Postdemokratija

SVI NAŠI RATOVI

Srbi su dokazani ratnici, pa da bi se tradicija očuvala, ratuju i kad nisu u ratu. Za Kosovo permanentno, makar i između sebe. A kad nemaju svoj rat, sa strašću učestvuju u tuđim, ratujući međusobno jer najratoborniji i u njima prepozanaju srpske nacionalne interese. Spremni su da i fizički napadnu sve koji osuđuju rusku agresiju na Ukrajinu, jer maćuška Rusija nam čuva Kosovo u UN, pa i da navijaju za Hamasov teroristički napad na Izrael, jer je priznao Kosovo. A, i zbog toga što iza Izraela stoji Amerika, koja nas je bombardovala da bi nam otela Kosovo. Svi koji to ne prihvataju su izdajnici i strani plaćenici, koje treba ućutkati na ovaj ili ONAJ način", smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

„Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala. Nije mala, nije mala triput ratovala. I opet će, i opet će ako bude sreće". Kaže sigurno najpoznatija pesma u Srbiji, koju su više puta slušali svi njeni građani. I oni koji su je doživljavali kao nacionalnu himnu, ali i oni kojima je prećeno njenim nastavkom „ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće"!

Dobrica Ćosić je svojevremeno, kao predsednik Srbije, izrekao filozofsku misao kako Srbija sve što dobije u ratu gubi u miru, a Milošević je na Gazimestanu uzviknuo, ako ne umemo da radimo umemo da se bijemo. Naravoučenije je da nama mir ne odgovara, da mi neznamo da živimo u miru. Samo u ratu mi smo kod kuće, svoji na svome, kako to voli da kaže Vučić kad se hvali naoružavanjem i jačanjem naše vojske. Kao da je za Srbiju skrojena maksima - Ako nema rata treba ga izmisliti.

I zaista i kad nemamo svoj rat, mi ratujemo međusobno u tuđim ratovima. Naši ratnici, privremeno na dopustu, do „kad se vojska na Kosovo vrati", posvećeniji su ruskoj stvari od mnogih Rusa, i agresivniji prema onima koji stanu na ukrajinsku stranu. Isto se ponavlja i sa novim ratom Izraela sa Palestincima. Oni koji strasno navijaju za jednu ili drugu stranu, spremni su da razumeju i njihove zločine i najekstremnije namere da ratuju do istrebljenja, ali nisu spremni da tolerišu svoje sunarodnike koji se protive oružanim akcijama u kojima masovno stradaju nedužni civili. Oni koji su za palestinsku slobodu i državu, ne zameraju previše Hamasu masakr nad civilima po kibucima i na koncertu, gde je nasumice pobijeno skoro tri stotine mladih ljudi. Sa druge strane, oni koji ističu pravo Izraela da se brani, nisu spremni da uoče kada se pređu granice odbrane i odmazda pretvori u osvetu svim palestincima u Gazi i zapreti humanitarnom katastrofom. Naprotiv, spremniji su da optuže sve građane Srbije sa drugačijim viđenjima, a oni najratoborniji i da im prete. Za njih su to izdajnici! Čega?

Tako dolazimo do suštine problema, a to je politika koja nastavlja ratove drugim sredstvima, koja uporno insistira na nepravdama i zločinima učinjenim Srbima u svim ratovima, a negira ili zanemaruje zločine koje su počinli Srbi, do te mere da rehabilitije i čak slavi osuđene ratne zločince iz naših redova. Od drugog svetskog rata, do poslednjih ratova u bivšoj Jugoslaviji, koji u Srbiji još nisu završeni, mada okončani pre dve i po decenije. To je politika takozvanog zamrznutog konflikta i večite pretnje spoljnim neprijateljima, uvek spremnim da nas napadnu. Zato mi moramo da jačamo našu vojsku i našu borbenu spremnost. Bez obzira što ta vojska, ma koliko bila naoružana, nema nikakve šanse u eventualnom sukobu sa NATO-m, koji nas okružuje sa svih strana.

Zaboravlja se kako je istorija ratovanja demantovala Alfreda Nobela, koji je nakon otkrića dinamita izjavio „Moj dinamit će brže voditi do mira nego stotine svetskih konvencija. Čim ljudi otkriju da u jednom mahu mogu biti uništene čitave armije, sigurno će se držati zlatnog mira". Posle svih žrtava koje je doneo upravo dinamit, u dva svetska rata, svojevsni paradoks, kao da se neko cinično ruga istoriji i savremenoj stvarnosti, predstavlja Nobelova nagrada za mir, koja se ne retko dodeljuje onima koji su sklopili primirje u ratu koji su sami i započeli, i koji je posle nastavljen. Jedan od takvih primera je i sukob Izraela sa Palestincima, koji trenutno predstavlja pretnju još jednim svetskim ratom. Naime, 1994. Nobelovu nagradu za mir dobili su palestinski lider Jaser Arafat, i tada vodeći izraelski predstavnici, Šimon Pres i Jicak Rabin. Ništa manje cinična nije ni nagrada dodeljena 2008, Marti Ahtisariju, za „rešenje" Kosovskog pitanja, sa čijim posledicama se suočavamo i posle dve decenije.

Dakle, priča o naoružavanju i jačanju naše armije, nije u službi očuvanja mira, već samo stvaranju privida o tome kako samo ovaj režim garantuje prosperitet u miru, kao što to kaže i njegov izborni slogan „MIR STABILNOST VUČIĆ"

Važno je da se uredno bilduje patriotska borbena gotovost stanovništva koja, pošto neće biti aktivirana ni u kakvom ratu, može biti upotrebljena protiv domaćih neprijatelja u liku protivnika režima, koji se neprestano žigošu kao izdajnici i strani plaćenici. Naravno, nije rat naša sudbina, već je to njegova zloupotreba u svrhu osvajanja i odbrane apsolutne vlasti. Nisu najveći neprijatelji Srbije izvan njenih granica, nego oni iznutra koji nisu spremni da se svrstaju uz vlast, da je bespogovorno slušaju, da je hvale i da je brane. Takvo tumačenje je punu deceniju nametano janosti, tako da nije čudno što se sve češće kritičari režima nalaze na udaru raznih samozvanih branitelja srpskog zaveta, koji im prete i stavljaju mete na čelo. Dok vlast, sa svoje strane, blagonaklonim odnosom prema takvima, kao i prema ratnim zločincima i profiterima, pa i kriminalcima, ohrabruje sve koji maštaju o osveti za sve nepravde u njihovim bednim životima.

Nažalost, i opozicja svojim nepromišljenim potezima ide na ruku takvoj predstavi u javnosti o njoj, ali i o svim građanima koji se ne mire sa stanjem u državi i društvu. Nedavno je deo proevropske opozicije uputio pismeni apel Evropskoj Uniji da ne uvodi sankcije Srbiji, jer to bi pogodilo sve građane, koji ni luk jeli... mada jesu mirisali, nego da uvedu sankcije predsedniku države Aleksandru Vučiću. Kao okorelog protivnika Vučićevog režima, moram priznati, mene je sramota i u njihovo ime. Ponašaju se kao poslednje tužibabe u obdaništu, koje se žale vaspitačici. I onda se čude i kukaju zato što Vučić i njegovi telali to koriste da ih još jednom proglase izdajnicima i cinkarošima, koji rade protiv svoje zemlje. To, naravno nije tako, ali jeste zgodno za režim da baš tako manipuliše sa tom detinjastom žalopojkom, na šta uredno nasedaju svi patriotski nabudženi birači. Sa druge strane, takav gest može da demorališe i građane koji treba da glasaju za tako bespomoćnu opoziju koja, takvim pozivom Evropi da presudi našem autokratskom vladaru, indirektno priznaje da mu ne može ništa.

Izbori koji nam predstoje u senci aktuelnih ratova u Evropi i na Bliskom istoku, biće nastavak našeg rata u kojem smo već punih trideset godina, samo drugim sredstvima. Bezobzirnom propagandom, ucenama i pretnjama. Pri tom, svi će da prate koju će stranu zauzeti Aleksandar Vučić, Rusku ili Evroatlansku, Izraelsku ili Arapsku, a on će se, kao i dosad, opredeliti za stari bosanski nauk „dobro jutro čaršijo, na sve četiri strane", pa kako ko shvati. A, moguća su svakakva tumačenja jer u prevodu na jezik svih naših palanki, ta izreka koja važi još od Kulina Bana, znači - sa svima dobro, ni s kim iskreno.

U Vučićevom slučaju to je više nego očigledno. Upravo se vratio iz Kine sa paketom novih kredita sa kojima će ponovo narodu prodavati šarenu lažu o neverovatnim graditeljskim poduhvatima i još neverovatnijim izvozom u Kinu. Ovog puta neće to biti svinjski papci i pileće nogice, koje bismo inače bacali, nego pivo, koje mi proizvodimo i po stranim licencama, ali i po sopstvenim vrlo kvalitetnim receptima. Verovatno računa da će se zimi ovde manje piti, pa će valjda nešto preostati i za ogromno kinesko tržište. Naravno, pored ekonomske saradnje kojoj je samo nebo granica, koju će čuvati leteći automobili, računa i na političku podršku druge najveće sile na svetu.

Onako usput, tamo se verovatno sreo i sa Vladimirom Putinom, sa čime se nije pohvalio ali nije ni demantovao takva nagađanja, namerno ostavljajući mogućnost da oni koji bi to voleli i poveruju da je istina.

A sutra ima sastanak sa visokim izaslanicima Kvinte, nezvanične skupine petorke za donošenje važnih odluka u međunarodnim odnosima, koja se sastoji od Sjedinjenih Američkih Država i velike četvorke zapadne Evrope, Italije, Nemačke, Velike Britanije i Francuske. Taj razgovor mu neće ni malo prijati, jer dobiće ponude koje se ne odbijaju, ali on će domaćoj javnosti i to predstaviti kao veliki uspeh i potvrdu da Srbija i u tom svetu ima ugled i važnu ulogu.

Za svakog po nešto, pa sad neka se birači snalaze kako znaju i umeju, odnosno kako kome šta odgovara. Biće, po običaju, mnogo otvaranja puteva, fabrika, škola i bolnica, makar samo ofarbanih u trenutno poželjne boje, ali će predizborna kampanja pretežno biti negativna. Sve laži, prevare i obećanja su već više puta korišćeni i potrošeni, tako da će ovog puta težište kampanje biti na demonizaciji opozicije, koju treba što više ocrniti i tako diskvalifikovati. To je jedini način da se sačuva višestruko uzdrmana vlast, i spolja i iznutra. Dakle, rat se nastavlja.