Svedočanstvo

Ne treba juriti kartu za „Titanik”. „Titanik” će potonuti

Raspad Evrope i kraj epohe stabilnosti

Evropa se, zapravo, raspada. Nejasno ko će ovakvu Evropu okupiti. Mi stupamo u potpuno novi svet. U njemu će se igrati po novim pravilima. Tradicionalna diplomatija zaista odlazi u prošlost. Stvar je u tome što je kapitalizam, kao sistem, svoje odradio. Pri tome, kao ekonomski sistem, odradio je svoje još početkom HH veka. Šta je bilo potrebno oteti ljudima da bi se ponovo pokrenula istorija? Potrebno je oteti ljude kao faktor proizvodnje, društveno ponašanje, njihove potrebe, to jest, duhovnu sferu. I eto novog kapitalističkog uređenja koje se formira i koje je izgrađeno na otuđenju čoveka, njegovog socijalnog ponašanja, informacija, obrazovanja… Šta je bilo potrebno oteti ljudima da bi se ponovo pokrenula istorija?Znači, potrebno je oteti ljude kao faktor proizvodnje, društveno ponašanje, njihove potrebe, to jest, duhovnu sferu. I eto novog kapitalističkog uređenja.

Piše: dr Andrej Fursov, istoričar i politolog

Sve te samouverene žene postale su ministri odbrane NATO zemalja! To je jako dobro! Još bi im trebalo dodati transdžendere, svu tu masu, to će prosto biti kvalitet! To je ono što je potrebno. Pretvaranje društva u konclogor zahteva, na primer, uništenje hrišćanstva. Čime se bave ultraglobalističke elite: one guše hrišćan

stvo. U nekim zemljama uz pomoć islama, u drugima uz pomoć satanizma. Činjenica da se Vatikan našao na strani ultraglobalizma ništa ne menja.

Mislim da će u dogledno vreme, u narednih 25-30 godina doći do fantastičnih promena u svetu. I potrebno je da za njih budemo spremni, i da ih iskoristimo za naše nacionalne interese.

Pretvaranje društva u konclogor zahteva, na primer, uništenje hrišćanstva. Mislim da mi ulazimo, uopšte, u period nestabilnosti. I potrebno je da se naviknemo da u njemu živimo Glavno je ko će koga odseći od budućnosti. Ko će kome odseći budućnost. Zato što je u kapitalističkoj epohi, posebno u njenoj industrijskoj fazi, bilo mnogo mesta pod suncem. Sada je mesta pod suncem ostalo značajno manje. I jedan deo elite mora da odseče onaj drugi. Mislim da će doći do teritorijalne segregacije elite, koja će živeti u ekološki čistim zonama, živeće duže…

Potrebna je danas nova nauka o društvu. Stara nauka, koja se formirala sredinom XIX veka odlazi u prošlost. Zašto? Ona je odražavala realnost buržoaskog društva.Potrebno je stvoriti principijelno novu nauku u savremenom svetu, i, između ostalog, ko prvi tu nauku stvori imaće veće šanse da osvoji HHI vek.Zadatak mog pokolenja je da u vremenu koje nam je preostalo, pripremimo našu decu i unuke intelektualno i emocionalno za pobedu u ovom grotlu, u narednih 10-20 godina.U intelektualnom ratu se ne pobeđuje brojem, već umećem, kvalitetom. Suvorov je govorio: „Ne pobeđuje se brojem, već umećem”.

Diplomatski sukob Rusije i Zapada oko garancija bezbednosti predstavlja kolač sa mnogo kora. Reč je o izgradnji novih pravila igre u uslovima kada SAD više nisu apsolutni hegemon, kada se Evropa nalazi u rasulu… Dovoljno je pogledati ljude koji su došli na vlast u Nemačkoj! U poređenju sa njima Merkelova je prosto - gigantesa! Iako, u poređenju sa Kolom, Šrederom izgleda kao Pigmej… Pogledajte i Makrona… To jest, Evropa se, zapravo, raspada. Nejasno ko će ovakvu Evropu okupiti. Ali sveto mesto nikad nije pusto. Moraju se uspostaviti neka nova pravila.

I rusko rukovodstvo je vrlo dobro osetilo ovaj trenutak, kada se može govoriti ne samo o problemima bezbednosti. Iako je bezbednost veoma važna, posebno u uslovima kada u Evropi nema namesnika SAD za Evropu, nema gaulajtera. Eto, Merkelova je bila američki namesnik, sa Makronom nisu uspeli. I u ovoj situaciji, naravno, potrebna su nova pravila. Logika je jednostavna. Deco, raspadate se, raspadate! I kod nas je situacija vrlo složena. No, mi smo navikli da stegnemo kaiš. A kod vas će to biti vrlo, vrlo problematično, Zato, hajde da dogovorimo neka pravila.

Mi stupamo u potpuno novi svet, u njemu će se igrati po novim pravilima

Stvar je u sledećem: epoha stabilnosti se završava. I ta postsovjetska epoha - 30 godina posle rušenja Sovjetskog Saveza - bila je inerciona. Mi smo živeli po inerciji epohe koja je prethodila padu Sovjetskog Saveza. Još pre nekoliko godina sam rekao da se postsovjetska epoha u svetu, ne samo u bivšem SSSR-u, završava i počinju nove igre. Svet stupa u period, koji spolja, podvlačim, spolja… jer sve istorijske analogije imaju površan karakter; no, spolja ta situacija podseća na takozvani „dugi XVI vek”. „Dugi XVI vek” je period između 1453. godine, završetka Stogodišnjeg rata, rušenja Konstantinopolja i 1648. godine - Vestfalskog mira, kada su određena nova pravila za narednih nekoliko stotina godina.

Vestfalski mir: Ratifikacija sporazuma u Minsteru, slika Žerara Terborha (1648)

Iako je posle Vestfalskog mira došao Bečki mir, zatim Versajski mir, zatim Jaltski… Maltski nije uspeo. Novinari su, pošto je Gorbačov u Vatikanu i na Malti predao soclager i Sovjetski Savez, rekli: „Evo, nastupa Maltski mir umesto Jaltskog…”

No Maltski mir, ispostavilo se, nije bio mir, nije bio poredak već haos. I tu se period inercije završio. Mi stupamo u potpuno novi svet. U njemu će se igrati po novim pravilima. Tradicionalna diplomatija zaista odlazi u prošlost. Može biti da će se nekada uspostaviti stabilan svet, biće svega… Sve će se vratiti u neko stabilno stanje. Ali, mislim, neće skoro. Ako ne dođe do globalne katastrofe, ceo XXI vek će se tresti.

Poslednji pir sveta koji odlazi

Stvar je u tome što je kapitalizam, kao sistem, svoje odradio. Pri tome, kao ekonomski sistem, odradio je svoje još početkom HH veka. Lenjin i Kaucki su bili apsolutno u pravu. I obratite pažnju, tokom celog HH veka vojno-politička dinamika dominira nad ekonomskom.

To jest, Prvi svetski rat uništava industrijski potencijal nekoliko država, i dvadesetih i tridesetih godina pokretač ekonomije je bila obnovljena industrija Nemačke i Sovjetskog Saveza.

Drugi svetski rat uništava potencijal Nemačke, Italije, Japana i Sovjetskog Saveza. I do sredine šezdesetih godina tekao je burni svetski razvoj - obnovljena je industrija ovih zemalja. Uzgred, od 1945-1975 proizvedeno je proizvoda i usluga koliko od 1801-1950. To je zaista bilo - trideset godina, Francuzi su ih nazvali Tri slavne decenije (Les Trente Glorieuses), trideset srećnih godina…

Bio je to poslednji pir odlazećeg sveta, koji je napravio vrlo lošu psihološku šalu i sa nama i sa zapadnim ljudima. Oni su mislili da je to socijalizovani kapitalizam… No, prvo, obnavljanje svetske ekonomije posle rata, drugo, postojanje Sovjetskog Saveza koje je nateralo buržuje da dele (profit) sa višim slojevima radničke klase i srednjim slojem… I, zbog toga je odlučeno - da je to pravi kapitalizam. No, pravi kapitalizam je ono što je bilo sto godina pre ovoga i ono što se desilo posle rušenja Sovjetskog Saveza.

Novo uređenje: bio-eko-tehno fašizam

Dakle, čim je postalo jasno da su kapital i kapitalizam svoje odradili, pojavila se potreba za drugačijim uređenjem. Šta je bilo potrebno oteti ljudima da bi se ponovo pokrenula istorija? Feudalizam je oduzimanje od čoveka… otimanje zemlje. Kapitalizam je otimanje opredme

ćenog rada, to jest stvorenih faktora proizvodnje. Zemlja i opredmećeni rad predstavljaju veštačke faktore proizvodnje. To je odrađeno.

Znači, potrebno je oteti ljude kao faktor proizvodnje, društveno ponašanje, njihove potrebe, to jest, duhovnu sferu. I eto novog kapitalističkog uređenja koje se formira i koje je izgrađeno na otuđenju čoveka, njegovog socijalnog ponašanja, informacija, obrazovanja… Marksisti bi rekli da su to socijalni i duhovni faktori proizvodnje. A to znači da je njihovo oduzimanje moguće samo ako se jako pooštre mere socijalne kontrole. I nevažno je kako će ta kontrola biti pojačana. Da li tako što će ljude staviti pod medicinski nadzor, ili tako što će ih naterati da plate klimatski porez i smanje potrebe. Ovde su moguće potpuno različite varijante. No, na Zapadu ljudi stihijski osećaju da ih uteruju u koncologor. I dolazi do otpora.

Pre nekoliko godina upotrebio sam termin „bio-eko-tehno fašizam”. BET fašizam. Pri čemu termin fašizam ovde ne upotrebljavam u strogom smislu te reči. Zato što je on, strogo govoreći, postojao u Italiji u doba Musolinija. U Trećem Rajhu je bilo nešto gore od fašizma - nacional-socijalizam. Ali na metaforičkom planu fašizam je nešto najgore. Gore od svega što je bilo u istoriji. No, stvar je u tome što fašisti HH veka nisu imali tehnička i biološka sredstva koja sada poseduje zapadna vrhuška. Zato kada govorimo o bio-eko-tehno fašizmu mislim na ono što sada pokušavaju da realizuju zapadne vrhuške. Nisam uveren da će u tome uspeti… No, to što pokušavaju da realizuju mnogo je gore od fašizma. Prosto, mi nemamo drugu reč, osim fašizam, za strašnu društvenu realnost. Ali, to što oni pokušavaju da učine je značajno gore. I ljudi na Zapadu su osetili i počeli da se protive.

I šta još utiče na optimizam? Deo zapadne elite, pri tome, vrlo uticajne, takođe ne želi stvaranje takvog uređenja, zato što će se oni naći, u najboljem slučaju, u drugorazrednoj ulozi, a to im se ne sviđa. Zato, mislim, da će se Zapad sada tresti, da će doći do vrlo, vrlo ozbiljne borbe. I ovde nije loše igrati na protivrečnosti (među njima) kao što je dvadesetih godina Staljin igrao na protivrečnosti između uslovno govoreći Rokfelera i, takođe, uslovno govoreći, Rotšilda. No, za to su potrebne dve stvari. Potrebna je volja da se odigra a ne da se gradi njihovo uređenje, ne treba juriti kartu za „Titanik”. „Titanik” će potonuti. I drugo: potrebno je znanje: gde udariti, gde pucati da bi, po snajperskom principu, dobili - jednim metkom, dva leša. To jest, potrebno je biti spreman za vrlo, vrlo oštru borbu.

Staljinov plan u slučaju poraza SSSR-a

Staljin je shvatio da će se Sovjetski savez posle Drugog svetskog rata naći pred licem ujedinjenog Zapada

U principu, već sam nekoliko puta govorio da se jedna od protivrečnosti današnjeg režima u Rusiji sastoji u tome što je on započeo devedesetih kao najprozapadniji u ruskoj istoriji. Ali pozicija Zapada, koji je navikao još od vremena Jeljcina da mu se neprestano čine ustupci, dovela je do toga da su ljudi, koji su nekada želeli da stupe i u NATO, početkom XXI veka zauzeli čvrstu antizapadnu poziciju. Zapad ih je saterao u ćošak i sada već, da tako kažemo, nema povratka, to jest sve se desilo kako je Kisindžer rekao. Kisindžer je, kada je počeo da se širi konflikt u Siriji, rekao „da mi, naravno, možemo pobediti Rusiju u Siriji, ali tada ćemo izgubiti sve što smo dobili u samoj Rusiji”. Tako se i desilo!

I to još jednom pokazuje da sa strateškim razmišljanjem današnje zapadne elite nešto nije u redu, dovoljno je samo pogledati te ljude. Ali to je za nas veliki plus. Isto kao što su sve te samouverene žene postale ministri odbrane NATO zemalja. To je jako dobro! Još bi im trebalo dodati transdžendere, svu tu masu, to će prosto biti kvalitet! To je ono što je potrebno.

Postoji informacija… kada je Staljin shvatio da je uništivši Hitlera izbio oružje iz ruku onima koji su izazvali Drugi svetski rat, tada je, da tako kažem, shvatio da će se Sovjetski Savez naći pred licem ujedinjenog Zapada. I Staljin je poslednje godine života, postoji takva informacija, razmišljao šta da radi ako Sovjetski Savez pretrpi poraz ili čak prestane da postoji? I na papir je nabacao neke misli, napravio zapise, koji su posle deset godina dospeli do Šeljepina, sekretara CK KPSS za armiju i bezbednost. Onda je Šeljepin počeo da razrađuje nekakav program delovanja protiv Zapada, ako Sovjetski Savez pretrpi poraz. Kada je prebeg Golicin, pobegao na Zapad, objavio je Šeljepinov program. I na Zapadu se on tako i zove „Šeljepinov program”, iako su na njemu radili, prirodno, različiti ljudi. Suština ovog programa je: kako učiniti da Zapad padne, čak i u slučaju ako je prethodno pao Sovjetski Savez. No, može biti, da se i ovaj program ostvaruje. Ali, pre svega, ovaj program za rušenje Zapada i pretvaranje u post-Zapad koriste oni koji su zainteresovani za uništenje Zapada.

SSSR od 1956 -1991

Pretvaranje društva u konclogor zahteva uništenje hrišćanstva. Rimski papa kao žrec polupaganskog kulta

Evo, pogledajte… Pretvaranje društva u konclogor zahteva, na primer, uništenje hrišćanstva. Čime se bave ultraglobalističke elite: one guše hrišćanstvo. U nekim zemljama uz pomoć islama, u drugima uz pomoć satanizma. Činjenica da se Vatikan našao na strani ultraglobalizma ništa ne menja.

Stvar je u tome što su još sredinom XIX veka ozbiljni mislioci pisali da se rimski papa pretvorio u vrhovnog žreca polupaganskog kulta. I zaista, Vatikan zanima samo jedno - vlast. Zato fakt da papa sa Vatikanom učestvuje u komitetu, Savetu za inkluzivni kapitalizam, koji suštinski ukida kapitalizam, bez obzira na to što je „za kapitalizam”. Ovo je takođe važna karika. Uopšte, mislim da će u dogledno vreme, u narednih 25-30 godina doći do fantastičnih promena u svetu. I potrebno je da za njih budemo spremni, i da ih iskoristimo za naše nacionalne interese.

Uloga Rimske kurije u stvaranju i podršci ultraglobalizma je bila velika

Igra bez pravila ili „blažen je onaj ko je posetio ovaj svet u njegovim sudbonosnim trenucima”

Očekuju nas potresi ne samo 2022. godine. Bžežinski je rekao da nas čekaju potresi… pred smrt je to rekao, da nas čekaju „do 2026” godine. On je bio veliki optimista. Ja mislim da mi ulazimo, uopšte, u period nestabilnosti. I potrebno je da se naviknemo da u njemu živimo. To se odnosi i na obične ljude. Zato što periodi nestabilnosti, na žalost, rađaju veliki broj „graničnih ličnosti” sa psihičkim poremeća-

jima. I ja to već vidim u svakodnevnom životu. Turbulencija dolazi na takav nivo…

Što se tiče osvajanja vlasti od strane veštačkog intelekta, to su, po mom mišljenju, strašne priče za malu decu. Zato što program veštačkom intelektu daju ljudi. I ovde se prisećam romana Stanislava Lema „Edem” u kome se govori o nekoj planeti na kojoj, kao, postoji veštačka inteligencija. No, zapravo, iza te veštačke inteligencije stoje konkretni ljudi, o čijem postojanju stanovništvo planete ništa ne zna. Oni misle da njima upravlja veštačka inteligencija. Ali iza nje stoje žreci. Zato, u suštini, ovo su neo-žreci. Što se tiče klimatskog oružja, to nije strašna priča, već realnost.

Čerčil, Ruzvel i Staljin: Jaltski mir-dogovor u Sočiju 1945. doneo je samo delimičnu stabilnost Evropi i svetu.

Šta je to turbulencija, šta su to uopšte „mračni vekovi istorije”? To je igra bez pravila, dok se nova pravila ne izgrade. Ali nova pravila se formiraju onda kada se pojavi novi hegemon. No, taj novi hegemon, u dolazećim vekovima, se ne nazire. SAD će izgubiti svoje pozicije. Kina će novi hegemon biti, u najboljem slučaju, u svom delu Azije. I dalje, svet će biti takav kakav jeste. Pri tome, u njemu će postojati mnogo igrača.

Mene iznenađuje kada neki analitičari analizirajući svetsku situaciju, analiziraju odnose između Velike Britanije, SAD, Rusije, Kine. Međudržavni odnosi su danas treći, niži nivo svetskog sistema. Prvi nivo je nivo zatvorenih nadnacionalnih grupa svetskog sporazumevanja i upravljanja. Ne mislim na besmislice kao što je Bilderberški klub, već strukture tipa Krug, Vek, Klub ostrva.

Sledeći nivo su transnacionalne korporacije.

I, na kraju, treći nivo su, realno, države. To jest, dobijamo trougao, zatvorene nadnacionalne grupe, transnacionalne korporacije i države. Pri tome treba uzeti u obzir, da autonomnu ulogu, iako povezane sa tim trouglom, igraju i specijalne službe i organizacije kriminalaca. I šta dobijamo… to nije veliki tenis, to je skvoš - ne znaš kako će loptica odskočiti od zida. No, sa druge strane, možemo se na dva načina odnositi prema kriznim epohama: jedan je kineski: „Živi u epohi promena!” To jest, to su loše želje; i možemo se odnositi tjutčevski: „Blažen je onaj ko je posetio ovaj svet u njegovim sudbonosnim trenucima.” Ako su „sudbonosni trenuci” došli, ne treba se kriti, ne treba se bojati - kasno je i besmisleno. Treba izučavati ovaj svet, koristiti ga kao što surfer koristi talas. I treba pokušati osetiti zadovoljstvo zbog pobede.

Treći Rajh je pobeđen, ali je ideologija nacional socijalizma ostavila tragove u mnogim zemljama

Podeljenost svetske elite

Znam da je u istoriji Evorpe relativno mirnih perioda bilo svega nekoliko. Rimska imperija otprilike od 80-tih godina naše ere do Marka Aurelija. To je negde oko devedeset godina… Dalje, Evropa od 1814-1914; od Napoleonovih ratova, iako je naravno, i tada bilo ratova… I, najzad, period od 1945-1975 ili 1985. To su bili relativno mirni periodi.

Pogledajte ostatak istorije - neprestana turbulencija. Sovjetska pokolenja koja su odrasla, rodila se u Sovjetskom Savezu, odrasla su u epohi u kojoj su SAD i SSSR uravnotežavali jedan drugog. I, činilo se da je budućnost prelepa, „prelepa daljino - ne budi surova prema meni”, kako se pevalo u pesmi. Ali, ona, budućnost, pokazala se i neočekivana i surova. Tako da se treba navikavati. Svetska elita nije jedinstvena, nije jedna celina. Ona nije neka svetska vlada koja pritiska dugmiće. To su razne monarhističke, finansijsko-aristokratske grupe, koje postoje u savremenom svetu.

Savršeno je jasno da postoji grupa ultragobalista, čiji je predstavnik Švab, koji je napisao onu svoju knjigu i objasnio šta će biti. Bezuslovno, u svetskoj eliti postoje regionalne različitosti koje se korene… no, u vrlo dalekoj istoriji. Na primer, ovo o čemu ću sada govoriti nije osnovna unutrašnja protivrečnost svetske elite, ali i ona ima svoje mesto. Reč je o protivrečnostima između porodica koje se protežu od Merovinga i Karolinga i koje traju pet stotina godina. I upravo kroz prizmu ovih događaja treba posmatrati, na primer, smrt princeze Dajane. No, ponavljam, to nije glavno.

Glavno je ko će koga odseći od budućnosti. Ko će kome odseći budućnost. Zato što je u kapitalističkoj epohi, posebno u njenoj industrijskoj fazi, bilo mnogo mesta pod suncem. Sada je mesta pod suncem ostalo značajno manje. I jedan deo elite mora da odseče onaj drugi.

Godine 2012. Kristijan Lagard je u Tokiju rekla: „sav ‚mladi’ novac treba rasturiti”. To jest „mladi” novac treba da nestane. Ali pored protivrečnosti između „starog” i „mladog” novca, postoji i protivrečnost između različitih grupa ove elite. I, u principu, već sam pisao više puta, da postoje ultraglobalisti: to je svet bez država, to je svet megakorporacija, ogromnih, kao što je bila Istočno-indijska kompanija. I postoje globalisti: države su sačuvane ali pod kontrolom MMF-a, Svetske banke. Znači, biće malo država, malo srednjeg sloja. U svetski konclogor vode, prirodno, ultraglobalisti.

Formira se novi svet u kome faktori proizvodnje nisu materijalni

Zaista se formira svet u kome odlučujući faktori proizvodnje neće biti opredmećeni, materijalni, već socijalni i duhovni. Ali kombinacije, u kojima će postojati odnos između viših i nižih…upravo između viših i nižih, jer srednjeg sloja neće biti, zavisiće od oštre socijalne borbe. Recimo, iz feudalizma je bilo tri izlaza: engleski, francuski i nemački. Mislim da će iz kapitalizma takođe biti nekoliko varijanti izlaza. I nekoliko zona u kojima će se život suštinski razlikovati. Osim toga, postojaće čitav niz teritorijalnih celina koje će imati, de facto, naddržavni karakter. To su ogromni megapolisi u kojima živi 40, 50, 60 miliona ljudi. I oni će biti država u državi. U svakom slučaju, mislim da će doći do teritorijalne segregacije elite, koja će živeti u ekološki čistim zonama, živeće duže…

Greta Tunberg dobila je dostojan odgovor od Kineza na njene nezrele predloge

2018. godine na konferenciji u Institutu Santa Fe, koju je organizovala NSA, od četiri varijante željene budućnosti, 25% učesnika je izabralo varijantu koja se zove „antropološki prelaz”. To jest, opredelili su se za društvo u kojem se viši i niži slojevi razlikuju međusobno kao biološke vrste. Jedni žive 120-140 godina, hrane se pravim mesom, a ne mesom od skakavaca i crva koje se sada reklamira ili mesom koje… nosi ime Grete Tunberg.

Uzgred, veoma su dobro Kinezi postavili Gretu Tunberg na mesto koje joj pripada, meni se veoma dopalo. Ona je u jednom od svojih nastupa vrištala da Kinezi moraju da prestanu da jedu bambusovim štapićima i uništavaju šume. Na to su Kinezi odgovorili: „Bambus je trava. A ti idi u školu i uči. A ako želiš da spasiš drveće prestani da u toaletu koristiš toalet papir. Koristi nešto drugo, na primer, kao muslimani - kamen ili glinu”. Meni se to veoma svidelo. Bitka za budućnost

Tako, mislim da će se borba koja se širi svetom, biti borba: ko će koga odseći od budućnosti i koji deo svetskog stanovništva će u tu budućnost dospeti. Čini mi se da je u dva makroregiona savremenog sveta budućnost već nastupila. Teško da će se tamo nešto izmeniti. Mislim na Kinu sa njenim sistemom socijalnog rejtinga. Pri tome je nevažno da li će se ona podeliti na Sever i Jug, ili će ostati celovita. No, tamo se sistem, elektronski sistem, konclogor, organski povezao sa tradicionalnim kineskim sistemom kontrole. To je izuzetno organizovana varijanta. Mislim da takvu varijantu Koreanci neće uspeti da uvedu, jer je reč o drugom narodu. Moguće da će Japanci uspeti. To je uranjanje u futuroarhaiku uz oslanjanje na savremene tehnologije.

Ako neko kaže da u Africi postoji država… No, vrlo je čudno Kongo ili Čad nazvati državom. To je takav pad u arhaiku, pri čemu on može biti prirodan, a može i veštački, recimo ono što su Amerikanci i Evropljani učinili sa Libijom. No, i dalje imamo sedam makroregiona u kojima se vodi borba za budućnost.

Iz neznanja o antifašističkoj borbi Rusa i Ukrajinaca u Drugom svetskom ratu na delu je nedavno bilo rušenje spomenika Maršalu Žukovu u Harkovu

Mene oduševljava kako su Evropljani, koji su uopšte takvi… socijalno dresirani, pružili otpor, nisam očekivao takav stepen protivljenja merama ograničenja. Stotine hiljada je izašlo na ulice… I to me raduje. U Rusiji je otpor nosio spokojan, saboterski karakter, u skladu sa našim tradicionalnim principom. I taj otpor govori da su ljudi intuitivno shvatili da ih negde uteruju… u nešto veoma, veoma strašno. I to njihovo razumevanje izaziva optimizam.

SVET JE PRED IZBOROM

POTREBNA JE NOVA NAUKA O DRUŠTVU.

Svet se ne preokreće. Svet se nalazi u tački izbora. Postoji jedan termin - „bifurkacija”. Rekao bih da se nalazimo u tački „polifurkacije”. Imamo nekoliko varijanti razvoja. Znate, ponekad istoričari kažu da istorija ne poznaje konjuktiv. To su loši istoričari koji ne znaju konjuktiv, jer u istoriju uvek postoji izbor. Reč je o tome da postoji subjekt, voljni subjekt, nekoliko njih, i oni se bore između sebe. Ako zaista istorija ne zna za konjuktiv, ona bi imala potpuno deterministički i mistički karakter. To jest, ide kako ide. Mi se nalazimo u tački polifurkacije. I upravo zato nam je potrebna danas nova nauka o društvu. Stara nauka, koja se formirala sredinom XIX veka odlazi u prošlost. Zašto? Ona je odražavala realnost buržoaskog društva. Na primer, ekonomska teorija - to je ekonomska sfera, tržište. Politikologija - to je politika, sociologija - građansko društvo. No, pogledajte, ove stvari su na Zapadu gotovo nestale, a van Zapada, u nekoj Indiji ili muslimanskom svetu, nikada nije ni bilo građanskog društva.

To jest, iščezavaju objekti zbog kojih je formirana sociologija, politikologija, ekonomska nauka. To je, ispostavilo se, kao osmeh Češirskog mačka (Češirska mačka je jedan od popularnijih likova iz romana Alisa u zemlji čuda, Luisa Kerola, objavljenog 1865. godine. Prim.prev. ), mačka više nema, a osmeh je ostao. Potrebno je stvoriti principijelno novu nauku u savremenom svetu, i, između ostalog, ko prvi tu nauku stvori imaće veće šanse da osvoji HHI vek. To nije jedini i nije dovoljan, ali je neophodan - uslov. Tu nauku treba stvarati. Za to su potrebni ogromni instituti, potrebne su motivisane grupe ljudi koji su spremni za novu vrstu rata, hibridni rat.

General Suvorov sahranjen je u manastiru Aleksandra Nevskog u Petrovgradu. Po njegovoj želji na ploči samo piše: „Ovde počiva Suvorov”

SUVOROV: „NE POBEĐUJE SE BROJEM, VEĆ UMEĆEM”

Znate, ne razmišljam o budućnosti koja će nastupiti kroz 10-15-20 godina. Ne zato što imam 70 godina i što je, pre svega, neću doživeti. Jednostavno, naš zadatak sada nije da gradimo budućnost, nego da uđemo u nju. Mi se nalazimo u ratnom stanju. I, ja, da tako kažem, kao sovjetski oficir, to snažno, snažno osećam…

Meni je otac još šezdesetih, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, govorio: „Sine, tvoja generacija će morati da ratuje”. A ja mu nisam verovao. I posle devedesetih sam mislio da neće biti rata. Stvar je u tome da je on bio u pravu, a ja nisam. On je mislio na rat koji će se ponoviti, Drugi svetski rat, u kome je učestvovao i potpisao se na Rajhstagu. A došao je drugi rat. I naše pokolenje, starije, koje odlazi, učestvuje u tom ratu kao kod Visockog … „A sinovi odlaze u boj…”

U intelektualnom ratu se ne pobeđuje brojem, već umećem, kvalitetom. Meni se ne sviđa taj lik, Ajnštajn, znam mnogo o njemu. Ali ima jednu odličnu izreku: „Svet nije kvantitativni već kvalitativni pojam.” A naš genijalni vojskovođa Suvorov je govorio: „Ne pobeđuje se brojem, već umećem”.

Zbog toga, zadatak mog pokolenja je da u vremenu koje nam je preostalo, pripremimo našu decu i unuke intelektualno i emocionalno za pobedu u ovom grotlu, u narednih 10-20 godina.

Preveo: Aleksandar Mirković