako nastupaju. Jer, ako se ne udruže ne da će propasti, nego će nestati. A da je vraćena vera u zarugarstvo govore i brojke: za dve i po godine u akciji ,,500 zadruga u 500 sela'', osnovano je već oko 600 novih zadruga. Više od 150 zadruga u tom vremenu treba da dobije bespovratno oko 1,7 milijardi dinara. Taj bespovratni novac direktno treba da pomogne život oko 6.120 porodica u selima u Srbiji! Akcija će dati veće rezutlate samo ako bude trajala bar nekoliko decenija., Jer, zadrugarstvo je unitšavano sedam decenija posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi put da mu država pomaže sa bespovratnim novcem. Rezultat zapostavljanja zadrugarstva je i taj da se poljoprivreda u Srbiji poslednje tri decenije razvija po stopi od samo 0,45 odsto godišnje! A taj ,,rast'' doneo je Srbiji da ona od izvoznika, postaje uvoznik hrane. Ponajviše mesa... U 2018. godini izvozila je kukuruz, a stranci su sa njive hranili svinje. Srbija je uvezla čak 600.000 svinja. Znači da je nekada imala više svinja na 1.000 stanovnika od Amerike, a danas ih uvozi. Ako se razvoj jedne zemlje meri po broju svinja onda je Srbija nerazvijena zemlja. Jer, ima blizu sedam miliona stanovnika i samo 2,2 miliona svinja... Srednje razvijene zemlje imaju svinja koliko i stanovnika (naravno gde se troši to meso). Gde se Srbija po tome danas nalazi govore sledeće brojke da Srbija danas ima svinja manje nego što je to bilo 1955. godine! Dakle, taj broj demantuje sve planove i želje aktuelnih političara i kreatora agroekonomske politike u poslednjih pola veka! Zato se dovode u sumnju i ona njihova obećanja koja predstavljaju samo očekivanja.

Inače, ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić predlaže da se od ukupne državne zemlje (ima je oko 600.000 hektara) 200.000 hektara podeli mladim poljoprivrednicima, odnosno bračnim parovima starosti do 40 godina na besplatno korišćenje. Uz to bi imali obavezu da svu proizvodnju prodaju preko seoske zadruge. Zemlju mogu koristiti dok je god obrađuju, mogu je ostaviti i naslednicima, ali je ne mogu otuđivati. O tome odluku treba da donese Skupština Srbije. To je jedan od predloga da bi se mladi zadržali na selu. Treba im stvoriti uslove za pristojan život pa da biraju. Da li će ostati na selu ili odlaziti u beli svet.

To je od posebnog značaja i zbog toga da bi se vratio život u ta sela. Naime, od 4.709 naselja - sela u Srbiji svako četvrto je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. U selima treba stvoriti iste uslove za život kao u gradovima. To je i prvi uslov da bi mladi počeli da ostaju u selima. Jer, bitka za povratak onih koji su otišli je izgubljena. Vraćaju se samo starci, koji su sa sela otišli kada su bili mladi. I još nešto: cilj je da se sa akcijom ,,500 sela u 500 zadruga'' pokuša zaustaviti odlazak mladih školovanih iz Srbije u svet. Za dve i po godine akcije i dodeljivanja bespovratnog novca za 155 zadruga u iznosu od 1,7 milijardi dinara, bila je akcija koja je vratila zadružni duh. Jer osnovano ne samo planiranih 500, već čak 600 novih zadruga. To znači da je pokrenuto 155 novih malih preduzeća u Srbiji. Mnogo takvih malih firmi koje bi postale i prerađivačka industrija, mogu značajno da utiču na rast agrarne proizvodnje u Srbiji, koja već tri decenije tavori na nivou od 0,45 odsto godišnje. Akcija će i dalje trajati, ali se sad aktivnost Nacionalnog tima za preporod sela Srbije usmerava ka pomoći i obnovi 100 najugroženijih sela u pet najsiromašnijih okruga u južnoj Srbiji. Kada se sve to uradi, očekuje se da se poboljša život na selu, a to znači da imaju benzinsku pumpu, kafanu, ambulantu, poštu, igralište... Tada mladi treba da odluče da li će da ostaju u selu ili da idu u svet sa kartom u jednom pravcu. A godišnje ih ode oko 40.000! Poneko bi možda ostao u selu da radi oko poljoprivrede, ali da ima pristojan život.

Obećanja, očekivanja i ostvarenja

Problemi su i sa mesom najveći. Problemi su bili kada su bile pune staje i obori pre dve i po decenije. Danas su problem jer su prazne staje i obori. Za sve to su odgovorne vlasti iz tih vremena. Kada budemo imali mesa za prodaju, da bi ono stiglo do novih destinacija, poput Kine, Indije, Turske i Rusije, osnovno je da se obnovi stočni fond. Poznavaoci prilika u stočarstvu naglašavaju da niko ne voli kratkoročne aranžmane, već su to ugovori od najmanje pet do 10 godina zagarantovane isporuke. Ovih dana se govori o izvozu 5.000 tona junećeg mesa u Tursku. Mogućnosti smo imali i do sada. Aktuelni ministar poljoprivrede se hvalio kako je za to potrebno da se zakolje 12.000 junadi. Kao da zaboravlja činjenicu da je Srbija u tom trenutku prema zvaničnim podacima imala baš toliko junadi u tovu - 12.000 grla junadi! Sve je poklano, a nema podataka koliko ima novih junadi, iz domaćeg telenja i uvoza u tovu. Dakle, imamo raskorak mogućnosti i želja neralnih agroekonomskih kreatora. Raskorak je između obećanja, očekivanja i ostvarenja.

Prazne staje

Radili bi i više samo da se isplati gajenje muznih krava. U ovom poslu ne postoji nikakva sigurnost, objašnjava Svetozar Toza Murgaški, poljoprivrednik iz Čeneja kod Novog Sada. - Mlekare svakog dana mogu da kažu da im više nismo potrebni, a plaćaju kad i kako hoće. Niko tu ni ne pita da li nam cena odgovara ili ne. Mlekare, njih više od 220, ne može niko da natera da plaćaju više. Zbog toga većina ljudi odustaje od ovog posla - kaže Murgaški. Državnici su otklonili administrativne barikade potpisujući sporazume o slobodnoj trgovini, ali je potrebno uraditi dosta toga za izvoz mesa, kako bi se mi pojavili na tržištu. Potrebne su ozbiljne investicije u stočarstvu. Rusija je dobro tržište, ali je i tu problem transport. Prvo treba napuniti prazne staje, jer reeksport mesa nije dozvoljen!

Srbija, godišnje proizvede oko 400.000 tona svih vrsta mesa, pa je sporazum za Kinu, od 500.000 tona na godišnjem nivou - nerealan. Naša zemlja ne ispunjava čak ni kvotu za EU, od 8.750 tona. Nikada se nismo primakli toj brojci. Jer, 2015. godine izvezeno je 315 tona, godinu dana kasnije oko 420 tona, 2017. godine 480 tona, a 2018. godine manje od 400 tona! To je godišnje 100 puta manje nego pre dve i po decenije. Koliko je to malo najbolja potvrda su podaci iz 1990. godine. Tada je iz SFRJ izvezeno 50.000 tona, a od toga je bilo iz današnje Srbije čak 30.000 tona. Nema izvoza jer su prazne staje, nema goveda. Dakle, dok se staje ne napune sve će to biti prazna dnevna obećanja aktuelnih ministara. Jer, njihov je zadatak da stvore uslove da budu pune staje. Zadatak komercijalista, ili izvoznih firmi će biti da to proda, pre svega, u svetu, pa onda i u zemlji. Ali, za to je potrebno formirati i kvalitetne izvozne firme. Očito je da to nije današnja Razvojna agencija Srbije, koja je nastala posle gašenja SIEPE. Srbiji su potrebne firme poput nekadašnjeg ,,Progresa'', ,,Geneksa'' i drugih firmi koje su se bavile izvozom. Dakle, budućnost Srbije kada je ova oblast u pitanju nalazi se u povratku u prošlost. Jer, tada je u odnosu na današnje stanje, sve bilo idelano!

Pitanje je koliko Srbija može da konkuriše velikim ekonomijama koje žele tržište Kine i Turske. I to što Bosna i Hercegovina izvozi meso za Tursku je tako jer oni finansiraju trošak transporta, a nama to niko neće da radi. Nama je potrebno da se domaći proizvođači organizuju u okviru zadruga, pa da mala gazdinstva postanu značajniji i konkurentniji proizvođači.

U EU, stočarstvo čini 70 odsto poljoprivredne proizvodnje, dok 30 odsto pripada ratarstvu. Kod nas je sve obrnuto, iako se govori da je stočarstvo lokomotiva razvoja primarne poljoprivredne proizvodnje.

Stočarska proizvodnja 1,8 milijarda dolara

Stočni fond je u 2018. godini manji u poređenju sa periodom 1988-1990. godine 30-40 odsto

Stočarstvo u strukturi poljoprivrede Srbije i njene politike ima višestruko naglašenu ulogu koja se ogleda: u procesu valorizacije radnih i proizvodnih potencijala; realizaciji veće dobiti, u održavanju i poboljšanju plodnosti zemljišta, u ukupnoj intenzifikaciji i jačanju izvozne orijentacije agroindustrijske proizvodnje.

Uslovi za stočarsku proizvodnju, sa stanovišta obezbeđenja obima i kvaliteta stočne hrane su povoljni. Razvojem stočarske proizvodnje na bazi raspoloživih agroekoloških potencijala, može se pozitivno uticati na strukturne promene u poljoprivredi, a posebno u biljnoj proizvodnji, odnosno na prilagođavanje strukture odgovarajuće agroindustrije proizvodnje (prerade mesa, mleka i kože). Razvoj ove grane u visokom stepenu uslovljen je mogućnostima plasmana na domaćem i stranom tržištu.

Raspoloživa statistička evidencija o brojnom stanju stoke, strukture po delatnostima, proizvodnji i potrošnje mesa, mleka i prerađevina, ukazuje da ova, za poljoprivredu, najznačajnija delatnost, još nije na putu oporavka. Inicijalni pad poljoprivredne proizvodnje u prvoj polovini tranzicionog perioda, posebno je pogodio stočarsku proizvodnju u Srbiji. Stočni fond u Republici je manji za 40 odsto u odnosu na osamdesete godine i sa pravom analitičari ukazuju na njegovu pravu devastaciju.

Neoliberalna ekonomska agenda doprinosi brojnim privrednim problemima, teškim socijalnim slučajevima i ogromnim, nerešivim negativnim demografskim kretanjima u Srbiji. Posebno su u takvim okolnostima ugrožene privredne delatnosti sa kapitalnim i radno intenzivnim potrebama. Kreatori agrarne politike sa svojim ambijentalističkim pristupom očekuju neku vrstu spontanog oporavka koji za sada izostaje i nema perspektive. Bez dugoročno definisanog programa razvoja stočarstva, sa skromnim sredstvima u agrarnom budžetu i većih investicija namenjenih razvoju stočarstva neizvodljiv je proces oživljavanja proizvodnje. Istovremeno, visok nivo protekcionizma u svetskoj stočarskoj proizvodnji, posebno u govedarstvu, subvencije dostižu i 50% vrednosti proizvodnje, otežavaju i postizanje veće konkurentnosti ove proizvodnje u tržišnim uslovima poslovanja.

U 2018. godini vrednost realizovane stočarske proizvodnje u Srbiji procenjuje se na 1,794 miliona dolara, sa učešćem od 31,4 odsto u ostvarenoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje, prikazao je agroekonomski analitičar Vojislav Stanković.

Po njegovoj analizi procenjene vrednosti stočarske proizvodnje po delatnostima u 2018. godini bile su:

govedarstvo, 738 miliona USD, sa učešćem od 41,1% (u ukupno ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje);

svinjarstvo, 610 miliona USD, sa učešćem od 34 odsto;

ovčarstvo, 156 miliona USD, sa učešćem od 8,7 odsto;

živinarstvo, 268 miliona USD, sa učešćem od 14,9 odsto;

pčelarstvo 22 miliona USD, sa učešćem od 1,3 odsto.

Govedarska proizvodnja u Srbiji, koja predstavlja osnovu savremene stočarske proizvodnje, učestvuje u njoj sa 41,1 odsto, dok u ukupnoj proizvodnji mesa ima udeo od 14-15 odsto. U periodu za poslednjih 29 godina broj goveda ima tendenciju smanjenja.

U 2018. godini RZS registruje broj grla od 878.000, što je manje u odnosu na period 1988-90. godine za 25,3 odsto, posmatrano u odnosu na 2008-2017. godine taj broj je manji za 9,3 odsto, dok je u odnosu na 2017. godinu manji za 2,3 odsto.

Posmatrano u međunarodnim okvirima, broj grla goveda u Srbiji ima u svetskim okvirima udeo od oko 0,1 odsto, odnosno udeo od 1,1 odsto u evropskom broju, što ukazuje na marginalan međunarodni značaj koji ima govedarska proizvodnja u Srbiji. Pomenuti stočni fond goveda realizuje proizvodnju goveđeg, junećeg i telećeg mesa u obimu od oko 75.000 tona godišnje sa udelom u ukupnoj proizvodnji mesa od 14 odsto.

U ukupno ostvarenoj vrednosti stočarske proizvodnje, proizvodnja svinja dostigla je učešće u 2018. godini od 34 odsto, dok u ukupnoj proizvodnji mesa prelazi udeo od 60 odsto, zavisno od godine. Prema procenama u 2018. godini ukupan broj grla svinja dostigao je broj od 2,792 miliona, što je za 38 odsto manje u odnosu na period 1988-90. godine, odnosno manji je za 14,7 odsto u odnosu na period 2008-17. godine, a za 4,1 odsto je manji u odnosu na 2017. godinu. Pomenuti broj svinja u Srbiji, ima udeo od oko 0,3 odsto u svetskom, odnosno 1,3 odsto u evropskom broju. Proizvodnja svinjskog mesa je druga po ostvarenoj vrednosti u poljoprivrednoj proizvodnji Srbije i tradicionalno, dominira na porodičnim gazdinstvima i ima u visokom stepenu izražen naturalni karakter (prosečna tržišnost je veoma niska i iznosi u pojedinim godinama samo 25 odsto). Trenutno se proizvodnja svinjskog mesa procenjuje na oko 307.000 tona. U proseku je to oko 270.000 tona godišnje.

Ovčarska proizvodnja se realizuje sa 98% na sektoru individualnih poljoprivrednih proizvođača i zbog toga programe razvoja treba prilagoditi tom sektoru, koji bi sa novim tehnologijama značajnije mogao da doprinese intenziviranju proizvodnje mesa, mleka i vune.

Po broju grla (sa prosečnim brojem od oko 1.5-1.6 miliona grla), ovčarska proizvodnja je na četvrtom mestu u stočarstvu Srbije (sa učešćem od 8,7 odsto) i na četvrtom mestu je u proizvodnji mesa. U 2018. godini realizovan je broj ovaca od 1,712 miliona grla, što je za 25,8 odsto manji u odnosu na prosečan broj grla u periodu 1988-90. godine, odnosno za 5,7 odsto je veći u odnosu na period 2008-17. godine, a veći je i u odnosu na 2017. godinu za 0,4 odsto.

Živinarska proizvodnja predstavlja najintenzivniju delatnost u stočarstvu, koja u 2018. godini ima pad u proizvodnji broja jedinica živine za 0,7 odsto. Međutim, pad proizvodnje broja jedinica živine je mnogo veći za 11,1 odsto ukoliko se poredi sa periodom 2008-17. godine, a u poređenju sa 1988-90. godine pad je iznosio 37,7 odsto.

Proizvodnja živinskog mesa u poslednjem trogodišnjem periodu kretala se je u rasponu između 88-95 hiljada tona i ona ne obezbeđuje samodovoljnost za potrebe domaćeg tržišta što doprinosi rastu uvoza.

Umesto zaključka

Prema podacima prikazanim u saopštenju, u Republici Srbiji, sa stanjem na dan 1. decembra 2018. godine, u odnosu na prethodno stanje, veći je ukupan broj ovaca za 0,4 odsto i koza za 7,3 odsto, dok je manji ukupan broj goveda za 2,3 odsto svinja za 4,1 odsto i živine za 0,7 odsto.

Goveda se najviše proizvode u regionu Šumadije i zapadne Srbije (46,7 odsto u odnosu na ukupan broj goveda na teritoriji Srbije, a svinje u Vojvodini 44,3 odsto).

U odnosu na desetogodišnji prosek (2008-2017.), ukupan broj goveda manji je za 6,5 odsto, svinja za 14,7 odsto koza za 14,2 odsto i živine za 11,1 odsto, a veći je broj ovaca za 5,6 odsto.

PRIMERI IZ SELA

Vera u udruživanje

U selima u okolini Vranja pre dve decenije bilo je skoro 10.000 stanovnika, u 22 sela, a sada ih je svega 2.500! Škola je pre pola veka imala više od hiljadu đaka, a danas iz svih sela u nju dolazi samo 96 učenika.

Potrebna im je pomoć kako bi poželeli da opstanu i ostanu na selu. Oni žele put, zadrugu, poštu, crkvu... Složni su u očekivanjima i jasni u zahtevima. Zato je i Nacionalni tim za spas sela, koji je u formiranju, namenjen, pre svega, ovim, rubnim područjima Srbije. Zoran Despotović, žitelj sela Vlaso kod Vranja, jedan je od onih momaka u Srbiji koji su zašli u petu deceniju, a da se još nisu oženili. Kaže da živi sa majkom, koja prima penziju. On poseduje nekoliko hektara njiva, u stajama četiri krave mlekulje i nešto stoke u dvorištu. Od majčine penzije plaća troškove, proizvodi sir koji prodaje i od toga žive. Ponekad prodaju i poneko tele ili june, kada ga imaju. Sa setom je pričao da je poslednji visoki državni funkcioner koji je posetio Vlaso bio Dragoslav Draža Marković, dakle, bilo je to pre bezmalo pola veka.

„Vlada Srbije se u 2019. godini opredelila da zadrugarstvo Srbije pomogne sa sedamsto miliona dinara. Taj bespovratni novac treba da dobije oko sedamdeset zadruga", izjavio je Milan Krkobabić, ministar za regionalni razvoj, 1.februara 2019, prilikom posete Vladičinom Hanu. „Cilj nam je da u svakom selu u Srbiji postoji zadruga. To je i uslov da se mali poljoprivredni proizvođači udružuju, da mladi ostaju u selima", rekao je ministar. Govoreći o pražnjenju sela, on navodi primer Pčinjskog okruga, gde već u tri sela više niko ne živi. On takođe ističe da povratak ljudi na selo zavisi od odgovarajućih uslova i da je jedan od predloga i podizanje agrarnih gradića na raskršću puteva. Zajedno sa predsednikom opštine, Goranom Mladenovićem, ministar je obišao zadrugu „Grin milk" (Green milk), u selu Lepenica, koja je dobila 6,1 miliona dinara bespovratnog novca za otvaranje mlekare. U mlekari su početkom 2019. bila zaposlena četiri radnika, dok zadruga okuplja četrdesetak kooperanata.

„Nama su svako radno mesto, zadruga i kooperant dragoceni", rekao je Mladenović. Zadruga je dobijeni novac investirala u nabavku opreme za prijem i obradu mleka u gotove proizvode. U zadruzi kažu da su zadovoljni kako je posao krenuo, te da imaju ideju da mleko pakuju u staklenu ambalažu i dostavljaju ga kupcima na kućnu adresu.