Natrag
Prevare
Čekajući na pustoš: hoće li Srbija uskoro postati groblje Vučićevih investicionih prevara
IZGUBLJENI U SAVRŠENOJ OLUJI
Ulazak u drugu deceniju samostalne i ničim ograničene vladavine Aleksandra Vučića, doveo je državu Srbiju i sve njene građane, na rub potpunog nestanka. Njegova stalna cirkuska predstava sa lažnim investicijama u Srbiju, koju je on uporno nazivao „direktnim stranim investicijama", bliži se kraju. A, kraj nije najavio on, nego međunarodne okolnosti, nadolazeći ekonomski Armagedon koji niko neće izbeći. Osim lako prenosivih, stranih montažnih fabrika, kojima je do sada prosečan vek trajanja u Srbiji bio manji od četiri godine, iz Srbije će nestati i preostali stručnjaci, naučni radnici i svi koji imaju u ovom vremenu primenjivih znanja. Hoće li, zaista, Srbija nakon Vučića izgledati kao konc-logor nakon poraza nacista, sa zatečenim gladnim i izbezumljenim logorašima, retkim preživelim žrtvama „naprednjačke tranzicije"?
Nikola Vlahović
U dramatičnom tonu, na početku 2023. godine, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Antonio Gutereš obratio se svetu dramatičnim upozorenjem o nastupajućoj (i verovatno dugoročnoj) ekonomskoj krizi, uključujući tu i krizu hrane, kao najveću od kraja Drugog svetskog rata: „Suočeni smo sa savršenom olujom koja preti da opustoši ekonomije zemalja u razvoju. Najranjiviji ljudi širom sveta biće kolateralna šteta u još jednoj katastrofi."
Termin „Savršena oluja", brzo je u delu medija na Zapadu postao sinonim za nadolazeću epohu preživljavanja, sa kakvom se ljudski rod u ovoj i nekoliko ranijih generacija, još nije suočio. Takva "Savršena oluja" već je slomila dobar deo svetske ekonomije. Samo u jednoj zemlji sveta, na Balkanu, u porobljenoj Srbiji, diktator tvrdi suprotno. Tvrdi bolesni, izopačeni, pakosni i podli A. Vučić, da srpska ekonomija beleži privredni rast, da se kurs drži stabilno i da su „milijarde direktnih investicija u Srbiju", budućnost u koju treba verovati.
Radi se o „direktnoj" laži, ili laži „po direktivi" iz kabineta „vladara iz senke".
Na početku druge decenije nezapamćenog samovlašća, bolesni i smrtno uplašeni Aleksandar Vučić ponovo preti građanima Srbije, da će broj pripadnika specijalnih jedinica biti povećan (njih 5000) i „nagrađen" stalnom platom od 2.000 do 3.000 evra, kako bi ta elitna batinaška garda zaustavila svaku eventualnu pobunu. I on zna da razloga za masovni juriš na njegov režim ima mnogo. Jer, nakon svega što je učinio da poništi Srbiju kao državu, brišući sa lica zemlje njenu privredu, obrazovanje, nauku, kulturu, dakle, ukupan život jednog naroda, odlučio je da u taj skoro mrtvači sandik nacije, zakuca i poslednji ekser, onaj stari, zarđali, radikalski.
Vučić pojačava svoju pretorijansku gardu, računajući na još malo vremena koje mu je dato da održi i konačno opelo nad državom i narodom koji patološki mrzi. Jer, nedostaje još samo jedan mali „investicioni ciklus" pa da Srbija bude stopostotna kolonija multinacionalnih kompanija. A. Vučić svoju bolest ne može da sakrije, neurotično koristi uličarski rečnik, poziva i članove svoje stranke da ga „ u zvaničnoj upotrebi" koriste, jer drugih „argumenata" i nemaju. Ovaj „savršeni idiot" u doba „savršene oluje", ispunjava svoje poslednje obaveze pred opakim neprijateljima Srbije. Plan je da u roku do polovine 2024. godine, u Srbiji ne postoji nijedna bitna državna kompanija.
U taj monstruozni plan za 2023. godinu, predviđena je i konačna likvidacije bilo kakvih tragova srpske industrije. Umesto toga, na spisku „srećnih dobitnika" novih besplatnih industrijskih zona, besplatne infrastrukture i povrh svega, ogromnih državnih subvencije, opet su se našle strane kompanije, koje će svoj profit povećati već nabrojanim „benefitima", a kao „bonus" dobiće i najjeftiniju radnu snagu u Evropi i jednu od najjeftinijih na svetu.
Vučićev „master plan" likvidacije srpskog ekonomskog bića za 2023. godinu, predviđa između ostalog i izgradnju sedam novih fabrika, koje se mahom bave izradom auto-delova, ali i izradom čeličnih konstrukcija. Kad Vučić kaže „uložiće 440 miliona evra u našu zemlju", on ustvari govori o ulaganju tih privatnih kompanija u sopstveni biznis.
Kad kaže „440 miliona evra", on govori i o novcu koji će svaki građanin Srbije da plati napretku tih stranih kompanija. Na svakih „440 miliona evra", srpski diktator će da „dosoli" još toliko, što u novcu što u besplatnim pogodnostima, zbog kojih svetski veleobrtnici i dolaze u neku zabit na Balkanu.
Manijak koji sve ovo planira, tvrdi da ima „tačan broj" onih koji će dobiti posao i najmizerniju platu u pomenutim fabrikama, pa „sasvim precizno" govori o 2.445 robova koji bi trebalo da dobiju mesečni „džek pot" od 300 evra (neto, a bruto se obračunava na nivou republičkog „minimalca"), i to za puno radno vreme, šest dana u nedelji, bez sindikalnih prava, sa dugačkim spiskom rizika: stalnim strahom od otpuštanja (bez objašnjenja, otpremnine i slično), do nezdravog radnog ambijenta, izloženosti neizlečivim bolestima, te menadžerskom nasilju, ucenama i zastrašivanju koje ih čekaju od strane Vučićeve stranke, ukoliko im slučajno padne na pamet da potraže bilo kakvo pravo, od odlaska u toalet, do prava na plaćeni odmor.
Do kraja ove i prvom polovinom 2024. godine, u Vučićevu Srbiju dolaze strane kompanije poput "Kontinentala", "Nideka", "Bicerbe", "Boša", "Minta", "Palfingera" koji ovde već grade svoje fabrike i pogone. Primera radi, nemačka kompanija "Kontinental" je u junu mesecu prošle (2022) godine započela izgradnju svoje nove, druge fabrike u Novom Sadu, pa će tako ovaj grad postati jedan od nekoliko gradova u svetu u kojima ova kompanija ima istraživačko-razvojni centar i čak dve fabrike.
Nijedan drugi grad na sveti nije želeo da mu te i takve fabrike (sa svojim „istraživačkim" centrima) budu u zoni urbanog područja. Ali, eto, Novi Sad, porobljen od naprednjačko-radikalske mafije, koja svakodnevno urla na Zapad i sve što je zapadno, svom snagom se bore da te „zapadnjačke" industrije uvedu u sred vojvođanske prestonice, baš tamo gde bi na predviđenih 30.000 kvadratnih metara (i još deset puta većem prostoru) država mogla da otvori ekonomiju zdrave hrane za potrebe Novosađana, konkurentnu uvoznoj hrani.
Ali, Vučićev zadatak je nešto sasvim drugo: da svim sredstvima uništi najjači srpski adut, proizvodnju hrane. A globalna kriza hrane je već počela i trajaće dugo, duže od svakog rata koji se trenutno u svetu vodi.
Počela je i izgradnja fabrike japanske kompanije "Nidek" 10. decembra prošle (2022) godine opet „svečanim" polaganjem kamena temeljca (kao da je u pitanju srpska državna firma), a objekat se zida na površini od 59.760 kvadrata. Pitanje je vrlo prosto: zašto bi renomirana japanska kompanija za proizvodnju elektromotora (za električna vozila), otvarala fabriku u Srbiji, već dugo vremena jednoj od tri najsiromašnije (i najmanje bezbedne) države u Evropi?
Razlog može biti samo već nabrojane povoljnosti, skoro besplatna radna snaga (jer sleduju državne subvencije) i potpuno besplatno zemljište i sva druga infrastruktura, koja svugde u svetu košta skoro isto koliko i izgradnja fabrike. Građani Srbije od toga neće imati ništa, osim troškova. Vučićevo „zapošljavanje nekoliko stotina radnika" za uslove i platu koja im se nudi, ustvari poziv na opštu pobunu protiv robovlasničkog nasilja i diktatora koji ih kao makro podvodi eksploatatoru.
Kineska kompanija "Mint", koja proizvodi delove za automobile, planira da naredne godine otvori drugu fabriku u Šapcu.Već sada je u fazi otkupa dodatnih 10 hektara građevinskog zemljišta za 15 miliona evra koliko će im Vučićev kriminalni ministar finansija Siniša Mali „refundirati" kroz niz pogodnosti pomenutoj kineskoj kompaniji.
Zbog toga što u svojoj državi mora da plaća sve, ali apsolutno sve obaveze zaposlenima i zagarantovanim minimum plate, plus trinaestu i četrnaestu platu (koja se tamo uvek isplaćuje 1. jula i 1. novembra kao sezonski „bonus"), austrijska kompanija "Palfinger" otvoriće novu fabriku za proizvodnju čeličnih delova za opremu za podizanje i prenošenje u Nišu.
Umesto da zaposlenima plaća po zakonu o radu Austrije, prinadležnosti dostojne čoveka, ova kompanija sada može da „komotno" da očekuje i subvenciju Vučićevog režima od onih 300 evra plate iz budžeta Srbije, i to kao dobrodošlicu. Najavljenu investiciju od 35 miliona evra u takvu fabriku, „Palfinger" će, prema svim prognozama, da nadoknadi već u prvih šest meseci rada, zahvaljujući uslovima koje neće naći nigde u Evropi, niti bilo gde u civilizovanom u svetu, gde još postoje socijalna prava, radnička i sva druga ljudska prava.
Diktator najavljuje i početak rada pogona svetski poznate auto industrije „Kontinental". Prema istom scenariju, građani Srbije neće od toga ništa imati. Vučić je ovakvim „konceptom" lažnih ulaganja u Srbiju (jer su u pitanju, ustvari, ulaganja privatnih kompanija u sopstveni biznis), stavio na hiljade jeftinih robova, ali i čitavu državu i sve njene resurse u svrhu permanentne medijske kampanje koja slavi njegov ružni lik i još ružnija dela.
Prvih dana 2023. godine, pet gradova u Srbiji su bili na top-listi najzagađenijih u Evropi i svetu. Uprkos tome, niču pod ovim nebom nove strane fabrike guma. Nakon kineskog Ling Longa, koji je viđen kao ozbiljan zagađivač (pa na taj način i finansijski i zdravstveno štetniji od svake investicije), u pokojnom Zrenjaninu, gradu bez pijaće vode, počinje gradnja još jedne štetočinske fabrike, u koju će država Srbija (Vučićev režim iz džepa građana) uložiti više nego Kina, uskoro prva ekonomska sila sveta.
Inače, lokacija za tu fabriku odabrana je još 2020. godine na ulazu u Zrenjanin, kod Novog groblja. Planirano je da tu bude fabrika tributil-fosfata, čiji je investitor Green Miles Chemicals, sa sedištem u Novom Sadu, i da je čine tri proizvodne linije, kapaciteta od po 2.000 tona godišnje sa svim potrebnim pomoćnim i pratećim objektima i instalacijama za rad proizvodnih linija. Službeni podaci govore da je projektovani kapacitet fabrike iznosi 6.000 tona na godišnjem nivou. I ova informacija nešto govori:
- iz projektne dokumentacije vidi se da je tu fabriku tributil fosfata izradio kineski institut Tianjin Green-Chem-Engineering Chemical Technology Company Limited, koji je projektovao i kompletnu tehnologiju proizvodnje. Malo pažljivijim čitanjem ove dokumentacije, saznaćemo da se kao „sporedni proizvod" navodi dimetilamin hidrohlorid i hlor butan. To je plan: potrovati ovaj deo Banata po svaku cenu. Kineska kompanija Ling Long koja je bazirala svoju proizvodnju guma na potpunom ignorisanju ekoloških posledica po stanovništvo, poljoprivredi u kompletan živi svet, napustila je Srbiju i taj projekat, kažu, privremeno. „Drug Si" iz Pekinga, poslao je novog zagađivača, a fabriku im gradi kineska državna firma, China energy group (sa kojom je kompanija Linglong nedavno raskinula ugovor oko dovršenja gradnje fabrike gume u Zrenjaninu). O raskidu ugovora Linglong je nedavno obavestio javnost saopštenjem da je China Energy Engineering Group imao poteškoća sa angažovanjem dovoljne radne snage, pa je navodno sve to dovelo do nemogućnosti završetka ugovorenih radova u dogovorenim rokovima.
Istina je sasvim druga: Vučić je obećao kineskoj ambasadorki, pa preko nje je to došlo i do „Druga Sija", da će oduševljeno stanovništvo u Zrenjaninu jedva dočekati taj projekat. A, kako je poznato, desilo se obrnuto.
Ali, ako nema kineskih guma, biće japanskih! Vučić se hvali kako će Japanci uložiti 382 miliona evra u fabriku čuvenog proizvođača automobliskih guma, „Tojo Tajers". Ako je to tačno, tačno je i ono što je prećutao, da je menadžment „Toja Tajers" izračunao da će dvogodišnji profit te fabrike (na osnovu ugovora sa poznatim kupcem) iznositi oko 400 miliona evra! Nakon toga, „Tojo Tajers" odlazi iz Srbije.
Na isti način i sa istim planom, kompanija "Nidek" završava fabriku za proizvodnju pogonskih elektromotora za električna vozila u Novom Sadu, uz novi petogodišnji „investicioni ciklus u proširivanje kapaciteta i poboljšanje proizvodnje" koji je pokrenuo zloglasni proizvođač duvana JTI (Japan tabako). A, Vučić tvrdi da će se Japan „učvrstiti na listi najznačajnijih investitora u Srbiji". Tako to tvrdi i Vučićev „ekonomski genije", na čelu ministarstva finansija.
I dok ovaj bolesni dikator sve čini kako bi Srbiju po planu i programu sahranio robovlasničkim pogonima multinacionalnih kompanija, računajući na ljude iz iz različitih naučnih disciplina, sa različitim znanjima i talentima, jedan pravi američki „lovac na glave" („Headhunter"), potpredsednica američke komapnije „Riviana", Sindi Nikol, pronalazi u Srbiji najsposobnije inženjere, programere, matematičare, arhitekte, geologe, pa i naučne radnike iz svih oblasti. Zadatak joj je da nudi odlične uslove, prelazak na rad u multinacionalne kompanije pod američkom zastavom, sa „odrešenim rukama" da biraju poziciju u tim kompanijama pa čak i platu.
Zahvaljujući ovakvim „lovcima" na najškolovanije glave, u Srbiji je ostalo vrlo malo raspoloživih stručnjaka svetske klase. I to što je ostalo, nije dobro došlo u brlog Aleksandra Vučića i njegove prostačke mafije.
Mnogi od ovih velikih i na Zapadu odlično situiranih srpskih stručnjaka često dolaze kao predstavnici svoje nove kompanije na Balkan, i to baš u Srbiju, kako bi pronalazili najbolje saradnike za odlazak na Zapad, u „bolji život". Reč je o pravom „lancu Svetoga Antuna", jednoj neverovatnoj metodi ispijanja krvi i mozga iz ove nesrećne države, kojoj danas opelo čita najgori među najgorima, Aleksandar Vučić i njemu srodni „fenotipovi".
Nesposobni kakvi jesu, Vučićevi nepismeni ministri sa njim na čelu, prodali su nekada čuvenu fabriku stakla u Paraćinu, koja je izvozila decenijama svoje proizvode od Evrope, Amerike, Kanade, i u mnogim zemljama Azije. Srećni kupac (za male pare) bila je kompanija iz Slovenije, „Steklarna Hrastnik". Bez imalo srama, Vučićeva „premijerka", teško sričući reči u rečenici, bez imalo srama doslovno je rekla: „Vlada je odahnula, nećemo morati više da uvozimo staklo". Nije rekla ono bitno: kupovaćemo ga iz pomenute slovenačke fabrike, tačnije iz njenog pogona upokojene fabrike stakla u Paraćinu.
A, za sledeću izjavu bi u oslobođenoj Srbiji da ide ili u sudnicu ili u ludnicu. A, rekla je: "I zato što nemamo sopstvenu proizvodnju stakla, neke od naših privrednih grana nisu mogle dalje da rastu i nisu mogle da izvoze dovoljno. Ovo je takođe problem koji danas počinjemo da rešavamo ovom investicijom u Srpsku fabriku stakla. Zato je to strateški interes".
Neverovatno zvuči da je Srbija sa svojim pet puta većim potencijalima od Slovenije, doživela da joj baš Slovenija bude četvri najveći „investitor". Tačnije rečeno, četvrta ili peta na rang listi onih stranih država čije firme obilato koriste strategiju „korisnog idiota" A. Vučića, i stvara svoj ekstraprofit u Srbiji jer zakonima EU, ni u Sloveniji ne bi imali ovoliko privilegija.
Da je to tako, govori i podatak da je samo prošle godine iz pogona slovenačkog "Gorenja" u Valjevu, izašlo neverovatnih 10 (deset) miliona frižidera te marke.
navodi premijerka Ana Brnabić.
U međuvremenu, nemačka kompanija ZF gradi drugu fabriku za proizvodnju električnih motora, a kao uslov je postavila da Srbija iz budžeta sagradi „pristojan" auto-put ka Zrenjaninu i brze saobraćajnice ka Vršcu. I ovako ucenjen, ponižen, Diktator slavi blato u kome je bacio Srbiju pa kaže: "Najavljujemo jednu od najvećih investicija u javno-privatnoj saradnji u srpskoj istoriji. Time definišemo važnu prekretnicu za našu grupu. Prvi proizvodni pogon ZF-a sa nultom stopom emisije". Ironično, aplaudirao mu je jedino Stefan fon Šukman, član Upravnog odbora nemačke kompanije ZF.
Italijanski "Fijat" sa dugom tradicijom postojanja u Srbiji, „zamoljen je" da pokuša sa proizvodnjum električnih automobila u Srbiji".
Ali, prema nepisanom pravilu ovog Vučićevog grobarskog posla (zakopavanja Srbije u lažne „domaće investicije"), sve te fabrike, pogoni, privremeni su projekti. Više od 80 odsto svih takvih lažnih „direktnih investicija u Srbiju", zapravo su montažne i lako prenosne proizvodne linije, sa kojima danas svaka multinacionalna korporacija „šeta" iz države u državu. Gde imaju bolje uslove.
Kad tih uslova nema, „investitori" odlaze, često u roku od 72 sata. Takvih primera tokom diktature A. Vučića, bilo je mnogo. Međutim, ovaj sumanuti čovek uporno istrajava na globalističkom principu „napuni-isprazni". Tako mu je dato u zadatak. Sve dok jednog dana od „punog" ostane samo „prazno". Neki primeri bi trebali da budu veliko upozorenje šta Srbiju čeka u nastupajućoj epohi koju je Antonio Gutereš nazvao „Savršena oluja". Naime, u novembru mesecu prolše godine, bez najave je turska kompanija "Berteks tekstil" Uprkos ovakvim i sličnim upozorenjima, uprkos svim primerima koji govore da će ceo Vučićev cirkus jednom „otići iz grada", po njegovom naređenju, u decembru 2022. godine, Ministarstvo privrede je sa stranim kompanijama u Srbiji potpisalo ugovore o „novom investicionom ciklusu" vrednom čak 180 miliona evra. To je novac građana Srbije kojim samovlasno Aleksandar Vučić raspolaže, bez Vlade i Skupštine, bez ičijeg pitanja, i njime „čašćava" po svojoj slobodnoj proceni, menadžmente kompanija koju mu se lično dopadnu ili koje su spremne da učestvuju u „legalizaciji" još neopranog novca iz mafijaških „štekova" naprednjačkih poslovođa.
I od goreg ima gore! Naime, kako Vučić javno priča, na vidiku je u 2023. godini „dobit" od skoro tri milijarde dolara od davanja u dugoročni najam, prodaje i preprodaje gradskog građevinskog zemljišta stranim investitorima. To, ukratko rečeno, znači da će svi gradski najuži centri pasti u ruke poslednje generacije kriminalaca, kako stranih tako i domaćih. Od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu. To i jeste bila strategija 19 zemalja NATO pakta, ali se ona ratna pokazala kao preskupa i medijski štetna.
U vreme samoupravnog socijalizma, sa puno ironije, mlađe generacije mislećih ljudi zbijali su šale na račun termina „specijalni rat", koji su često znali da upotrebe ondašnji ambiciozni partijski kadrovi. No, kako je vreme pokazalo, ne radi se o teorijama zavere, nego o stvarnom ratu koji se vodi specijalnim metodama (o tome je detaljno pisao i čuveni „ekonomski ubica" John Perkins, čije je ispovedi u dve knjige ovaj dvonedeljnik feljtonizirao i mogu se naći u otvorenoj arhivi na adresi www.magazin-tabloid.com